Istina je neprijatna, ali Italija mora da uvozi reprezentativce... Ovoga puta bez crnokošuljaša

Prilično iznenađujuća je bila odluka italijanskog selektora Roberta Manćinija da argentinski špic Mateo Retegi dobije poziv u reprezentaciju Azura. I da odmah postane starter kao jedini špic.

Ali nesuđeno pojačanje Crvene zvezde je dalo za pravo italijanskom strategu. Dva meča – dve gola. U stilu pravog špica. Italija je na putu da izleči hroničnu boljku. Sada već iskusni i povredama izraubovani Ćiro Imobile i nikad dokazani Andrea Beloti nisu bili dovoljna garancija.

„Retegi zna kako da ugura loptu u mrežu, a to je nešto. To smo i videli u njemu kada smo ga skautirali. I dalje mu je potrebno vremena i da bolje upozna evropski fudbal. Ali najbitnije je da ume da postiže golove“, rekao je Manćini.

Italijanski selektor je posegnuo za receptom starim skoro 100 godina.

Orijundi.

Nadimak za italijanske emigrante ili njihove potomke uglavnom iz Južne Amerike koji su oblačili dres Azura. I nosili ga sa uspehom. Počelo je još 1914. godine kada je Argentinac Euhen Moso obukao dres Italije. Nastavilo se narednih godina i vrhunac doživelo 1934. godine kada je Italija osvojila prvu titulu prvaka sveta.

Musolinijevi crnokošuljaši su otputovali u Argentinu i „nagovorili“ Luisa Montija da napusti domovinu sa kojom je na prvom Mundijalu igrao finale. Četiri godine posle Montevidea, Monti je bio ideolog igre Italije koja je u finalu Mundijala na svom terenu ispunila Dučeov san i savladala Čehoslovačku. Sa njim u finalu su starteri bili i Raimundo Orsi i Visente Gvajita, takođe argentinski Orijundi koji je pokupila Musolinijeva kamarila. Iako su prve zvezde Italije bili legendarni Đuzepe Meaca i golman Đanpjero Kombi, bez Argentinaca ne bi bilo ni svetske titule. Ukupno su do Drugog svetskog rata osmorica Argentinaca oblačila dres Italije. Plus nekoliko Brazilaca i Urugvajaca.

ODBROJAVANJE: Dva finala Mundijala, dve reprezentacije, dve Musolinijeve pretnje, dve utakmice za goli život

Nastavilo se sa pozivima Orijundima i posle rata, dres Italije su oblačili i velikani poput Sivorija, Altafinija, Skijafina... Nakon katastrofe protiv Severne Koreje na Mundijalu 1966. je stavljena tačka na tu praksu i pokrenut je veliki reset italijanskog fudbala.

Prošlo je 40 godina dok sledeći Orijundo nije obukao dres Azura. Barijera je opet probijena sa Maurom Kamoranezijem 2003. a on je otvorio vrata ostalim Južnoamerikancima poput Amaurija, Ledesme, Osvalda, Tijaga Mote, Edera, Palete, Žoržinja... Ali svi oni su imali makar neki staž u italijanskom klupskom fudbalu.

Manćinijev potez sa Retegijem je bio korak dalje. Mladi Argentinac niti je igrao u Italiji niti ima bilo kakve veze sa tamošnjim fudbalom osim porodičnog stabla i pasoša. Ali selektor nije imao kud i na preporuke Huana Sebastijana Verona i Frančeska Totija je pozvao momka koji tek sada igra prvu pristojnu prvoligašku sezonu. Rizikovao je Manćo sa ovim potezom ali mu se rizik isplatio jer je Retegi golovima, ali i borbenošću osvojio srca navijača na Apeninima.

Sada kada južnoamerički recept opet radi, Italijani razmišljaju o novim prekookenaksim pojačanjima. U mladoj reprezentaciji je nedavno u Bačkoj Topoli debitovao Belgranov vezista Bruno Zapeli. Manćinijevi skauti su zabeležili imena jopš nekoliko talentovanih Argentinaca. Na meti su Salcburgov vezista Nikolas Kapaldo (24), Velezov napadač Đanluka Prestijani (17), Sao Paulov vezista Đulijano Galopo (23) i defanzivac Marko Di Ćezare (21) iz Argentinos Juniorsa. Neki su već dobili italijanske pasoše, a ostali će da ih dobiju uskoro.

„Da, to je opcija. Imamo minimalan procenat Italijana koji igraju standardno u Seriji A“, kaže Manćini.

On je dugo apelovao na klubove da pruže veću šansu mladim Italijanima ali njegove reči nisu imale velikog uticaja. Ako je Nikolo Zaniolo kao jedan od najvećih talenata italijanskog fudbala završio u Galatasaraju, jasno je kakva je situacija.

Italijani se kače na voz koji mogu da uhvate. Uopšteno je ovo postao trend u reprezentativnom fudbalu u poslednje vreme. Francuski i nemački fudbaleri sve češće prelaze u reprezentacije zemalja njihovih predaka. Poslednjih godina se karipskim korenima vraćaju Englezi i Holanđani. Uglavnom se igrači na taj izbor odlučuju jer kvalitetom nemaju „prolaz“ u zemljama u kojima su rođeni i odrasli. Najveći profiteri ove politike poslednjih godina su Marokanci, Turci, Senegalci... Hrvatska već ima dugačku i uspešnu tradiciju igrača rođenih u inostranstvu ali sa hrvatskim poreklom. Trenutno su reprezentativci od „gastarbajtera“: Kovačić, Stanišić, Sučić, Pongračić, Čolak...

Čak ni Španija više ne gubi priliku da „ukrade“ šta može pa je posle Emerika Laporta rešila da nacionalizuje još jednog francuskog štopera, Robina Le Normana iz Real Sosijedada.

I Srbija je manje-više imala uspeha sa pojačanjima iz inostranstva poput Subotića, Kuzmanovića, Prijovića... Dolaskom selektora Stojkovića, ovom pitanju se pristupilo još ozbiljnije pa imamo najsvežiji primer Lazara Samardžića. Svi gledaju da uzmu sve što mogu.

„Svi to rade. Pogledajte druge reprezentacije. Švajcarska ima 15 igrača koji su Orijundi. Imaju ih i Belgija, Francuska, Engleska, Nemačka... Mi smo do pre nekoliko godina imali jake domaće igrače i nije bilo potrebe za ovim. Neki drugi su nama uzimali igrače koje smo mi razvijali. Sada ćemo to mi raditi drugima“, rekao je Roberto Manćini.

Reprezentativna trgovina nije ništa novo. Traje evo već preko 100 godina. Ali nikada se ovako otvoreno nije potencirala. Sredstva se više ne biraju.