Kad Željko Petrović priča sagovornik se topi: Proveravao sam sa ženinog telefona da li me Gulit „loži“

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Sarajeva)

Kad u fudbalu dođete do nivoa da delite svlačionicu sa legendarnim Maradonom, igrate na Svetskom prvenstvu, osvajate titule, a sarađujete sa najvećim trenerskim imenima sveta, znate da posedujete kvalitet. Trenerski i ljudski.

Željko Petrović je jedan iz plejade igrača bivše Jugoslavije koji su se, osim na domaćoj sceni, pokazali i na evropskoj. Nije bio prva zvezda ni tima, ni reprezentacije, ali svaki stručnjak ga je hteo u ekipi. Hrabrog, drčnog, sportski bezobraznog, buntovnika, prznicu, bez dlake na jeziku. Te karakteristike su mu omogućile zavidnu sportsku karijeru, možda onemogućile da napravi više u fudbalu.

O sportskom putešestviju, igranju sa Maradonom, reprezentacijama Jugoslavije i Srbije, fudbalu u regionu, govorio je za Mozzart Sport.

Krećemo iz Podgorice, gde je ostavio veliki trag. Uz Dejana Savićevića, Predraga Mijatovića i Branka Brnovića, bez dileme, bio je najveći biser druge polovine 80-ih godina. Iako nije delovalo da će postati prepoznatljiv.

„Od malena sam igrao samo mali fudbal. Veliki nisam hteo, jer sam bio buntovnik. Smetalo mi je što ga igraju oni koji ne bi trebalo, a imali su veze i vezice. Sa 17 i po godina, čuveni igrač Budućnosti Gano Ćerić me uhvatio za uvo u jednom kafiću i rekao: „Idemo da kupimo kopačke i vodim te na trening“. Posmatrao me na malom fudbalu i shvatio da posedujem nešto. Kupio mi je kopačke, odveo me na neki turnir, gde sam bio najbolji igrač i najbolji strelac, međutim. Brzo sam morao u vojsku, duže od godinu nisam dolazio. Kad sam se vratio, 1986. godine, krenula je lepa priča sa Budućnosti“, priseća se Petrović.

16.00: (7,50) Sloga Doboj (3,70) Zrinjski (1,48)

Otkriva kako je počeo da igra na, za njega, neprirodnoj poziciji. 

„Do tada sam uvek bio ofanzivni vezni, ali otvorilo se mesto desnog beka. Reče mi tad trener da ću na beka, a ja pomislih: „Đe ću na beka, odoh odma’ kući'“. Najgore mi je bilo kad izađem u grad, pa oni fakini kažu: „Dobro ti stoji broj dva“. A ja nosim osmicu kao bek. Bunio sam se neko vreme, dok me sada pokojni Mišo Folić nije zamolio me da odigram beka, jer sam, kao, znao kako igraju ti napadači, pa ću znati da ih dobro sačuvam. Preveo me žednog preko vode. Reče mi: „Nemoj u prvom poluvremenu mnogo da se ubacuješ i trošiš, čuvaj snagu za poslednjih pola sata, to svi pamte“. Stvarno beše tako. Mada, nikad nisam to svario, jer je bilo teško gde god sam igrao. Ili čuvaj Tucea, Šećerbegovića ili Pašića. Nije se znalo šta je teže.“

Trenirali su ga velikani poput Milana Živadinovića i Stanka Poklepovića.

„Živa je bio trener na priču i motivaciju. To kako je on radio je bilo spektakularno. Sećam se gostovanja u Prištini, za koju je igrao Zoran Batrović, tokom sedmice me Živa „ložio“ kako ne smem da mu dopustim da uopšte primi loptu. Na poluvremenu me pita: „Jesi ti normalan, hoćeš da glave izgubimo?“, Sve zato što sam išao direktno u noge, a-ha-ha. E, kad je otišao Živa, a došao je Špaco Poklepović doživeli smo kulturološki šok. Sušta suprotnost Živi, ali gospodin. Trener ispred vremena i mnogo smo naučili od njega“.

Zatim je Petrovića put odveo u zagrebački Dinamo, na izričitu želju Miroslava Ćira Blaževića.

