Jeziva ispovest Jana Mvile: Injekcije za smirenje, očevo pelješenje bankomata i Embapeova pomoć

Pogase se svetla na kraju dana i čovek ostane sam sa svojim mislima. Samo što se samoća i usamljenost značajno razlikuju. Samoća se bira svesno i može imati i blagotovorno dejstvo, a usamljenost je s druge strane za većinu onih koji se tako osećaju, bolno emotivno stanje. Veoma je česta pojava da se usamljenost u teškim oblicima javlja baš kod vrhunskih sportista, gde se zbog svetlucavosti reflektora problemi najlakše sakriju pod tepih. Sve je više fudbalera koji se odluče da sa svetom podele svoje emotivno stanje i da tek tada suštinski saznamo u čemu leži koren njihovih neispunjenja potencijala na profesionalnom nivou.

Na ispovest pred francuskim auditorijumom odlučio se Jan Mvila, najtalentovaniji francuski fudbaler u periodu od 2010. do 2013. godine i doba kada je nastupao za Ren. Bilo je tih godina samo pitanje vremena kada će završiti u nekom evropskom gigantu, Barselona i Juventus bili su najagilniji u trci za potpis tada 22-godišnjeg veziste, ali je na kraju na nagovor savetnika pristao da zbog boljih finansijskih uslova i za sebe i za agenta zaduži opremu Rubina iz Kazanja. Tada je krenuo pakao.

Nije sve ružičasto u životima fubdera, često nije važno koliko novca zarađuju, niti koliko su poznati. Neki progovore kada napuste elitni sport, a neki kada su pred sam smiraj karijere, tako je i u slučaju 34-godišnjeg Mvila, sada člana francuskog drugoligaša Kaena..

"Imao sam haotične prve fudbalske korake. Kada sam imao devet godina, uočili su me ljudi u rodnom Amijenu, dok sam igrao fudbal na parking mestima ispred jednog cirkusa. U to vreme živeo sam s majkom u gradskom hotelu namenjenom za žrtve nasilja u porodici. Ne možete ni da zamislite kakva solidarnost postoji među ženama koje su prolazile kroz isti pakao sa svojim muževima, poput moje majke. Osećali smo veliku tugu majka i ja jer smo bili razdvojeni od mojih braće i sestara", počeo je ispovest Mvila.

Znao je Mvila još kao mali da se od fudbala i te kako može živeti, pa mu je obezbeđivanje porodice na taj način bilo u mislima već od desete godine.

"Kada sam bio baš mali fudbal je za mene bio strast i vid oslobođanja od svega ostalog u životu. To je bio jedini način da pobegnem od svakodnevnog nasilja u kući. Ubrzo sam shvatio da želim da zaradim od fudbala, kako bi majki, meni i braći i sestrama obezbedio normalan život. Pari Sen Žermen, Lil i Lans su me zapazili u Amijenu, ali sam na kraju završio u Bretanji, u Renu. Kada sam tamo potpisao prvi profesionalni ugovor odmah sam dobio i stan i doveo majku i sestre da tu žive. Majka je zaslužna što smo svi ostali živi dok smo još živeli u staroj porodičnoj kući i dugujem joj sve", emotivan je Mvila.

Želeo je zatim Mvila i da kupi stan, ali svoje časne namere nije mogao da ostvari zbog svog oca.

"Zarađivao sam u Renu, ali nisam mogao da izvučem nikakvu korist od toga. Moj otac je imao punomoćje da podiže moje plate. Ako bih petog u mesecu dobio platu, on bi šestog ili sedmog već otišao na bankomat i uzeo sve, ništa nije ostavljao. Posle nekog vremena sam shvatio da petog pre ponoći moram da odem na bankomat i da tamo čekam 00:01 da bih istog trenutka podigao platu", objašnjava delikatnu situaciju Mvila.

