Kako je Partizan završio na -11: Napad funkcioniše, odbrana škripi, stranci pogođeni, rotacija kratka

Gostovanje u Surdulici na koncu prvog dela sezone predstavljalo je sliku i priliku Partizana u Superligi. Igrao je dopadljivo, kontrolisao rezultat i vreme, stranci su opet postigli po gol, međutim, umalo sve da prospe u završnici. Pojedinačna greška – u ovom slučaju Filipa Kljajića – nije ga koštala na jugu države, međutim, pokazuje da je mahom zbog svojih kikseva u situaciji koja ostavlja samo teoriju da se do kraja prvenstva može stići odbegla Crvena zvezda.

Čak 11 koraka zaostatka za liderom posledica su nesrazmere prikaza na terenu i semaforu. Često su tokom jeseni crno-beli znali da oduševe navijače, kao igrom i pobedom u večitiom derbiju ili ubedljivim partijama nad do juče drugoplasiranom Vojvodinom, kao i izvedbom na terenu viceprvaka u Nišu, ali su sami krivi što bodovni saldo nije bogatiji, samim tim i trka za šampiona zanimljivija. Ako bismo se zdržali samo u granicama Srbije, gubili su bodove na zabrinjavajući način: padom koncentracije i individualnim propustima, što je u zbiru dovelo do razlike koja se teško stiže u okolnostima kakve vladaju u našem fudbalu. Primera radi, u Lučanima su savladani iz jedinog šuta na gol, na susretu sa Napretkom u Humskoj ispustili su vođstvo 2:0, na istom mestu u uvodu prvenstva dozvolili Voždovcu da se sladi, na Banovom brdu poklelao je u jednom od završnih napada na utakmici. Podatak da su ti golovi za čak četiri poraza pala od 77. minuta pa nadalje sugeriše o padu koncentracije.

I način na koji su pali otkriva deo Partizanovih problema: protiv Mladosti Nemanja Stevanović nije uhvatio loptu na koju je natrčao Lazar Jovanović, u okršaju sa Kruševljanima pogrešio je prinudni desni bek Aleksandar Lutovac, na meču sa Zmajevima Zlatan Šehović, a na gostovanju Čukaričkom Vladimir Stojković. Da nije bilo njihovih kikseva tim Sava Miloševića imao bi šest bodova više i sa značajnom većim optimizom čekao nastavak šampionata.

Drugi uočljiv problem Partizana tokom prvog dela sezone Superlige bilo je „šaltanje“ sa evropskih na sprske obaveze. Počev od prvog takvog slučaja pod Bagdalom, kad je ispustio dva boda samo tri dana posle sjajne pobede nad Malatijom, preko duela sa TSC-om (1:1, neposredno po plasmanu u Ligu Evrope), pa poraza od Voždovca odmah po povratku iz Nur Sultana, pomenutih Lučana (četiri dana pre dolaska Mančestera u Beograd), sve do okršaja sa Napretkom na kome mu se ponovio haški scenario. Čak ni Humska, koja bi nominalno trebalo da bude prednost, nije stadion na kome rivalima drhte noge, u svom domu Partizan je jednom igrao nerešeno i pretreo dva poraza, te ako kiksevi na gostovanjima mogu da se donekle tolerišu (isti omer) za ove na domaćem terenu teško ima opravdanja.

Usko spojeno sa već opisanim „žutim minutima“ pojedinca, padom koncentracije i umorom, ide u igra u defanzivi. Prošle godine na uzorku od 20 rundi Partizan je imao najbolju odbranu lige (Vladimir Stojković bio spasilac nebrojeno puta i matiran samo u osam situacija), a sad je primio 16 golova. Uz to i podatak da je Savo Milošević koristio 13-14 igrača u rotaciji. Kad je pokušao da odmori nosioce igre zavšavalo se kiksom (u Kruševcu ili protiv Voždovca), a kad mu je igrao isti tim došlo je do zamora materijala i gubitka bodova. Još kad se na to nadoveže činjenica da je prvi šut protivnika na gol najčešće je bio i pogodak čini se kako je i sreća u pojedinim susretima okrenula leđa njegovom timu.

Sa ove vremenske distance deluje da je večiti derbi, u kome je Partizan slavio sa 2:0, a da mu Crvena zvezda nije šutnula na gol, predstavljao najvišu tačku sezone. Sve je posle toga krenulo po zlu za crno-bele kad je domaće takmičenje u pitanju. Umesto da se posle devetog kola, kad se primako najvećem rivalu samo na bod, izvrši dodatni pritisak, da mu ne dozvoli da diše, u oktobru je izgubio čak tri utakmice i sam sebe doveo u poziciju da ostane bez fokusa.

Sve je dovelo do toga da posle 20 kola Partizan ima 44 boda. Lane u ovo doba imao je jedan manje, u zimu 2017. i 2016. bio je na „koti 45“, jedino je bio lošiji tokom sramne sezone 2015/2016, kad je skupio svega 32, te se može konstatovati kako je aktuelni Miloševićev sastav na terenima Superlige uradio isto ili slično kao Parni valjak pod komandom Marka Nikolića, Miroslava Đukića i Zoran Mirkovića. Jedina je nevolja što je sve manje opcija da stigne do čarobne granice od 30 pobeda u prvenstvu, kao garantu titule. Zasad ih ima 14, što znači da bi u preostalih 17 kola morao da dobije najmanje 16 utakmica, a da pritom, računa na bar dva kiksa Crvene zvezde, zavisno od učinka u večitom derbiju.

Uz sve manjkavosti prikazane tabelarno i jezikom brojeva, ostaje utisak da je Partizan postavio osnove za izgradnju ili nadogradnju tima. Prvo, sama igra je ubedljiva, lepa, oku prijemčiva i navijači su zadovoljni, što dugo nije bio slučaj na crno-beloj strani Topčiderskog brda. Za to postoje egzaktni podaci, osvajač Kupa Srbije je sa 49 golova u prvenstvu najefikasniji tim lige. U vrhu je i po parametrima koji pokazuju broj ulazaka u protivnički kazneni prostor, šutevima na gol, izglednim prilikama.

Grobare raduje saznanje da je dobijen derbi, da su svi stranci pogođeni, Umar Sadik, Bibars Natho i Takuma Asano konkretno doprinose i igrama i rezultatima, Sejduba Suma je doživeo preobražaj, na sve to je Strahinja Pavlović duplirao cenu od letos i transferom u Monako obezbedio klubu miran živiot bar u narednih godinu dana, a nadolaze mlade snage poput Filipa Stevanovića i Lazara Pavlovića, deca prekomandovna iz omladinskog pogona...

Budućnost Partizana može biti svetla samo pod uslovom da se proleće 2020. iskoristi za kvalitativan iskorak, a da priča o velikim planovima oko pravljenja tima za naredne kvalifikacije dobije konkretne obrise u vidu angažovanja igrača spremnih odmah da igraju, a ne da zbog „malog fonda“ rezultati trpe.

(FOTO: Star sport)