Kako je Ćiro stopirao Sinišin dolazak u Zagreb: Sine moj, dva Mihajlovića su previše za Dinamo

Nije to još bio onaj Siniša Mihajlović koga je kasnije upoznala cela Evropa. Bila je samo ona tršava frizura. I bio je šut. O, kakav šut. Raspredalo se o tome još u velikoj Jugoslaviji, iako verovatno mnogi nisu ni znali gde je to Borovo naselje. Međutim, dobar glas daleko se čuje, pa se tako i o tinejdžeru Mihajloviću pričalo još i pre no što je bilo ko mogao da pretpostavi da će od njega nastati veliki fudbaler.

Na kraju se to i desilo, ne u Italiji, jer on je tamo otišao kao prvak Evrope iz sveta. A i u Crvenu zvezdu je došao kao veliki igrač, jer prvu je titulu – nimalo beznačajnu – Mihajlović osvojio u Vojvodini. A, malo je nedostajalo da Mihajlović nikada ni ne stigne do Novog Sada.

Naime, još pre no što ga je tadašnji sportski direktor Milorad Kosanović doveo na “Karađorđe“ bombarder iz Borova bio je veoma blizu odlaska u Dinamo i to, kako je pisao hrvatski Globus tri decenije kasnije, na preporuku Roberta Prosinečkog i Zvonimira Bobana sa kojima je Mihajlović igrao u mlađim selekcijama, pa i za omladince Hrvatske dok je još bila deo stare Juge.

Pomoćni trener Josip Kuže odmah se zagrejao, pa je Dinamo Mihajlovića poveo i na međunarodni turnir u Salem u Nemačkoj. Siniša je bio najbolji strelac i igrač turnira, pa je Kuže, sada uz podršku trenera u mlađim kategorijama Zdenka Kobešćaka, otrčao do šefa, tada nedodirljivog Miroslava Ćira Blaževića, da ga ubedi da odmah uzme Mihajlovića. Osijek, Rijeka, Dinamo iz Vinkovaca navodno su već krenuli u napad, ali ne i najveći klubovi SFRJ.

“Igrao je fantastično, bio je apsolutno najbolji igrač u konkurenciji četiri nemačke, četiri italijanske, turske i naše ekipe. U klub sam predao izveštaj o kakvom igraču je reč, dalje je sve bilo u rukama Ćire Blaževića“, prisećao se kasnije Kobešćak.

Ćiro je pristao i Mihajlović se brzo preselio u Zagreb u kome mu je već živeo mlađi brat Dražen, pitomac u školi za milicionere u Dubravi. Beše to 1987. godina, Siniši je bilo 18 leta. Ceo posao trebalo je da Modre košta svega 10.000 nemačkih maraka. Sića i u to doba. Sam Siniša je u FK Borovo igrao za 500 švajcarskih franaka mesečno. Istina, od te prve plate roditelji su mu kupili jaknu, pride postavili brodski bod u porodičnoj kući. Ozbiljna para 80-ih godina prošlog veka.

Činilo se da je sve gotovo. Mihajlović je čak otputovao na turnir u Sardiniju, igrao u pobedi prvog tima od 4:2 nad Toresom, klubom iz Sasarija. To mu je, tvrdi hrvatski hroničar Fredi Kramer, bila prva i poslednja utakmica u seniorskom timu Modrih, iako se očekivalo da će biti prva od mnogih.

IN MEMORIAM: Siniša Mihajlović

A zašto je transfer propao? Ima raznih varijacija, ali sve su jednom saglasne: puklo je između Mihajlovića i Ćira Blaževića. “Trener svih trenera“ je, pod broj jedan, u vezi već imao Marka Mlinarića, te 1987. godine zvanično najboljeg fudbalera Prve lige Jugoslavije, a tog leta su na Maksimir stigli i ofanzivniji Haris Škoro, njega je Dinamo ispod žita platio 300.000 maraka, te Stjepan Deverić, fudbaler daleko skromnije karijere, ali on se baš vratio iz tabora večitog rivala splitskog Hajduka.

“Već smo zakaparili Radmila Mihajlovića iz Željezničara za iduću sezonu. Siniša? Sine moj, dva Mihajlovića su previše za Dinamo“, opušteno je o tome Blažević govorio najboljem hrvatskom sportskom novinaru svih vremena Tomislavu Židaku.

Bilo je naravno i drugih priča. Jedna kaže da je Mihajlović tražio previše para, 20.000 nemačkih maraka, Dinamo je na kraju za Radmila dao 400.000, a druga, ta je potvrđena, da se Siniši nikako nije dopalo to što je Blažević od njega tražio da se – ošiša!

“Mislio sam da je važno kakav sam igrač, a ne kakvu frizuru imam“, govorio je kasnije Mihajlović, a moraćemo da proverimo glasinu da je poznati novosadski novinar i Sinišin prijatelj Miroslav Miša Gavrilović godinama kasnije knjigu “Ubojita leva“, primerak za Ćiru Blaževića, uručio sa jedinstvenom posvetom.

Krupnim ćiriličnim slovima pisalo je: “Mom treneru koji me nije hteo sa dugom kosom, uz veliko poštovanje“.

Dinamo je ne kraju ponudio Mihajloviću ugovor, istina stipendijski, ne profesionalni, što je Sinišu uvredilo, pa je on napustio Maksimir i na poziv Kosanovića otišao u Novi Sad, iako je zvala i Rijeka. Nije ga omelo ni to što mu je Mirko Jozić, tada selektor U20 reprezentacije, postavio ultimatum: ili potpiši za Dinamo ili ne ideš na Mundijalito u Čile!

Prkosni Mihajlović je to naravno odbio i tako ostao bez pehara sa Mundijalita.

“Osvetio sam mu se kad sam sa Zvezdom postao prvak sveta, baš protiv Jozićevog Kolo Koloa“.

Treba doduše reći da je i Zvezda mogla da Mihajlovića dovede ranije, jer godinu dana pre svog ovog očijukanja sa Dinamom i Kule Aćimović je nešto nanjušio. I mada ni on nije shvatio koliki je talenat pred njim, ovde je ljubav presudila.

“Bio je Kule Aćimović kod mene iz Zvezde pa sam išao na probu. Igrali smo protiv Rada, na toj utakmici sam dao tri gola i treba da sam prošao na probi. Ali kažu - NE! Nije zadovoljio! Vrate me nazad. Posle dve godine daju milion maraka da me dovedu u Zvezdu, a bio sam pre toga gratis. Samo mi je bilo važno da dođem u Zvezdu, to je bio moj san“, prisećao se kasnije Mihajlović.