Nije bio lak život za Mvili tih godina. U Renu je igrao sve bolje, počeo da se ističe i sa 20. godina zaigrao za seniorsku reprezentaciju Francuske kod selektora Lorana Blana. U toj slavnoj fazi bio je predmet ogromne pažnje u svim svetskim medijima, važio za jednog od nekoliko najtalentovanijih igrača sveta na svojoj poziciji, bio učesnik Evropskog prvenstva 2012. u Ukrajini i Poljskoj. A onda je leta 2013. uprkos ponudama Barselone i Juventusa, na nagovor savetnika prešao u Rubin iz Kazanja, u periodu kada je klub iz Tatarstana još uvek bio i više nego ozbiljno finansijski sposoban. U Rusiji je usledio pakao.

"Taj period me je gurnuo u dugu depresiju. Neću reći da novac ne donosi sreću, jer znam da olakšava većinu stvari, ali sam tada shvatio da sam ga precenio. Dobijao sam od Rubina 500.000 dolara mesečno. Posle dva meseca postao sam milioner, ali sam u Kazanju bio sam u svojoj sobi. Imao sam puno novca na kartici, ali nije mi ništa vredelo, jer me ništa nije veselilo, na šta god da ga upotrebim. Kada te usamljenost uhvati ona te stegne i ne pušta. Nisam više hteo da ulazim ni u avion kad idemo na gostovanja, a do tada nisam imao strah te vrste. Radio sam jogu, pio tablete, nije pomagalo. Uveče mi je doktor davao injekciju u zadnjicu da bi me smirio i mogao da zaspim.

Iz perioda u Rusiji

Kratak period je Mvila proveo u Interu i Sanderlendu na pozajmicama, ali je tada odavno ispao iz forme i bio daleko od onog igrača kom se predviđao status zvezde svetskog fudbala. Konačno je 2018. trajno napustio Rubin i vratio se u Francusku kada je potpisao za Sent Etjen.

"Anksiozni napadi i neke traume spopadale su me i na početku u Sent Etjenu, a onda se sećam utakmice koju smo izgubili 3:0, bilo je to 17. januara 2018. Tada sam posle te utakmice rekao sebi da sam siguran, da ne treba da se plašim, da prestanem da živim u konstantnom strahu i da počnem da živim opuštenije".

Time je konačno završen veliki pakao Jana Mvile, nakon kog je proigrao u Sent Etjenu i zavredeo transfer u Olimpijakos, gde je ponovo makar podsetio na igrača visoke klase. Sada ima 34 godine, letos je imao problem da nađe klub, ali mu je pomogao niko drugi do Kilijana Embapea, odnedvano vlasnika Fudbalskog kluba Kaen. Mvila je godinama već praktično kao četvrti član braće Embape iako nema nikakvo krvno srodstvo s njima.

"Poznajem Faizu Lamari (Embapeova majka) i Kilijana još iz perioda kada sam bio u trening centru u Renu, gde je ona imala veliku ulogu u mom obrazovanju. U to vreme sam se družio i sa Žiresom Kembo Ekokom, usvojenim sinom porodice Embape. Faiza nas je držala sve na oku, i Kilijana i malog Itana i Žiresa i mene. Nije nikome od nas dozvolila da zanemarimo školu zbog fudbala. Letos sam imao problem da nađem klub, a Kilijan me je pozvao u Kaen, objasnio mi projekat kluba i u razgovoru s njim i njegovom majkom postigli smo dogovor. Porodica Embape godinama zna da uvek može da računa na mene".

Mvila poručuje da je sada konačno smiren čovek. Sa neospornim iskustvom i psihički oslobođen, francuski vezista brani boje Kaena, već se etablirao kao centralni igrač tima i biće to dok god ga telo služi. Dotakao se za kraj i tretmana koji je letos doživeo u bivšem klubu Renu.

"Pozvao sam ih da me puste da treniram sa njima i nisu mi dozvolili. Nisu mi dozvolili čak ni da koristim njiihovu infrastrukturu za individualne treninge. Posle svega što sam uradio za taj klub, odigrao preko 20 utakmica za reprezentaciju kao njihov igrač, dao im vidljivost... Ipak, jasno mi je da me već godinama tretiraju kao idiota, još od perioda kada su znali da patim od anksioznosti. Šta ćete, život je takav. Valjda me sada u Kaenu smatraju normalnim" završava Mvila.