ODBROJAVANJE: Dva finala Mundijala, dve reprezentacije, dve Musolinijeve pretnje, dve utakmice za goli život

Ekranizacijom knjige „Montevideo, bog te video“ mnogi u Srbiji su otkrili da je i pre Drugog svetskog rata postojao fudbal, njegove zvezde i Mundijali. I staro i mlado, i muško i žensko su čuli ko su bili Moša i Tirke, Boško Simonović, Jakša... Neki delovi knjige su u filmu romansirani, nešto je dodato, nešto oduzeto. Poenta je ipak da je na jedan prelep način od zaborava otgrnuta legenda o fudbalskim zvezdama na koje možemo biti ponosni kao i na Šekija, Džaju, Štefa, Mocu, Piksija i posleratne fudbalske heroje. U Montevideu je ispisana jedna od najlepših stranica istorije našeg fudbala, ali za razliku od Moše i Tirketa prvi Mundijal je bio i priča o možda i najkontroverznijoj karijeri u istoriji svetskih prvenstava. O fudbaleru koji je u dva finala igrao ne samo za osvajanje svetske krune, već za mnogo veći ulog – goli život. Ovo je priča o Luisu Montiju… Priča o suzama, izdaji, uceni, usponu fašizma…

Priča počinje godinu pre Mundijala u Urugvaju 1930. Na stolu fašističkog diktatora Benita Musolinija nalazio se dosije s nekoliko bitnih podataka i crno-belom slikom. U dosijeu je pisalo:
“Luis Felipe Monti. Argentinac. Vezni fudbaler. Najbolji igrač svoje reprezntacije. Lider. Klupski prvak Argentine 1921, 1923, 1925 i 1927. godine sa San Lorencom i Urakanom. Šampion Južne Amerike 1927. godine i olimpijski vicešampion 1928. godine. Živi u Buenos Ajresu. Čvrst karakter, drži reč. Ekonomski faktori u njegovoj zemlji nisu karta na koju možemo da igramo.”

Duće je dobio ono što je tražio. Podigao je obrve i dvojici svojih najbližih saradnika, zloglasnom generalu Vakaru i „italijanskom  Gebelsu“ Ahileu Staraćeu, rekao:
“Nadam se da su momci dobro odradili svoj posao. Sada je na vama da odradite svoj deo posla.”

Musolini je imao manijakalnu opsesiju da Italija osvoji Mundijal. U Urugvaju Azuri nisu igrali, spremali su se za sledeći Mundijal 1934. na domaćem terenu. Svi ostali protivkandidati za organizaciju prvenstva su odustali iz nepoznatih razloga, pa je Italija dobila domaćinstvo. Benito Musolini je već počeo da gradi velelepne stadione širom zemlje, samo mu je još ostalo da sagradi i ekipu koja će mu doneti titulu. Tom poslu je takođe prišao temeljno, beskompromisno i nemilosrdno.

Ime Luisa Montija je bilo ključni sastojak Musolinijevog paklenog plana za šampionski mozaik.

Argentinac nije znao šta mu se sprema… Živeo je mirno u Buenos Ajresu, od igranja fudbala je zarađivao solidnih 50 dolara mesečno, a kao činovnik u gradskoj vlasti je imao još 150. Puna kapa! Polako se spremao da povede Argentinu u osvetu najvećem rivalu. Tada je Urugvaj bio najžešći protivnik Gaučosima, ne Brazil. U finalu Olimpijskih igara u Amsterdamu 1928. godine Urugvaj je u meču koji je okarakterisan kao tuča, a ne fudbalska predstava, savladao Argentince sa 2:1. Pucale su cevanice, nosevi, glave… Urugvajci su dobili fudbalski rat!

Godinu dana kasnije Montevideo je bio poprište novog okršaja Gaučosa i Urusa, u finalu prvog Svetskog prvenstva. Pre toga su Urugvajci koristeći sva dozvoljena i nedozvoljena sredstva isprašili Jugoslovene sa 6:1, Argentinci su s istim rezultatom pregazili Amerikance. Na hiljade Argentinaca je brodovima stizalo iz domovine u luku u Montevideu. Urugvajci su ih dočekali na nož, pretresali ih kao najgore kriminalce, tukli ih, hapsili i zakuvali situaciju i pre nego što je finale počelo. Čak su i dva argentinska ratna broda prepuna navijača došla iz Argentine, ali mogima nije bio dozvoljen upliv u luku.

UBITI MONTIJA ILI…

Nekoliko meseci ranije sa striktnim zadatkom su u Urugvaj doputovali Lućano Beneti i Marko Šalja, dvojica agenata-crnokošuljaša, odabranih od strane Musolinijevog generala Vakara. Njihov zadatak je glasio: „Ubiti Luisa Montija ili ga ubediti da pređe da igra za Italiju“.

U to vreme promena nacionalnog dresa je još bila dozvoljena. Tu se vraćamo i na Musolinijev izbor. Zašto baš Monti? On je bio „orijundo“, kako Italijani nazivaju svoje koji su su se odselili u inostranstvo, a najviše ih je bilo u Argentini. Monti je poreklom iz regije Emilija Romanja.

