Bosman - sloboda i psalm za romantizam

"Ljudi, ljudi su ga potpuno uništili. Trebalo je da ustanu i da mu aplaudiraju, da kažu: hvala vam, učinili ste da možemo da radimo stvari o kojima nikad nismo mogli ni da sanjamo. Umesto toga, samo su upirali prstom u njega dok je propadao.”

David Žinola, iz poslednjeg dokumentarca posvećenog Žan Marku Bosmanu

“Kako s ove distance gledam na svoje nasleđe? Svi znaju za Bosmanovo pravilo, zar ne? Ali ustvari, niko ne poznaje tog čoveka. Ja sam čovek bez lica”.

Žan Mark Bosman, decembar 2020.

Luksemburg. Evropski sud pravde, 15. decembar 1995, devet časova po lokalnom vremenu. U sudnici broj 39 predsedavajući Karl Oto Lenc priprema obrazloženje presude u slučaju C-415/93. Pod tim nerazumljivim nazivom zavedene su tri objedinjene tužbe: Union royale belge des sociétés de football association ASBL v Jean-Marc Bosman, Royal club liégeois SA v Jean-Marc Bosman and others and Union des associations européennes de football (UEFA) v Jean-Marc Bosman.

Zbog nemogućnosti da promeni klub nakon što mu je istekao ugovor u leto 1990. godine, malo poznati belgijski fudbaler Žan Mark Bosman presavio je tabak i udario na Fudbalski savez Belgije, svoj tadašnji klub RFC Lijež i naposletku na svemoćnu Uefu. Kako su se belgijski sudovi svi do jednog proglasili nenadležnim, Bosman je pronašao dobrog “saigrača” u advokatskoj kancelariji tada mladog pravnika Žan Luja Dupona i započeo jednu od najvećih fudbalskih revolucija.

Kada je dobio pismeni zahtev da izda ispisnicu – a to je do 1995. bio osnovni preduslov za legalan transfer - RFC Lijež nezakonito je smanjio platu Bosmanu. Sa 120.000 franaka na ondašnji zakonski (godišnji) minimum u Belgiji – 30.000 franka. Bosman je odbio da igra i trenira – Fudbalski savez ga je suspendovao. Prva tužba, protiv Saveza, ticala se sporne i neosnovane suspenzije. Druga, protiv kluba, imala je utemeljenje u izgubljenoj dobiti. A treća i ključna, protiv Evropske fudbalske unije, u potpunosti je promenila demografsku sliku fudbala u celini – kršenje klauzula o slobodi kretanja i diskriminacija na osnovu državljanstva prema članu 48 Rimskog ugovora iz 1957.

Luksemburg. Evropski sud pravde, nešto iza 11 časova po lokalnom vremenu. Govori predsedavajući Karl Oto Lenc:

“Sud smatra neprihvatljivim bilo kakva pravila kojim se građani Evrope stavljaju u nepovoljan položaj kada žele da se bave ekonomskom aktivnošću na teritoriji druge države, članice Evropske unije. Građani država članica Unije imaju svako pravo da napuste zemlju porekla, uđu na teritoriju druge države članice i borave tamo radi obavljanja ekonomske aktivnosti”...

(Kada je želeo da napusti RFC Lijež zbog lošeg tretmana Žan Mark Bosman imao je ponudu francuskog drugoligaša Dankerka. Mada nije imao važeći ugovor, Belgijanci su zahtevali za ono vreme astronomskih 600.000 evra za ispisnicu, iliti na ime obeštećenja. Transfer je propao i to je bila inicijalna kapisla, početak nepovratnih procesa formiranja novog fudbalskog poretka. Ovog kakav danas poznajemo)

Prve rečenice Ota Leca iz najčuvenije presude u istoriji fudbala kao prvi taktovi najlepše muzike za Bosmanove uši. Oteo mu se i smešak dok ga je Dupon diskretno i blago tapšao po ramenu. Tačka za tačkom, pobeda za pobedom...

I predsedavajući poentira:

“Sud utvrđuje da iako predmetni propisi o transferima igrača ne diskriminišu direktno na osnovu nacionalnosti, oni zbog svojih kvota i dalje utiču na mogućnost fudbalera da pristupe tržištima u drugim državama članicama Unije i na taj način ometaju zakonom zagarantovanu slobodu kretanja radne snage. Tako Evropski sud pravde, kao nezakonitu, zabranjuje primenu pravila sportskih organizacija (UEFA) prema kojima klubovi u njihovim takmičenjima mogu da prijave samo ograničen broj profesionalnih igrača, državljanja drugih članica Unije. Takva pravila znače kršenje načela zabrane diskriminacije na osnovu nacionalnosti kad je reč o zapošljavanju, platama i uslovima rada. Ove se odluke imaju primenjivati na dan donošenja presude”.

