KujaBajern - brazilska Surdulica je počela sa platama od 50 evra, večeras igra za istoriju, 1.000.000 evra i palog idola

Tradicija i istorija. One su sve u brazilskom fudbalu. Mnogo se poklanja na prošlost i veličinu klubova. Uostalom „12 najvećih“ je jedinstven slučaj u svetu fudbala da neka zemlja ima čak 12 klubova koji se smatraju velikanima i međusobnim rivalima. To vam je 122 derbija godišnje!

Najveći klubovi već decenijama uglavnom osvajaju sve trofeje. Od 61 titule nacionalnog prvaka do sada, čak 56 ih je završilo u vitrinama „12 najvećih“.

Jasno je onda da ostalim klubovima preostaju mrvice i da je mnogo teško da se pozicioniraju na mapi brazilskog fudbala.

Međutim, i to se pomalo menja. Vremena se menjaju. Pišu se neke nove priče, niču neki mali i moderni klubovi koji nisu u fazonu klasične slike brazilskog fudbala.

A klasična slika brazilskog fudbala su uglavnom lopovska rukovodstva politički instalirana u klubove bez bilo kakve odgovornosti kada nešto upropaste, kontroverzni i zastareli treneri koji se 20 godina vrte od kluba do kluba i ne mogu da rade nigde van Brazila i na kraju menadžersko-funkcionerska koalicija koja otima sve što vredi iz mlađih kategorija pa tako klubovi nekada dobiju i 20 ili 30 odsto obešetećenja u transferima dok ostatak ide agentima, roditeljima i kome sve ne...

U takvom orkuženju je teško uspeti i napraviti zdravu priču. Još ako ste iz nefudbalske provincije. A tek ako nemate tradiciju i istoriju... Pakao!

Jedan od retkih izuzetaka je klub Kujaba iz istoimenog grada u provinciji Mato Groso. Osnovan tek 2001. godine. Večeras igra za najveći uspeh u istoriji.

Da bi prvo objasnili fenomen Kujabe, potrebno je znati odakle dolazi. Mato Groso je regionalna država u srcu Brazila. Sa jedne strane Amazonija, sa druge Bolivija. Treća po površini, ali u njoj ne živi ni dva odsto ukupne populacije niti doprinose nešto značajno nacionalnom bruto dohotku. Velika, a prazna i siromašna. Ljuta provincija. Ali je isto tako i lepa. Još netaknuta, neuništena, nekomercijalozavana. Pod šumom je 40 odsto tog prostranstva.

Mato Groso (©AFP)

Nerazvijenost Mato Grosa je značila i da ne mogu biti konkurentni u fudbalu. Verovatno niste čuli ni za jedan klub iz ove regije. Najtrofejniji regionalni prvak je klub Mišto iz Kujabe sa 24 titule. Uglavnom su svi klubovi iz grada Kujabe koja je sa oko pola miliona stanovnika aposlutni centar regije. Uporedite sa Surdulicom na jugu Srbije i okolnim siromašnim mestima oko nje. Bez bilo kakve fudbalske tradicije i odjednom se tu nešto dešava sa fudbalom.

A kakav je to kvalitet fudbala u Mato Grosu najbolje govori podatak da šampion regije za nagradu dobija mesto u nacionalnoj Seriji D! Četvrtom po rangu takmičenju na nacionalnom nivou. Eto kako se vrednuje tamošnji fudbal na nivou države...

Iako je Brazil dao toliko fudbalskih velikana iz svih krajeva zemlje, najpoznatija imena iz regije Mato Grosa su nekadašnji Romin bombarder Paulo Asunsao i Bešiktašov napadač Marsio Nobre, te aktuelni igrači Ismaili (Šahtjor) i Toloi (Atalanta). Mršavo...

Jednostavno, Mato Groso i Kujaba su uvek bili slepo crevo brazilskog fudbala. Bez uvrede, ali fudbalsko selo. Najpoznatiji sportski događaj koji nudi Mato Groso je neka vrsta Olimpijsakih Igara za južnoamerička plemena domorodaca i potomke Indijanaca. Učestvuju predstavnici 64 različita brazilska plemena i gosti iz još 16 zemalja Južne i Severne Amerike.

Olimpijske Igre domorodaca u Kujabi (©AFP)

Te 2001. godine u Kujabu dolazi Luis Karlos Tofoli, poznatiji po nadimku Gaušo. Nekadašnji idol navijača Flamenga u kojem je dao preko 100 golova, kasnije i napadač Lećea. Poznato ime u Brazilu. Iako rođen u bogatom Porto Alegreu, a lansiran u velikom Rio de Žaneiru, pobegao je iz velikih gradova da u dalekoj Kujabi otvori „školicu fudbala“ u partnerstvu sa lokalnim šerifima, braćom Nepumeseno koji do tada nisu bili umešani u fudbal, ali jesu u sve ostalo. Legalno i nelegalno.

Ubrzo je sastavljen seniorski tim koji je počeo od amaterske lige u Mato Grosu. Teško je i izračunati koji je to po kvalitetu rang brazilskog fudbala. Verovatno petnaesti! Gaušo je bio i predsednik, i direktor, i trener, i učitelj... Braća su stajala u senci čekajući profit i rešavajući „lokalne prepreke“.

