Januarski transferi koji su pisali istoriju: Kutinjo, Van Dajk, Tores, Vidić, Kosta, Barzalji, Kerol, De Brujne...

Ovogodišnji januarski prelazni rok započeli smo pričom o poslovima koji su bili dogovoreni unapred, spremili smo vodič za transfer pijacu najvećih klubova Starog kontinenta i ukazali na to ko će biti najtraženiji igrači među onima što im ugovori ističu u narednih šest meseci. Takođe smo priredili i tekst o srpskim fudbalerima od kojih se očekuje da na zimu ili najkasnije do leta promene sredine. Ljubiteljima srpskog fudbala smo u odvojenim pričama predočili planove Crvene zvezde i Partizana za januar, odnosno kompletan naredni period...

Sada je došlo vreme da premotamo film unazad i podsetimo se transfera koji su ispisali istoriju poslovanja na fudbalskom tržištu prethodnih godina. Od najvećih promašaja, do najznačajnijih pogodaka, bez obzira na njihovu vrednost u datom periodu ili količinu uloženog novca. Utisak stvoren na osnovu sveukupnog učinka i uticaja na klupske uspehe...

Gruba statistika pokazuje da je gotovo pola najskupljih transfera zimi u prethodnoj deceniji završeno transakcijom u Premijer ligu i da ostrvski klubovi zimi daleko najviše posluju od konkurencije širom Evrope. Zbog toga je, po zakonu velikih brojeva, prosto moralo da bude i velikih pogodaka, ali i katastrofalnih promašaja... Kao i da se upravo imena premijerligaških klubova najviše pominju (čitaj: pogotovo Čelsi).

NAJUTICAJNIJI TRANSFERI ZAVRŠENI U JANUARU

Nemanja Vidić (Spartak Moskva – Mančester junajted – 8.500.000 evra – 5. januar 2006)

Nemanja Vidić je u januarskom prelaznom roku te 2006. godine imao dva izbora – da pređe u Fjorentinu, gde bi odmah imao garantovano mesto u startnoj postavi, ili da dođe na Teatar snova i bori se za svoje mesto pod suncem. Fjorentina je kasnije ipak ostala bez mesta za igrače van Evropske unije, pa je logično bilo da Vidić karijeru nastavi u Mančester junajtedu. Biće da je tog 5. januara Nemanja Vidić potpisao ugovor života, jer sve što je srpski as napravio za osam i po godina na severu Engleske bilo je suvo zlato! Vidić je u Riju Ferdinandu pronašao idealnog partnera i njih dvojica su formirali jedan od najboljih defanzivnih tandema svih vremena, a Vidić je pokazivao fudbalsku lucidnost kakva se retko viđala kod štopera. Svako uklizavanje bilo je pravovremeno, svaka intervencija dobro izvagana, a ubrzo se svrstao u red štopera bez trunke straha, jer je išao glavom tamo gde niko nije smeo nogom. Zbog svoje bespoštedne borbe u svakoj utakmici brzo je zaslužio najveće priznanje – kapitensku traku Mančester junajteda i bio jedna od centralnih figura najjače klupske generacije koja je poharala Evropu i Premijer ligu! Pet titula šampiona Engleske, pet Komjuniti šilda, tri Liga kupa i po jedna Liga šampiona i Svetsko klupsko prvenstvo, zajedno sa dva izbora za igrača sezone u Premijer ligi, četiri ulaska u idealnu postavu istog takmičenja, te dva pojavljivanja u timu sveta, pored još mnogih drugih nagrada govore o tome koliko je velika karijera Nemanje Vidića. Zapravo, jedina mrlja bio mu je Fernando Tores, za koga nikada nije pronašao lek... Vidić je dobio i svoju, toliko prepoznatljivu pesmu od navijača Junajteda i dan kada je otišao sa Old Traforda bio je jedan od najtužnijih...

Virdžil van Dajk (Sautempton – Liverpul – 85.000.000 evra – 1. januar 2018)

Ako za jedan transfer možete da kažete da je u treptaj oka promenio izgled jednog kluba, onda je to dolazak Virdžila van Dajka iz Sautemptona za klupski rekord od 85.000.000 evra. Ako vratimo film na taj 1. januar 2018. – fudbalski svet ostao je potpunom šoku! Bilo je to samo nekoliko meseci pošto je PSŽ probio sve barijere na transfer pijaci i platio Nejmara 222.000.000 evra, ali tog 1. januara činilo se ipak da je snažniju reakciju izazvao Liverpulov potez. Delovalo je na prvi pogled da je Sautempton dobro „izmuzao“ Redse, a zapravo im je podario taj poslednji element koji je nedostajao da Liverpul postane mašina za mlevenje mesa. Osvojena je šesta titula prvaka Evrope, Liverpul je na dobrom putu da posle tri decenije postane šampion Engleske, a Van Dajk je postao najbolji igrač Evrope, umalo i sveta! Komandant kakav je svet dugo čekao posle odlaska Nemanje Vidića, Rija Ferdinanda i ostalih asova šesnaesterca...