Slučaj zatvoren.

“Zakon džungle je ukinut”, uzviknuo je Bosman oduševljeno pred stotinama novinara koji su ga čekali ispred zgrade suda u Kirhbergu.

Svetske agencije plasirale su vest pod vinjetom “hitno”:

“Posle petogodišnje pravne bitke, belgijski fudbaler Žan Mark Bosman dočekao je presudu u svoju korist. Predsedavajući Karl Oto Lenc označio je dosadašnji sistem fudbalskih transfera kao nelegalan, ustanovivši da su pravila po kojima se igrači kupuju i prodaju, te ograničavanje broja stranaca u klubovima, u suprotnosti sa Rimskim ugovorom. Njegov podnesak Evropskom sudu pravde mora da ratifikuje 15 sudija, ali stav predsedavajućeg retko se odbacuje. Ova presuda imaće svetske implikacije ne samo na fudbal, nego na čitav sport”.

UEFA u prvi mah nije shvatila kakav će seizmički talas zapljusnuti fudbal i šta sve sa sobom nosi presuda Evropskog suda pravde, kolokvijalno nazvana Bosmanovo pravilo. Ostala je kao dokaz tome jedna kratka izjava Lenarta Johansona, njenog prvog čoveka u ono vreme. Šveđanin je tvrdio da “nema brige i da sve ostaje isto kao do sada”.

Koliko je pogrešio priznaće u jednom intervjuu desetak godina kasnije:

“Moj najveći neuspeh? Znam na šta aludirate... Tiče se odluke Evropske unije. S ove vremenske distance moram da priznam – iznenadili su nas. Nismo mogli ni da zamislimo koliku će ulogu u svemu odigrati ta presuda”, govorio je tada već penzionisani Johanson. “Bilo je mnogo vremena za kajanje zato što smo ispali slepi. Ali naučili smo lekciju. Shvatili smo da moramo da razgovaramo i pregovaramo sa EU. UEFA sada ima dvoje svojih ljudi sa sedištem u Briselu, oni su u svakodnevnom kontaktu sa evropskim parlamentarcima. Takođe, shvatili smo da slobodno kretanje fudbalera kao radne snage moramo da prihvatimo kao deo nove stvarnosti. Naša politika davanja prednosti domaćim igračima jeste ugrožena, sada moramo da se oslonimo na svest samih klubova. To je u njihovom interesu ako žele da zadrže identitet”.

I još jednom – kakav kiks ostarelog Johansona...

Fudbal su u 20. veku krucijalno menjali jedno pravilo (ofsajd), jedan politički događaj (pad Berlinskog zida) i jedan čovek (Žan Mark Bosman). To su tri najveće fudbalske revolucije. Ovome bi eventualno mogli da se pridodaju još jedan “ustanik”, čovek po imenu Džimi Hil (ukinuo ograničenje maksimalne zarade fudbalera na 20 funti 1961. godine i doprineo promeni sistema bodovanja - tri za pobedu – koju će prvi prihvatiti Englezi 1981), odnosno odluke o pokretanju Lige šampiona i Premijer lige početkom devedesetih.

Ako iz cele priče izuzmemo kuma modernog loptanja - Žoaa Avelanža, čoveka koji je “prodao” fudbal velikim korporacijama i od razbibrige za sirotinju napravio biznis što okreće stotine milijardi na godišnjem nivou (jer ipak je to bio proces od dvadesetak i više godina), Bosmana i njegovo pravilo bez sumnje možemo da smatramo najzaslužnijim za početak polarizacije koja vrhunac dostiže na prelazu iz prve u drugu deceniju 21. veka. Kao na filmskoj traci: siromašni su postali još siromašniji, bogati su postali još bogatiji. Bogati više ne žele da se igraju sa siromašnima, izbegavaju ih. Siromašni kupe mrvice što padaju sa luksuzne trpeze i ćute. Ćute i polako nestaju sa mape, ispadaju iz kadra. Više nema prepreka. Bogati formiraju svoje nobles-krugove, pišu svoja pravila i stavljaju tačku.

