Italians do it better, a Murinjo najbolje

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

U fudbalu nema logike. Italija je u novembru i decembru gledala Mundijal u Kataru od „kuće“, izbacili su je Švajcarska i Severna Makedonija. Od 31. maja do 10. juna, cela Evropa i dobar deo sveta će gledati tri italijanska kluba Inter, Romu i Fjorentinu u borbi za Ligu šampiona, Ligu Evrope i Ligu konferencije.

„Italians do it better“, bio je natpis na majici Madone u zlatnim 80-im i 90-om prošlog veka, zlatnim godinama kako za italo-američku pop divu, tako i za Kalčo. U periodu od sezone 1988/89 do 1993/94, klubovi iz Serije A su čak četiri puta bili protagonisti u svim finalima evropskih kup takmičenja.

Milan je 1989. godine isprašio Steauu u finalu Kupa šampiona, Napoli osvojio Kup UEFA sa Maradonom čije je zagrevanje pred finalni meč sa Štutgartom, uz note pesme „Life is life“ ušlo u anale, a samo je Sampdorija kiksnula protiv Barselone. Godinu dana kasnije, Italijani su ostvarili en-plein, Milan odbranio titulu prvaka Evrope, Sampdorija Vujadina Boškova osvojila Kup kupova, a Juventus pobedio Fjorentinu i italijanskom finalu Kupa UEFA. Tri godine kasnije Milan je ponovo igrao finale Lige šampiona, ali je izgubio od Olimpika iz Marselja, dok je Parma osvojila Kup kupova otvrajuću zlatni period, a Juve je vođena božanstvenim Robertom Bađom deklasirala Borusiju Dortmund u UEFA kupu.

Prošlo je tačno 29 godina od poslednjeg puta kada smo videli klubove sa Apeninskog poluostrva u svim finalima evropskih kup takmičenja u jednoj sezoni. Milan u Ligi šampiona, Inter u UEFA kupu i Parma u Kupu kupova.

Milan je sa Dejom Savićevićem zgromio superfavorizovanu Barselonu Johana Krojfa, Romarija, Stoičkova, Kumana i Gvardiole. Ako postoji finale koje bi moglo da se uporedi sa onim koje će se igrati u Istanbulu za tri nedelje, onda je taj sudar Rosonera i Blaugrana u Atini, odnosno Nerazuri bi mogli da probaju da naprave „kajganu“ Mančester Sitiju, po istom principu, samo da pronađu svog Savićevića za 90 ili 120 minuta na Bosforu.

Postoje sličnosti u hodu Intera u ovoj sezoni i Nerazura iz 93/94. U jednom momentu se činilo da bi Inzagi mogao da stigne negativni rekord Banjolija i Marinija koji su te sezone izgubili 14 mečeva u Seriji A, srećom po današnji Inter, Simone je posle Monce i 11. poraza počeo rafalnu seriju pobeda. Inter je u finalu savladao Salcburg, po 1:0 u oba meča.

Jedino je Parma položila oružje protiv Arsenala finalu Kupa kupova u Kopenhagenu izgubivši od Tobdžija. Kuriozitet je da će i Fjorentina igrati u finalu protiv tima iz Londona, Vest Hema. Ljubičasti su do sinoć bili jedan od 15 klubova u Evropi koji su igrali finala u tri različita evropska kup takmičenja, 7. juna će postati prvi i, zasada, jedini klub koji je bio u završnici četiri.

U Interu su polovina startera Italijani, slično je u Romi i Fjorentini što je ohrabrujući znak za selektora Roberta Mančinija. Jedina mana je što nema nijednog centarfora. U stvari ima, ali kao da ga nema, budući da je Beloti postigao samo četiri gola, od kojih nijedan u Seriji A, jedan u Kupu Italije i tri u Ligi Evrope.

Slavlje Rome u Leverkuzenu (© Reuters)

Žoze Murinjo je pre meča sa Bajerom iz Leverkuzena ironično rekao da je Roma već osvojila Ligu Evrope, aludirajući na činjenicu da su Sevilja, Juventus i Bajer sišli iz Lige šampiona u Ligu Evrope.

U dva dana smo imali dva vrhunska primera dve filozofije, dva pristupa, dva karaktera, dvojice trenera koji su najviše obeležili poslednjih 20 godina: Pepa Gvardiolu i Žozea Murinja. Prvi pripada grupi koju Italijani definišu „giochista“ (onaj koji preko efikasne, dopadljive i lepršave igre dolazi do rezultata, odnosno trener kojem je igra jednako važan koliko i rezultat) a drugi „risultatista“ (trener koji sve podređuje i žrtvuje da bi stigao do rezultata).

Pep nije želeo samo da pobedi Karla Ančelotija, želeo je da ga nadigra, Žoze Murinjo je imao samu jednu stvar u glavi sinoć u Leverkuzenu: obezbediti kartu za Budimpeštu. Bajer nije Barselona, ali ko je gledao sinoć meč Đalorosih u Leverkuzenu, nije mogao a da se ne seti sudara Barselone i Intera u revanš meču polufinala Lige šampiona.