Marselo (Fluminense – Real Madrid – 6.500.000 evra - 1. januar 2007)

Znali su svi u madridskom Realu tih godina da je Robertu Karlosu potreban naslednik i neko ko će gospodariti levim defanzivnim bokom. Ramon Kalderon i Fabio Kapelo izabrali su ultratalentovanog Brazilca Marsela, kome je samo godinu dana boravka u prvom timu Fluminensea bilo dovoljno da napravi jedini transfer karijere. Ujedno jedan od najuticajnijih u fudbalskoj istoriji. Imao je pakleno težak zadatak, ali on je brzo pokazao da će postati jedan od najboljih na svojoj poziciji. U punom jeku ere prvih Galaktikosa nikako nije bilo karakteristično za Real da izdvaja novac za tek punoletnog momka, ali tih 6.500.000 evra sada deluju potpuno smešno. Najdugovečniji je levi bek današnjice i verovatno će njegov transfer u Real biti upisan zlatnim slovima u klupske i istorijske almanahe. Marselov uticaj kroz dve ere Galaktikosa i dosadašnjih 13 godina na stadionu Santjago Bernabeu apsolutno je nemerljiv i dovoljno je samo pogledati šta je sve osvojio – četiri Lige šampiona, četiri titule prvaka Španije, dva Kupa kralja, tri Superkupa Španije, tri UEFA Superkupa i četiri Svetska klupska prvenstva! Osim toga čak šest puta izabran je u najbolji tim sveta, tri puta u najbolju postavu Lige šampiona, a isto toliko puta bio je i u drim timu po izboru Uefe i renomiranog francuskog lista Ekip. Na kraju, jedan je od članova najboljeg tima decenije na izmaku po izboru časopisa Frans Fudbal. Treba li dodati još nešto?!

Luis Suarez (Ajaks – Liverpul – 26.500.000 evra – 31. januar 2011)

Dolazak Luisa Suareza na Enfild bio je usko povezan sa onim čudom koje je Čelsi napravio dovođenjem Fernanda Toresa za 58.500.000 evra, ali i havarijom zvanom Endi Kerol! Sve dok Redsi nisu dobili zeleno svetlo sa Stamford Bridža, nisu mogli da krenu po Suareza i Kerola, iz čega su na kraju imali polovičan učinak. Ajaks je bio primoran da pusti El Pistolera pod jakim naletima Liverpulovih emisara i na kraju je morao da se zadovolji sa obeštećenjem od 26.500.000 evra. Liverpul je dobio letalnog strelca koji je na 154 utakmice postigao čak 111 golova i prirodnu zamenu za tada već istrošenog Toresa, a Urugvajac se brzo svrstao u red omiljenih likova na Enfildu. Osim razarajućeg osećaja za gol i vrsne radne etike, Suarez je u dresu Liverpula pokazao i znake nestabilnosti (čitaj: ujeo Branislava Ivanovića), ali to nije moglo da ukalja njegov učinak kao jednog od najboljih strelaca u istoriji Liverpula. Bio je igrač sezone 2013/14 u Premijer ligi sa 31 golom na 33 utakmice, što mu je kasnije donelo i Zlatnu loptu. Tri godine bio je zaredom najbolji strelac kluba, dva puta proglašavan najboljim igračem godine na Enfildu i isto toliko puta nalazio se u idealnih jedanaest Premijer lige. Međutim, s Liverpulom iz tog doba uspeo je samo da osvoji jedan Liga kup, pre nego što je doneo bezmalo 82.000.000 evra za transfer u Barselonu. Liverpul dugo nije mogao da se oporavi od tog gubitka i setimo se samo lutanja sa Balotelijem i Bentekeom, dok Bobi Firmino nije preuzeo komandu pod vođstvom Jirgena Klopa.