„Godinu pre nego što mi je istekao ugovor sa Budućnosti, Ćiro me je zvao i ponudio da dođem. Načelno smo se dogovorili. Onda je na programu bila utakmica Pod Goricom baš protiv Dinama. Pobedili smo 3:2, a ja dao gol za pobedu i tada sam znao da će doći do realizacije transfera. Ćiro je otišao na kraju sezone, ali je Dinamo platio za mene 200.000 maraka i otišao sam u Zagreb. Dinamo je gospodski klub. Igrače su tretirali kao najveću gospodu. Tad sam se stvarno osećao kao fudbaler. Davor Šuker i Zvonimir Boban su me odmah prihvatili i pomagali u svemu. Ceo grad me prihvatio, niko sa tribina mi nijedan zvižduk nije uputio. Bilo mi je prelepo. Da nije bilo nesretnog rata, ostao bih u Dinamu do pred kraj karijere i onda bih se vratio u Budućnost“.

Samo jedna i po sezona u Dinamu, bila je dovoljna da, zajedno sa velikim prijateljem, Davorom Šukerom ode u Sevilju.

„Sećam se da smo igrali protiv Atalante. Tada su tamo bili Kaniđa i snažni Šveđanin Stronberg. Svi evropski klubovi su tada došli da gledaju Bobana i Šukera, nisu dolazili zbog nas ostalih, ali to ti je davalo snagu i motiv, jer nije tada bilo menadžera i medija kao sada, morao si da koristiš svaku priliku. Boban ode u Milan, i onda su dolazili klubovi radi Šukera. Tad sam se sve dogovorio sa Fortunom iz Dizeldorfa. Igrali smo poslednju utakmicu sa Trabzonom u UEFA kupu u Klagenfurtu. Tri gola sam dao u dvomeču s njima i sutradan sam krenuo sa Davorom na aerodrom. On u Sevilju, ja u Dizeldorf. Srećom, njegov avion je pre sletio u Španiju, nego moj u Nemačku i on me je nazvao i rekao da žele i mene. Nisam potpisao za Fortunu nego sam odleteo za Španiju i prešao u Sevilju“.

ČIM JE DOŠAO MARADONA SKINUO SAM „DESETKU“ I REKAO DA JE MALER

Željko Petrović (prvi s desna u gornjem redu) u ekipi zagrebačkog Dinama 1991. godine (MN Press)

U toj ekipi iz Andaluzije zaista je bilo fantastičnih igrača.

„Vrhunskih, mada niko nikad Sevilji neće dati ono što je dao Davor Šuker. Koliko je dao golova, koliko je doprineo klubu, jedan je od najboljih igrača u istoriji Sevilje“.

A kad je na stadion „Ramon Sančes Pishuan“ stigao Dijego Maradona posle sedam godina provedenih Napolju.

„Neverovatno! Od baze do kompleksa gde smo trenirali trebalo bi nam inače trebalo deset. A kad je došao Maradona trebalo nam je 50 minuta. Svaki trening je pratilo po nekoliko hiljada ljudi. Na primer, kad smo Davor i ja tek došli tamo, svakodnevno bi nam ljudi prilazili po autograme ili fotografiju. U početku je bilo lepo, kasnije naporno, ali morao si da ispoštuješ ljude. E, Maradoni je to bilo svaki dan, ali sa po deset puta više naroda. Često se družio sa mnom i Šukerom i konstantno su ljudi dolazili da se slikaju s njim. Proganjali su ga, nemoguće. Ne znam kako je živeo i ovoliko koliko je živeo“.

Sa čuvenim Argentincem je bilo anegdota na svakom ćošku. 

„Davor i ja smo jednom sedeli u lokalu. Zovemo i njega. Zamolimo gazdu da otvori vrata kuhinje kako bi Dijego ušao sa te strane, da ga ljudi ne bi primetili i da nas smesti negde u ćošak. Kad, neko je saznao, javio ostalima i za 20 minuta skupilo se 3.000 ljudi. Njemu je tako bilo svakog dana, svake godine. Nemoguće da se izdrži. Pucaš! Bar bih ja, koji sam bio nula u odnosu na njega. Tačnije, minus deset. Meni dosadilo, zamisli takvoj veličini. Delio sam svlačionice sa mnogim velikim igračima, ali Dijego je najveći“.

Kad je Petrović došao u Sevilju, nosio je „desetku“ na poleđini dresa. Broj u kome se proslavio Maradona. Ili, broj koji je (i) Maradona učinio kultnim.