Poslednja sekvenca – smrt fudbalskog romantizma.

Psalm za fudbal koji smo poznavali.

Za Bosmana kažu da je ukinuo robovlasnički odnos klubova prema igračima. Tačno. Kažu da je fudbalere učinio slobodnim da biraju i budu izabrani. I to je tačno. Zahvaljujući njemu imamo jasno definisane prelazne rokove i takozvane slobodne agente. Kada ugovor istekne igrač nema više nikakvu obavezu prema pređašnjem poslodavcu, slobodan je da odabere najbolju ponudu i potpiše za drugi klub. Uz bogate bonuse za paraf i nezamislivu moć u pregovorima. Do velike pobede na Evropskom sudu pravde u Luksemburgu to nije bilo moguće...

“Bio sam zarobljenik u svom klubu. Istekao mi je ugovor i oni su mi dali novi, četiri puta slabiji nego prethodni”, govorio je jednom prilikom Bosman. “Da bi me prodali u francuski Dankerk, međutim, zahtevali su četiri puta više novca od vrednosti tog novog ugovora. Drugim rečima, smatrali su da odlaskom postajem četiri puta bolji igrač, odnosno da ću biti četiri puta slabiji ako ostanem. Nije bilo logike”.

I sam je kasnije priznao da nije imao pojma kakve će potrese izazvati taj njegov trijumf u sudnici.

“Razmišljao sam ovako: ja sam Evropljanin, zar ne? Građanin Evrope. Imam pravo da se krećem slobodno kao što svi drugi radnici imaju”...

Da je sve ostalo samo na skidanju robovlasničkih okova i najpoznatijim Bosmanovim transferima (drži se da je Edgard David povukao nogu kada je kao slobodan igrač prešao iz Ajaksa u Milan; kasnije će novo pravilo koristiti asovi poput Đanluke Vijalija, Gusa Pojeta, Stiva Mekmanamana, Sola Kembela, Garija Mekalistera, Mihaela Balaka, Andree Pirla, Zlatana Ibrahimovića, Roberta Levandovskog...) danas sigurno ne bismo imali fudbal kakav imamo - legije stranaca, izgubljene identitete i autentičnosti klubova, o čemu je govorio Johanson. Najradikalniju promenu, dakle, predstavljao je pad Uefinog zakona koji je podrazumevao maksimum tri stranca po ekipi (plus dvojica asimilovanih, poniklih u mlađim kategorijama datog tima).

Za početak kraja kakve-takve ravnopravnosti na tržištu uzima se finale Lige šampiona iz sezone 1994/95, u kom je mlađarija Luja van Gala tukla najmoćniji svetski tim tog doba – Milan. Na jednoj strani dvadesetogodišnjaci Sedorf, Davids, Klajvert, Overmars, Kanu, Rajzinger... Na drugoj prekaljene Milanove vedete Maldini, Barezi, Desaji, Boban, Kostakurta... Bio je to poslednji trijumf nekog tima iz lige van TOP 4 (Španija, Italija, Engleska, Nemačka) sve do danas. Zapravo, bejaše onaj jedan “incident”, kada je Porto sa Murinjom stigao do “ušatog”. Izuzetak koji potvrđuje pravilo – siromašni više nisu imali pravo ni da maštaju.

Poslednja Ajaksova titula

Te sezone Ajaks je tri puta pobedio Rosonere (još dva puta u grupi) i nije primio nijedan gol. A onda je odigrao još jedno finale dogodine, raspao se i utonuo u dubok san...

“Bilo je teško pripremiti se za tako nešto, jer niko nije znao kakve će posledice zaista biti. Iz Uefe su govorili jedno, a događale su se druge stvari”, govorio je Van Gal pre desetak godina. “Pokušali smo odmah da angažujemo igrače na duži rok, nudili smo im ugovore, ali mnogi momci su odlučili da odu, iskoristili su priliku. Nismo zaradili ništa”.

Patrik Klajvert, junak bečkog finala i trijumfa nad Milanom otišao je kao slobodan igrač baš u Milan, da bi ga Italijani samo godinu dana kasnije prodali Van Galovoj Barseloni za 20.000.000 evra. A znate li koliko je stranaca imala ta Van Galova Barsa? “Svega” 16?! Takav način poslovanja postaće manir mnogih klubova. Uzmeš besplatno, prodaš, zaradiš.

