Izvedite ples duhovi, oterajte žudnju očajnika, patnja hendikepiranih sinova ima smisao

Izgubili su sve bitke, iskusili sve strahote, ostalo im je samo da na duhovnom planu daju smisao svojoj patnji. Plesom duhova se počevši od druge polovine 19. veka izražava očajnička žudnja za povratkom bolje prošlosti, života bez gladi, mučnih ratova, zaraznih bolesti i totalne potčinjenosti Indijanaca prema svojim istrebljivačima. Kao da su jedan takav ples početkom meseca izveli fudbaleri reprezentacije na koju se već nekoliko decenija gleda kao na pastorka, kao na nedonošče Zelenog kontinenta, a pritom zaboravljajući da više od 60 odsto stanovništva Bolivije i dalje čine autohtoni južnoamerički narodi, više nego u bilo kojo drugoj zemlji, dostojno najsnažnijeg kulturno-istorijskog bastiona svega što je dominiralo tim podnebljem do 1492. godine.

Poslednjih dana Bolivija se suočava sa ogromnim šumskim požarima koji su odneli mnogo života, naneli nesagledive posledice po floru i faunu i dodatno osiromašili populaciju, koja ionako slovi za najoskudniju na čitavom američkom kontinentu. Paralelno je fudbalska reprezentacije zemlje od oko 12.500.000 stanovnika, prvi put od kada se kvalifikacije za Svetsko prvenstvo igraju u aktuelnom formatu, od 1995. zabeležila dve pobede u istom terminu, osvojila svih šest bodova u septembru i ušla nadomak zone plasmana na Mundijal 2026. godine.

Kakve su samo emocije ophrvale Bolivijce, kada je sudija odsvirao kraj utakmice odigrane prošle noći protiv Čilea i označio da je ljuti rival (zbog kog Bolivija nema izlaz na more) savladan u gostima, što je prvi put posle 31 godine i 67 utakmica da je Bolivija trijumfovala van svoje zemlje u mundijalskim kvalifikacijama. Pali su na travu igrači tržišne vrednosti manje od prosečnih iz primer radi Superlige Srbije, ali srca velikog kao Andi, iskazali sapatništvo sa sunarodnicima i prvi put od utakmice otvaranja Svetskog prvenstva 1994. protiv Nemačke (kada je falilo par minuta da održe 0:0), učinili da zbog fudbala ustrepere ta silna pluća, da malo padnu u drugi plan priče o nadmorskoj visini na domaćem terenu, jedinom adutu kog su imali uz sebe svih prethodnih nesrećnih godina.

Poigrao se život na neverovatan način tokom tek završenog reprezentativnog termina, sa onim poslovično najmaleroznijim selekcijama na dva fudbalski najjača kontinenta. Setimo se da je pre nekoliko dana San Marino zabeležio prvu pobedu posle 20 godina, a na Boliviju se u tom periodu nije moglo baš gledati kao na San Marino (baš zbog te čuvene priče o nadmorskoj visini u La Pazu), ali je u KONMEBOL zoni po gledanju ostalih na njen kvalitet bila veoma blizu tome. Jedini narodskim rečnikom "kršteni" igrač, kog je Bolivija imala od 2000. godine bio je Marselo Moreno. Napadač je svojevremeno stigao čak i do dresa Šahtjora iz Donjecka i Vigana u premijerligaškoj eri, ali je svoje znanje fudbala najviše iskazivao davanjem mnoštva golova u brazilskoj i kasnije kineskoj ligi. S ovim momkom završava se svaka priča o bolivijskim igračama koje bi u najvećem delu sveta smatrali profesionalcima, sve je ostalo bilo na ivici poluprofesionalnog, bez ikakve mogućnosti za napredak.