„Kad sam čuo da dolazi, odmah sam odložio „desetku“. Otišao sam kod predsednika i rekao: „Ovo mi je maler, neću više da nosim ovaj broj“. Zapravo sam hteo da olakšam situaciju svima, da ne bi predsednik rekao: „Šta će tebi taj broj, daj to ovamo“, a-ha-ha. Zamisli, dođe Maradona kad neki Željko Petrović nosi taj broj. I to mi je bila pametna odluka“.

IMALI SMO „ŠUKERA“ I „BOBANA“, ALI MALO RADILICA

U zagrljaju Dragana Stojkovića posle gola Nemačkoj na Mundijalu u Francuskoj (MN Press)

S knedlom u grlu Petrović se dotakao, za njega bolne teme – reprezenatcije. Odigrao je samo 19 mečeva za državni tim bivše Jugoslavije.

„Trebalo je da imam od 80 do 100 utakmica za reprezentaciju, ali ne bih da otvaram Pandorinu kutiju. Pre i tokom rata, a i kasnije svugde sam dolazio svetlog obraza i nigde nisam doživeo nijednu neugodnu situaciju. Želim da tako i ostane, da ne čačkam nikog. Ako mene neko čačne, onda sledi rafalna paljba. Zbog ljudskih kvaliteta sam izgubio mnogo fudbalski. Verovatno bih bolje prošao da nisam bio takav“.

Stiče se utisak da je tadašnja reprezentacija (najpre SFRJ, kasnije SRJ) imala bolje pojedince nego što se videlo na osnovu rezultata.

„Pazite, tada je reprezentacija možda pravljena tako da su morali da se poštuju nacionalni ključevi, ali ko god je igrao bio je dobar. Ivica Osim je sa reprezentacijom napravio uspeh na Mundijalu Italiji. Ispali smo na penale od Argentine, znači da smo neki pečat ostavili. Generalno, imali smo ogromne igrače. Recimo, Davor Šuker je bio prvi strelac Jugoslavije, a imao je samo dva meča za reprezentaciju. O čemu pričamo? Takvi su igrači bili da je stvarno bilo teško ući na spisak, kad su na njemu Semir Tuce, Sejo Kajtaz, Šećerbegović... Da ne zaboravimo da su naši igrači koji su tada išli u inostranstvo bili najbolji u svojim klubovima. A „preko“ se igralo sa tri stranca. To je dokaz koliko je kvaliteta bilo. Zato je i naša liga bila među četiri, pet u Evropi.“

Poslednji meč u dresu reprezentacije, Petrović je odigrao protiv Holandije, u čuvenoj utakmici kada je Predrag Mijatovićev propustio da realizuje jedanaesterac i umesto u četvrtfinale Svetskog prvenstva u Francuskoj poslao nas kućama. 

„Peđa nikada u karijeri nije tako šutirao penal kad tad. Uvek bi plasirao levo ili desno, ali džaba. Tu utakmicu sam igrao veznog, a prethodno levog beka, iako nikad u životu to nisam igrao, ali sam u toj grupnoj fazi bio u idealnih 11 prvenstva na toj poziciji. Bilo mi je lako da igram, jer sam svaki put kad bih primio loptu imao nekog ko bi se ponudio. Sve majstori. Uvek imaš rešenje. Mi smo dobro odigrali i tu utakmicu, ali pred kraj smo primili gol, jer neko nije stao tamo gde je trebalo. Lopta je pogodila, valjda, Đorovića, primismo krljav gol i ispadosmo. Nije slučajno kad treneri prilikom prekidi kažu gde bi trebalo da staneš. To je zato što znaju šta može da usledi, a mi možda tad nismo razmišljali tako“.

Seta ga obuzima. Ne samo zbog Holandije. 

„Nije problem ta utakmica. Mi smo, što bi se po našem reklo, dobro us*ali protiv Nemačke. Vodili smo 2:0, zgazili ih, umesto da ih dokrajčimo, počinjemo ono naše. Daj nekome gurni kroz noge, malo petom ovo, ono i koncentracija padne, ljudi izjednače. Onda zbog gol-razlike završimo drugi u grupi i naletimo na Holandiju. Umesto da smo pobedili i išli na nekog slabijeg, praktično bismo sebi osigurali polufinale, kao što je Hrvatska uradila. To smo isto mogli i mi, međutim, oni su imali veći naboj. Borili su se više i imali više igrača koji su radili za Šukera, Bobana i Prosinečkog, a mi smo imali više „šukera“ i „bobana“, a manje radilica. Bez takvih igrača ne možeš“.

