Jesmo mi provincija, ali ovo je bilo evropski

Dugo ga nije bilo. Kao da mu je bio potreban neki veći izazov, pa se, kao i mnogi sa juga, privremeno iselio u neke ambicioznije sredine. Negde gde će se osetiti dostojanstveno, vredno. Samo što ovde ne govorimo o ljudima. Govorimo o fudbalu. A fudbal se sinoć na velika vratio u Leskovac. I sa njim, na tribine su se vratili i ljudi.

Novoizgrađeni stadion Dubočice sinoć je na premijeri protiv RFK Novog Sada zasenio čak i prvi dan kultne Roštiljijade. Svetla njegovih reflektora obasjala su kolone ljudi, njih oko 8.000, koji su se prisetili koliko u stvari fudbal ume da bude lep.

Koliko zna da poveže, okupi. Lokalne mangupe sa devojkama sređenim kao za šetnju korzoom. Galatnim starinama koji su u najboljim košuljama držali za ruke unuke i pričali im kako je to bilo kada bi se pre 30 i više godina na starom stadionu sastalo i po 10.000 ljudi. Veće grupe školaraca, dečaka i devojčica koji su posle utakmice čekali da se fotografišu sa omiljenim fudbalerom. Pitanje je da li su dan ranije znali i kako izgledaju.  

Ali ovo sinoć? To nije bio samo fudbal. To je bio gradski zbor. Spektakl kojem si morao da prisustvuješ. Događaj godine. Dan kada je Leskovac bio centar cele Srbije, bar one fudbalske. Ili kako to lepo objašnjava pravnik Marko, koji na stadion je došao sa kompletnom porodicom, ženom, sinom od nekih desetak godina i mlađom ćerkom.

“Jesmo mi provincija, ali opšti utisak je da se nešto evropski dešava kod nas. I sigurno ću da budem ovde i kad Čukarički bude igrao protiv Olimpijakosa. Baš pričam sinu kako je atmosfera kao na utakmicama Premijer lige, jer kad nema atletske staze – sve se dešava baš ispred tebe“.

Utisak sa strane bio je perfektan. A ljudi je bilo i sa strane. Mnogo njih. Iz Beograda poneki novinari i fudbalski ljudi. Iz Niša i okoline mnogo brojniji fudbalski zaljubljenici. I ceo Leskovac, naravno. Ne viđa se svaki dan. Nov stadion, sasvim moderan, pa još u Leskovcu. Da se neko probudio na tribinama pomislio bi bar da je u nekoj Češkoj.

“Ne, meni liči na stadione u Španiji, tamo sam bio, nemaju atletsku stazu ti manji stadioni… Odlično stvarno izgleda, nadam se da će i Dubočica uskoro Superligu, sa ovakvom atmosferom to zaslužuje”, sugeriše nam 23-godišnji Nišlija Ilija, došao je sa prijateljom Nikolom da oseti kako to izgleda uživo.

Fudbal je prelep kad se igra u fudbalskom ambijentu: „Brazilka“ Đurića vratila bubamaru u svest Leskovčana (VIDEO)

I nije bio zavidan, naprotiv, pa na pitanje kada ćemo ovako nešto da doživimo i u Nišu iskreno odgovara.

“Moraju ljudi prvo malo više da vole svoj klub, pa onda sve ostalo”.

Nikola se nadovezuje:

“Došli smo da podržimo, Dubočica je za nas ipak u neku ruku lokalni tim“.

Sve počinje sa tim lokal-patriotizmom, a osećao se na svakom koraku. Jer nisu na stadionu bili samo stanovnici Leskovca, već i oni koji su ga davno napustili, pa tumarajući hodnicima nailazimo i na jedno dobro poznato lice starijim navijačima Dubočice.

“Ja sam ranije igrao za Dubočicu, ali to je bilo pre 50 godina. Veličković. Sad živim u Nemačkoj, žena mi je Nemica, ali doveo sam sina, snajku, dva unuka da vide kako izgleda. Lepo je bilo i kada sam ja igrao, umelo je da se okupi mnogo ljudi, ali ovo sada je skroz drugačije“, kaže nam ponosni starina od svojih 75 leta dok se unuk ubacuje na ne baš savršenom srpskom. “Ovo je prva klasa, mada ja baš i ne idem po stadionima u Kaselu, ali eto me ovde i sledećeg leta“.

