Iz pepela razorene Nemačke do krunisanja u Kajzera: Čik i Franc i rađanje moćnog Bajerna

Predaja je potpisana maja 1945. godine i Evropa je mogla da odahne. Drugi svetski rat je predajom nacističke Nemačke okončan bar što se tiče Starog kontinenta. Ali kako to uvek biva, posle kiše uvek dođe sunce. I samo četiri meseca kasnije, a beše 11. septembar, Nemačka je dobila čoveka koji će joj u narednih pola veka i nešto više doneti najveću radost i vratiti ponos. U radničkom Gisingu, tada predgrađu Minhena, rođen je Franc Bekenbauer, sin poštanskog radnika istog imena.

Franc senior nije bio baš sportski tip, niti je nešto posebno podržavao sinovljevu fudbalsku karijeru. Kako je i mogao? Nemačka je bila razorena, postiđena, zabrinuta za budućnost. Tek kasnije će se ona kao feniks dići iz blata i opet postati najmoćnija ekonomija Evrope. Franc junior jeste igrao fudbal za lokalni Minhen 06 već otkako je napunio devet godina, ali bila je to dečačka igra, ništa više od toga.

“Majka, da, ona me je podržavala. Otac, poštanski radnik, bio je vrlo tih, ne baš sportski tip. Ali morate da razumete: u tom trenutku sport nije bio mnogo važan u zemlji. Profesionalni fudbal nije ni postojao. Nemačka je imala brojne druge probleme. Samo raščišćavanje ruševina trajalo je godinama. Nije kamen na kamenu ostalo. Situacija se promenila tek 50-ih godina. Posle škole, ja sam učio osiguranje. U to vreme, bilo mi je 17 godina, takva je budućnost izgledala najsiguranija. Naravno, igrao sam i fudbal. I onda sam dobio ponudu da potpišem za Bajern. Bila je 1953. i Bundesliga je tek osnovana. Zapadna Nemačka je profesionalizovala fudbal. Ali niko nije znao šta će od toga ispasti… Ja sam već četiri godine učio osiguranje i morao sam da se odlučim. Moj otac, kao i naš komšija, bili su protiv fudbala. Izabrao sam fudbal ipak. I to je najbolja odluka koju sam doneo u životu”, govorio je Franc Bekenbauer 2011. u jednom intervjuu.

Prva plata? Skromnih 160 maraka. Fudbal nije bio sigurna opcija. Ali baš te 1963. počinje rađanje Bajerna kakvog danas poznajemo. Počinje baš sa dolaskom Zlatka Čajkovskog za šefa struke. Pre Čajkovskog, Bajern je bio skroman klub i u nemačkim okvirima. Za vreme Hitlera je bio okarakterisan kao “subverzivni element”. Kurt Landauer, Jevrejin, jedan od prvih predsednika kluba, uhapšen i deportovan u Dahau. Minhen 1860 je bio miljenik političara, u startu se jasno opredelio – Nationalsozialismus!

Bekenbauer protiv madridskog Atletika (©AFP)

Bajern je tako došao u situaciju da u sezoni Oberlige Süd, kvalifikacionoj za Bundesligu, bude treći na tabeli, ispred Štutgarta, Ajntrahta i Karlsruea, ali da svi oni dobiju poziv za takmičenje u prvoj sezoni jedinstvenog šampionata. Bajern je bio višak. Nije imao para i morao je da se reši skupocenih fudbalera, te da se osloni na sopstvenu školu.

Popularni Čik, rođeni Zagrepčanin, ali duhom Beograđanin jer je devet godina igrao za Partizan, prethodno je osvojio titulu prvaka Nemačke sa Kelnom, a sada se hvatao u koštac sa ni izbliza ambicioznim projektom. Bajern je tada mladom Francu nudio manje novca no što je zarađivao kao pomoćnik šofera u to vreme.

“Nisu mi doveli nijednog gotovog igrača. Sećam se, leto '63... Majer je bio drugi golman rezervnog tima kad sam došao. Odmah sam kod njega video zanos prema fudbalu koji sam i ja imao. Kad sam ga pozvao na razgovor, došao je u prljavom radnom kombinezonu. Učio je za vodoinstalatera. Nije mnogo očekivao od fudbalske karijere. Postao je bogat i slavan... Franc Bekenbauer imao je 17 godina i radio kao pomoćnik šofera. Mala firma, plata 600 maraka. Dobio sam specijalno odobrenje od lekara da ga ubacim u prvi tim. Postao je milioner. Gerd Miler bio je debeo i trapav kad su mi ga doveli. Napravio sam od njega jednog od najboljih golgetera svih vremena. Cimerman i Diter Miler takođe su moja deca”, dičio se godinama kasnije Čajkovski.

Nisu to bile prazne priče. Čik je zaista zaslužan što je Bajern izrastao u zver kakva je danas. Onaj čuveni nemački mentalitet o kome danas govorimo o fudbalu pre Čajkovskog nije postojao. Bajern je u tim prvim evropskim izazovima ispadao od irskog Dramkondra, gubio od Dinama (1:4), Hibernijana (1:5), Befike (0:6) ili Dandija (1:8). Ona krilatica da je fudbal igra 11 na 11 u kojoj na kraju Nemci uvek pobede došla je te kasnije. Trijumfi na kojima je oblikovala zasluga su Čajkovskog. On im je usadio taj mentalitet. Između ostalog i tako što je na treninzima njegov tim uvek morao da pobedi, makar se igralo i sat ili dva duže. Doduše, u njegovom timu uvek su bili prvotimci. Redom su kasnije postajali legende fudbalske igre. Niko tolika kao Bekenbauer. Kajzer Franc je menjao fudbal. Libero pre i posle njega nije bio isti. I za to je bio zaslužan Čajkovski, govorio je to i sam Bekenbauer.