MISLIO SAM DA ME „LOŽE“, ALI KAD JE STIGLA KARTA IZ LONDONA...

Avramu Grantu je pomagao u Vest Hemu (Reuters)

Ako Željko Petrović ima o čemu da priča što se tiče igračke karijere, onda je i trenerska prepuna dogodovština. Učio je posao od Gusa Hidinka, Martina Jola, Avrama Granta, Dika Advokata, Patrika Klajverta... A, sve je krenulo od čuvenog Gulita.

„Jedne prilike, za doček Nove godine, bio sam sa suprugom u Belgiji. Desetak minuta posle ponoći zvoni mi telefon: „Ovde Rud Gulit, srećna Nova godina, ja sam od juna trener za Fajenorda, voleo bih da mi budeš pomoćnik“. Kažem mu da nema problema, čućemo se i spustim slušalicu. Pazi, pre toga se nismo znali. On je bio idol svima. Sećam se kad smo Šuker i ja išli kod Bobana u „Milanelo“, samo smo pitali gde je sedeo Gulit. I kako ja da ne pomislim da me neko zeza. Tad su bile aktuelne skrivene kamere i mislio sam da me stvarno neko „loži“. Zato sam i spustio slušalicu, jer ako se upalim, a bude neko od moje raje pogin’o sam za čitav život od zezancije, a-ha-ha. Uzmem ja od žene telefon i okrenem taj broj, kad stvarno javi se i kaže: „Ovde Rud Gulit, izvolite“. Tad sam shvatio da nije zezancija. Predstavim se i kažem da sam morao da proverim s drugog broja. On se „cepao“ od smeha i rekao da se vidi da sam pravi Balkanac, jer je i njemu žena sa Balkana. Fenomenalan je čovek i trener. Mašinerija i fudbalsko čudo i bila mi je čast biti deo svega toga“.

Seća se detaljno iskustava i sa ostalim saradnicima.    

„Sa Avramom Grantom nikad nisam popio ni čaj, ali me je i on zvao. Iz Londona. Slično kao sa Gulitom, mislio sam da me neko zafrkava. Hteo me je u Vest Hem i ja mu kažem: „Hoću, ali mi pošalji avionsku kartu“. I onda kad sam se uverio da su Englezi poslali kartu, shvatio sam da je stvarno. Poneo sam mali kofer, samo za koji dan, jer nisam mislio da ću odmah ostati. Razgovarali smo, pripremali treninge i toliko sam mu se svideo da me nije pustio da se vratim kući po stvari. Otišli smo po Londonu nakupovali sve što mi treba i počeli da sarađujemo“.

Uz Matića i Kolarova na treningu reprezentacije (Star sport)

Bio je i sa Gusom Hidinkom u Anžiju, sarađivao sa zvezdama poput Roberta Karlosa, Samuela Etoa, Vilijana. Izdvaja, ipak, drugog Holanđanina.

„Dik Advokat je moj fudbalski otac. Doveo me je u PSV kao igrača i praktično vratio u život, jer smo osvojili titule, a ja zaslužio ponovni poziv u reprezentaciju. Ni s njim nisam nikad popio kafu, samo mi je bio trener u PSV-u, ali me je zvao za saradnika. I danas smo veliki prijatelji. Nema nedelje da se ne čujemo. Kućni prijatelj, ljudska gromada i mogu slobodno da kažem fudbalski otac“.

Sa Advokatom je sarađivao u više klubova (Sanderlend, Utreht, Fajenord) i na reprezentativnom nivu, u selekciji Srbije. Dodše, kratkotrajno, jer se, između ostalog, desio incident sa zastavom Velike Albanije na meču u Beogradu, posle koje su Orlovi kažnjeni oduzimanjem bodova.

„Ne znam šta da kažem, osim da je atmosfera na relaciji stručni štab – igrači bila vrhunska. Kad su nas kaznili, Advokat je odlučio da ne radi više, a da uzima pare, zato je napustio. Oko 80 odsto igrača je plakalo na njegovom opraštanju. Aleksandar Kolarov je bio na aerodromu tada, trebalo je da se vrati u Italiju, ali se vratio u hotel kako bi se pozdravio sa Dikom. To dovoljno govori kakav je bio ambijent u selekciji. Dik Advokat je jak kao stena, ali je plakao tada kao malo dete. Bane Ivanović je rekao: „Dao si nam 300 odsto, a nismo ti vratili ni jedan odsto od onog što je trebalo“.

