Kako nas je Karlo Ančeloti naučio da se Liga šampiona osvaja bez lopte

Vek u kome se fudbal nekoliko puta promenio. U jednom trenutku zavisio je od inspiracije umetnika kakvi su bili Zinedin Zidan, Ronaldinjo ili Andrea Pirlo, kasnije je prešao u eru tiki-take gde lopta kruži oko kaznenog prostora sve dok rival ne digne ruke u znak predaje, da bi se danas oslnio na munjevite kontre i savladavanje terena u svega nekoliko sekundi.

Samo u poslednjih desetak godina doživeo je te dve suštinske promene. Prvo ga je oblikovao Pep Gvardiola izdanjima u Barseloni i Bajernu, a u poslednje vreme Jirgen Klop sa Liverpulom.

Primećuju i njihove kolege da nije kao ranije. Da sistem kratih pasova odlazi polako u istoriju, a gegenpressing postaje važeća formula uspeha. Suština je u tome da mogu golovi da se postižu, utakmice dobijaju, i sa posedom lopte manjim od 50 odsto.
„Živimo u svetu kontrapresinga i brze tranzcije. Posledica je vidljiva u podatku da danas pada više golova nego pre deset godina. Skoro da više nema utakmica gde će jedna ekipa imati loptu 75 odsto vremena. U poslednjih deset godina u Ligi šampiona najbolje su prolazili timovi koji su najbolje reagovali posle izgubljenog poseda. PSŽ pod vođstvom Lorana Blana je bio sjajan, briljantan u posedu, ubio bi vas iz dva, tri pasa, ali nije mogao ništa značajno da napravi u elitnom kupu baš zbog slabe reakcije kad je trebalo osvojiti loptu natrag. Setite se samo polufinala Lige šampiona 2014. kad je Real slavio u Minhenu 4:0, tog dana dobili smo lekciju iz vertikalnog fudbala, iako smo svi živeli u razmišljanju da je posed važan. Karlo Ančeloti nas je naučio kako može da se osvojili Liga šampiona bez lopte. Preokrenuo je trend“, pojašnjava u razgovoru za francuski Sofoot Kristof Galtije, šef stručnog štaba Lila, podsećanjem na duel kad je Italijan sa Realom savladao Bajern sa Pepom Gvardiolom na klupi, a kasnije slavio protiv Atletika u lisabonskom finalu.

Nedavno istraživanje, preneto i na stranicama MOZZART Sporta, poklazalo je kako posed lopte u dominatnim evropskim ekipama drastično opada poslednjih godina, što jasno pokazuje da sve više timova pribegava brzom završetku napada i direktnom fudbalu, nausprot ne tako davno populrnoj tiki-taki.
„Uspeh Hofenhajma 2009. i izvedba Borusije u narednim godinama pomogli su ostalim timovima da svate kako brza tranzicija može da im bude snažno oružje. U modernom fudbalu 60 procenata golova pada posle napada iz tranzicije. Uzbuđenje je utoliko veće ako objasnimo šta ta sintagma znači. Za mene lično, podrazumeva kontranapad, trenutak kad osvojite loptu i kad je rival dezorijentisan. U ovom slučaju, nije važno gde smo preseki protivnilčki pas, daleko je bitnije da budemo dinamični i precizni. Zaključak je da većina golova pada 12 sekundi posle osvojene lopte. Idealno bi bilo da osvojite loptu osam sekundi pošto ste je izgubili”, u detalje će Ralf Rangnik, šef odeljenja za sportske delatnosti u RB Lajpcigu.

Mada ima teoretičara da se fudbal sve više posmatra i(li) objašnjava jezikom statistike, predstavnici stare škole i dalje gledaju suštinu. I uvek će u prvi plan istaći znalce, ma koliko oni, samo na prvi pogled, bili inferorni u odnosu na brzanjce.
„Postepeno fudbal postaje kao NBA, sa atletski dominantnim igračima, ali mene lično američka košarka ne uzbuđuje. U njoj se sve svodi na igru „jedan na jedan“ i šut za tri poena. Kao i u košarci, tako i u fudbalu sve češće dolazi do eliminacije kreativnih igrača, pod obrazloženjem da nisu atletski sposobni da izdrže utakmicu. Suočavamo se sa opasnošću da se vremenom fudbal razvije u sport u kome će ljudi trčati kao ludi samo da bi osovjili loptu što je pre moguće, a da neće znati šta s njom da rade kad je imaju u nogama. Potrebna nam je ravnoteža, saglasje te dve stvari“, opominje Arsen Venger, koji nas je za vreme 21-godišnjeg rada u Arsenalu naučio koliko fudbal može da bude lep.

Apslolutna podrška Profesoru stiže od Ektora Kupera, uverenog individualci ne bi smeli da budu robovi taktičkih zamisli trenera, koliko god ljudi pored klupe imali genijalne ideje.
„Promena fudbala je nastala kad su treneri dali potpunu slobodu krilnim igračima. Ono jesu deo ekipe, ali je njihovo postavljanje bazirano na instiktu. Ako biste, na primer, vezali Mohameda Salaha za određenu poziciju dali biste veliku prednost njegovom čuvaru, jer bi smanjili kreativnost Egipćanina, a on je savršeno sposoban da se kreće s leve strane ka unutrašnoj i da završi akciju. Takvo ponašanje destabilizuje rivala. Nemoguće je igrače poput Salaha ograničiti pozicijom na terenu. Primera radi, šta Mesi igra? Niko ne zna konkretno. Možemo samo da kažemo šta ne igra... Tek onda nastaje glavobolja, jer tipovi igrača kao što su Salah, Mesi, Mbape, Mane, Ronaldo ili Nejmar šire strah u defanzivnoj liniji, a zahvaljujući talentu imaju odgovornost da naude duboko postavljenoj odbrani“, ističe Argentinac.

Debatu završava Klod Puel, obašnjenjem da napadal nije samo „čovek koji daje golove“, već...
„Ranije, treneri su branili napadačima da vrše presing, jer im je to bilo suprotno prirodnom instinktu. Sad je drugačije, jer bez presinga „devetke“ ne postoje. Čak je centarfor taj koji predvodi tim u pritiskanju poslednje linije rivala“, dodao je strateg Sent Etjena.

(FOTO: Reuters)