Kako je sve počelo - seme zla i(li) najbolja stvar koja se dogodila fudbalu?

Santijago Bernabeu bio je prazan jer Real je nešto bio zgrešio sezonu ranije. I UEFA ga je kaznila. Onakva grdosija od stadiona... Jezivo izgleda bez publike. Jeka igrača para nebo iznad Šamartena dok uglađeni gospodin udobno zavaljen u VIP loži škrguće zubima i vrti glavom. Mršti se. Bio je 17. minut kada je kontroverzni rumunski sudija Joan Igna pokazao na belu tačku. Penal za Real. Mičel ne greši – 1:0. Isti onaj gospodin vrpolji se. Onda dobacuje nešto čoveku do sebe. Čelo prošarano borama... Opet vrti glavom. Gleda na sat. Vreme prolazi. I dalje samo Real napada... Mamma mia, De Napoli! Ali u pogrešnu mrežu. To je 2:0 za Madriđane. Minut 76. Sve je tu rešeno. Da se kreće...

- Señor Mendoza...

- Signor Berlusconi...

- Arrivederci, señor Mendoza!

- Hasta luego, signor Berlusconi!

Bila je sreda, septembarsko veče 1987. godine i na Bernabeuu je protiv Real Madrida igrao Napoli. Italijanski šampion, sve sa Maradonom u timu, oprostio se od Kupa šampiona u ranu jesen. Prvo kolo. Silvio Berluskoni kupio je Milan godinu dana ranije. Za svoje čedo imao je samo najveće planove. Pokoriti Italiju, pokoriti Evropu, pokoriti svet. Pripremajući se da strovali grdnu lovu u svoju novu investiciju don Silvio je ispitivao teren. I dok su navijači širom Evrope s nestpljenjem iščekivali veliki okršaj Reala i Napolija, Berluskoni je otvoreno govorio kako je Kup šampiona, takav kakav je, “istorijski anahronizam”.

Čim se vratio iz Madrida započeo je kampanju za stvaranje “poštenijeg takmičenja”. A neko bi mogao reći i – posejao seme zla.

“O čemu se ovde radi?! Zar bi sutra trebalo da klub kao što je Milan bude eliminisan u prvom ili drugom kolu? Pa to se graniči sa ekonomskom glupošću”.

Milan u to vreme još nije imao moć koju će steći neku godinu kasnije. Berluskoni, jasno je to sada svima, gledao je u budućnost. U jednoj TV raspravi tako je pokušao da objasni koliko se loše osećao one večeri na Šamartenu...

“Utakmica ružna, stadion prazan. I sve do naredne godine niko neće govoriti o najboljem igraču sveta – Dijegu Maradoni. Da li će Maradona uopšte igrati Kup šampiona iduće godine?”.

Uznemiren zbog onoga što se dogodilo Napoliju, a sve u strahu od mogućnosti da bi tako nešto moglo da zadesi i njegov Milan u budućnosti, veliki gazda je dobio inspiraciju: rešenje je u ligaškom takmičenju. Više vrhunskih utakmica – više zadovoljstva za navijače; više zadovoljstva za navijače – više novca.

Medijski mogul iz Milana jedan je od prvih ljudi koji su o klupskom fudbalu počeli da razmišljaju kao o prilici za veliku zaradu. Šta je fudbal? Roba koju treba fino upakovati i prodati.

Nije mnogo prošlo od jeseni te 1987. godine, a don Silvio je naložio Aleku Flinu iz marketinške agencije Saatchi & Saatchi da izradi detaljan plan za novu ligu, otcepljenu od Uefe, koju će igrati veliki klubovi...

“Uradio sam ono što je Berluskoni želeo, ali ne nužno ono što je fudbalu trebalo”, kazao je Flin u jednom intervjuu pre nekoliko godina. “To novo takmičenje trebalo je da bude zasnovano na takmičarskim zaslugama, tradiciji i televizijskim pravima. Jasno, to je liga projektovana za velika TV tržišta”.

Bio je to prvi veliki udar na Uefu. I Uefa ga je dosta lako odbila. Kako? Prosto, Berluskoni nije imao dovoljno snažnu podršku, da ne govorimo o hrabrim saveznicima. Englezi još nisu bili amerikanizovani, bavili su se rešavanjem problema s navijačima; u Barseloni je i dalje bio ogroman Krojfov uticaj, a Krojf nije voleo nove gazde (Berluskoni, Tapi...); Bajern u ono vreme nije bio atraktivan kao danas, dok su Holanđani i Belgijanci uveliko ostajali bez najboljih igrača.

Pa opet, čelnici Uefe postali su nervozni. Unutar moćne organizacije javile su se struje što su propagirale određene promene. Fudbal je vibrirao od energije, miris revolucije osećao se u vazduhu. Donose ga i velike geopolitičke promene – raspad SSSR-a i SFRJ, te ujedinjenje Nemačke.

