Kako je Čelsi postao najveći trendseter modernog fudbala

Čelsi je letnji prelazni rok završio sa iznenađujućim plusom od nekih 40.000.000 evra, što se odavno nije dogodilo. No, ni pored toga nije ni među 20 klubova sveta po iznosu pozitivnog transfer bilansa i tu je, recimo, PSŽ neprikosnoven jer je leto završio u plusu od čak 182.300.000 evra! Šampiona Evrope i Francuske prate Vest Hem sa plusom od 171.000.000 evra, pa Lil sa 120.400.000, Lajpcig sa 106.300.000 evra...

Iako ne može da se okarakteriše kao najbolji trgovac ovog leta, klub iz Zapadnog Londona je fenomen i po mnogo čemu “trendseter” kada govorimo o prilikama u svetskom fudbalu, naročito u 21. veku.

Pored toga što je sada jedan od vlasnika rekorda u visini obeštećenja na ime prodaje jednog igrača i prihoda u jednom prelaznom roku, čak i jednom kompletnom ciklusu, Čelsi je postao prvi klub u istoriji koji je ostvari profit za prodaju igrača koji je prethodno plaćen bar 116.000.000 evra... Međutim, da bismo na pravi način postavili tezu koliko je Čelsi istorijski pomerao granice u ovom veku, treba da se vratimo na 2003. godinu.

ROMAN ABRAMOVIČ JE 2003. PROMENIO PRAVILA IGRE

Carstvo Romana Abramoviča (©Reuters)

Roman Abramovič je u junu 2003. kupio Čelsi od tadašnjeg vlasnika Kena Bejtsa za tadašnjih 199.000.000 evra. Bio je u tom trenutku to apsolutni rekord kada govorimo o iznosu novca isplaćenom za kupovinu jednog fudbalskog kluba. Opet, čak i ta suma bila je daleko ispod okvira svih sportskih kolektiva za to vreme. Poređenja radi, bejzbol tim Boston Red Soks je 2002. godine prodat za 700.000.000 dolara, dok je 1999. NFL franšiza Vašington Redskins – sada Komanders – otišla za tada rekordnih 800.000.000 dolara!

Da se vratimo na Romanovu kupovinu Čelsija... Transakcija je dogovorena iz dva dela i oko 85.200.000 evra plaćeno je za same akcije kompanije Chelsea Village koja je kontrolisala klub, dok je preostalih 113.800.000 evraiznosio dug kluba koji je Abramovič preuzeo na sebe i odmah isplatio kako bi stabilizovao poslovanje. Bezmalo dve decenije kasnije, u maju 2022. ruski oligarh je silom prilika i pod pretnjama ličnim embargom Čelsi prodao američkim investitorima okupljenim oko Toda Bolija za gotovo tri milijarde evra, što je i danas apsolutni rekord kada govorimo o transakcijama vezanim isključivo za kupoprodaju jednog fudbalskog kolektiva.

Sa dolaskom Romana Abramoviča u klub Čelsijeva transfer politika se drastično promenila i prvi put u klupskoj istoriji počele su da se izdvajaju, za ono vreme, apsolutno nenormalne sume novca za pojačanja. Klub je rastao neverovatnom brzinom i specijalizovane finansijske institucije iznele su podatak da je za samo dve godine investirano preko 340.000.000 evra na pojačanja među kojima su bili Ernan Krespo, Huan Sebastijan Veron, Adrijan Mutu, Demijan Daf, Klod Makelele, Džo Kol, Didije Drogba, Rikardo Karvaljo, Paulo Fereira, Arjen Robe, Petr Čeh, Mateja Kežman... Čelsi je imao toliki uticaj da je ukupna potrošnja engleskih klubova na igrače tada prvi put prešla milijardu evra!

BERLUSKONI JE BIO PRETEČA, ABRAMOVIČ JE MODEL PODIGAO NA DRUGI NIVO

Silvio Berluskoni (©Reuters)

Abramovič nije izmislio model bogatog vlasnika i preteča onoga što je ruski milijarder doneo u Premijer ligu i generalno fudbal vuče korene iz druge polovine osamdesetih godina prošlog veka, preciznije 1986. godine kada je Silvio Berluskoni kupio Milan. Bilo je to vreme kada je italijanski biznismen počeo da gradi supertimove, imperiju u koju je dovodio najveće zvezde svetskog fudbala poput Marka van Bastena, Franka Rajkarda, Ruda Gulita, pa kasnije Žan Pjera Papena, Dejana Savićevića, Zvonimira Bobana, Brajana Laudrupa, Marsela Desaija, Roberta Bađa... Milanov rast pokrenuo je najveću revoluciju i svi dobro pamtimo zlatno doba italijanskog fudbala, tokom devedesetih i ranih dvehiljaditih. Ono što su radili klubovi poput Real Madrida ili Barselone ne mogu da se posmatraju na isti način, jer je vlasnička struktura potpuno drugačija. Rosoneri su, dakle, bili preteča onoga što je Čelsi pod Romanom Abramovičem od 2003. godine pa nadalje digao na potpuno drugi nivo. Digao i stvorio moderni obrazac poslovanja na tržištu koji je doveo do ubrzane transformacije ne samo kluba, već i kompletnog fudbala.