Godinama se govori iznova o prednosti koju Bolivijci imaju na domaćem terenu zbog prednosti nadmorske visine, ali je u širem smislu sagledavano to velika mana ( a šta ćemo s otečenim nogama kad odu na gostovanja?). Geografski uslovi minirali su bilo kakve šanse za progres fudbala. Baš zbog činjenice da je izrazito planinska zemlja (ali drastičnije nego ostale tog tipa u regionu), Bolivija trpi u infrastruktornom smislu. Izuzetno je nepristupačna za bilo kakvu dopremu bilo čega, što znači smanjenu dostupnost svega što ne se svrstava u osnovne životne potrepštine za stanovništvo. Bolivija je dugo bila meta evropskih i američkih naftnih i gasnih kompanija koje ne žele ništa drugo nego da ugrabe resurse zemlje za sebe. Mnoge od tih kompanija često su povezane i sa tamošnjim najvećim fudbalskim klubovima, ali su na jako lošem glasu među domaćim stanovništvom, koje baš i ne želi da ide u SAD. Jednostavno rečeno - postoji ukorenjeni osećaj u odrastanju authtononih južnoameričkih naroda, da ništa dobro neće proisteći iz saradnje sa Amerikancima, a kamoli da njihove članove porodice puste da odu u SAD, odakle i nije da nema ponuda.

Dobar deo naslednika onih koje danas nazivamo Indijancima ne žele da pogaze principe, tradiciju, moralna načela... Prosto rečeno, bolivijske fudbalere, ako žele da rade na farmi svojih predaka (na primer) i nastave tradiciju, morate to poštovati i pustiti ih da to urade, nećete ih ubediti u neku drugu zemlju gde su hlebovi topliji i veći. Naravno, svemu nevedenom kumuje i skučeni manevar u raspolaganju finasijama. On nije dovoljan da probije tu skoro pa hermetički zatvorenu sredinu, koja se zapravo guši u svom višku kiseonika.

Treba doduše biti pošten i priznati da se tamošnji igrači nikada nisu odlikovali prevelikom disciplinom, ali je to često bio plod opšteg narativa u državi da igrači iz Bolivije nikada neće uspeti da naprave međunarodnu karijeru, jer su "hendikepirani". Hendikepirani u pogledu prirodnih faktora, koji su ustrojili teškoću u izgradnji infrastrukutrnih objekata za trening, u kombinaciji s nedostatkom finasija za koji se u Boliviji najviše krivi neizlazak na more, izgubljen u ratu pre 150 godina. Dešavale su situacije da pojedini igrači taman malo obasjaju tmurne dane bolivijskog sporta, a da se onda pojave sa primera radi deset kilograma više između dva reprezentativna okupljanja.

A najviše boli što je sve to prouzrokovano psihom, porivom za nipodaštavanjem sopstvenih potencijala i kolektivnom mišlju koje bi otprilike glasilo: Mi ionako nećemo biti dobro, nas izvan Bolivije niko i neće smatrati profesionalcima, zašto bi i bili disciplinovani. Kako je samo sve to ličillo na greh pod nazivom - očajanje u lenjosti. Kao kada školarac dođe iz škole u jedan popodne, mora da uradi domaći, ali prvo mora da namiri stomak, jer "sit bolje razmišlja". Kad završi ručak, učenje deluje tako odbojno, jer ne može se razmišljati, dok ne slegne ručak. Ne valja se naprezati dok se hrana vara... I tako u nedogled, kroz stalna očajavanja nalazili su i Bolivijci izgovore za svoje nečinjenje, i kao što to obično biva, mora da pojavi neki entuzijasta, neki običan čovek koji malo nešto i zna o fudbalu, ali je do srži fanatičan da podigne borbenu gotovst kakva dolikuje žiteljima zemlje koja nosi ime po borcu i oslobodiocu kontinenta od kolonijalnog ropstva.

Oskar Viljegas nikad do pre dva meseca za 25 godina trenerske karijere nije vodio seniorski tim Bolivije, ali je kao što to ime njegovog poslednjeg kluba (Olvejz Redi) sugeriše, uvek bio spreman da bude tu kao vršioc dužnosti selektora, ili kao selektor mlađih kategorija, što bi u nekim "prosvećenijim" delovima sveta rekli "nikad mlada, uvek deveruša". Konačno je tamošnjem fudbalskom savezu sinulo u glavu ili mu se ukazalo ko zna kakvom silom, da nekad pomalo uključi i logiku i da šansu čoveku koji je daleko od fudbalski nepismenog. Uostalom, radi se o čoveku kog je aktuelna generacija igrača zapamtila još iz mlađih kategorija i nadenula mu nadimak "Profesor".