Imao je nadimak Dupli bek zbog velikog dela terena koji je pokrivao. Igrao je na poziciji centarhalfa  i bio kreator svakog napada Argentine, nešto kao Ćavi i Pirlo danas, s tim što je tukao kao Gatuzo. Obavljao je i taj deo posla. U prvom meču Gaučosa na svetskim prvenstvima Monti je bio strelac prvog gola protiv Francuske i uspeo je da grubim faulom već u drugom minutu meča onesposobi najboljeg francuskog fudbalera Lusijana Lorana koji je do kraja meča samo statirao na terenu.

Italijanski agenti novcem nisu mogli da ga kupe, pa su morali su da primene „onaj“ način.  Tri sata uoči finala Luis Monti je u hotelskoj sobi primio zastrašujuće pretnje. Ako Argentina pobedi, biće ubijen. Ono što ga je još više pogodilo jeste da je bila naciljana i glava njegove majke. Bio je mnogo vezan za nju i takva pretnja ga je paralisala.

Autobus sa igračima je prolazio ulicama Montevidea dok ih je pozdravljalo na desetine hiljada Argentinaca, od kojih je samo njih oko 10.000 ušlo na stadion. Izveštaji hroničara tog vremena kažu da je Monti na ulasku u stadion izgledao bled kao duh. Pola sata pre meča jednom od dvojice selektora Huanu Hoseu Tramutoli rekao je:
“Povređen sam, ne mogu da igram. Imaš dobre igrače koji mogu da me zamene.

Trener je bio šokiran Montijevim rečima, a kada se pribrao ljutito je rekao:
“Da se nisi usudio da to više ikada ponoviš!”

I popularni Luisito je zaigrao s glavom u torbi…

Na legendarnom Sentenariju se tog dana po hladnom i kišovitom vremenu okupilo 80.000 Urugvajaca i osam puta manje Argentinaca. Posle prvih 45 minuta veći deo stadiona je bio u šoku. Argentina je vodila sa 2:1, uz dve asistencije Montija!

Na poluvremenu je Monti u svlačionici plakao kao kiša. Kroz glavu su mu prolazile strašne slike. Tada nije bilo izmena, morao je da nastavi da igra. U drugom poluvremenu je mnogo grešio, izgledao je izbezumljeno na terenu, Luisito je promašio stopostotnu šansu za 1:3, Urugvajci su preokrenuli na 4:2 i osvojili titulu.

Musolinijeva dvojica crnokošuljaša su prerušena u urugvajske navijače uživala na tribinama. Čak je i njima bilo drago što nisu morali da koriste „onaj“ način. Ni njima ubijanje nije puko zadovoljstvo. To je Beneti kasnije opisao u svojim memoarima.

Kako su znali da će pretnje smrću upaliti? Znali su da bez Montija nema ni Argentine, ni pobede u finalu. Da je postao heroj, niko ga nikada ne bi odvukao iz Argentine. Ovako… Znali su i kakav će doček biti u Buenos Ajresu…

Argentinski navijači su kipteli od besa i krenuli u huliganski pir po ulicama Montevidea. Usledili su žestoki okršaji s policijom i deportacija hiljada Argentinaca u domovinu. Dve zemlje su zbog tog finala čak prekinule diplomatske odnose koji su upostavljeni tek posle Drugog svetskog rata!

Monti i drugari su na krv i nož dočekani u domovini. Pogotovo Monti. U izveštajima novinara je opisan kao duh na terenu koji je kriv za tragediju na Sentenariju. Išlo se toliko daleko da su ga nazivali „bednim crvom, izdajnikom, kukavicom, pederom… “. Izgubio je posao, na ulici su ga pljuvali i vređali. Niko nije znao pravu pozadinu.

21 MINUT DO SMRTI

Lovci na glave Beneti i Šalja su desetak dana posle finala prišli Montiju i dostavili mu ponudu. Bilo je vreme za sledeći korak. Luisito više nije imao budućnost u Argentini, Musolinijevi ljudi su ga psihički uništili. Čekalo se nekoliko meseci da u Argentini stupi na snagu profesionalizacija fudbala i da igrači mogu da prelaze u druge klubove. Kada je pravilo stupilo na snagu, Monti je prihvatio ponudu i postao Italijan. Potpisao je za Juventus. Nekoliko godina pre Montija, argentinski dres za italijanski su zamenili i Gvaita, Orsi i Di Marija.  Ali njegovim problemima tu nije bio kraj. Naprotiv!

Kucnuo je i čas za Mundijal u Italiji!

Italija je gazila ka finalu, prva zvezda je bio Đuzepe Meaca, ali je igrom dirigovao Luis Monti. U četvrtfinalu su naleteli na Špance. Kažu da je to jedan od najgrubljih mečeva u istoriji fudbala. Tukli su i jedni i drugi, a sudija je dozvolio. Posle 120 minuta igre i nerešenog rezultata, meč je morao da se ponovi. Španci su na novi megdan izašli bez sedam povređenih igrača iz prve utakmice, među kojima je bio i čuveni golman Zamora. Sada je promenjen i sudija. I upravo je on pogurao Azure u polufinale. Tamo ih je čekao možda i najjači tim sveta: Austrija. Ekipa koja je imala nadimak Vunder-tim. I opet je sudija pomogao Italijanima pošto je jedini gol na meču pao posle ofsajda u kojem je bio Meaca. Konačno, Italija je bila u finalu. Rival je bila Čehoslovačka na čijem golu je stajao najbolji golman sveta František Planička.

