Kontradiktornost srpskih napadača – da li verovati brojkama ili utisku?

Konfuzija u glavi, koktel emocija. Tako se oseća prosečan navijač fudbalske reprezentacije Srbije jutro nakon remija Orlova bez golova sa Danskom u Leskovcu, pa je pitanje koliko je ono uopšte pametnije od večeri za neku dublju analizu učinka u debitantskom nastupu u „A“ diviziji Lige nacija. Koje, pride, još nije okončano, jer čeka nas u martu dvomeč baraža za opstanak među elitom.

Srbija nije ostvarila primarni takmičarski cilj. To što smo ostali bez plasmana u četvrtfinale boli mnogo manje od neprolaska u prvi šešir kvalifikacija za naredni Mundijal, a koliko je sinoćni remi zapravo skup znaćemo još preciznije nakon žreba 13. decembra. Imali smo sudbinu u sopstvenim rukama, ni drugo „finale“ protiv Danske u razmaku manjem od pet meseci nismo dobili, a na kraju nismo valorizovali ni kapitalnu komparativnu prednost u vidu činjenice da smo jedina reprezentacija koju Španija nije pobedila na svojoj poslednjoj 21 takmičarskoj utakmici (Fajnal for prošle Lige nacija, kompletne kvalifikacije i završni turnir Evrpskog prvenstva i grupna faza ove Lige nacija).

A opet, Orlovi su sinoć s pravom ispraćeni aplauzom sa stadiona Dubočica u Leskovcu, jer odigrali su po opštoj oceni, ako ne celu utakmicu, onda sigurno najbolje poluvreme još od onog perioda pre Svetskog prvenstva u Kataru. I to su ta pomešana osećanja. 

Nedostajao je „samo“ gol, koji Dancima, eto, ne umemo da postignemo već pet utakmica zaredom, ili, još preciznije, više od šest sati međusobnog igranja fudbala. A koliko god to banalno zvučalo, jer niti je fudbal gol statistika, niti se ekipa, kao nekakvim nožem, može podeliti tek tako na odbranu i napad, čini se da upravo tu i leži osnovni uzrok neprolaska Srbije među osam najboljih u najmlađem UEFA reprezentativnom takmičenju – u nepostizanju gol(ov)a.

Odbrana je, baš kao i na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj, svoje odradila. Štaviše, potvrdila utisak koji je tada ostavila. Srbija u Ligi nacija nije kapitulirala na domaćem terenu i ovo je prvi put još od 2008. godine da su Orlovi vezali tri takmičarske utakmice kod kuće bez primljenog gola. Pritom, tada je takav niz ostvaren protiv Kazahstana, Farskih Ostrva i Litvanije, što je apsolutno neuporedivo sa rivalima kalibra Španije, Švajcarske i Danske. Da ovaj podatak bude upečatljiviji, evo vam još jedan: pre ove Lige nacija, a u selektorskom mandatu Dragana Stojkovića, Srbija je odigrala 11 takmičarskih utakmica kod kuće i samo na jednoj (protiv Litvanije u kvalifikacijama za EP) uspela da zabeleži takozvani „klinšit“.

Ali napad... Niti jedna reprezentacija u „A“ diviziji neće završiti takmičenje u svojoj grupi sa manje postignutih golova. Srbija je dala tri, baš koliko i Mađarska i Bosna i Hercegovina, koje večeras imaju priliku da u poslednjem kolu, u kojem i jedna i druga igraju mečeve bez bilo kakvog takmičarskog značaja, poprave svoj učinak. Ako ovde uključimo i „B“ diviziju i još 16 reprezentacija koje se tamo takmiče, samo tri su u ovom ciklusu bile neefikasnije od Srbije – Finska, Crna Gora i Kazahstan. Neko maliciozan bi još tu i dodao da su Orlovi istinski postigli dva pogotka, a da su Švajcarci onomad u Leskovcu jedan dali sami sebi (autogol Elvedija).

A kada sve to stavimo u širi kontekst, pa obuhvatimo i Evropsko prvenstvo u Nemačkoj, dolazimo do zaista alarmantnog podatka – Srbija je na poslednjih devet takmičarskih utakmica postigla svega četiri pogotka. Manje od jednog gola na dva meča!

I ko zna kakvu bismo danas priču pričali samo da je ušlo ono što je moralo – Mitrovićev penal u Cirihu, zicer Luke Jovića protiv Španije u Beogradu, koji je i više od penala, pa i brojne prilike sinoć koje možda nisu bile toliko kolosalne koliko kontinuirane kao posledica dominantne igre, ali bili su tako blizu i Vlahović, i Mitrović, i Živković...

Otežavajuću okolnost za selektora predstavljali su izostanci – na Mitrovića nije mogao da računa u septembru, na Vlahovića ni u septembru, ni u oktobru, a na Jovića u novembru, ali tu dolazimo do one konfuzije u glavi sa početka ovog teksta. Naime, iako su se siti ispromašivali u ove dve utakmice, Aleksandar Mitrović i Dušan Vlahović ostavili su utisak da nikad bolje nisu sarađivali.

Žreb za SP: Zna se ceo prvi šešir, ali i na koga Srbija ne može u drugom

OCENE - SRBIJA: Mitar postao i paker i golman, a večeras je falio - strelac, Laki je malo nesnađen

Uopšte nije kratka istorija njihovih zajdničkih nastupa u postavi reprezentacije. Sinoć u Leskovcu, 23. put su se našli u isto vreme na terenu u nekom periodu utakmice, mada je pravi kutiozitet da nijednom za sve to vreme nisu zajedno proveli u igri čitavu utakmicu, od prve do poslednje sekunde. Čak i sada, ovog novembra, Mitrović je protiv Švajcarske ustupio mesto Andriji Maksimoviću u sudijskoj nadoknadi, a Vlahović sinoć napustio teren zbog povrede u u 88. minutu.

I daleko od toga da su njih dvojica ranije izgledala kao rogovi u vreći. Pa, samo primera radi, obojica su dala gol Švajcarcima na Mundijalu u Kataru dok su igrali u tandemu, obojica Norveškoj u Oslu, sa njima je Piksi u drugom poluvremenu došao do podviga u Lisabonu... Ali, partije na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj podgrejale su teoriju da njih dvojica jedan drugog guše i da nije funkcionalno za tim kada su zajedno u špicu napada.

Vlahović se sada prvi put od kontinentalnog šampionata vratio u nacionalni tim i vidljivo je goreo od silne želje da prekine post koji u reprezentaciji traje još od marta prošle godine. U Cirihu je imao dve velike šanse, u Leskovcu su one bile još i brojnije. Asistirao je Terziću za pogodak protiv Švajcaraca, sinoć je imao ogroman radijus kretanja, otvarao se, stalno ponavljao, šutirao iz svih pozicija, čak i iz slobodnog udarca, ali lopta nije htela u gol. Mitrović je u Cirihu iznudio, pa promašio penal, u Leskovcu bio „mirođija“ u doslovno svakoj akciji našeg tima, igrao malo više po strani, odatle odigravao ključne pasove, spasao jedan gol bukvalno sa linije, ali i promašio glavom sa peterca u 75. minutu.

Napunili su oči navijača, ali ne i mrežu rivala. A to im je, ipak, prioritetni zadatak. I zato Srbije nema među osam najbojih u Ligi nacija.