Epilog svega: Čelsi poslednjih godina na pozajmice šalje i po 40-50 igrača godišnje.

I upravo su Plavci sa Stamford bridža prvi počeli da koriste privilegije novih zakona. Sećate se? Gulit, Petresku, Lebef, Di Matreo, Vijali, Zola, Babajaro, Pojet, Flo... Godine 1999. na meču protiv Sautemptona Đanluka Vijali će kao menadžer prvi put u istoriji engleskog fudbala na teren izvesti tim bez Engleza, a 20 godina kasnije jedan drugi Italijan - Mauricio Sari, osvojiće Ligu Evrope sa jednim jedinim domaćim igračem u timu. Stići će u međuvremenu i trofej Lige šampiona na Stamford Bridž. U protokolu za minhensko finale mesto je pronašlo “čak” 30 odsto Engleza.

Sve ovo učiniće da Čelsi postane simbol stvaranja nove fudbalske elite na prelazu dva milenijuma.

Ako ćemo o nacijama i ligama nema sumnje da su od Bosmana najviše profitirali Englezi i Premijer liga. U toku “tranzicije” - a uzmimo da je trajala desetak godina, od 1995. do 2005 – nijedan ostrvski klub osim Mančester Junajteda nije bio ozbiljan faktor u evropskim okvirima, dok se Premijeršip tretirao kao treća liga po snazi, iza Primere i Kalča. Od 2005. pa u narednih osam godina engleski timovi igraju u sedam od osam finala Lige šampiona i u potpunosti preuzimaju primat, pre svega na finansijskom planu.

Bosmanov efekat? Širok spektar, birajte. Možda Vengerovi “Nepobedivi”? Možda Junajtedova evropska kruna 1999? Možda sastavi 95 odsto današnjih premijerligaša?

Poznat je slučaj Mančester Junajteda iz sezone 94/95 kada je Aleks Ferguson konstantno morao da krnji tim za utakmice Lige šampiona jer Uefa u to vreme i Škote i Velšane i Irce drži za strance. Tako u važnoj utakmici protiv Barselone umesto Pitera Šmajhela brani Gari Velš. Jer jedino je tako Roj Kin mogao na teren... Mančester gubi 0:4 i ne prolazi grupu koju još čine Galatasaraj i Geteborg?!

To je fudbal pre Bosmana.

A onda dolazi 1999. i finale sa Bajernom. Nemci konzervativci, još se drže starih propisa, samo jedan asimilovani, njihov omladinac Samjuel Kufur. Fergi ovoga puta s punim potencijalom. I Šmajhel i Roni Jonsen i Stam i Irvin i Gigs i Blomkvist i Jork i naravno - Ole Gunar Solskjer. Znate šta je posle bilo...

(Ah, pardon, Geteborg... Da, i Geteborg je fudbal pre Bosmana, dabome. To je mogućnost za “male”. Mada Geteborg s dva trofeja UEFA kupa i dva polufinala Kupa šampiona to svakako nije. Te 1995. slavni švedski klub ima Ravelija, Bjorklunda, Blomkvista i još nekoliko reprezentativaca. Prvi je u grupi LŠ ispred Junajteda i Barse, u četvrtfinalu ispada od Bajerna na gol u gostima (0:0, 2:2), a onda se posle Bosmana raspada i na prvu sledeću titulu u Švedskoj čeka 11 godina)

Možete li danas da zamislite Premijer ligu bez gazda milijardera i stranih fudbalera? Eto, to je Bosman. I koliko bi uopšte ozbiljnih timova Englezi mogli da sastave? Jedan, dva? Bosman, nego šta. Da li bi Engleska uopšte imala prvaka Evrope posle Liverpula 1984?

Premijer liga je po mnogo čemu oličenje onoga što je moderan fudbal doneo uz obilatu pomoć tog belgijskog revolucionara. Ali daleko od toga da su se samo Englezi okoristili. Da se prisetimo Interove i poslednje italijanske evropske titule iz 2010... Žulio Cezar, Majkon, Lusio, Samjuel, Kivu, Zaneti, Kambijaso, Snajder, Eto, Milito i Pandev. Gde su Italijani? Popustili su bili i Nemci – Energi Kotbus bez Nemaca još 2001! Ili - ko su danas najbolji igrači u Španiji i Italiji?

