Fudbal je prelep kad se igra u fudbalskom ambijentu: „Brazilka“ Đurića vratila bubamaru u svest Leskovčana (VIDEO)

Prelepi golovi Nikole Čolića, potpisao je istorijski gol na novom stadionu Dubočice, pa Đorđa Belića, prvog strelca za domaći tim, a onda i umetničko delo Stefana Đurića u stilu brazilskih velemajstora igre, za konačnih 2:1 Dubočice u sudaru sa RFK Novim Sadom u trećem kolu Mozzart Bet Prve lige Srbije.

Sve je to bilo lepo, sve je to i važno za pedantne hroničare, ali ono što je najvažnije je 8.000 ljudi na tribinama. Neki glasni, kao stotinak najvatrenijih iz grupe Vukovi, neki uparadirani, jer na jugu Srbije nisu ni navikli da uživaju u komforu kakvog nema ni u bogatijim delovima zemlje, neki jednostavno tihi u svojoj nervozi, dok gledaju kako se njihov omiljeni tim znoji za bodove...

I svi nasmejani, svi zadovoljni što su večeras izabrali da gledaju fudbal. Na mestu na kakvom fudbal treba da se igra. Jer Leskovčani su večeras i zvanično dobili stadion kojim mogu i moraju da se ponose, a fudbaleri Dubočice, pa i RFK Novog Sada, potrudili su se da im prirede predstavu koja zaslužuje da se svi ovi ljude vrate i za dve nedelje, pa opet, i opet, i tako u nedogled...

Nije ovo danas bio siromašni jug. Ovo je danas bila oda namučenom srpskom fudbalu. Svašta je preživeo. I zaslužio je malo radosti.

Doduše, ta privilegija igranja na jednom od najmodernijih stadiona u Srbiji vuče sa sobom i dozu odgovornosti, a ona je u kombinaciji sa kompletnim svečarskim utiskom – jer ne zaboravimo da je Dubočica prošlu sezonu kao domaćin igrala na terenu Oriona iz Mrštana – isprva je okovala noge Leskovčanima. Da bi im onda Nikola Čolić, prelepim golom iz slobodnog udarca već u petom minutu utakmice, dosipao i jedno tonu cementa na svu muku.

Uzalud su najvatreniji navijači Dubočice, njih stotinak okupljenih u grupi Vukovi, pokušavali da povicima “Hajmo ceo stadion“ razdrmaju pomalo pozorišnu atmosferu u Leskovcu. Kao da su svi ti silni reflektori, osim među pomenutim Vukovima, oduzeli publici na onoj južnjačkoj spontanosti.

Nervoza je samo još više rasla posle novog udarca odličnog Čolića, pokušaja Luke Serdara... Tek tada se poneka psovka “otela“ leskovačkoj publici, usmerena ili ka gostu, ili ka sudiji, pa čak i domaćem igraču posle lošeg pasa.

Ali ako je nervoza na tribinama rasla, među igračima Dubočice je polako popuštala i oni su sve smelije išli napred. Sve dok Đorđe Belić, posle akciju koju je započeo vrlo dobri plejmejker domaćeg kluba Mlađan Stevanović, u 29. minutu nije odapeo sa 20 metara i izazvao pravo oduševljenje. Ispraćenu onom već čuvenom fudbalskom melodijom “Freed from desire“. Samo još da vidimo ko će u Leskovcu da zasluži da mu se peva da je “on fire“.

Malo je nedostajalo da u 39. minutu ovacije zaduži 16-godišnji Nikola Tasić, hitronogo desno krilo rođeno 2006, ali je sa šest ili sedam metara tukao preko praznog gola.

A onda, prava erupcija, već u prvom minutu drugog poluvremena. I zato što je Dubočica konačno stigla do vođstva, a još više zbog načina na koji je to učinila. Stefan Đurić se stuštio sa levog krila, “naslagao“ nekoliko protivničkih igrača dok je prodirao ka srcu kaznenog prostora i onda majstorski plasirao loptu iza leđa nemoćnog Danila Đulčića.

Đurić je uzdahe domaće publike izmamio i u 58. minutu kada je odličnu loptu iz kornera volejom izbacio sa stadiona, pa je njen let bio prilična atrakcija. Mada je bilo i te kako toga fudbalskog što je moglo da se vidi. Da li zbog terena – za premijeru je čak i morao da bude bolji, ali je i takav, žućkast pred jednim golom, opet bolji od većine u Srbiji – ili zbog ambijenta, tek duel Dubočice i RFK Novog Sada je bio mnogo energičniji, brži, rekli bismo čak i kvalitetniji od dobrog dela superligaških.

Đurić je južnoameričkim driblinzima dizao temperaturu na tribinama, zbog takvih se igrača dolazi na stadione, Stevanović je plenio smirenim pasom i pametnim rešenje, a cela ekipa Dubočice jasnom idejom da igraju od noge do noge, uvek unapred, uvek direktno. Pohvale i za goste, ničega od ovoga ne bi bilo da ni oni nisu pokušavali da igraju fudbal, a da je bilo malo više sreće za njih možda bi i poneli bod u Novi Sad.

No, nije ni to važno. Jer i Novosađani će kućio poneti uspomenu na dan kada su se zaista osetili kao fudbaleri. Na bar tih 90 i kusur minuta sve je ponovo izgledalo savršeno čisto, božanstveno lepo, jer fudbal takav i jeste, samo kada mu se dozvoli.