Mundijal u Italiji nije opravdao očekivanja. Bilo je praznih stadiona, bilo je lošeg fudbala...

“Fudbal mora da ide dalje”, glasio je slogan iz Niona uoči Eura 1992.

Promenjeno je pravilo ofsajda kako bi napadači imali prednost, zabranjeno je vraćanje lopte golmanu u ruke. Na Ostrvu desio se veliki bum: skovan je plan za osnivanje Premijer lige.

Berluskoni u to vreme uživa u blagodetima dobrog starog Kupa šampiona. Već ima dve titule (1989, 1990) i najbolji tim u Evropi. Usput se priprema za prvi premijerski mandat. Priča o Superligi ostaje mu negde “u malom mozgu”, a udarna pesnica zagovornika komercijalizacije i globalizacije fudbala postoje jedan ostrvski velikan. Mančester Junajted? Ne, Junajted je i dalje u ruševinama, Fergi je tek bio udario nove temelje. Liverpul? Ne, Liverpul je umoran od svih onih grandioznih uspeha sedamdesetih i osamdesetih. Umoran, trom i nezainteresovan. Aston Vila, Everton, Forest, Arsenal? Ne, ne, ne i ne. Glazgov Rendžers!

Glazgov Rendžers je početkom devedesetih najuticajniji klub u Britaniji. Izgrađen na pobedničkom duhu Grema Sunesa (posle kog ekipu preuzima Volter Smit) momci sa Ajbroksa imaju nizove od po 40 i 50 pobeda. Uspehe nižu i u Evropi. Njihova mantra je dobro poznata: “Niko nas ne voli i to nas ne zanima”. U eri u kojoj svaki tim na svetu igra prepoznatljivu 4-4-2 i od nje ne odstupa, Ali Mekojst i Mark Hejtli dominiraju poput najboljih tandema današnjice. Ovaj prvi dva puta zaredom osvaja Zlatnu kopačku Evrope...

U naponu snage taj veliki tim ratifikuje status najboljeg na Ostrvu tako što u kvalifikacijama za Ligu šampiona (1992/1993) izbacuje šampiona Engleske - Lids Junajted. Ali kako je došlo do tog prvog turnira Lige šampiona? U toj priči izvanredan uticaj u ono vreme potvrđuje uprava Glazgov Rendžersa. Precizno, generalni sekretar Kembel Ogilvi uz podršku Rožera vanden Štoka iz Anderlehta.

Mnogi danas ocem Lige šampiona nazivaju Lenarta Johansona. Onog zadriglog Šveđanina što ga u nas drže da je kriv za izbacivanje sa Eura 1992. Greška u oba slučaja. Niti je izbacio Jugoslaviju, niti je imao presudan uticaj na stvaranje novog formata elitnog takmičenja. Johanson spada u najtvrdokornije zagovornike ideje “u Ligi šampiona samo šampioni”, međutim posle dva predloga koja je njegova struja uspela da obori došao je treći – neoboriv.

Uplašeni od pretnje koju nosi stvarnje Premijer lige, pre svega u finansijskom smislu, predviđajući da bi moglo da dođe do velikog raslojavanja i dominacije klubova sa Ostrva, u Uefi su prelomili: Prihvata se predlog Kembela Ogilvija i Glazgov Rendžersa.

Prethodno je konstatovano da je test sa grupama u sezoni 1991/1992, kada je učestvovala i Crvena zvezda – uspeo. Gospodin Ogilvi? Malo ko danas zna za njega. Ali kada vas pitaju, slobodno u njega uprite prstom. On je otac! Interes? Jasno kao dan: lukavi Škot bio je vešt preduzetnik. Njegov Rendžers imao je jedan od najboljih timova u Evropi i želeo da je taj tim što duže igra sa najboljima. Prihodi rastu, TV stanice plaćaju basnoslovne sume. Rupert Mardok počeo je da prodaje fudbal. Bilo je isplativo.

A put vrlo sličan onom kojim je krenuo Berluskoni. Marketinška agencija, razrada plana, sistem takmičenja ligaški (pa eliminacioni), više utakmica... Logo sa osam zvezdica koji i dan danas predstavlja prve učesnike: Milan, Marselj, Rendžers, Geteborg, Porto, PSV Ajndhoven, CSKA Moskva i Klub Briž.

I jedna od najprepoznatljivijih himni na planeti na melodiju Georga Fridriha Hendla.

PRELAZZI: Neizlečiva bolest

Već sledeće godine novi sistem pokazao je “mane”. Od osam učesnika grupne faze samo dva predstavnika osnivača (iz prve sezone) – Milan i Porto. Mančester Junajted ispada u kvalifikacijama od Galatasaraja?! Ide novo širenje: četiri grupe po četiri kluba. I opet, nije to to.