Već 2003. godine „školica Gaušo“ postaje profesionalni klub Kujaba i dobija licencu da se odmah uključi u Mato Groso šampionat. Dovoljno je malo novca, ekipa od 20 i kusur igrača i prvoligaš ste u Mato Grosu. Neki mladi igrači Kujabe već stižu na radar Kruzeira i velikih klubova sa istoka koji ih dovode kao talente plaćajući simoblična obeštećenja. Neke pare počinju da se vrte u Kujabi...

U prve dve sezone, Kujaba dva puta osvaja titule u Mato Grosu i dolazi do Serije C (treća liga) na državnom nivou.

„Došao sam 2003. kada je klub postao profesionalni. Igrali smo otprilike za 300 reala mesečno (oko 50 evra, op.a.) ali je bilo redovno. Gaušo je bio sjajan tip. Osim što je vodio sve oko kluba, znao je kao bivši igrač da popriča sa nama i da nas razume“, kaže tadašnja Kujabina „desetka“ Robinjo.

Ali takmičenje na državnom nivou i troškovi putovanja počinju da prevazilaze Kujabine finansijske domete i klub dve godine ostaje bez licence za takmičenje.

Gaušo je primoran da digne ruke i da 2007. proda svojih 50 odsto vlasničkog udela braći Nepumeseno. Problem je što oni o fudbalu ne znaju skoro ništa. Uprkos moći koju imaju na lokalu, sve više ih stežu afere i problemi sa zakonom i tek tada ne znaju šta da rade sa klubom. Kujaba se nije takmičila dve godine i u tom trenutku se pojavila porodica Derš kao spasilac.

Gaušo (desno) sa Flamengovom legendom Zikom

Ugledni lokalni bizinismeni koji su se obogatili u industriji gume. Oni su i ranije davali donacije i sponzorstva Kujabi jer im se svidela Gaušova priča i 2009. su odlučili da kupe klub i da krenu od nule. Baš u tom periodu je doneta odluka da Kujaba bude jedan od gradova domaćina Svetskog prvenstva 2014. u Brazilu i da se tu izgradi velelepni stadion vredan više od 100.000.000 evra. Ta odluka je digla mnogo prašine. Javnost se pitala šta će takav stadion „nekoj tamo Kujabi ili Manausu kada ozbiljnog fudbala tamo nema“. Familija Derš je tada črvsto rešila da stane iza Kujabe ako im grad dozvoli da klub igra na budućem stadionu.

Kujaba sa lokalnim igračima kreće iz druge lige Mato Grosa i za godinu dana prelazi u viši rang. Sledi titula šampiona regiona i novi plasman u državni ligaški sistem. U Seriju D (četvrta liga) iz koje su se odmah plasirali u Seriju C i postali stabilan trećeligaš što je za klub iz Mato Grosa veliki uspeh.

„Počeli smo od nule ali smo imali neke uslove koje i mnogo veći klubovi sanjaju. Vlasnici su 2009. izgradili moderan hotel u kojem smo živeli. Igrači su čak imali sobe sa klima uređajima! Sve ono što nam je obećano finansijski je bilo isplaćeno u potpunosti i na vreme. Mnogo je dobro kada imate jednog vlasnika kluba koji razmišlja o svakom realu nego kada se predsednici i direktori smenjuju i onda pobegnu ostavljajuči dugovanja onom narednom“, kaže tadašnji trener Ari Markes.

Istovremeno su igrali i osvojili takmičenje po imenu Kopa Verde, odnosno Zeleni kup. To je turnir u kojem učestvuju klubovi iz nekoliko „zelenih“ regiona. Onih siromašnih i nerazvijenih. Šampion tog takmičenja je tada išao direktno u Sudamerikanu, južnaomeričku verziju Lige Evrope. Kujaba je 2015. osvojila Kopa Verde i postala prvi tim iz Mato Grosa koji se plasirao u međunarodno takmičenje! Kao brazilski trećeligaš. Ispali su od Šapekoensea u prvoj rundi, a ostaće ta sezona upamćena po tragediji pomenutog Šapekoensea. Da je samo Kujaba tada prošla u drugo kolo...

Kujabin tim koji je igrao Kopa Sudamerikanu (©AFP)

Kujaba je od tada postala dominantan tim na lokalnom nivou i lagano osvojila sedam od poslednjih 10 titula u regionalnom Mato Groso prvenstvu. Cilj je bio da se napravi novi iskorak na državnom nivou. Vlasnici su ulagali sve veći novac, plate su bile redovne, treneri vredni i moderni, grad je pomagao sa infrastrukturnom podrškom, ekipa je počela da igra na novoj Pantanal Areni, počeli su da niču pomoćni tereni i da raste masovnost dece koja treniraju u Kujabi...

„Počeli smo bez navijača. Uglavnom su dolazile porodice, da bi se potom pojavili i ljudi koji organizovanu navijaju“, prisetio se Markes.

Iz godine u godinu Kujaba je dobijala sve više navijača. Veće mečeve je pratilo od 5.000 do 10.000 navijača, prosek je bio oko 3.500. 