I baš kao što su za sva vremena udarili među između bogatih i siromašnih, tako su Bosmanovi propisi podelili i fudbalske zaljubljenike. Podelili su ih na one što na njega gledaju kao na borca za prava fudbalera i “oslobodioca”, odnosno na uništitelja fudbala, pravih vrednosti i balansa koji je davao posebnu draž igri.

S jedne strane su romantici i konzervativci ispred kojih je pre nekoliko godina govorio bivši izvršni direktor UEFA, Gerard Ajgner:

“Da budemo potpuno otvoreni, uvođenje Bosmanovog pravila predstavljalo je katastrofu za celokupan sport, posebno za fudbal”.

Nadovezao se potom još jedan penzionisani činovnik iz Niona, Lars Krister Olson:

“Oni klubovi koji su imali puno novca sada imaju još više. Počeli su da pljačkaju male. Ne samo da bi sebe ojačali, nego da bi oslabili konkurenciju”.

Dinamo Kijev kod se plašila cela Evropa

Dilema ne postoji: “mali” i siromašni platili su najveću cenu. S velikima nikada nisu mogli da se nose na finansijskom planu, ali zato jesu kvalitetom. Prosto, pravilo “tri stranca” davalo im je mogućnost da duži period na okupu drže svoje najbolje igrače (nisu bili na meti), a to je značilo po 15 ili 20 ujednačenih ekipa u Evropi svake sezone. Konkretno? Osvajači Kupa pobednika kupova bivali su klubovi poput Slovana iz Bratislave, Magdeburga, Aberdina, Mehelena, Dinama iz Tbilisija... UEFA kup uzimali su Dinamo Zagreb, Ipsvič ili pomenuti Geteborg, a finala igrali Gornjik, MTK, Fehervar, Bastija... Kup šampiona oduvek je bio rezervisan za elitu, ali i tamo se katkad moglo do završnice, pa i do trofeja. Crvena zvezda i Steaua išli su do kraja, Panatinaikos i Partizan do finala, Dinamo Kijev ima tri polufinala, CSKA iz Sofije dva, Legija, Dukla, Ujpešt, Viđev Lođ, oba Dandija po jedno.

Suludo bi bilo reći da je ondašnji Kup šampiona bio kvalitetniji od Lige šampiona (nije ni mogao da bude zbog propozicija: jedna zemlja, jedan predstavnik), ali da je u toj raznolikosti bilo nekog posebnog šmeka – bilo je. U poslednjih deset sezona pre Bosmana prvaci Evrope dolazili su iz čak sedam različitih zemalja. Pritom, u istom periodu još deset klubova van TOP 4 lige dolazi do polufinala. Poređenje: u poslednjih deset godina titulom prvaka Evrope kitili su se samo Španci, Englezi i Nemci, a do polufinala je došao samo jedan tim van TOP 5 liga – Ajaks.

A neće biti da nema i do tog identiteta, štagod ko mislio. Jer znalo se ranije: Milan su u prvom zlatnom dobu bili Šveđani Gren, Nordal i Lidholm (čuveni Il Tridente GRE-NO-LI), pa u drugom Gulit, Van Basten i Rajkard. Juve? To su Platini i Bonjek, kasnije Raš i Mihael Laudrup, a pre svih onaj dobroćudni div, vojvoda od Velsa Džon Čarls i vragolasti Argentinac Sivori. Simboli Intera? Klinsman, Mateus i Breme, zna se. Ili ako hoćete ranije: Pasarela i Rumenige. Još ranije? Prohaska i Hansi Miler. Dobro, da ne idemo sad unazad do Elenija Erere... Barsa je manje-više u svim kombinacijama osamdesetih imala Bernda Šustera. Smenjivali su se Arčibald, Maradona, Simonsen... Posle su došli Kuman, Laudrup i Stoičkov. Napoli je imao Maradonu, Kareku i Alemaa; Marselj su do evropskog trona vodili Abedi Pele, Bokšić i Feler; Hamburger je harao sa Kigenom i Buljanom.

Gulit i Van Basten

Mateus

I tako bi moglo u nedogled. Znalo se ko je ko. I još se znalo – desetak ozbiljnih transfera za leto u vr' glave, pritom pripremljenih i ugovorenih po nekoliko meseci unapred.

Ali imali bi štošta da kažu i oni što staju u odbranu svega što nam je Bosman priredio. Dabome da bi imali...