Branislav Ivanović (Lokomotiva Moskva – Čelsi – 12.000.000 evra – 15. januar 2008)

Nijedan početak nije lak, pa tako ni Ivanovićev na Stamford Bridžu. Došao je u Zapadni London za 12.000.000 evra u vreme kada je Čelsi imao možda i najmoćniji sastav u klupskoj istoriji, sa Drogbom, Terijem, Lampardom, Balakom, Ševčenkom, Esijenom, Čehom, Ešlijem Kolom, Makeleleom i ostalima, gde je trebalo da pronađe svoju ulogu i minutažu. Nije upisao ni minut kod Avrama Granta te sezone. Sa tribina na stadionu Lužnjiki kasnije je posmatrao onu penal seriju protiv Mančester junajteda u finalu Lige šampiona, nesrećni promašaj kapitena Džona Terija i kako njegov zemljak Nemanja Vidić podiže Ušatog. Za njegov transfer bilo je zanimljivo to da je potpisan kao štoper, a slučajno je postao jedan od najboljih desnih bekova Premijer lige. Kada je konačno proigrao kod Gusa Hidinka, postao je nezamenjiv na desnom boku. Dobio je čak i nadimak „Two Goal Ivanović“, pošto je obično znao da postigne po dva gola na meču. Možda se na Bridžu najviše pamte ona dva komada Liverpulu u četvrtfinalu Lige šampiona. Svoju šansu da poljubi trofej Lige šampiona dobio je u Minhenu 2012, iako nije igrao zbog suspenzije. Postigao je pobednički gol protiv Benfike u finalu Lige Evrope godinu dana kasnije, kada je izabran i za igrača utakmice. Sa Čelsijem je osvojio devet velikih trofeja, od čega tri Premijer lige. Dva puta bio je u idealnoj postavi engleskog šampionata, zbog čega je od 2015. bio zamenik kapitena Teriju. Istorija se pisala sama...

Kevin de Brujne (Čelsi – Volfzburg – 22.000.000 evra – 18. januar 2014)

Roman Abramovič i njegovi najbliži saradnici verovatno i danas preblede na pomen imena Kevina de Brujnea. Koliko li su samo zažalili zbog odluke Žozea Murinja da se odreknu De Brujnea za 22.000.000 evra, što je u tom trenutku bilo brdo para s obzirom da Belgijanac praktično nije imao nikakvu ulogu u Čelsiju i da je uglavnom za hleb zarađivao po pozajmicama. Murinjo jednostavno nije znao da mu nađe pravu ulogu i nije ga imao u ozbiljnim planovima, a u Volfzburgu su očigledno prepoznali talenat koji je kasnije pretvoren u najskuplji izlazni transfer u klupskoj istoriji. Diter Heking je tada svim silama insistirao na njegovom dovođenju i bilo je to, bez ikakve sumnje, najbolje uloženih 22.000.000 evra za Vukove iz grada Folksvagena. Tokom jedine pune sezone u Volfzburgu De Brujne je pokazao da iz njega izbija klasa! Odigrao je 34 utakmice i upisao rekordnu 21 asistenciju čime je Volfzburg odveo do drugog mesta u Bundesligi iza neprikosnovenog Bajerna. U Mančester Sitiju su apsolutno poludeli za njim i pretposlednjeg dana avgusta 2015. klub sa Etihada iskeširao je rekordnih 76.000.000 evra za De Brujneov transfer! Jeste kratko trajalo, ali bilo je za pamćenje!

Nemanja Matić (Benfika – Čelsi – 25.000.000 evra – 15. januar 2014)

Nije što su naši, ali Nemanja Vidić, Bane Ivanović i Nemanja Matić dostigli su visine o kojima mnogi mogu samo da sanjaju. I, ne treba zaboraviti, svi su dolazili u januaru. Poslednji od njih je sadašnji zamenik kapitena reprezentacije Srbije. Njegova priča izuzetno je čudna. On je u Čelsi stigao leta 2009. iz Košica za 1.750.000 evra kao izuzetno talentovan vezista, ali je svoje dane uglavnom provodio u prilagođavanju na engleski stil fudbala, kasnije i na pozajmici u Viteseu pre nego što je jula 2011. otišao u Benfiku za 5.000.000 evra. Da nije bilo tog transfera, verovatno ne bismo dobili Nemanju Matića kakvog danas poznajemo. Ne samo da je postao jedan od najvažnijih igrača Benfike tih godina, već je pored titula šampiona Portugalije i tamošnjeg Kupa glatko uzeo nagradu za igrača godine. Njegova golčina protiv Porta bila je u najužoj konkurenciji za nagradu Puškaš za najlepši pogodak 2013, ali je istu zasluženo uzeo Zlatan Ibrahimović s onim čudesnim makazicama u prijateljskom meču protiv Engleske. Elem, kada su shvatili šta su napravili, odgovorni na Stamford Bridžu morali su debelo da plate Matićev povratak u klub. Čak 25.000.000 evra u januaru 2014. U svom prvom startu zavredneo je nagradu za igrača utakmice, a ubrzo je postao apsolutno najvažniji deo veznog reda. Osvojio je dve titule u Premijer ligi, Liga kup i bio član tima sezone 2014/15. Bio je miljenik Žozea Murinja koji ga je u leto 2017. doveo u Mančester junajted za tadašnji rekord srpskog fudbala od 45.000.000 evra, zbog čega je Antonio Konte poludeo na upravu jer je kao zamenu dobio Tjemuea Bakajoka...

