Još jedna skupa greška katastrofalnog Milanovog prelaznog roka teškog 250.000.000 evra

Leto 2017. godine je bilo leto velikih nada za Milanove navijače i ispostavilo se kao leto velikih promašaja i razočarenja. Skoro 250.000.000 evra su tada na kupovine raznih pojačanja potrošili tadašnji kineski vlasnici i direktorski tandem Mirabeli – Fasone, a većinu toga su promašili i Milan je imao još jednu očajnu sezona koja je Kineze koštala bankrota i klub je pao u ruke američke porodice Singer.

Taj prelazni rok će ostati upamćen kao jedan od najgorih s obzirom na količinu potrošenog novca i rezultat. Bonući je plaćen 42.000.000 evra i vratio se u Juve posle godinu dana uz gorak ukus na obe strane. Andre Silva je doveden kao prvi špic za 38.000.000 evra i posle potpuno očajne sezone je poslat na pozajmice sa kojih se do danas nije vratio. Andrea Konti za 24.000.000 evra i Hakan Čalhanoglu za 23.300.000 evra nisu opravdali očekivanja osim u finišu ove sezone i često su bili etiketirani kao promašaji. Isto važi za Lukasa Bilju (20.000.000), Matea Musakija (18.000.000) i Fabija Borinija (6.000.000 evra), a potpuni fijasko je bio kupovina Nikole Kalinića za 27.500.000 evra. Jedini pozitivan utisak je ostavio Frank Kesi koji je uglavnom bio igrač na kojeg trener može da se osloni.

Tog leta je Milan između ostalih doveo i švajcarskog levog beka Rikarda Rodrigeza iz Volfzburga za 15.000.000 evra nadajući se da je njegovim transferom rešio pitanje te pozicije. Iza Rodrigeza su bile sjajne godine u Volfzburgu i mnogi su tada mislili da je Mirabeli napravio pun pogodak i doveo Švajcarca ispod realne vrednosti. Očekivalo se da Rosoneri imaju velike koristi od Rodrigeza i u ofanzivnom delu igre s obzirom da je bio poznat po ubojitoj levici, slobodnjacima i centaršutevima. Na kraju je pružio jako malo. Za dve i po godine je na 93 utakmice upisao četiri gola i pet asistencija, često bio jedan od najtanjih defanzivnih karika i navijači su jedva čekali da mu vide leđa. Prošlu polusezonu je proveo na pozajmici u PSV Ajndhovenu ali ga Holanđani nisu zadržali.

U međuvremenu se na levom boku Milanove odbrane zacementirao Teo Ernandez i Rodrigez se vratio znajući da se na njega ne računa iako ima još godinu ugovora. Pokušavao je Milan da izvuče makar neki novac od njega, nudio ga Lokomotivci, ali Švajcarac nije želeo u Rusiju. Nadao se Bundesligi i na kraju je završio u Torinu u kojem je danas promovisan. Milan ga je prodao za samo 3.000.000 evra. Pet puta manje od onoga što je uložio u njega. Dodajte tu i dve po sezone sa godišnjom platom od 3.700.000 evra na bruto nivou i lako je sračunati da Milan u Rodrigeza ukupno uložio skoro 25.000.000 evra, a uspeo je da izvuče samo 3.000.000. Na terenu skoro da im nije doneo ništa. Ali makar su ga se konačno rešili...

U Torinu je Rodrigez dočekan kao kapitalno pojačanje, potpisao je ugovor do 2024. godine sa platom od 1.500.000 evra po sezoni. Nije loše prošao s obzirom kako je igrao u Milanu i kakav je utisak ostavio.