Sa stvaranjem supertimova, Premijer lige i Lige šampiona sa po nekoliko klubova iz najmoćnijih zemalja fudbal je bespogovorno evoluirao. Gledanost je otišla u nebesa, istim putem krenuli su i ugovori za TV prava. Tajkuni - dobro i oni pravi biznismeni - sa pola, tenisa, golfa i ostalih buržujskih zafrkancija prebacili su se u fudbalske vode. I opet kao epilog – svež kapital. Nove milijarde ušle su u biznis. Ubrzo će sve najveće svetske kompanije shvatiti da ništa kao fudbal ne garantuje eksponiranost njihovog brenda. A s novim brendovima i izvorima finansiranja dolaze i novi bitni klubovi (podrazumeva se i navijači). Kao najprepoznatljiviji primeri tu su Mančester Siti i Pari Sen Žermen. Konačan rezultat? Novi svetski poredak i atomski fudbal.

Naposletku, “bosmanovac” bi onog “romantika” mogao da pita da li bi radije gledao finale Lige šampiona između PSV-a i Benfike (1988) ili Bajern – PSŽ (2020). Ili da li vredi da žali za četvrtfinalom Spartak Moskva – Real iz 1991. (u kom Sovjeti isteruju Madriđane iz Kupa šampiona s laganih 3:1), dok iščekuje Barselonu i Bajern u istoj fazi 2020.

Jedno je izvesno - jedan drugog nikad ne bi razumeli. Jer jedan je navijač/gledalac, a drugi fan. Fan kao proizvod novog doba. Navijača više nema na stadionima. Fanovi su svukuda.

I to je Bosman. Njegovo delo? Kako da ne, dobrim delom...

A gde je zapravo za sve to vreme taj “nebitni” Belgijanac? Taj čovek bez lica, kako je za sebe sam rekao? Dečak sa čijeg prozora spavaće sobe je pucao pogled na teren Standardovog stadiona za koji je oduvek maštao da zaigra. Kazao je jednom da su ga vršnjaci oslovljavali sa Bobi. Otac mu je pričao neke lepe priče o Bobiju Čarltonu i ovaj ga je uzeo za idola. Fudbal je igrao loše...neka bude prosečno. Za Standard je sakupio neke utakmice, istina. Ali morao je da ode zbog jednog stranca. Kako u tim pored Pižona?! Našeg Pižona Petrovića. Ironija sudbine. Nešto što će kasnije zastupati na sudu...

Posle je došao taj Lijež i...

Na Žan Marka Bosmana gledali su kao na kužnog nakon presude Evropskog suda pravde. Niko ga više nije hteo. Najbolje godine potrošio je u sudnici. Kad je sve svršilo imao je 31. Nije mogao da pronađe angažman i počeo je da tone. Dva braka su mu se raspala, živeo je kod roditelja u garaži i propio se. Računao je da će postati slavan. Postao je beznadežan slučaj...

“Nikakvu korist nisam imao od svega. Od Fudbalskog saveza Belgije dobio sam odštetu 400.000 evra. Veći deo otišao je na skupe advokate. Ostalo sam potrošio na kućicu u blizini roditeljskog doma, da izađem iz garaže i skućim se”, pričao je Bosman. “Borio sam se za svoja prava, samo sam želeo da igram fudbal, a onda je sve eskaliralo do neslućenih granica. Napadali su me i preteli mi svi: UEFA, Savez, Udruženje evropskih klubova... Zarekao sam sam se u tom trenutku da ću ići do kraja. I išao sam”.

Da se ne radi o paranoji, već da je zaista postojala ideja fudbalskog establišmenta da ga izbrišu kao gumicom, potvrdio je Bosmanov bivši saigrač Benaoa Tan.

“Istina je, zastrašivali su nas. Igrači nisu smeli da budu u kontaktu sa njim”.

Tan je još kazao da mu je sada žao što je svojevremeno odbijao pozive od Bosmana. A bilo ih je...

Žan Mark Bosman ponovio je više puta da ne žali zbog onoga što je učinio bez obzira na svoju zlu sudbinu:

“Iz Udruženja profesionalnih fudbalera (FIFPro) obećali su mi još 1997. da će isplaćivati godišnju pomoć u iznosu od 25.000 evra. To se nikad nije dogodilo. Dobio sam samo povremene donacije zbog kojih su me uvek za vrat hvatali poreznici. Zapitam se ponekad gde je nestala solidarnost kolega fudbalera... Učinio sam za sve njih nešto što nikad niko nije, nijedan sindikat za radnike na celom svetu. Danas imate slučaj da 11 stranaca igra i još sedam sedi na klupi. I svi su oni mnogo lepo plaćeni zahvaljujući meni. Ne, ne želim ništa više od priznanja”.