I ovde sada valja zastati i podvući prethodnu rečenicu. Jer nisu baš svi na stadionu Dubočice bili pasionirani fudbalski strastvenici. Novi stadioni imaju tu mističnu privlačnost, moć da na bubamaru navuku i one koji prethodno nisu bili uživaoci najpopularnije sporedne stvari na svetu. Recimo, 22-godišnjeg ekonomistu Đorđa Jankovića.

"Iskreno, nijednom nisam bio na fudbalskoj utakmici, ovo mi je prvi put, došao sam da ispoštujem ovaj događaj, novi stadion. Drago mi je da se grade nove stvari, želim jednostavno da ispratim događanja u svom gradu. I verovatno ću da se vratim ako budem imao društvo. Sviđa mi se kako izgleda stadion, inovativno, prelepo“, kaže nam može biti bar jedan novi navijač Dubočice.

Jedan je već tu, ima 11 godina i zove se Mihajlo.

“Najviše su me oduševili navijači kad su pevali, Vukovi. Biću opet ovde, samo kad tata bude imao vremena. Super mi je ovo“.

Sad, pitanje je naravno koliko će sve ovo potrajati, jer naravno da se pred otvaranje stadiona atmosfera nedeljama „kuvala“. A kada prođe taj zanos, šta onda? Tihomir, profesor matematike iz lokalne srednje škole, nema ni najmanju dilemu:

“Siguran sam da će na svakoj utakmici biti bar po 5.000 ljudi, Leskovac voli sport i voli fudbal“.

Na kraju, svega ovoga ne bi bilo da nije glavnih glumaca u celoj ovoj priredbi – fudbalera. I onih koji su igrali, i onih koji se nadaju da će uskoro igrati, a i svih onih koji ih u stopu prate. Pa tako ispred stadiona srećemo i Gordanu Mitić, sestru Mlađana Stevanovića, Dubočicine “devetke“ i verovatno najvećeg znalca sa loptom koga smo gledali u ponedeljak veče.

“Pošto mi je brat fudbaler, onda ga često pratimo. Krenuo je ovde da igra, za Dubočicu, pa je otišao u Beograd, igrao u Radu, Zemunu, Napretku... Imao je veliku želju da se vrati. I lepo je kada ga vidiš ovde ovako zadovoljnog. Lepo je kad vidiš nekog ko ti je drag da se oseća kao pravi fudbaler, posebno kada znaš šta je sve prolazio svih ovih godina. Fenomenalno, stvarno“.

To je već jedna mala pobeda Dubočice. A mogla bi da preraste u veliki trijumf, jer ispred stadiona smo sreli i 23-godišnjeg Dimitrija Gavrilovića, i on sam je fudbaler, ne istina na ovom nivou, ali ono što je video u sudaru Dubočice i RFK Novog Sada poguraće ka ostvarenju dečačkog sna.

“Igram za Studentski grad, ali od Nove godine planiram i ja da igram ovaj rang takmičenja i iskreno: ovo je jedan od najlepših stadiona na kojima sam bio. I kad je ovakva atmosfera onda i utakmica mora da bude dobra, svi su motivisaniji, fudbal izgleda sasvim drugačije“.

A, kako je izgledalo na terenu? Marko Momčilović, rođeni Leskovčanin i čovek sa verovatno najvećom karijerom od svih u Dubočici, priznaje da mu – a govori to čovek koji je u dresu bukureštanskog FCSB-a igrao i velike evropske utakmice – nije bilo svejedno kada je istrčao pred 8.000 sugrađana.

“Bio je malo grč, nije da nije, a-ha-a. Naša publika, naši ljudi, velika očekivanja, želeli smo da ih obradujemo i onda je na početku bilo nervoze. Ali dobro, posle mnogo bolje, mada ova ekipa može i bolje i videće se to. A siguran sam da će stadion biti pun i na narednim utakmicama“.

Amin.