Kad će Partizan da igra kako Stanojević želi? I zašto neće skoro...

U prvom mandatu je intervencija uspela ekspresno, tokom drugog relativno brzo, posle samo nekoliko utakmica, a otkako je započeo treći nikako Aleksandar Stanojević da pronađe formulu po kojoj bi mogao Partizan da funkcioniše po njegovim zamislima. Prošlo je više od dva meseca otkako se vratio i zabrinjavajuće je da pomaka – nema.

Kad je aprila 2010. zamenio Gorana Stevanovića posle eliminacije iz Kupa Srbije od Vojvodine vezao je 12 pobeda, ekipa je odranila titulu i trasirala put ka plasmanu u Ligu šampiona. Septembra 2020. stigao je umesto Sava Miloševića i trebalo mu je tek malo više od mesec dana provedenih na klupi kako bi započeo dugačku seriju od 19 trijumfa. U oba slučaja na raspolaganju mu je bio nasleđen tim, tek sa po kojom promenom beležio je ohrabrujuće rezultate, praćene stabilnom igrom.

U tim situacijama ograničavajući faktor je bio što je Stanojević radove izvodio pred kraj sezone ili kad je ona već otvorena. Sad je imao naizgled idealnu poziciju, uoči pripremnog perioda mogao je da izabere fudbalere sa kojima želi sa sarađuje, prošao sa njima dril u Sloveniji, krenuo u novi ciklus, a deluje na osnovu izdanja da se ništa nije promenilo u odnosu na prolećni deo minule sezone kad se Parni valjak mučio na srpskim terenima. Sad i na evropskim, što je rezultiralo ispadanjem iz dva takmičenja u samo nekoliko sedmica. Najpre iz kvalifikacija za Ligu šampiona, potom i staze koja vodi ka Ligi Evrope.

OCENE – PARTIZAN: Gospodine De Medina, vaše vreme je isteklo! Ni Kalulu nije ništa bolji

Ako se nešto ne promeni – a teško će – veći su izgledi da se tako završi i dvomeč sa Gentom nego da se Parni valjak preko Belgijanaca domogne grupne faze Lige konferencije.

Više faktora dovelo je Partizan u poziciju da strahuje svaki put kad napusti granice države. Mada, ni u njoj ne nudi sigurnost. Baš to mu nedostaje. Ono što je Stanojević u prethodnim boravcima umeo brzopotezo da instalira sad ne uspeva.

Kad je dolazio verovalo se da će smanjiti broj šansi protivnika, posledično i primljenih golova, što je bila glavna slabost sastava Igora Duljaja. I što je Stanojević sjajno radio ranije. Sad mu odbrana umesto na kamen liči na papir i utisak je da bi je i povetrac oduvao, a kamoli prosečni tim kakav je Lugano. Čak i sa igračem manje... Nije bilo tako davno kad je Partizan izgledao čvrsto pozadi i jedva dozvoljavao protivnicima da mu uđu u kazneni prostor, što se smatralo Stanojevićevim najvećim doprinosom. Sad kako ko pređe centar, kao kod Igora Duljaja, može da računa da će stvoriti šansu.

Mujakić portiv Lugana (FK Partizan)

Može da se polemiše da li je do igrača ili do trenera, uvek će biti različitih mišljenja, ali je činjenica da je dosad prosečne fudbaler Stanojević činio boljima nego što inače jesu. Dovoljno je pogledati primere Aleksandra Miljkovića, Siniše Saničanina ili Igora Vujačića da bi se shvatilo da su najbolje izgledali pod Stanojevićevim instrukcijama. Nikad pre ili posle toga nisu uspeli bolje. Sad Netan de Medina ili Nihad Mujakić ne uspevaju da zaliče na igrače koji nude sigurnost, a nije baš ni da imaju pomoć ostatka tima.

Partizanov problem je i na ostalim delovima terena, jer nije dovoljno pokretiljiv u vezi, inspirisan u ofanzivi, ubitačan u napadu. Sve na čemu inače insitira, Stanojević ne uspeva da implementira u kadar koji posle martovskog večitoig derbija izgleda toliko ubijen u pojam da mu se fudbal više ne igra. To je onda povezano sa psihologijom.

„Nismo pokazali u napadu karakter, nemamo karakter da završimo utakmicu na ovom nivou. Sami smo krivi i moramo da rešavamo neke stvari. Koga interesuje individualac koji ne uđe ni u jednu šansu. Ne rešavamo te situacije i to su naši problemi. Dali smo sve od sebe, ali nismo bili dovoljno opasni“, skicirao je Stanojević posle meča sa Luganom šta mu smeta i usput najavio rezove.

Doduše, najavio ih je još posle revanša sa Dinamom, rečima „neki igrači moraju da odu“, a ništa se nije desilo. Tu su i ničemu ne služe. Samo smetaju. I to je jedna od nevolja u kojoj se klub nalazi. Stanojević je pred put u Švajcarskoj bio otresit, direktan, hrabar i javno obraćanje kojim je ukazao na položaj Partizana se mnogim Grobarima dopalo. Potrebno je da isti takav bude i u prema igračima. Beskompromisan, da mnogima pokaže vrata, da ih precrta. I traži bolje. Već je propustio nekoliko šansi da to uradi: čim je došao, posle priprema, posle havarije u dvomeču sa Dinamom...

Bez fudbala u nedelju u Humskoj i narednog vikenda na Marakani: Partizan i Zvezda odlažu zbog Evrope

Tu dolazimo do retorike koja, takođe, otvara debatu o onome što Stanojević hoće. Kad je treći put angažovan rekao je da ide do kraja, do koske, a onda je shvatio da „Partizan nije konkuretan u Evropi“, a u prvenstvu je „u rasponu od drugog do četvrtog mesta“. Dakle, trenutno ili nema s čim da radi ili mu ideje na funkcionišu. Tražio je i još dva prelazna roka da bi mu ekipa igrala prema zamislima, ali navijač crno-belih neće da čeka. Ne Stanojevića, bilo koga. I kad mu se nagovesti: biće za godinu dana oseća se kao kad zaposleni traži povišicu, a poslodavac mu obeća da će je dobiti tek narednog leta. Možda.

E, sad... Ako se vratimo na prethodni mandat postaće jasno da je Parni valjak bio konkurent za trofeje – maltene do poslednje sekunde sezone – tek u Stanojevićevoj drugoj sezoni. To dalje implicira da Grobari moraju da se strpe makar godinu dana kako bi ekipa dobila oblik prema idejama aktulenog stručnog štaba. Niko nema taj luksuz, ali niko nema ni ovoliko igrača bez upotrebne vrednosti, koji ničemu ne služe idok se njihov status ne reši gledaćemo posrtanja nalik onima u Poljskoj i Švajcarskoj, te inferiornost crno-belih kod kuće. Logično, i u prvenstvu. Opet, ostanak i tih igrača je sam Stanojević odobrio, novajlije još ne pružaju šta se od njih očekuje i zato napretka nema.

Sa ovim kadrom teško je očekivati bilo šta pozitivno. A tek slede Gent, večiti derbi, mečevi sa Vojvodinom, TSC-om...