Andrea Barzalji (Volfzburg – Juventus – 300.000 evra – 1. januar 2011)

O težini Barzaljijevog života u Volfzburgu tokom tri sumorne godine u Volfzburgu mogla bi da se napiše knjiga, ali mnogima je i danas misterija kako je stari lisac Bepe Marota u Barzaljiju uspeo da vidi kvalitet kada su ga u Nemačkoj protivnički napadači seckali na sitne komade. Iako je u prvoj sezoni postao šampion Nemačke sa onom strašnom generacijom koju su predvodili Grafite i Edin Džeko, Barzalji je bio predmet podsmeha i neko ko apsolutno nije opravdavao 11.000.000 evra. A, Barzalji jeste imao renome kao šampion Evrope za mlade 2004, bronzani na Olimpijskim igrama u Atini i šampion sveta dve godine kasnije. Brzim premotavanjem napred dolazimo do momenta kada Volfzburg prihvata finansijski gubitak od 10.700.000 evra i uzima Juventusovih 300.000 (slovima: trista hiljada) evra za igrača bez trunke samopouzdanja i svesti o svojim realnim kvalitetima. Došao je kao direktna zamena za Nikolu Legrotaljea, a u narednim godinama postao ikona kluba i sinonim vladavine Stare dame koji i danas traje. Posao iz kategorije – niski rizik, ogromna nagrada! Ostalo je istorija...

Geri Kejhil (Bolton – Čelsi – 8.400.000 evra – 16. januar 2012)

Dugo su odgovorni u Čelsiju trošili ogroman novac kako bi izgradili tim dostojan najviših dometa, a dolazak Gerija Kejhila smatrao se jednom od „krađa“ prelaznog roka ne samo u januaru 2012, već i godinama pre i posle toga. Kejhilu se život okrenuo preko noći i postao igrač bez kojeg Čelsijeva odbrana ne može da funkcioniše. Radio je mnogo i naporno da bi dostigao visine do kojih je kasnije stigao, a po odlasku Džona Terija sa Stamford Bridža postao je i kapiten Čelsija. Osvojio je Ligu šampiona, dve Premijer lige, Liga kup, Ligu Evrope... Tri puta je bio nominovan za tim godine u Premijer ligi, a iako je štoper uspeo je da postigne čak 25 golova u 290 utakmica pošto je imao fantastičan osećaj za skok. Možda i poslednji domaći igrač čije je kvalitete znao da eksploatiše na pravi način pre dolaska današnjih klinaca iz generacije pod vođstvom Frenka Lamparda.

Patris Evra (Monako – Mančester junajted – 6.500.000 evra – 10. januar 2006)

Samo pet dana pošto je na Old Trafordu predstavljen Nemanja Vidić, ser Aleks Ferguson napravio je još jedan strašan posao kupovinom talentovanog Patrisa Evre iz Monaka za samo 6.500.000 evra. Doveden je kao neko ko bi mogao na dostojan način da odmeni povredama osakaćenog Gabrijela Hajncea, postao je mnogo više toga. Među najuticajnijim bekova Premijer lige modernog doba, ali i deo defanzivnog bedema ispred zajedno sa Vidićem, Ferdinandom i Nevilom. Junajted je tada Evru uzeo Interu bukvalno ispred očiju i bio je to potez koji je dodatno uobličio istoriju velikana iz Mančestera. Baš kao i Vidić, na Old Trafordu ostao je osam godina, uzeo sve što i njegov kapiten, te bio nezamenjiv šraf odbrane pre nego što se 2014. zaputio u Juventus, kada je već bio u silaznoj putanji. Do današnjeg dana mnogi tvrde da su upravo Vidić i Evra dva najbolja Junajtedova posla tog doba, mada je ser Aleks čuda pravio tih godina i ne treba zaboraviti Kristijana Ronalda ili Vejna Runija, između ostalih...