“To je bila moja filozofija igre još iz dečačkih dana. Uvek sam jurio ka protivničkom golu. Trener mi je tada govorio: ‘Igraš u odbrani’. Ali ja sam uvek bio uveren da je moja snaga u napadačkim akcijama. U to vreme moj stil je bio ekstremno neuobičajen, pošto su se odbrambeni igrači samo branili, a napadali su samo napadači”.

Moj prijatelj, Franc: Sin na probi u Zvezdi, a tata gospodin! Ni Helmut Kol nije bio taj autoritet

Tu dolazimo do Čajkovskog.

“Italijani su smislili šemu sa slobodnim defanzivcem, ali su oni imali nešto sasvim drugačije na umu, ono što su zvali katenaćo. Njihov libero nikad nije prelazio liniju centra. Ali nas je trenirao Jugosloven Čajkovski. Inteligentan čovek, koji je imao pozitivan stav prema mojim idejama. On je osmislio sistem u kome mi je, kada bih ja išao napred, jedan od defanzivaca uvek čuvao leđa u odbrani. A prvi istinski ofanzivan defanzivac je opet bio Italija – Đakingo Faketi. Ali on je igrao na levom beku i mogao je da se napadu priključuje samo uz aut-liniju. Ja sam mogao da idem svuda – levo, desno, kroz centar. I zaista sam to voleo. Može da se kaže da mi je Faketi bio učitelj, ali ja sam dalje razvio njegovu nauku”, prisećao se kasnije Franc Bekenbauer.

I još malo o Čiku i tim čuvenim treninzima.

"Čajkovski je imao sposobnost da razvije talent kao retko ko drugi. On je konstruisao prvi Bajernov veliki tim. Međutim, njegova izuzetna osobina bila je zapravo ta luda ambicija. Na kraju bismo uvek igrali fudbal... Ništa neuobičajeno, ali mi smo morali da igramo sve dok njegova ekipa ne pobedi. Sat ili dva duže, nije važno. Igra se. Po mraku, kiši, snegu”.

Sam Čajkovski je ovako objašnjavao zašto je igračima dozvoljavao više slobode no što se u ono vreme podrazumevalo.

“Igra u Partizanu pod Ilješom Špicom i u reprezentaciji Jugoslavije bili su moji fudbalski univerziteti. Mi smo Starog u svlačionici slušali kao da je glas sa nebesa. On je za nas igrače uvek bio ličnost odozgo, neko kome se veruje. Ja možda nisam na taj način vladao atmosferom u svlačionici, ali sam kroz razgovor uspevao da me igrač shvati i da mi veruje. Na to sam uvek bio ponosan. Sa velikim zvezdama uvek je teško. Nije samo do dobrog plana treninga i postavke igre. Iz vlastitog iskustva sam znao da su zvezde sujetne, da uvek žele sebe da nametnu, traže da budu nosioci igre. Da budu u centru pažnje. Pa takvi smo bili i mi - Miloš, Boba Mihajlović, Zebec, Belin, Bobek, ja... Istu psihologiju imali su Miler, Overat, Bekenbauer... Zato je teško voditi zvezde”.

Na kraju, Zlatko Čajkovski je oformio čuveni Die Anshe. Osovina. Sep Majer na golu, Bekenbauer u vezi, a Gerd Miler napred. Cilj je bio što pre doneti loptu od golmana do špica. I sve što su 70-ih napravili Bajern i reprezentacija Nemačka osvojili su baš sa tom idejom. A ona im je doneta iz Beograda. Iz Partizana preciznije.

Bekenbauer je tu imao posebno važnu ulogu.

“Igra se menjala, sve se više polagalo na kolektiv. Svuda gde sam radio insistirao sam na tečnoj igri, na brzom pasu. Nikada nisam zaboravio onaj osnovni Špicov postulat da je lopta brža od svakog igrača. Suprotno onome što sam radio u igračkim danima zahtevao sam od igrača da se što pre oslobađaju lopte. Samo sam Bekenbaueru dozvoljavao da je iznosi sa svoje polovine. On je znao ono što je i meni bilo svojstveno – da uletanjem u protivničku polovinu s loptom stvori šansu”.

Naravno, Kajzer Franc je to umeo da ceni. Kao i cela Nemačka uostalom.

“Čajkovski nam je mnogo pomogao. Bio je sa nama u ključnom trenutku. Našem izlaznom tinejdžerstvu bio je potreban čovek njegovog duha i vedrine; njegovog slobodnog shvatanja igre. Bio je as, znali smo to. I od nas je stvarao asove. Čik ostaje pojam. Bajern mu mnogo duguje”, govorio je Bekenbauer u više navrata.

Šamar koji je promenio istoriju fudbala: Kajzer nije sanjao Bajern, nego Minhen 1860

Legenda o pimplovanju pred besnom tribinom iliti kako je Bekenbauer postao Kajzer Franc

Ili kako je pričao Sep Majer: “Bili smo mladi, divlji, puni emocija i motivacije. Nije bilo lako pripitomiti nas. Ali čini mi se da Čik to nije ni želeo da radi”.

Duboko u sebi Čajkovski je gajio uverenje da bi time ugušio talent, naškodio velikom i neophodnom individualizmu koji je prepoznao kod budućih asova. Bajern je sa Čajkovskim na klupi iz drugog pokušaja ušao u Bundesligu. U prvoj sezoni 127 golova u Regionalligi Süd. U drugoj 164. Pravi pravcati Sturm und Drang. Oluja i nagon.

Jer kako ono kažu, posle kiše uvek dođe sunce? A, baš u toj oluji stasala je i najveća fudbalska ikona Nemačke. Porodila ju je jugoslovenska ideja. Ma šta ko pričao.