Krojfove lekcije pred Kordobu: U proseku loptu držiš tri minuta, najvažnije je šta radiš u preostalih 87

Dobar deo srpske javnosti - prilično je visoka verovatnoća da ste i vi, koji čitate ove redove među njima - hvatao se za glavu gledajući uvodnih tridesetak minuta duela Srbije i Švajcarske. Ne zato što su Sajdžije rešetale ko Maksim po diviziji (nisu bile ni blizu postizanju gola u uvodnoj trećini), ali živci su vrlo potrošna roba kada gledate nemoć svog tima u posedu. Na taj će trend pak srpski navijači morati da se naviknu i nema u tome ništa loše sve dok Orlovi na terenu budu izgledali kao kompaktna, homogena celina, ona koju smo videli protiv Španije u Beogradu i Švajcarske u drugom delu meča u Leskovcu. Sredstvo nas je dovelo do cilja.

Naredni, onaj što je ne tako davno izgledao apsolutno nerealno, ni iz čega,postade šapat, a iz šapata govor koji ima određenu potporu. Mislimo naravno o drugom mestu u grupi, četvrtfinalu Lige nacija, dodatnoj mogućnosti za vađenje mundijalske vize. A sutrašnja utakmica sa Španijom u Kordobi neće biti presudna za njegovo izvršenje. Kao što su i najveći optimisti posle sumornog Eura bili "tabula rasa" uoči sudara sa prvakom Evrope na Marakani, malo ko, pa ni posle leskovačke adrenalinske injekcije ne polaže previše nade u novo kidanje bodova jednoj od najmoćnijih selekcija sveta, ma koliko i ona, kao i Srbija, bila okrnjena.

Važnije od rezultata biće nova potvrda sposobnosti Srbije da iz podređenog položaja vreba iznenađenje. A da se ne lažemo, iznenađenje nije bila samo nula sa Špancima u Beogradu, iznenađenje je bilo i vraćanje dela duga Švajcarcima. Patili smo, bili inferiorni na lopti (čitavim duelom sa Španijom i skoro dve trećine susreta sa Sajdžijama), a iz džepa vadimo četiri od šest bodova. Mrlja jeste rutinski poraz u Kopenhagenu, ne zbog poraza kao takvog, već zato što je sva ona defanzivna perfekcija, te ideja kako iz podređenog položaja do rezultata - neshvatljivo iščezla. Doprineo je tome možda i "pekarski avion" o kojem je pričao selektor Stojković (reprezentativci ustajali u cik zore da putuju u Dansku i izgubili na energiji, uz svakako suženu rotaciju), ali u Kordobi ne sme da se ponovi Kopenhagen, da se oružje spusti pre bitke.

Kada utakmica počne, Španci će nastojati da nam sakriju loptu, da se poigraju sa Piksijevim pulenima čuvenog "vruće, hladno", da nas nateraju da se "smrznemo" na stadionu gde su poslednju utakmicu igrali prortiv Japana još davne 2001. godine. Još više jer su se opekli na Autokomandi. I realno je da će se prosečan Srbin ponovo uhvatiti za glavu, da će biti razočaran, da će zaboraviti na činjenicu da Furijin vezni red leprša u najvećim evropskim klubovima, a da je Piksi trenutno oslonjen skoro isključivo na veziste pretežno defanzivnih karakteristika. Smetnuće sa uma i da se reljef srpskog državnog tima promenio odlaskom najizraženijeg kreativca, Dušana Tadića, i će biti potrebno vreme da jedna od dve levice koje trenutno imamo u reprezentaciji (Lazar Samardžić i novopridošli debitant Andrija Maksimović) preuzmu ulogu poslovođe.

Dok se to ne desi, Srbija će otvarati utakmice sa visoko podignutim gardom, s namerom da vreme prođe pre nego što odluči da i ona sama spusti levu ruku, kako bi napravila zamah i desnom pogodila kroše. Dok se to ne desi, realnost Srbije oslikana je u statističkim brojkama na sajtu Lige nacija. Posle tri kola, one kažu da su Orlovi 52. od 54 reprezentacija po prosečnom posedu lopte (40,3 odsto), da su 47. po broju pokušaja dodavanja (1.024), a 46. ako gledamo kompletirane pasove (832). Procenat tačnih dodavanja je stavlja na 38. mesto (80,3). Mada treba uzeti u obzir da među poslednjima nisu Gibraltar, Moldavija, Lihtenštajn, niti San Marino, jer pomenute selekcije igraju jedne protiv drugih, pa statistika i ovde prilično ume da zavara. U B ligi nacija kojoj po trenutnom kvalitetu svakako više pristajemo, verovatno bismo bili dvadesetak pozicija više u svim nabrojanim statističkim parametrima.

Piksi u potrazi za balansom

Ali igrama u prethodnom izdanju, zaslužili su Orlovi elinu diviziju i sada u njoj plivaju kako znaju i umeju. Ne bude prijatno kada uhvati grč, ali koprcaju se i što je najvažnije, konkuretni su na tabeli. Bili bi još konkurentniji od srede ako ponovo "prevare" Luisa de la Funetea i njegove vlasnike evropskog trona.

Šansi neće biti mnogo i ako odbrana kao u Beogradu bude svoju energiju udahnula u čitav tim, ona će se ukazati... Na sekund - sa sekund. Neće biti lepo, neće biti atraktivno, a prosečan fudbaler Srbije imaće loptu u nogama i manje od ona prosečna tri minuta o kojima je legendarni Johan Krojf davno pričao.

"Statistički je dokazano da igrači u proseku po utakmici imaju tri minuta loptu u nogama. Dakle, najvažnije je ono što radite tokom 87 minuta dok lopta nije kod vas."

I u tome je čitava filozofija dolazećeg duela sa Španijom. U svakom otvaranju, trku, tranziciji kada se oduzme lopta domaćinu. U svakom centaršutu, jer je to segment iz kojeg Srbija sa robusnom golgeterskom figurom kakav je Aleksandar Mitrović, pa i vrlo pristojnim skakačem Jovićem (nije imao sreće ili samopouzdanja da glavom zatrese mrežu na centaršut Erakovića), morala da izvuče mnogo više. Iz 35 dosadašnjig centaršuteva, samo osam puta je pogođena meta (34. na listi Lige nacija). I tu ne staje autogol Elvedija nakon ubačene lopte Lazara Samardžića.

I još jedan detalj. U dosadašnjem mandatu Dragana Stojkovića, Srbija je ostvarila 15 pobeda u takmičarskim utakmicama. Ni u jednoj od njih nisu izostali golovi Mitrovića, Vlahovića ili Jovića. Makar jedan član ove trojke tresao je mrežu i rešavao utakmice. Jasno je da ako španski štoperi uhapse Mitrovića, ako zatvore puteve visokim loptama sa boka, da su šanse za novo iznenađenje ravne teoriji.