NAJVEĆI PROMAŠAJI JANUARSKIH PRELAZNIH ROKOVA

Filipe Kutinjo (Liverpul – Barselona – 120.000.000 + 45.000.000 evra – 30. januar 2018)

Filipe Kutinjo je svoje mesto u ovom tekstu mogao komotno da dobije u obe kategorije. U januaru 2013. stigao je iz Intera za 13.000.000 evra i kasnije se vinuo u zvezde. Međutim, ovde pišemo samo o „onom drugom“ prelasku. Daleko najskupljem transferu u istoriji januarske transfer pijace i posao koji teško da će bilo ko uspeti da zaseni u skorijoj budućnosti. Kutinjo je zbog poziva iz Katalonije potpuno odlepio na prelazu iz 2017. u 2018. godinu. Kao jedan od najuticajnijih igrača Redsa tog doba i strelac 54 golova na 201 utakmici Kutinjo je na Enfildu dostigao vrhunac koji nije ostao zapečaćen najvećim peharima, ali je u gradu Bitlsa bio među onima koje su navijači kovali u zvezde. Ali, kako je zbog Barselone izgubio razum i ubrzo počeo tihi štrajk dok se nije izborio za transfer na stadion Kamp Nou, tako mu je i Enfild okrenuo leđa. Bilo je zvižduka, teških reči i nimalo prijatnog rastanka, ali je taj novac iz Katalonije iskorišćen kako bi se doveo Virdžil van Dajk, zbog čega su Brazilcu svi u klubu zahvalni. Kutinjo je imao svojih blistavih trenutaka u Barseloni, ali je posle nekoliko uspona i padova, te onog gola u gaženju Reala u El Klasiku prosto nestao. Potpuno se izgubio u taktici Ernesta Valverdea, koji ga nije koristio na prirodnoj poziciji levog krila, već više u veznom redu. Kutinjova patnja u Kataloniji dostigla je vrhunac tokom revanš meča četvrtfinala Lige šampiona protiv Mančester junajteda, kada su ga navijači u Barseloni izviždali zbog loše igre. Kutinjo je tom prilikom rukama pokrio uši dok je izlazio s terena. Od tada je svima bilo jasno da je razlaz najbolja opcija, a Barselona je grdne novce potrošila za igrača koji je premalo toga doneo. Tek za nijansu bolje prošla je sa Usmanom Dembeleom...

Fernando Tores (Liverpul – Čelsi – 58.500.000 evra – 31. januar. 2011)

Roman Abramovič je dugo imao običaj da dovodi igrače po svom ukusu, zanemarujući prostu logiku, odnosno taktičke potrebe i druge realne aspekte. Setimo se kako je na svoju ruku doveo istrošenog Andreja Ševčenka i kako se ta priča završila. A, onda se setimo i verovatno najšokantnijeg januarskog transfera ikada viđenog. Abramovič je baš voleo da ima zvučna imena u timu i nije razmišljao o novcu kako bi svoje ciljeve ispunio. Realnost pomenutih transfera bila je užasavajuća. Tores je bio u ozbiljnom padu forme tokom poslednjih šest meseci na Enfildu. Postigao je samo devet golova na 26 utakmica, što mu je bio najslabiji učinak u dresu Redsa. Abramovičeva logika bila je da ide glavom kroz zid i iskešira 58.500.000 evra za transfer, što je dugo bio britanski rekord za transfer jednog igrača. Dugo je kružila čak i priča da su doktori u Liverpulu uvideli da Tores više ne može da prati igru istim ritmom kao nekada, niti je to više ona gol mašina s instiktom fudbalskog ubice pred golom. Tokom tri i po sezone na Stamford Bridžu postigao je svega 20 ligaških golova, bio meta podsmeha jer više nije mogao da zatrese ni praznu mrežu. Karijera mu je, bukvalno, bila u slobodnom padu. Ali, ako će ga navijači Čelsija zbog nečega pamtiti po lepom, onda je to onaj gol Barseloni nasred stadiona Kamp Nou za prolaz u finale Lige šampiona. Osim toga, malo šta lepog može da se kaže o Toresovom boravku u Zapadnom Londonu.

Aleksis Sančez (Arsenal – Mančester junajted – 34.000.000 evra – 22. januar 2018)

