Kako Alonso menja Čelsijevo poslovanje: Od dve milijarde za talente, do insistiranja na iskustvu

Razmera Čelsijeve transfer politike prethodnih godina najbolje se vidi kroz novac. Od promene vlasništva 2022. godine Čelsi je na 50 fudbalera mlađih od 26 godina potrošio 1.846.600.000 evra. Gotovo dve milijarde otišle su na igrače od kojih se očekivalo da se razvijaju, donose rezultat i dodatni profit klubu. Takva strategija bila je sve, samo ne fudbalska. Čist biznis. Dugi ugovori omogućavali su da se obeštećenja knjigovodstveno rasporede na više godina, dok je sistem zarada bio zasnovan na nižim garantovanim platama i bonusima za nastupe, rezultate i plasman u evropska takmičenja. Čelsi je time pokušao da drži pod kontrolom godišnje troškove, iako je na transfere trošio više od bilo kog drugog evropskog kluba.

S jedne strane, fokus na mladost je imala tržišnu logiku, jer igrač doveden sa 20 ili 21 godinom može dugo da ostane u klubu, te da bude prodat pre nego što vrednost počne da pada. Čak i kada se ne razvije prema očekivanjima, klub ima više vremena da pronađe kupca i vrati deo uloženog novca. Postojala su dva problema u takvom razmišljanju. Prvo, to je američke investitore čist biznis i obrtanje para, poslovanje bez ozbiljnih rezultatskih ambicija. Drugi je zapravo klopka u koju je Čelsi upao pokušavajući da razvija previše mladih igrača istovremeno jer praktično svaki skupo plaćeni talenat zahtevao je svoje minute, dok su se treneri i zahtevi menjali iz sezone u sezonu. U takvom okruženju nije bilo moguće na pravi način sprovesti u delo ono što je zapravo trebalo da bude Čelsijev "modus operandi". I igrači su se nalazili u nebranom grožđu, jer su u takvom okruženju morali da se izbore za mesto, brzo prilagode novom sistemu i premijerligaškom fudbalu što je izuzetno teško i da istovremeno opravdaju plaćenu cenu.

Neki su u tome uspeli. Enco Fernandes je na zimu 2023. plaćen 121.000.000 evra i postao vitalan deo startne postave, baš kao i Mojzes Kaisedo koji je pola godine kasnije stigao za 116.000.000 evra iz Brajtona. Dobrim kupovinama mogu se smatrati i Žoao Pedro, za koga je Brajtonu plaćeno 64.000.000 evra, Kol Palmer kao verovatno najbolja domaća kupovina, vredna 47.000.000 evra. Mark Kukurelja je takođe bio dobro pojačanje i Brajtonu je plaćeno 65.000.000 evra leta 2022, ali je ovog leta otišao u Real Madrid za 55.000.000. Estevao može da bude dobro pojačanje, kao i Jorel Hato za koje je zbirno plaćeno preko 90.000.000 evra, Pedro Neto se pokazao kao solidan izbor, mada za 60.000.000 evra. Neki su tek povremeno znali da opravdaju uloženi novac, dok su ostali negde između prvog tima, pozajmica i već davno zaboravljenih prodaja.

Čelsi je godinama pravio širok i skup sastav, ali maltene nijednog trenutka to nije bila ekipa, osim možda kratko kod Maurisija Poketina i nešto duže kod Enca Mareske. I opet, Čelsijeva najveća mana svih ovih godina bio je manjak iskustva i značajan pad u igri kada se sezona lomi.

Čelsijevi vlasnici su sličnu logiku ranije primenjivali i pri izboru trenera, tražeći mlađe, progresivne stručnjake spremne da rade unutar široko postavljene strukture sportskih direktora. Posle odlaska Enca Mareske, taj posao dobio je Lijam Rosenior i svi znate kako se taj fijasko završio. Pred njegov odlazak igrači su, prema izveštajima sa Ostrva, smatrali da je ekipi potreban trener većeg autoriteta i iskustva u radu sa vrhunskim fudbalerima. Unutar kluba postojao je i utisak da deo mlađih igrača mora prebrzo da uči zbog nedostatka iskustva u svlačionici, zbog čega su se pojavili i ozbiljni problemi sa disciplinom, pa su tako informacije curile na sve strane.