Zbog talasa koji je započeo na Stamford Bridžu morala su da se menjaju pravila poslovanja klubova na pijaci, da se uvode restrikcije, finansijski fer-plej i ostali mehanizmi kako bi se kontrolisala potrošnja i sprečilo dodatno raslojavanje na ekstremno bogate klubove i ostale, koji ne mogu da se takmiče u fer uslovima. U međuvremenu su se desili Mančester Siti i arapski vlasnici, Pari Sen Žermen i milijarderi iz Katara, pa eksplozija kineskog fudbala, pa sada arapske lige... Domino efekat koji je Abramovič pokrenuo pre više od dve decenije posmatramo i danas, evoluciju kojoj se ne nazire kraj. Ujedno vidimo i promene koje su dovele do značajne devalvacije ukupnog kvaliteta fudbala – iako se igra drastično ubrzala i igrači su postali mašine, manje je unikatnih fudbalera i značajno je smanjen jaz između klasa – kao i potpuno obesmišljavanja poslovanja klubova koji danas istresu preko stotinu miliona evra za igrače sa jednom dobrom polusezonom...

BOLI JE PROMENIO FILOZOFIJU, NE I ČELSIJEV UTICAJ NA TRŽIŠTE

Tod Boli (©Reuters)

Čelsijev uticaj na fudbalski svet nije prestao ni sa Abramovičevim odlaskom. Rus je svoj novac upumpavao u klub i insistirao na dovođenju igrača svetske klase kako bi tim bio uvek konkurentan za najveće trofeje, dok su Tod Boli i njegovi saradnici promenili pristup. Počele su da se ulažu vrtoglave sume novca za talentovane klince, čime se stvara veliki portfolio igrača na čijem se razvoju mnogo radilo kako bi se kroz njihove dalje prodaje obrtao veliki novac. Tako je postalo potpuno normalno da klubovi troše po 200.000.000-300.000.000 evra, pa čak i mnogo više novca u jednom prelaznom roku ili za jednu sezonu. Istovremeno je nova normalnost postalo i to da prihodi od prodaje budu u istom ili sličnom rangu. I kod Abramoviča je postao čuveni koncept “Loan army” odnosno da se veliki broj mladih igrača šalje na pozajmice i od toga dobijaju značajne naknade i to nije izum američkih vlasnika, ali oni su u evropski fudbal doneli tamošnji mentalitet i pristup u kojem se klub posmatra kao korporacija, mašina za obrtanje neverovatnih suma novca.

Razlika između Abramovičevog i Bolijevog pristupa je u obimu, strukturi i intenzitetu trgovine na fudbalskoj pijaci, ali su obe filozofije direktno uticale na to da i drugi drastično menjaju svoje ideje. Čelsi nije uvek bio prvi, ali je postojeće ideje gurao dalje nego što je do tada to bilo uobičajeno...

Čelsi je takođe sa dolaskom američkih vlasnika počeo intenzivno da koristi sistematski postojeća računovodstvena pravila na skali kakva ranije nije bila uobičajena, odnosno da se potpisuju ugovor na šest-sedam, pa čak i deset godina kako bi se “rastezali” iznosi obeštećenja i tako zaobilazili sistemi finansijskog fer-pleja. Zbog toga su u Premijer ligi ekspresno reagovali i već 12. decembra 2023. godine doneto je pravilo prema kojem se amortizacija troška za transfere može rasporediti na maksimalno pet godina, bez obzira na stvarnu dužinu ugovora. Danas UEFA isto pravilo eksplicitno ima u svojim finansijskim propisima.

Danas, Čelsi ima tri od deset najvećih prihoda u okviru jednog prelaznog roka u istoriji, sve otkako su došli američki vlasnici. Od trenutka njihovog ulaska u klub, zaključno sa ovim letom, prebačena je suma od milijardu evra od prodaje igrača – precizno 1.374.210.000 evra – dok je na kupovinu iskeširano više od dve milijarde evropskih novčanica, odnosno prema trenutnoj računici 2.130.050.000...

TROFEJI POTVRĐUJU VELIČINU, ALI NE OPRAVDAVAJU SVAKI MODEL POSLOVANJA

Mimo svih finansijskih trendova i probijenih granica, Čelsi je danas jedini klub u istoriji sa trofejima u svih pet velikih UEFA klupskih takmičenja: Liga šampiona, Liga Evrope, Liga konferencije, Superkup Evrope, Kup pobednika kupova. Plus na to treba dodati Interkontinentalni kup i pehar iz prvog izdanja Svetskog klupskog prvenstva koje će se igrati na svake četiri godine.

Ipak, svi osvojeni trofeji, sve rekordne prodaje i kupovine ne dokazuju automatski da je Čelsijevo poslovanje dobar primer ostalima i da su svi viđeni modeli bili ispravni. Poznato je koliko je kontroverznih poslova bilo u vreme Romana Abramoviča i da se ti repovi vuku i danas, pa klub trpi finansijske i druge sankcije. Danas, Čelsi može da prodaje veliki broj igrača, zato što ih je prethodno kupovao “na kilo”. Samim tim veliki bruto prihod ne znači automatski i veliki računovodstveni profit, što je suštinski mnogo važnije. Značaj promet na transfer pijaci ne garantuje sportski kontinuitet, što jasno vidimo na Čelsijevom primeru koji ne predstavlja nikakav ozbiljan faktor u Premijer ligi, a još manje u evropskom fudbalu pod sadašnjim vlasnicima. Česta promena igrača može biti znak efikasnog upravljanja imovinom, a opet može biti i posledica pogrešnih procena pri kupovini...

Čelsi je najveći fudbalski “trendseter” 21. veka i, voleli ga ili ne, kao takvog će ga fudbalska istorija pamtiti.