Još jedan transfer novijeg datuma, ali s košmarnim ishodom. Sančez je u Junajted praktično stigao u trampi s Arsenalom „glava za glavu“ gde je put Londona otišao Henrik Mhitarjan. Ako se od Mhitarjana nije očekivalo previše, onda je Sančez trebalo da postane prva violina Murinjovog Junajteda. Setimo se da je temperamentni Čileanac uporno odbijao svaku mogućnost da produži ugovor s Arsenalom i pružao slabije partije nego u periodu dok je sve bilo normalno, a šansu da pređe u Junajted nije želeo da propusti ni za živu glavu. Odbio je PSŽ i Mančester Siti, s kojim se praktično sve dogovorio. To mu se na kraju obilo o glavu. Na 45 utakmica za Junajted postigao je samo pet, a namestio još devet golova i nije bio ni bleda senka igrača koji je dugo bio najdominantnija figura Arsenala. Njegove partije su povremeno bile tužne za gledanje jer je praktično odbijao da igra fudbal za čoveka s kojim je toliko želeo da sarađuje. Čovek koji je samo nekoliko meseci ranije bio među tri igrača Premijer lige postao je predmet šale i pogrdnih priča, jer je zarađivao gotovo 600.000 evra nedeljno, a nije prikazivao ni deseti deo onoga što je plaćen. U ugovoru je imao i masne bonuse, ali je od svega na njegov račun leglo „samo“ 16.500.000 evra. U jedinoj punoj sezoni pre odlaska u Inter imao je samo jedan ligaški gol i tri asistencije. Trebalo je da ima punu slobodu, a bio je izgubljen u vremenu i prostoru. Doduše, takav je Junajted bio uglavnom otkako je ser Aleks otišao...

Dijego Kosta (Čelsi – Atletiko Madrid – 66.000.000 evra – 1. januar 2018)

Čelsi je u razmaku od samo godinu dana Atletiku uvalio dva polovna napadača za ukupno 129.000.000 evra! Iako će kompletna suma pristići tek na leto ove godine, s zvaničnom realizacijom transfera Alvara Morate. Dijego Kosta je prvi stigao i on je bio plaćen 66.000.000 evra u januaru 2018, dok je Morata 365 dana kasnije otišao na pozajmicu od godinu i po dana vrednu 7.000.000 evra koja i dalje traje, ali će Rohiblankosi u julu 2020. iskeširati još 56.000.000 evra. Kako je Čelsi svojevremeno znao da bude nasamaren sa „polovnjacima“, tako je poslednjih godina taj koji je zarađivao basnoslovne sume novca od prodaje istrošenih asova (Kosta, Morata, Oskar, Širle, Ramires, Kvadrado...) Podsetimo se šta je sve pratilo Kostin odlazak iz Čelsija. Prvo je sa Plavcima osvojio titulu šampiona Engleske kao najbolji strelac kluba, onda mu je Antonio Konte uručio šut kartu putem SMS poruke, da bi Kosta potom odbio da ode i onda naredne mesece proveo u individualnom radu po Brazilu, gde je zapravo nabacio stomak i nije ličio ni na šta. U Atletiko se vratio na izričitu želju Dijega Simeonea, koji je Kostu prvo podvrgnuo radu kod čuvenog profesora Ortege da bi ga stesao i pripremioza teren, posle čega je tek zaigrao po novoj godini, pošto je papirološki transfer prošao tek tada. Njegov dosadašnji boravak na stadionu Vanda Metropolitano ispratile su povrede i forma ni približna onoj zbog koje je otišao u Čelsi, ali se temparament nije promenio. Ipak, Čelsi je od Atletika izvukao gotovo duplo novca od uloženog! Jasno je ko je tu koga zavrnuo...

Endi Kerol (Njukasl – Liverpul – 41.000.000 evra – 31. januar 2011)

Istog dana kada je Liverpul uvalio Fernanda Toresa Čelsju i doveo Luisa Suareza iz Ajaksa, Liverpul je za 41.000.000 evra angažovao i Endija Kerola, misleći da će konačno dobiti domaćeg golgetera dostojnog dresa Redsa. Svedoci dešavanja na severu Engleske tog dana prepričavali su kasnije kako je kompletan medijski prostor tada bio posvećen Kerolu, dok je Suarez bio samo usputna priča. Kako su se samo odgovorni na Enfildu prevarili... Samo nekoliko sati Suarez je bio rekorder Liverpula u visini izdvojenog obeštećenja, nedugo zatim ga je pretekao Kerol, a na kraju Pistolero je taj čije se ime izgovara među navijačima s osmehom na licu. Transfer Endija Kerola može da bude u ravni sa onim Čelsijevim potezom dovođenja istrošenog Toresa... S tim što je Kerol, za razliku od Toresa, tek uspostavio neku formu u Njukaslu i postizao golove redovno. Njegova preporuka za Liverpula bilo je 14 ligaških golova. Kerolova epizoda na Enfildu ne samo da je prošla u znaku povreda, već je prvo morao da čeka više od mesec dana na debi upravo zbog zdravstvenih problema. Ubrzo se pokazalo da je Kerol zapravo izuzetno limitiran napadač i jedan od rodonačelnika priče da engleski klubovi preplaćuju domaće fudbalere... Postigao je samo šest ligaških golova na Enfildu, pre nego što se preselio u Vest Hem, prvo na pozajmicu od 1.250.000 evra, onda i transfer od 17.500.000 evra. Jedan od, nesumnjivo, najvećih promašaja u istoriji Premijer lige.