Izborom Ćabija Alonsa Čelsi sada pokušava da reši višegodišnji problem, pa je zato sada nastao i zaokret u transfer politici. Španac je dobio zvanje menadžera, a ne samo glavnog trenera, što znači i veći uticaj na formiranje ekipe. Upravu je tokom razgovora posebno privuklo njegovo insistiranje na kulturi, autoritetu i stvaranju igrača sa pobedničkim mentalitetom.

Jedan od prvih Alonsovih poteza po dolasku bilo je insistiranje na dovođenju više gotovih fudbalera. I direktori su ga poslušali. Klub je prvi put pod novim vlasnicima priznao da trener i svlačionica ne mogu stalno da budu sastavljeni isključivo od mladih fudbalera i da je ipak potrebno da tim sastavlja neko ko se u to razume. Odnosno, da obrtanje novca ne može da bude jedini motiv.

Interesovanje za Granita Džaku nije iznenađenje. Sarađivali su zajedno u Bajeru iz Leverkuzena i zajedno su pokorili Nemačku i umalo ispisali istoriju jer im je jedan trijumf nedostajao za sezonu bez poraza u svim takmičenjima. Švajcarac albanskih korena je bio Alonsova produžena ruka u Bajeru, a po povratku u Englesku postao je kapiten i jedan od najvažnijih igrača Sanderlenda. Prva ponuda Čelsija je odbijena, a trener Sanderlenda Regis le Bri poručio je da je priča završena. Ipak, Alonso ne odustaje, jer smatra da ekipi sa dosta mladih vezista treba neko ko već poznaje njegov fudbal i ko može da pomogne ostalima da ga brže razumeju.

Henderson bi imao drugačiju ulogu. Sa 36 godina teško je očekivati da iz utakmice u utakmicu nosi visok ritam premijerligaškog fudbala i bude redovan starter, Čelsi ga i posmatra kao igrača za određene utakmice i situacije, ali još više kao nekoga ko zna kako izgleda svakodnevni rad ekipe koja želi da se bori za najveće trofeje. O njegovim igračkim i ljudskim kvalitetima, čak i u ovoj dobi, najbolje govore reči njegovih mlađih saigrača.

Džud Belingem je tokom Svetskog prvenstva, govoreći o njihovom zajedničkom boravku u reprezentaciji Engleske, Hendersona nazvao "najboljom osobom koju je ikada upoznao u fudbalu i najvećim liderom". Belingem je opisao igrača kojem se obraćaju i saigrači i članovi stručnog štaba kada treba rešiti problem unutar grupe. Ukoliko između dvojice postoji nesporazum, Henderson će to rešiti, ako mlađi fudbaler oseća da nešto mora da kaže, ali nema dovoljno iskustva ili sigurnosti da to uradi, Henderson će biti tu da pomogne.

Realov vezista je govorio i o Hendersonovom odsustvu ega, intenzitetu na treninzima i potrebi da od ostalih stalno traži više. Kao primer je naveo utakmicu koju su igrači sa manjom minutažom odigrali protiv lokalne ekipe. Henderson joj je pristupio kao da je takmičarska i da od njenog ishoda nešto ozbiljno zavisi. Belingem je pričao i o drugoj strani njegovog uticaja, kako Henderson ume da opusti grupu, nasmeje saigrače i okupi ih van terena, ali bi istovremeno prvi reagovao kada neko ne radi dovoljno ozbiljno. U svlačionici punoj mladih i skupih igrača, prisustvo baš takvog igrača može da bude mnogo važnije od onoga što će pokazati na terenu.

Sličan utisak izneo je i novi najskuplje plaćeni igrač Čelsija Morgan Rodžers. Prema njegovim rečima, kada bi reprezentativci pre okupljanja pravili listu ljudi koje bi najradije imali u trening kampu, Henderson bi gotovo svakome bio među prvih pet.