“Gde je naš interes u tome da platimo 7.000.000 funti na dvogodišnjem nivou, a da engleski šampion ne igra”, požalili su se iz jedne TV mreže.

Da, Mančester Junajted je u sezoni 1994/1995 ušao u grupe, ali onda ga je tukao Geteborg i nije prošao dalje. Nedostajali su mnogi velikani. Nema Reala, Bajerna, Juventusa, Liverpula, Intera...

Tokom devedestih UEFA konstantno menja sistem takmičenja u Ligi šampiona pod devizom da traga za pravim. Istina je sledeća: pritisak klubova rastao je iz godine u godinu, baš kako su rasli prihodi od TV prava. Bogati su bivali još bogatiji, siromašni su nestajali ili su u boljem slučaju marginalizovani. Poslednji ekser u romantični fudbal – presuda u slučaju Bosman.

(A znate li kako je Lids došao do onog meča sa Rendžersom u poslednjoj rundi kvalifikacija za LŠ? Morao je prvo da izbaci nemačkog šampiona – Štutgart. Kako je to uspeo? Tako što su se Švabe zabrojale i na teren poslale četvrtog stranca. Samo malo podsećanje na Žan Mark Bosmana i revoluciju koju nam je priredio.)

Bosman - sloboda i psalm za romantizam

Jedan od najžešćih napada fudbalske buržoazije, one tradicionalne i novostvorene, UEFA je preživela u leto 1998. godine. Grupa nenajavljenih posetilaca pojavila se u vikendici Lenarta Johansona u Švajcarskoj. Predstavnik jednog italijanskog konglomerata i medijski partneri iznenadili su prvog čoveka evropske kuće fudbala smelim predlogom iza kog stoje Rupert Mardok, Silvio Berluskoni, Leo Kirh i princ Al Valed bin Tal: njihova zajednička Superliga uz podršku Uefe – 32 kluba (16 osnivača kojima bi bilo zagarantovano mesto i 16 kvalifikanata), dve grupe (po 15 utakmica za svakoga), osam najboljih iz obe divizije ide dalje.

Medijski partneri izneli su garanciju da će svaki učesnik u startu dobiti 16.800.000 funti (ne računajući nagrade za rezultate). Poređenja radi, Mančester Junajted sezonu ranije za učešće u Ligi šampiona (stigao do četvrtfinala) inkasirao je 6.500.000 funti.

Johanson je pažljivo saslušao predlog, da bi zajedno sa prvim saradnikom Gerhardom Ajgnerom, odbacio mogućnost formiranja novog takmičenja.

Lenart Johanson iste godine izgubio je izbore za prvog čoveka FIFA od Sepa Blatera. Bio je to početak njegovog kraja. Dve godine kasnije UEFA je donela odluku da ponovo proširi Ligu šampiona, omogućivši po prvi put da četiri tima iz iste zemlje uđu u grupnu fazu.

“Klubovi na svakih nekoliko godina prete Superligom i to uvek završi tako što UEFA obeća bogatima veće prihode”, kazao je nedavno Sil van der Burg, docent na ekonomskom fakultetu univerziteta u Tventeu. “Sve dok ljudi iz Uefe tako budu postupali, Superlige neće biti. Međutim stalnim ispunjavanjem zahteva bogatih, zbog njihovih pretnji, na kraju ćemo dobiti format koji zapravo mnogo liči na Superligu”.

Sve se raspalo kada je crveni telefon zazvonio

Da li je Liga šampiona jedan od najboljih projekata u istoriji fudbala? Verovatno jeste. Nigde i nikad boljeg fudbala. Da li je Liga šampiona ključno doprinela da fudbal postane simbol nejednakosti neoliberalizma? Nema dileme. I šta bi bilo da Napoli te davne jeseni '87. nije izvukao Real Madrid u prvom kolu Kupa šampiona? Možda Uefu ne bi mogao da “slomi” i ubedi samo taj gospodin Ogilvi. Možda ne bi da na vratu već nije imala Berluskonija... Možda bi UEFA, gledajući kako Premijer liga preoblikuje engleski fudbal početkom devedesetih, pokazala više opreza; možda bi stvorila pravedniji sistem i ravnomernije delila bogatstvo. Možda bismo danas umesto desetak ili 15 TOP timova imali 30, pa još pet ili deset u Južnoj Americi. Kao nekad.

Umesto toga, kapitalista je čuo da Maradona igra protiv Real Madrida na Santijago Bernabeuu. Podigao je svoj privatni avion i otišao da ga gleda. I ne, nije osetio uzbuđenje, nego iritaciju; niti je video lepotu, već izgubljenu zaradu.

Otišao je pokunjen, ali s idejom.

- Vidimo se, sinjor Berluskoni!

- Da se ne vidimo više nikad u prvom kolu, senjor Mendoza...