Saido Berahino (VBA – Stouk – 13.900.000 evra – 20. januar 2017)

Svako ko je iole pratio našu rubriku Transferi uživo, zna da nije bilo prelaznog roka u kojem se Saido Berahino nije dovodio u vezu praktično sa svim većim klubovima Premijer lige, pa čak i nekima iz ostatka Evrope. U jednom trenutku priče o njegovom transferu postale su nepodnošljive. Na desetine tekstova pojavljivalo se sedmično i to je trajalo od momenta kada je zaigra za prvi tim VBA 2013. do trenutka kada je u januaru 2017. prešao u Stouk za gotovo 14.000.000 evra. E, a onda smo svi shvatili kako marketing može da utiče na razvoj situacije u svetu biznisa kakav je fudbal. Ne da je bio promašaj, već je ta konstatacija eufemizam za ono što je Berahino napravio u Stouku. Mark Hjuz je kasnije priznao da ga je klub doveo iako su znali da je bio pozitivan na opijate. Bio je dve godine bez gola, a na kraju je priču u Stouku završio sa pet golova na 56 utakmica, nijedan u Premijer ligi! Umesto Čelsija, Arsenala, Evertona ili Liverpula, Berahino je na kraju završio na probama u Zulte Varegemu i Nimu. Kakva priča i kakav promašaj...

Leandro Paredes (Zenit Sankt Peterburg – PSŽ – 40.000.000 evra – 29. januar 2019)

Tomas Tuhel je verovatno promenio sve nijanse crvene boje kada je posle mesec dana truda i rada na tome da mu se dovedu Frenki de Jong¸ Idrisa Gej, Tijago Mendeš, Renato Sančes, Abdulaj Dukure, Maksimilijan Egeštajn dobio – Leandra Paredesa. Francuski mediji su danima izveštavali o tome da je Tuhel izgubio razum i da Paredesa nije želeo ni u ludilu, ali tada se zapravo videla nesposobnost bivšeg sportskog direktora PSŽ Antera Enrikea. Izgubio je dogovoren transfer Frenkija de Jonga iz Ajaksa i na kraju u Pariz doveo igrača koji se pokazao kao ozbiljan pucanj u prazno. Ali, Tuhel je morao i mora i dalje da ga koristi jer klub nikada praktično nije obezbedio zamenu za Tijaga Motu, niti Adrijena Rabioa. Ove sezone Paredes je odigrao 15 utakmica, ali skupio tek nešto više od 800 minuta. Ima jednu asistenciju, ukupno tri otkako je pojačao PSŽ. Stručna lica kažu da Tuhel ne zna kako da ga upotrebi, jer nije tip igrača kojeg je želeo. Dakle, PSŽ je bacio 40.000.000 evra niz vodu za igrača koji ne može da doprinese poboljšanju igre.

Kšištof Pjontek (Đenova – Milan – 38.000.000 evra – 23. januar 2019)

Svašta su navijači Milana progutali tokom godina. Mnogo gorkih pilula, još više pogrešnih odluka, ali i dolazak neproverenih igrača za veliki novac. Jedan od njih je Kšištof Pjontek. Za poljskog napadača simpatične fudbalske priče ne može da se kaže da je potpuni promašaj i ima vremena da dokaže suprotno, ali poslednjih meseci ubrzanim korakom ide ka tome da dokaže koliki je promašaj. Po dolasku u Milan postigao je sedam golova na pet vezanih utakmica, ali je onda na 31 meču kasnije dodao još osam pogodaka u svim takmičenjima. Njegova forma je izbledela, a Pistolero je sve više počeo da puca ćorke. Možda nije zaslužio još da mu se sudi kao potpunom promašaju, ali odavno ne radi ono što se od njega traži i zbog toga Milan mnogo pati. Menjali su se treneri u međuvremenu, filozofije, ali Milan nema mogućnost više da izdvoji 38.000.000 evra i da ne dobije ono što se realno očekuje. Zato je klub morao da reaguje i dovede Zlatana Ibrahimovića. Pjontekov transfer je, da ne zaboravimo, ipak u Top 20 najvećih u istoriji zimskih prelaznih rokova.

