Jo-jo Srbija i tim bez imena

Reprezentativna verzija jo-jo klubova. Srbija na državnom nivou kad govorimo o fudbalu. Dovoljno dobra da pokaže zube najvećima i na ludilo i tuču izbori se za mesto u eliti. I dovoljno grešna da sa svakog velikog takmičenja ispadne već na prvom koraku.

Istovremeno dovoljno hrabra da se uspravi svaki put kad pomisliš da je definitivno nokautirana i dovoljno uobražena da se ponese u visine posle svake pobede. Skupo su nas koštale te iluzije i kad bi selektor umislio da je nivo Gvardiole ili Klopa i da mu ne treba nikakva pomoć i kad bi igrači pomislili da im selektor uopšte ne treba.

A šta nam treba? Pored golova naravno, jer samo smo jedan postigli na poslednje četiri utakmice i tu se vraćamo na onu priču o tome gde je naše realno mesto, a ono može biti na velikim turnirima, ali vrlo teško nešto preko toga.

Treba nam Veljko Birmančević koji diže publiku na noge svaki put kad iščačka loptu iz nogu Lamina Jamala. Treba nam Strahinja Pavlović, koji raznosi Špance i trči preko pola terena jer zna da ćemo do potencijalnog gola stići samo ako “izdušimo“ u takvim sprintevima. Treba nam i taj Jan Karlo Simić, koji u tek 14. seniorskom nastupu iznosi loptu pored dvojice protivničkih fudbalera. Strahinja Eraković da uklizavanjem pošalje rivala na tribine.

Treba nam tim sastavljen od igrača voljnih da žrtvuju ime za viši cilj. Da ga izbrišu, da postanu sluge sistema. Nesavršenog, ali jedinog koji imamo.

Kako se ne seti ranije Dragane Stojkoviću...

Velika imena svakako nemamo. Imali smo samo srce. Dušana Tadića da svaku utakmicu u reprezentaciji odigra kao onu protiv Reala. Aleksandra Mitrovića da zaliči na fudbalera koji bi razgrnuo svaku odbranu na svetu. Imali smo srce dok je ono moglo da pumpa toliko da nas natera da zažmurimo i zanemarimo sve nesavršenosti tog našeg sistema. Posle nekog vremena i ono se valjda umori. Sve te Švajcarske, Škotske, Slovenije... ostavlja to ožiljke i noge se malo teže odluče da zakorače ka Staroj Pazovi.

I to je razumljivo, kao i odluka pojedinaca da se u najboljim fudbalskim godinama ode po veliki novac u Saudijsku Arabiju.

Ili možda treba da promenimo percepciju o najboljim fudbalskim godinama? Špance su uostalom do evropske titule vodili Lamin Jamal i Niko Vilijams. U finalu su savladali Englesku Džuda Belingema, a ne Englesku Harija Kejna. Moderan fudbal je entuzijazam koliko i talenat, energija koliko i iskustvo.

Posle Španije, više niko ne sumnja u energiju Birmančevića, Nedeljkovića, Erakovića, da ne govorimo o “starim kajlama“ kakve su Pavlović ili Milenković. I kako to pred meč reče Dragan Stojković: ko se protiv Španije pokaže, niko ga neće izbaciti iz reprezentacije. Indikativno je i to što je posle utakmice pomenuo i da na Evropskom prvenstvu protiv Slovenije neki igrači nisu poštovali dogovor s klupe. Sinoć je na terenu imao pravu malu vojsku, mada posle svega ne bismo mogli baš da Piksiju nadevamo neka generalska odličja.

Tek da se opet ne zavrti taj jo-jo. Jer u nedelju je Danska u Kopenhagenu. U poslednje tri godine odigrala je 18 utakmica na domaćem terenu, izgubila samo od Hrvatske, u martu igrala nerešeno sa Švajcarskom, koju je sinoć savladala sa 2:0 i upisala 16. pobedu kod kuće u pomenutom periodu. A kako rekosmo, mi umemo da iznenadimo kad nas svi otpišu. Kao što umemo da se međ sobom zakrvimo čim napravimo jedan dobar korak.