Vrhunac je usledio pretprošle godine kada je Kujaba došla do istorijskog finala plej-ofa za ulazak u Seriju B, druge lige Brazila. Utakmicu protiv Ferovijarija je gledalo 41.311 ljudi na stadionu. Treća liga! Srušen je rekord stadiona na kojem su se igrale i četiri utakmice Mundijala 2014.

Kujaba je pobedila finalu i prošle godine debitovala u Seriji B. Zbog ekspresnog uspona kluba i pozitivne priče koja više liči na Evropu nego na Južnu Ameriku, klub je u javnosti dobio nadimak „KujaBajern“. Euforija u Kujabi raste. Već imaju 5.000 navijača koji plaćaju godišnju članarinu.

Nažalost, čovek koji je vratio fudbal u Mato Groso nije dočekao da vidi taj trenutak. Legendarni Gaušo je umro u Sao Paulu dve godine ranije posle borbe sa kancerom. Imao je samo 52 godine. 

I ne samo da je Kujaba izborila opstanak u debitantskoj sezoni u Seriji B već je bila sedma i jedno od najvećih iznenađenja. Još jednom je osvojila Kopa Verde i stekla pravo da u Kupu Brazila ove sezone krene od osmine finala. A Kup Brazila je takav da od osmine finala direktno kreće 11 klubova, dok iz kvalifikacija stiže još pet. Od tih 11 mesta, čak osam je rezervisano za velikane, a tri za ’sirotinju’ kojoj pripadaju Mato Groso i Kujaba.

Skoro uvek ’sirotani’ ispadnu odmah na startu. Poslednji drugoligaš koji je prošao u četvrtfinale je bila Amerika Natal još 2014. godine. Ali Kujaba je ove sezone pomerila i tu granicu. Šokirala je poznati Botafogo u prvom meču u Rio de Žaneiru i potom u revanšu odbranila pobedu od 1:0.

Kujabin trener Marselo Šamuska se već 26 godina bavi ovim poslom, radio je u preko 20 klubova kao asistent i glavni trener, radio je i u većim klubovima od Kujabe ali nikada do dolaska u Mato Groso nije dobio ponudu da sedne na klupu nekog od „12 najvećih“. Nedavno je ta ponuda stigla zahvaljujući dobrom radu u Kujabi. Zvao ga je posrnuli velikan Kruzeiro.

„Bila je to teška odluka, ali sam morao da odbijem. Ovde imam kontinuitet, slobodu za metodogliju treninga, način igre, izbor igrača... Na kraju prošle sezone sam razgovarao sa rukovodstvom i izneo im neke ideje, a oni su odmah krenuli u realizaciju. Dobili smo novu teretanu, popravili travnjak, uveli nutricionistu, zaposlili analitičare, investirali u medicinski tim i čak doveli psihologa. U Kruzeiru bih imao utakmice svaka tri dana u kojima bi mi tražili da pobeđujem. Ne bih imao vremena da bilo šta probam i promenim. Ne možete gumu na autu da menjate dok se auto kreće. Potrebno je da stanete. Ovde mi je idealno“, kaže Šamuska.

Žreb ih dalje vodi na još veći i jači kliub. Večerašnji rival u prvom meču četvrtfinala im je Gremio. Velikan iz Porto Alegrea sa Pedrom Žeromelom, Valterom Kanemanom, Lukasom Silvom, talentovanim Mateusom Enrikeom... Gremio je apsolutni favorit. Ali...

„Kup Brazila nam dođe kao bonus u sezoni. Naravno, bonus koji želimo da ostvarimo. Naš glavni cilj ostaje Serija B i istorijski plasman u Seriju A“, spušta euforiju Šamuska.

Za sada im ide dobro. Kujaba deli drugu poziciju sa Amerikom Mineiro, a četiri prvoplasirana ulaze u Seriju A.

Šamuska na raspolaganju ima tim sastavljen od lokalnih talenata, ali kičmu tima čine uglavnom iskusni prvoligaški igrači koji su dovedeni sa svih strana. Najpoznatiji je napadač Elton, koji je nekada igrao u napadu Korintijansa i Vaska. Prvoligaški igrači su bili i štoperi Anderson Konseisao (Baija, Figuerense) i Everton Sena (Gojas, Vitorija), bekovi Lenon (Flamengo, Vasko) i Lukas Ernandez (Atletiko Mineiro), vezisti Bonilja (Korintijans) i Dijego Žardel (Botafogo)...

Šamuska računa na sve igrače koji su igrali protiv Botafoga dok Gremiju nedostaju dvojica reprezentativaca i dvojica povređenih igrača. Večeras momci iz provincije igraju najveću utakmicu u klupskoj istoriji kraćoj od 20 godina. I da ne zaboravimo. Igraju i za 1.090.000 evra. Toliko vredi plasman u polufinale Kupa Brazila. Šampionu sledi 10.000.000 evra. Treba sanjati... Kao što je pokojni Gaušo sanjao kada je došao u ljutu provinciju i otvorio „školicu fudbala“. Bio bi ponosan večeras.