Ko je sad kriv?

Jer, cela zemlja, od Subotice do Surdulice, videla je kako ekipi nedostaje pojačanje u odbrani. Ili više njih. I ono je stiglo, pre deset dana!? Kako objasniti, kako razumeti, to je za ozbiljnu analizu. Nema veze ko se kako zove i kakva mu je funkcija, Rasim Ljajić kao predsednik, Danko Lazović u svojstvu generalnog direktora, a poslednja dva meseca i Radosav Petrović kao sportski direktor, morali su da dovedu štopera još tokom priprema, levog beka još 2. juna, a desnog istog dana pošto su prodali Milana Roganovića. Tako bi trebalo da rade ozbiljni ljudi u ozbiljnim klubovima. Pošto nisu, oni su odgovorni (ili krivi, neka tumači kako je kome volja) što iz kola u kolo gledaju istu utakmicu: kako protivnici ciljaju slabe tačke Partizana, šalju lopte u kazneni prostor, bombarduju šesnaesterac, a pošto nema ko da otkloni vazdušnu opasnost, onda tako i padaju golovi. Razume se, ne samo iz vazduha, međutim, činjenica da je apsolutno svaki tim od početka prvenstva makar jednom primorao crno-bele na kapitulaciju dovoljan je signal da ovako kako su rukovodioci zamislili, bez pojačanja u poslednjoj liniji, ne može.

Čelnici Partizana su u doba ekspanzije fudbala, kad su cene igrača vrtoglavo porasle, odlučili da štede. Prema njihovim rečima, najveća plata u klubu je 20.000 evra, po čemu su ih prestigli i mnogi klubovi iz lige. Recimo, baš Vojvodina. Posledica takvog poslovanja jeste smanjenje ukupnog duga, međutim, obrnuto srazmerno kvalitet ekipe je opao, jer su u Humskoj završili samo oni koji su pristali na tako skromna primanja, iako i sami vide da na drugim mestima fudbaleri zarađuju više. Tu nikakve priče o emocijama ne važe. Čist posao. Zato su oni odgovorni.

Saša Ilić ima drugu vrstu odgovornosti. Niko od njega ne traži da Partizan liči na Pari Sen Žermen, niti je moguće da sa ovim kadrom dominira u ligi, ali veština trenera, bez obzira na to kako se zove i gde radi, jeste pre svega da sakrije mane, a onda pokaže vrline tima. U Ilićevom slučaju mane se vide više nego vrline i to prvo što se uočava.

Pošto u Humskoj često pominju Marka Nikolića (s razlogom), na ovom mestu potrebno je još jednom podsetiti da poslednja šampionska ekipa Partizana nije bila moćna pojedinačno, ali jeste timski. Većina tih igrača nije posle odlaska iz Humske napravila velike karijere (Milenković i Đurđević su izuzeci), ali je kao kolektiv bila nezaustavljiva i dobijala utakmice u dahu, zato što je tadašnji šef stručnog štaba zamaskirao ono što njegovi tadašnji pitomci nisu znali, a u prvi plan stavio njihove glavne karakteristike. Sada deluje obrnuto. Ne namerno, pogotovu, ali Ilić i sam greši forsiranjem istih igrača koji mu ne donose skoro ništa, a maltene su redovno na terenu.

(Star sport)

Još jednom, kao i ranije, ovo nije tekst koji ima za cilj da se otera Saša Ilić, niti bilo ko o tome razmišlja, ali bi još veći greh bio prećutati njegove greške ili ne registrovati propuste. Kako je moguće da Demba Sek igra svaku utakmicu, a nema baš učinak na svakoj, zašto je Nikola Simić kapiten, a usled njegovog izlaska traku protiv Vojvodine u jednom trenutku nosio čak i Stefan Milić, zbog čega je vezni red i dalje „mekan“ iako je doveden Idrisu Baba, pitanja su koja je logično postaviti, jer su se maltene svi protivnici u dosadašnjem toku takmičenja siti naigrali fudbala na tom delu terena.

Ono što najviše buni Grobare jeste što ne vide nikakav napredak. Tim je krhk, ranjiv, podložan oscilacijama i trenerovo je da te propuste rešava. Ili da ih makar učini manje očiglednim. A to neće uspeti ako je bez čvrste ruke. To je već karakter Saše Ilića, jer jednostavno sad mora da menja sebe. Ako je kaznio Ibrahima Zubairua, zašto to nije učinio sa Dembom Sekom, takođe sklonom problemima, ili nekim drugim igračima koji kao nagradu dobijaju mesto u timu, a veliko je pitanje da li ga zaslužuju? Zar ne bi navijači pozdravili kad bi se sklonili, makar i privremeno, momci koji neprekidno greše? I da se kaže da ne igraju zato što — greše.

A pošto se to neće desiti, onda dolazimo i do igrača. Odavno nije bilo lakše igrati u Partizanu. Nalaze se u jednoj od najkomotnijih pozicija u istoriji ovdašnjeg fudbala. Bez obzira na to šta urade, eto ih opet na terenu. Trener ih ne sankcioniše kad prave brljotine, uprava ih doslovce mazi, kao da su rod najrođeniji. Pritom im navijači tapšu bez obzira na to da li pobeđuju ili gube, novinari tu i tamo nešto napišu, ali je lakše okriviti sedmu silu da je stvorila „negativan narativ“ nego se baviti stvarnim problemima.

I ko je onda „izdao“ Sašu Ilića? Do pre dva meseca dežurni krivac bio je Danko Lazović, što mu nije doveo bolje igrače, a sad su to, vala, i momci na terenu koji mogu da pobede (retko) ili izgube (često) i ništa se u njihovom statusu neće promeniti. Ovako samo rizikuju da dodatno iznerviraju Sašu Ilića i da jednog dana, nalik onom u Lučanima pre nekoliko sedmica, stvarno ode. S kim da radi, šta da radi, kako da radi? Ono što niko nije rekao, a svi misle ako su iskreni: ovaj tim Partizana je toliko „tanak“ da može da odigra jednu ili dve utakmice po ukusu publike, ali je veliko pitanje može li da pobeđuje u kontinuitetu.

Zato: da li je crno-bele makar malo sramota kad vide tabelu?