K. MlađenovićKada treba da grize, Voša pleše; kada treba da pleše, sve što ume je da ugrize
_65_(2).jpg.webp)
Vreme čitanja: 4min | čet. 22.05.25. | 08:21
Novosađani na finale izašli sa pravim stavom, ali je to, suštinski, bio duel dva neravnopravna protivnika
„Zato je i tako pričao na konferencijama – da želi igrače koji ginu na terenu, a ne koji su zaljubljeni u sami sebe. To je bio najveći problem, ovaj tim je sastavljen da pleše po terenu, igra lepo na oko, a Lalatović je tražio 11 buldožera“, objasnio je nedavno za Mozzart Sport bivši sportski direktor Lala, Marko Jovanović, zbog čega najskorija saradnja Voše i Nenada Lalatovića nije bila uspešna.
I dok neuspeh temperamentnog stručnjaka u trećem mandatu u Novom Sadu nikako nije glavna tema posle drugog uzastupnog Vošinog poraza u finalu Kupu Srbije od Crvene zvezde (0:3), konstatacija Marka Jovanovića - da je novosadski kolektiv projektovan da pleše po terenu, posle jučerašnjeg susreta u Zaječaru je pod ozbiljnom lupom. Možda, ako im je parnjak u tom „tangu“ ekipa iz plej-auta, ili neka na granici istog. Ali, činjenica je da Stara dama nije u mnogo navrata zaplesala ove sezone, pa ni sinoć pod Kraljevicom.
Izabrane vesti
Od leta, kroz Novi Sad su prodefilovala četvorica stratega. Svaki je imao i svoje dobre i loše momente, ali su ovi potonji prevagnuli da se klub jednog po jednog odrekne i ponovo zavrti trenersku vrtešku na Karađorđu. Poslednji u toj stolici doneo je kakav-takav mir, ali još je rano da se upiše prva ocena u trenersku knjižicu Miroslava Tanjge. Poslednji meč sezone, protiv Partizana u nedelju, nosiće ogromnu težinu. Ipak, poraz u finalu Kupa sigurno neće doprineti pozitivnom zaključku kada se budu svodili računi.
Ruku na srce, Miroslav Tanjga je, od dolaska na klupu Lala, zajedno sa svojim pomoćnicima pokušao da implementira sistem sličan onom koji je forsirao Božidar Bandović, a za koji je, prema rečima Marka Jovanovića, i selektiran ovaj tim. Međutim, koliko god da je Voša pod crnogorskim stručnjakom igrala na momente fluidno i lepo za oko, rezultat je izostao. Eliminacija od Maribora bila je previše gorka pilula za progutati. Sinoć u Zaječaru, Lale su rutinski poražene od ne preterano blistave Crvene zvezde. I rezultati, a na momente i igra, pokazivali su da se ekipa Vladana Milojevića nalazi u blagom padu — reći ćemo pre motivacije, nego forme. Čak i u finalu Kupa Srbije, na overi pete uzastopne duple krune, izostao je onaj intenzitet kojim su Beograđani ove sezone mleli protivnike. Ali i takvi, samo sa blagim pritiskom na gas, postaju preveliki zalogaj za Novosađane.
Voljni momenat kod igrača Vojvodine u Zaječaru nije izostao, ali to je slaba uteha za pristalice novosadskih crveno-belih. Jer u previše navrata smo sinoć videli potvrdu — ovaj tim Vojvodine nije ni tehnički, ni trkački dorastao da se kvalitetno suprotstavi ekipi sa Marakane, barem ne duže od 45 minuta.
Voša je izašla na stadion pod Kraljevicom sa pravim stavom, u svakom startu i kontaktu pokazivala je glad za trofejom. Možda su na momente i zaličili na onih 11 Lalatovićevih željenih „buldožera“. Ipak, kada se sagleda celokupna predstava od 112 minuta, meč u Zaječaru najviše je ličio na borbu dvojice vršnjaka — jednog korpulentnog snagatora i jednog krhko građenog dečaka. I dok je dečak zaslužio aplauz za hrabrost, pa i prikazani karakter, jer se uhvatio u koštac sa znatno jačim, ishod je ostao isti: snagator ga je ponovo lako zauzdao, poslao na patos i uzeo mu pare za užinu. I opet se, po glavama svih prisutnih, vrzmala ista misao — dokle ovako? Ali ne treba upirati prst u korpulentnijeg dečaka. To su jednostavno pravila igre. I on, u nekom drugom dvorištu, dobije svoju porciju batina. Na ovom igralištu je neprikosnoveni gazda — zahvaljujući prvenstveno nesposobnosti ostalih da mu se adekvatno suprotstave.
Ukoliko Vojvodina želi da ovu borbu u budućnosti učini ravnopravnijom — pa čak i da preraste protivnika — mora da se opredeli za jasan stil i oformi tim po tom „ključu“. U ovom finalu bilo je vrlo malo plesa, a mnogo više batina sa Vošine strane. Pojedine dobre situacije Lale su izborile isključivo na osnovu čiste želje, ali u završnici bi izostajao ključni pas, efektan dribling koji pravi razliku, tračak magije...
Tanjga je verovao da bi to mogli da donesu Uroš Nikolić ili Vukan Savićević, pa ih je i uvrstio u startnih 11. Međutim, od pomenutog dvojca nije dobio ništa. Umesto toga, najbolji igrač Vojvodine bio je Seid Korać, kojem je upravo tehnika sa loptom najslabiji segment u igri. Dok je njegov saigrač iz štoperskog tandema Kolins Sičendže bio najzapaženija figura u većem delu meča, zbog svojih oštrih startova, ali i neobjašnjivih grešaka koje ga prate od dolaska u Novi Sad. Po levom boku, Lukas Baros je odigrao možda i najslabiji meč u dresu Stare dame, dok je odbrana Crvene zvezde pokazala da i Jusuf Bamidele, kada mu se posveti dovoljno pažnje, može biti potpuno neutralisan.
Većina igrača Stare dame sinoć nije bila na nivou. Ipak, ovoga puta nije bio problem ni strah, ni neka druga mentalna barijera. Jednostavno, ovaj sastav u ovom trenutku nema dovoljan kvalitet da ozbiljnije ugrozi aktuelne šampione, a samim tim ni da osvoji trofej. Istina je – Crvena zvezda je miljama ispred ostatka srpskih klubova, uključujući i Vojvodinu. Ali, upravo su Beograđani ta prepreka koju Voša mora kad-tad da preskoči ako želi da prestane da tapka u mestu. Takođe, Zvezda je i donekle reper za Evropu. A to je scena na kojoj se Novosađani nadaju da mogu da naprave iskorak već na leto.
.jpg.webp)