To ne znači da bi Hendersonov dolazak automatski rešio Čelsijeve probleme sa autoritetom ili strukturom tima, ali reči dvojice nosilaca sadašnje engleske reprezentacije pokazuju šta klub u njemu vidi i zašto interesovanje nije toliko neobično koliko na prvi pogled deluje. Bivši kapiten Liverpula odigrao je više od 460 utakmica u Premijer ligi, osvojio domaće prvenstvo i Ligu šampiona i prošao maltene sve što jedan fudbaler u današnje vreme može da doživi. Kako se ranije pisalo, Brentford bi mogao da mu dozvoli odlazak bez obeštećenja, pa taj posao ne bi zahtevao velika ulaganja. A, dobitak bi mogao da bude veliki, pre svega na mentalnom planu celog tima.

Kod Danija Velbeka je važan i učinak. Prošle sezone postigao je 13 golova u Premijer ligi za Brajton i pokazao da još može da bude koristan u ozbiljnijoj ulozi. Godinama igra Premijer ligu, jedan je od cenjenijih domaćih napadača i ne bi mu bio potreban dug period prilagođavanja. Moguće je da bi bio i prva rezerva, odnosno odmah iza Žoaa Pedra s obzirom da se pominju odlasci Nikolasa Džeksona, Marka Gujua, Lijama Delapa...

Važna stavka u ovoj priči je da Čelsi sada ne pokušava da napravi ekipu veterana. To pokazuju i nedavne kupovine Morgana Rodžersa i Marka Palestre za blizu 200.000.000 evra. Njih dvojica i ostali mlađi igrači u sastavu biće i dalje osnova Čelsijeve rukovodilačke politike. No, sada se pod komandom Ćabija Alonsa traži i balans kako bi se napravio tim kadar da bude konkurentan za visok plasman, možda i trofeje.

Zajednički imenitelj novih meta zato nisu isključivo godine, jer Čelsi ovog puta traži fizički spremne igrače sa iskustvom Premijer lige ili dovoljno izgrađenim profilom da odmah dobiju važnu ulogu. Alonso je posle Rodžersovog dolaska upravo istakao potrebu za fudbalerima sposobnim da gotovo odmah utiču na ekipu, bez dugog perioda čekanja i prilagođavanja.

KAKO ČELSI I DALJE TROŠI BEZ STRAHA OD SANKCIJA?

Stamford Bridž (©Reuters)

Potrošnja se, u međuvremenu, nastavlja u poznatom ritmu i to zbunjuje širu javnost. Samo za Morgana Rodžersa, Marka Palestru i Maksensa Lakrou Čelsi će izdvojiti oko 250.000.000 evra. Posle dve milijarde evra potrošene od dolaska novih vlasnika mnogi se i dalje pitaju kako klub iz Zapadnog Londona može i dalje toliko da troši bez straha od sankcija?

Odgovor se najvećim delom nalazi u prodajama i načinu na koji se transferi računaju. Od dolaska BlueCo, Čelsi je od izlaznih transfera igrača prihodovao više od 1.050.000.000 evra. Posebno su za dalji kontekst važne prodaje fudbalera iz akademije, jer je njihova knjigovodstvena vrednost minimalna. Gotovo čitavo obeštećenje zato se računa kao profit. Prodaje igrača iz Kobama imale su znatno veći značaj za finansijske izveštaje nego što na prvi pogled pokazuje samo visina transfera.

Čelsi je tokom poslednje tri sezone na pojačanja izdvojio više od 910.000.000 evra, ali mu neto potrošnja u tom periodu nije prešla približno 117.000.000. Prošle sezone postao je prvi engleski premijerligaš koji je od prodaja u jednoj godini prihodovao više od 350.000.000 evra, čime je gotovo u celosti pokrio tadašnja ulaganja. Prodaja je u Čelsiju sada postala osnovni uslov da se kupovina nastavi istim tempom.

Kod ulaznih transfera računica je drugačija. Obeštećenje se ne knjiži u celosti u sezoni u kojoj je igrač doveden, već se raspoređuje kroz trajanje ugovora, sada najviše na pet godina za potrebe finansijskih pravila. Ukoliko Čelsi tokom jednog leta potroši 245.000.000 evra na igrače koji potpišu najmanje petogodišnje ugovore, godišnji trošak amortizacije iznosi približno 49.000.000! Ranije je klub mogao da rasporedi iznose i kroz sedam ili osam godina, zbog čega je sa igračima potpisivao neobično duge ugovore. Pravila su u međuvremenu promenjena, pa novi ugovor i dalje može da traje duže od pet sezona, ali se transferna naknada za potrebe obračuna više ne deli na ceo taj period.