Vilfrid Boni (Svonsi – Mančester Siti – 32.300.000 evra – 14. januar 2015)

Koliko je samo ovaj transfer podigao obrva širom Evrope. Mančester Siti, koji je u tom momentu već imao Serhija Aguera, Edina Džeka i Stevana Jovetića, dovodi Vilfrida Bonija za 32.300.000 evra pod izgovorom da klub nema dovoljno „vatrene moći“ u napadu. Boni je privlačio veliku pažnju klubova od dolaska u Svonsi dve godine ranije sa 17 golova i još pet asistencija u svojoj prvoj sezoni u Premijer ligi. Zaličilo je da je Siti zaista pronašao napadača koji će dodatno da unapredi efikasnost, ali su dobili – mnogo muke i bola! Boni je postao jedan od najskuplje plaćenih afričkih fudbalera svih vremena, a zapravo nikada nije uspeo da preslika formu s Libertija zbog čega ga je Pep Gvardiola brzo precrtao po dolasku na Etihad. Svega 11 golova na 46 utakmica, što je gotovo 3.000.000 evra po golu. Previše.

Gonsalo Guedes (Benfika – PSŽ – 30.000.000 evra – 25. januar 2017)

Guedes je na Park prinčeva stigao s etiketom prave zvezde portugalskog šampionata i osvajača nagrade za najveći napredak u sezoni 2014/15. Postao je i najmlađi portugalski strelac u istoriji Lige šampiona u Benfikinoj pobedi nad Atletikom rezultatom 2:1 u septembru 2015. Guedeš je najbolje partije pokazao na desnom krilu ili malo više prema poziciji klasičnog ofanzivnog veznog, ali je bio Benfikina zlatna koka čije su dobre igre samo čekale da budu dobro unovčene. PSŽ ga je ukrao Mančester junajted ispred nosa za 30.000.000 evra. Tadašnji sportski direktor Svetaca Patrik Klajvert na sva usta se hvalio kako je uspeo da izboksuje Guedešov dolazak i nazivao ga „najvećim portugalskim talentom“. Predstavljen je zajedno s Julijanom Drakslerom i Đovanijem Lo Selsom, s tim što je samo Draksler imao neki uticaj na igru PSŽ. Posle samo osam meseci na Parku prinčeva shvatili su da je Guedes talenat bez pokrića za najviše domete, zbog čega je prebačen na pozajmicu u Valensiju. I na Mestalji se dugo mučio pre nego što je pronašao sebe i počeo da igra najbolji fudbal karijere kod Marselina Torala. Kasnije ga je Valensija otkupila od PSŽ za 40.000.000 evra, ali njegove igre ponovo nisu opravdale uloženi novac...

Klas Jan Huntelar (Ajaks – Real Madrid – 27.000.000 evra – 1. januar 2009)

Holandski golgeter vlasnik je nadimka stvorenog za vrhunske napadače – Hunter (prevod: Lovac). To je Huntelar i bio svojevremeno dok je terorisao protivničke mreže u Ajaksu, gde je zaslužio reputaciju strelca istančanog osećaja za realizaciju sa 76 golova na 92 pojavljivanja u Erediviziji. Kao takav Huntelar je bio među traženijim napadačima svog doba, a Real Madrid je bio vrlo uporan da ga dovede na Santjago Bernabeu. Bio je poslednje Realovo pojačanje u eri Ramona Kalderona, a zanimljivo je da je Huntelar punih deset godina kasnije bio najskuplje pojačanje Primere, što dovoljno govori o tome koliko su klubovi u Španiji rezervisani kada je u pitanju kupovina na zimu. Za razliku od engleskih timova koji često precenjuju igrače i bacaju pare... Ipak, ni danas nikom nije jasno zašto je Real doveo Huntelara, pošto se u vreme prelaska u Madrid borio s povredom ligamenata skočnog zgloba koju je zaradio dva meseca ranije. Počeo je svega 13 utakmica, odigrao ih ukupno 20 i nije igrao Ligu šampiona, a postigao je osam golova. Sedam meseci kasnije, odmah po dolasku Florentina Pereza, prodat je Milanu za 15.000.000 evra. Dakle, Real je za pola godine izgubio 12.000.000 evra.

Što se najvećih promašaja u zimskim prelaznim rokovima tiče, izbor je bio ogroman. Ne treba zaboraviti ni transfer Huana Kvadrada u Čelsi 2015. za 31.000.000 evra, Joana Kabaja u PSŽ iz Njukasla pre šest godina za 25.000.000 evropskih novčanica. Stouk je Portu pre četiri zime iskeširao 25.000.000 evra za Đanelija Imbulu, a Everton Junajtedu 23.000.000 za Morgana Šnajderlina godinu dana kasnije...

Piše: Nikola STOJKOVIĆ (nikolaS_sN)
Foto: Star Sport, Shutterstock