Istina, Murinjova kosa je u međuvremenu posedala skroz, ali dirljiv način na koji su igrači Rome branili prednost iz prvog meča u Rimu je neodoljivo podsetio na Interovu odbranu prednosti sa igračem manje (Tijago Mota je na pravdi boga dobio crveni karton pošto je arbitra naseo na oskarovsku glumu Busketsa) više od sat vremena u grotlu Kamp Noua. Žoze nije parkirao jedan, nego dva autobusa ispred gola Ruija Patrisija, sve sa Ejbrahamom koji gotovo da nije prelazio polovinu Rominog dela terena. Naravno pljuštaće kritike na račun Murinja zbog prikazane igre i taktike, ali što reče Ljupko Petrović pred finale u Bariju pravdajući igračima svoju taktiku: niko se ne seća kako je neko igrao u finalu Kupa šampiona, ali se svi sećaju pobednika.

Posle Intera, Murinjo je ušao u istoriju Rome. Nije osvojio skudeto, nije osvojio ni Ligu šampiona, ali dva evropska finala u dve sezone sa Đalorosima su nešto što Večni grad ne pamti. Portugalcu je pošlo za rukom ono što nije ni legendarnom Eleniju Ereri, da postane „junak dva sveta“. Pre Murinja, Roma je u celoj istoriji igrala dva evropska finala i oba je izgubila, od Liverpula u Kupu šampiona 1984. i od Intera u Kupu UEFA 1991. Sada je u prilici da u dve godine podigne dva evropska pehara, dok će ovog put dodatna premija biti ulazak u Ligu šampiona i to na glavna vrata budući da je osvajač Lige Evrope u povlašćenoj grupi nosilaca na žrebu. 

U Budimpešti ćemo gledati, tim trenera koji nikada nije izgubio finale - Murinjo ima skor pet finala i pet pobeda (Kup UEFA i Ligu šampiona sa Portoom, Ligu šampiona sa Interom, Ligu Evrope sa Mančester junajtedom i Ligu konferencije sa Romom) - i tim koji nije nikada izgubio finale u Kupu UEFA ili Ligi Evrope, Sevilja.

Jedan od junaka Rominog podviga je bio Nemanja Matić. U 35. godini će imati priliku da podigne svoj prvi trofej jednog evropskog kup takmičenja. U Italiji ga već svi oslovljavaju kao diva „il gigante“, ne samo zbog svog stasa, već zbog učinka na terenu koji je divovski. I sinoć je Nemanja bio najbolji na terenu zaradivši 7 ili 7,5 od italijanskih izveštača.

ŠPANSKO PROKLETSTVO MAKSA ALEGRIJA

Alegri (© Reuters)

Maks Alegri nema sreće sa španskim klubovima. Barselona i Real Madrid su ga osujetili na korak od ostvarenja sna u finalima Lige šampiona. Viljareal je prošle godine na opšte iznenađenje izbacio Bjankonere u osmini finala Lige šampiona a sinoć je „poker“ napravila Sevilja zaustavivši Bjankonere na korak od finala Lige Evrope.

Dušan Vlahović je ušao u igru u drugom poluvremenu i nije dodirnu ni dva puta loptu, a već je postigao gol za Juve. Na njegovu žalost taj gol nije bio dovoljan da se prođe u finale. Ako postoji pozitivna okolnost u tužnoj anadaluzijskoj noći za Staru damu onda je to igra Vlahovića.

Na stranu što je Alegri juče sve iznenadio izabravši Kena za startera u najvažnijem meču sezone, ali je meč pokazao sve slabosti torinskog tima, upravo zato što su Bjankoneri stvorili više šansi i prilika nego u prethodnih mečevima. Ironija sudbine je da je Juve izgubio meč koji je možda najbolje odigrao u ovoj sezoni.

Maks Alegri bi morao da se zapita zašto, od kada se vratio u Juve, nije nijednom izveo isti tim dva puta zaredom: 105 različitih formacija u dve godine je mnogo čak i za Alegrija, tim pre ako se uzme da je menjao sve vreme i formacijske postavke.

Fjorentina je napravila podvig u Bazelu potvrđujući da je u ovogodišnjem izdanju Lige konferencija mnogo ozbilniji protivnik i opasniji takmac kada igra u gostima i to je više nego dobar signal pred finalni meč u Pragu sa Vest Hemom. Igrači Vinčenca Italijana su put do češke prestonice kompletno izgradili pobedama daleko od Firence: 0:4 sa Bragom, 1:4 sa Sivasporom, 1:4 sa Lehom Poznanj i na kraju Bazel 1:3.

Nikola Milenković je maestralno dirigovao odbranom Ljubičastih, da nije bio suspendovan zbog kartona vrlo je verovanto da Toskanci ne bi izgubili na „Frankiju“. Luka Jović je ušao fantastično u meč sa klupe. Odmah je imao priliku po ulasku da reši meč, zatim je asistirao za gol Baraka koji je odveo Ljubičaste u finale, a na kraju je pogodio stativu toliko snažno da se čulo do Firence. Oba srpska igrača su uglavnom ocenjena sa 6,5 ili sedam.