NE MOŽE SE FUDBAL IGRATI PO NJIVAMA, UVEDITE VAR

Na treningu reprezentacije Srbije 2014. godine (Star sport)

Od januara ove godine, Željko Petrović će znanje sticano na raznim adresama pokušati sa prenese u BiH fudbal. Na klupi Zrinjskog će pokušati da odbrani duplu krunu, iako je malo ko mogao da pretpostavi da će dođi u Mostar.

„Direktor Zrinjskog Ivan Beus i Davor Šuker su bili na nekoj utakmici reprezentacija. Beus je Šukera pitao da li bi Petrović bio spreman da dođe u Zrinjski, na šta je Šuker rekao da neće niko mene da pozove nego on. Tad sam bio u Adani. Posle Davora nazvao me Beus i rekao sam mu da sam spreman, ako dođe vreme. U Turskoj se zarađuje više nego ovde, ali Ivan je gospodski prišao, onako kako je potrebno treneru. Nije to bio razgovor u smislu da je Krunoslav Rendulić bio pred smenom, pa da li sam raspoložen da ga menjam. Više ispitivanje terena da li sam spreman u budućnosti da dođem u Mostar. Rekao sam da sam apsolutno spreman. Možda je to njima bilo čudno, jer mnogi treneri odavde sanjaju da dobiju posao u inostranstvu, a ja sam želeo na naše prostore. Beus se poneo prema meni tako da sam hteo u trećem minutu razgovora da prihvatim, ali nisam mogao na prvu. Sećam se da su mi govorili: „Mi tebe ne možemo da platimo“. Na to sam uzvratio: „Otkud vi znate da ne možete“. Poslali su mi porukom ponudu, posle toga se nisam dvoumio“.

Petrović pokušava da vidi širi sliku boravka u Mostaru. Ne samo sportsku.

„Od prvog dana u Zrinjskom sam srećan, kao da sam potpisao za Mančester Siti. Tako se ponašam, tako radim i pokušavam da prenesem energiju na igrače. Zrinjski je ozbiljan klub. Kad neko osvoji ligu osam puta, a dvaput kup, možemo da kažemo da je to dobro na našim prostorima, kad igra grupnu fazu UEFA takmičenja i ostavi jedan dobar utisak, e,to je već nešto. Klub je evropski po ponašanju, vođenju, selekciji igrača. Naravno, imao sam bolje igrače pojedinačno, ali nikad ranije nisam sreo grupu od 24 igrača da radi bez pogovora od prvog do današnjeg dana. To je za poštovanje i čini me srećnim“.

Zrinjski je trenutno na drugom mestu tabele Premijer lige Bosne i Hercegovine, sedam koraka iza banjalučkog Borca. No, nije sve do rezultata.

„Pravo da ti kažem, baš sam srećan što sam ovde došao. Svaki dan koji provedemn u Mostaru mi omogućava da se tako sećam. Od prvog dana kad su rekli da ću biti trener, pa do dan danas sam srećan. Ima, naravno, stvari koje moraju da se poprave, ako fudbal i liga hoće da napreduju. Ako neće, zbog mene ne moraju ništa. Prvo, da se poprave tereni. Ne mogu da izgledaju kao njive, jer se sve te utakmice negde prenose i slika se šalje u svet. Drugo, VAR. Lige bez VAR-a nisu ozbiljne. I sa VAR-om se greši, a možeš da zamisliš bez njega. Da li bi trebalo skratiti ligu na deset klubova i igrati dva puta u gostima, dva puta kući? Možda je to ključ, ali to je za ljude iz Saveza i one koji se bave time. Mnogo je bitno da se naprave tereni i da se uvede VAR, ako mislimo da nas ozbiljno shvate van ovih granica“, završava Željko Petrović razgovor za Mozzart Sport.

PREMIJER LIGA BOSNE I HERCEGOVINE – 21. KOLO

Subota

13.00: (2,45) Igman (3,00) Široki Brijeg (2,95)

13.00: (1,60) Tuzla Siti (3,70) Zvijezda (5,40)

16.00: (7,50) Sloga Doboj (3,70) Zrinjski (1,48)

Nedelja

14.00: Posušje – Velež

18.45: Željezničar – Sarajevo

Ponedeljak

17.45: Borac Banjaluka – GOŠK Gabela

***kvote su podložne promenama