Ništa u septembru Bolivija nije imala kvalitetnije igrače nego u julu, ali je to odmah postala igra na ivici žileta, ratnički, bez očajavanja, bez jadikovanja nad sudbinom, sa stavom "idi potuci se, pa šta bude". Čitav igrački kadar Bolvijie od 27 igrača vredi zajedno 15.000.000 evra prema Transfermarktu, što je značajno manje i od selekcija poput Venecule i Perua koja važe za slabije, a da ne govorimo o Paragvaju. Sa Kolumbijom i Ekvadorom bi već svako poređenje bilo suvišno. Nema Bolivija igrača nijednog igrača od preko 1.000.000 evra, a tačno toliko vredi najbolji igrač (nakon penzionisanja Marsela Morena), Roberto Fernandes. On je jedan od dva igrača iz aktuelne generacije koji je uspeo da se izbori za igranje u Evropi, pošto nosi dres novopečenog ruskog premijerligaša - Akron Toljatija, drugi je Kalmero Algaranjas iz grčkog drugoligaša Kalamate.

Ipak, jedan drugi igrač odgovoran je za gest kojim je dirnuo mnoge njegove sunarodnike. Prilkom gola na prvoj septembarskoj utakmici protiv Bolivije, u trijumfu nad Venecuelom 4:0, Ramiro Vaka je skinuo dres sa svojim prezimenom, pao na kolena i počeo da plače. Teško je čak i na internetu pronaći mnogo toga drugog o velikom broju bolivijskih igrača, osim za koji klub igraju i za koje su ranije igrali, uzimajući sve to u obzuir, u prvi mah nije bilo baš najjasnije zbog čega je pomenuti Vaka sve doživeo toliko emotivno, pošto je pogodak dao prilikom rezultata 3:0 u poslednjim trenucima meča, a i nije mu baš bio ni prvi u dresu reprezentacije, već šesti. Ispostavilo se kasnije da je pogodak posvetio bratu Henriju, takođe reprezentativcu, koji je doživeo lom noge zbog kog mu je ugrožen normalan hod, a kamoli dalja sportska karijera.

Sve se poklopilo napaćenim "hendikepiranim" sinovima ovog meseca, a ako su s dolaskom novog selektora možda zaista i izveli taj svoj tradicionalni ples,najbolje je da to učine i pred oktobarski "prozor", da ova bajka malo potraje. Bolivija je posle osmog kola kvalifikacija (ima ukupno 18 kola), na deobi sedmog i osmog mesta zajedno s Paragvajem, sa samo jednim bodom manje od Brazila i Venecule. Podsetimo, u sistemu gde će Mundijal imati 48 učesnika, Južna Amerika ima šest zagaranotovanih mesta, a sedmi će u interkontinentalni baraž.

Da je onaj stari sistem (4+1), teško bi verovali u čudo i najveći sanjari, a ovako nada živi, nada da ovo nije samo kratkotrajan usklik i poziv na mobilizaciju, već da je Ples duhova malo trajnijeg efekta, dovoljan da se malo više poraduju potomci onih, koje je popularna kultura decenijama najčeće prikazivala u negativnom kontektu, a ne kao jedne od najvećih žrtava žudnje za osvajanjem svih bogatstava koje padnu pod ruku onom ko se smatra dovoljno silnim. Neće nikada Bolivijci biti majstori fudbala, samo je potrebno da se otrgnu obrubljenog kaveza očajanja u lenjosti i niko im ništa neće zameriti. Naredni spektakl navijačima podariće devetog oktobra, kada se sastaju s Kolumbijom na svojoj La Alturi, tamo daleko u Andima.