Važan deo sistema ostaju i plate. Čelsi je mnogim novim igračima nudio nižu osnovnu zaradu, uz značajan deo primanja vezan za učinak i rezultate ekipe. Takav model ne rešava svaki problem, posebno kada najbolji igrači zatraže poboljšane ugovore, ali omogućava klubu da lakše kontroliše garantovane troškove i proda igrača koji nije ispunio očekivanja. U domaćim finansijskim izveštajima pomogle su i prodaje imovine povezanim kompanijama, među kojima su ženski tim i hoteli. Premijer liga je te poslove prihvatila posle procene njihove tržišne vrednosti, dok ih UEFA ne tretira na isti način. Zbog toga Čelsi ima više prostora u engleskim obračunima, nego u evropskim.

Sve to, ipak, ne znači da klub troši bez ograničenja. UEFA je Čelsi 2025. stavila pod četvorogodišnji sporazum i izrekla kaznu od ukupno 80.000.000 evra. Dvadeset miliona bilo je bezuslovno, dok preostalih 60.000.000 zavisi od toga da li će Čelsi u narednim sezonama ispuniti postavljene finansijske ciljeve. Klub mora da pravi prostor i za registraciju novih igrača u evropskim takmičenjima. Prema sporazumu sa UEFA, novi fudbaleri ne mogu da budu dodati na "A listu" ukoliko uštede ostvarene odlascima prethodno ne pokriju njihove nove troškove. To ograničenje važi bezuslovno i tokom predstojeće sezone. Skupoceni ulazni transferi biće neminovno praćeni prodajama ili pozajmicama, posebno iz prenatrpanog dela sastava.

U Čelsiju veruju da mogu da nastavi da ulažu novac zato što je već ostvario veliki prihod od prodaja i računa da će do zatvaranja tržišta preći granicu od 1.170.000.000 evra prihoda od odlazaka tokom BlueCo ere! Klub, dakle, ne troši zato što pravila za njega ne važe, već zato što smatra da ima dovoljno igrača koje može da proda bez ozbiljnog slabljenja baze tima.

Dodatni pritisak donosi novi sistem kontrole troškova Premijer lige. U obračun ulaze plate igrača i trenera, provizije agenata i godišnja amortizacija transfera. Osnovna granica iznosiće 85 odsto fudbalskih prihoda i neto dobiti od prodaja, dok klubovi koji učestvuju u UEFA takmičenjima moraju da poštuju stroži evropski limit od 70 odsto. Kako je najavljeno, kontrola će se sprovoditi tokom sezone, što smanjuje mogućnost da se problemi rešavaju jednom velikom prodajom pred kraj obračunskog perioda.

Čelsi svakako nije izgubio volju za trošenjem, niti je odustao od kupovine mladih igrača. Promena jeste uža, ali je suštinski važna. Posle četiri godine tokom kojih je se razmišljalo samo o budućoj vrednosti igrača, klub je prihvatio Alonsovu ideju da ekipi nedostaju fudbaleri čiji kvalitet i uticaj mogu da donesu momentalnu promenu i to može da bude jako bitno.

Maksens Lakroa bi trebalo odmah da stabilizuje odbranu, Granit Džaka je bio zamišljen da ponovo bude Alonsova produžena ruka na terenu. Henderson i Velbek predstavljaju pokušaj da se u svlačionicu unesu iskustvo i određeni standardi rada, ali i domaći šmek koji je Čelsiju neophodan.

Sve ovo ne znači da će Čelsi preko noći da postane drugačiji klub i verovatno se nikada neće vratiti vreme kada će tim nositi ale poput Džona Terija, Frenka Lamparda, Didijea Drogbe, Kloda Makelelea, Mihaela Balaka, Branislava Ivanovića i drugih asova koji su prodefilovali Stamford Bridžom tokom skoro dve decenije Romanove vladavine. Čelsi će i dalje skupo plaćati nečiji potencijal i gradiće ekipu kao i dosad, s tim što će Ćabi Alonso pokušati da tom skupu mladih i kvalitetnih pojedinaca omogući da imaju od koga da uče i dodatno se unapređuju.