Da mu “greh” nije oprošten ni godinama kasnije Bosman je svojevremeno objasnio kroz jedan primer. Prijateljsku utakmicu igrali su njegova Belgija i Holandija. Bila je 1998. godina...

“Dan pred utakmicu u Roterdamu cela reprezentacija Holandije došla je u moju kuću, u posetu. Bili su tu braća De Bur, Van der Sar... Svi. Obećali su da će mi dati svoje bonuse od utakmice. Tražili su to i od mojih zemljaka. Ali oni su na zapoved Saveza odbili. Čak su tražili od Holanđana da to ne rade. Oni nisu odustali. Ipak su ispoštovali obećanje. Bio je to jedan od retkih sjajnih gestova velikih fudbalera”.

Prisetio se Bosman u jednom intervjuu i nekih svežijih primera.

“Da... Jednom sam bio u Amsterdamu i upoznao Drisa Mertensa. Pružili smo ruke jedan drugom i on pojma nije imao ko sam ja. Shvatio sam – za mene je prošlo 25 godina neuspeha, a za sve te fudbalere 25 godina sreće”.

Bosman danas živi u mestašcu nadomak Liježa što broji oko 1.700 stanovnika. Poznaju ga samo komšije. Poznaju ga jer pričao im je o svojoj borbi. Godinama živi s prošlošću alkoholičara. Sadašnjost mu je, ne krije to, i dalje opterećena poreskim dugovima...

“Novac dobijam od socijalne pomoći, negde oko 700 evra mesečno. Nije lako. Ali ako ništa drugo danas sam zdraviji čovek. Da, bio sam alkoholičar. Ruke su mi se tresle dok ne popijem čašicu ili dve. Patio sam i od depresije. Još pijem neke lekove... Bilo bi lepo da je u fudbalu više solidarnosti. Ali ne, sve je više sebičnjaka... I svi oni danas zarađuju mnogo dobro. Ja ne zarađujem ništa. Nema veze. Mislim da sam uradio nešto dobro”.

Pre dvadeset i kusur dana emitovan je poslednji dokumentarac o Bosmanu. Narator je David Žinola. I Žinola ovako kaže za Bosmana: “Postao je parija... Svet fudbala je čudan. Ako se krećete utabanim putevima to je u redu. Ako ne skrećete previše levo ili desno i to je u redu. Ali ako skrenete u neku drugu ulicu fudbal se pobuni: ne diraj ništa, mi koji donosimo odluke znamo šta radimo! Umukni i igraj, mi radimo ono što je dobro za vas”.

Žinola u istom filmu razgovara sa jednim od Bosmanovih advokata koji odbacuje svaku mogućnost da je nesrećni Belgijanac bio samo pijun nekih moćnih ljudi ili organizacija koje su namirisale veliki biznis u “malom i svačijem fudbalu”.

“Trebalo je da upoznam vrlo imućnog čoveka”, priča Žinola, “a upoznao sam njega. Ljudi su mi rekli da je u lošem stanju. Kad sam stigao i video ga, moj dominantan osećaj bio je osećaj tuge”.

U dokumentarcu se pominje jedan od retkih dobrotvora – Adrijen Rabio. Ko bi rekao... Kad je prelazio iz Pari Sen Žermena u Juventus (kao slobodan agent), njegova porodica uplatila je Bosmanu 12.000 evra donacije...

“Mislim da bi agenti trebalo da objasne svojim igračima šta tačno znači Bosmanovo pravilo i šta je taj čovek uradio za fudbalere. Trebalo bi da razumeju kako tako lako mogu da menjaju klubove i zarađuju veliki novac. I kako su tako zaštićeni. Treba da znaju ko stoji iza svega”, išao je glas Davida Žinole iza slike “čoveka bez lica”...

A iza kamere:

“Sad tek shvatam.. Gade! Trebalo je to ranije da uradiš. Znaš li da sam mogao da pređem u Barselonu u leto 1995? Kad se sve dogodilo? U decembru? Čoveče! Ne bih trošio talenat u Premijer ligi”...

Žinola se smejao iz duše.

Bosmanu ništa nije bilo smešno. To što se otelo potkraj lica...

To je bilo da ispoštuje gosta.