Pre meča, Musolini je poslao telegram igračima:
“Gospodo, ako Čehoslovaci budu igrali grubo, igrajte i vi. Budite hrabri i pobedite. Italija ne sme da padne. U suprotnom… Srećno i ne zaboravite moje reči.”

Finale je igrano u Rimu, a Čehoslovaci su dominirali u prvom poluvremenu i samo je zahvaljujući dobrim odbranama Kombija Italija izvukla 0:0 posle prvih 45 minuta. Musolini je sišao s tribina da „porazgovara“ s selektorom Pocom.
“Gospodine Poco, lično vi ste odgovorni za rezultat. Neću vam se mešati u posao. Bićete najzaslužniji ako pobedimo. Ali ako izgubite, neka vam je bog u pomoći…”

Poco je u suzama ušao u svlačionicu i rekao igračima:
“Ne intereseuje me kako, ali moramo uništiti protivnika. Ako izgubimo, svi ćemo nastradati!”

Dodatni pritisak je okovao noge igračima, a Čehoslovaci su poveli golom Puča u 69. minutu. Musolini i oko 55.000 duša u crnim košuljama na tribinama su gotovo prestali da dišu. Italijani su imali još 21 minut da se izbore ne samo za svetsku titulu, već za sopstvene živote! Jednom nogom su bili u paklu.

Kažu da čovek dobija neku čudnu, nadljudsku energiju kada zna da se bori za život i da je spreman na napore koje do tada nije mogao ni da zamisli. Valjda se tako osećao i Monti dok je kljukao svoje napadače loptama, ređale su se šanse i iz jedne takve drugi „orijundo“ Orsi je izjednačio u 82. minutu.
“Počeo sam da slavim gol, a Monti me je udarao i vrištao: „Hvala ti, spasao si nam živote!“ Ne smem ni da zamislim šta bi dalje bilo“ ,pričao je kasnije Orsi.

Italijani su u produžecima postigli još jedan gol i Musolinijev plan se ostvario. Uzlet zloslutnog fašističkog orla nad Evropom je počeo na fudbalskom terenu u Rimu 1934. godine u Italiji. Osvajanje Mundijala je zacementiralo Musolinijevu poziciju u Italiji i promovisalo ga u velikog Dućea. Posle te utakmice svi su slepo verovali u njega.

Luis Monti je jedini igrač u istoriji fudbala koji je igrao dva finala Mundijala sa dve različite reprezentacije. Tačnije, jedini je igrač koji je u dva mundijalska finala igrao da bi sačuvao život. Sudbina je htela da ne sme da pobedi sa svojom reprezentacijom, a da mora da trijumfuje s tuđom.
“U prvom finalu su hteli da me ubiju ako ne izgubim, a u drugom ako izgubim. Nikada se neću po lepom sećati tih finala“, ispričao je kasnije Monti.

Zato danas kada pročitamo kako su Ronaldo i Mesi pod pritiskom pred Mundijal, možemo samo da zamislimo pod kakvim pritiskom je u dva finala bio Luis Monti. Svoje ime je debelo ugravirao u istoriju svetskih prvenstava. Za neke je izdajnik, za neke heroj, ali se ne može osporiti da nikome nikada u istoriji mundijalskih finala život nije visio o koncu kao njemu. 

UGOVOR OD 54 TAČKE I 100 PUTA VEĆE PLATA

Čuveni selektor Vitorio Poco je po dolasku Montija u Italiju imao sve što mu je trebalo za sastav koji će pokoriti planetu. Ali Musolini i njegovi ljudi su sve pažljivo nadgledali. Monti je igrao za Juventus sa kojim je osvojio pet titula, a potpisao je ugovor u kojem su bile 54 tačke šta mu je sve zabranjeno da radi u privatnom životu.

Jedna od njih je da osim utorkom i nedeljom, mora da ide na spavanje pre devet uveče. Imao je mesečnu platu od 5.000 dolara, kuću i automobile po izboru i klub po izboru. Kada je došao u Torino, imao je 10 kilograma viška i mesecima su trajali spartanski treninzi kako bi se „motor“ Azura pustio u pogon. Ono što je zauvek ostalo misterija je zašto je Monti došao u Juvenuts, a ne Musolinijev omiljeni klub Lacio?

MRZEO I TUKAO ČOVEKA KOJI MU JE SPASAO ŽIVOT

Čovek koji je Italijanima u finalu 1934. godine doneo titulu golom u produžecima je bio napadač Anđelo Skjavio. On je u to vreme bio najbolji igrač Bolonje koja je tada bila najveći rival Montijevom Juventusu u borbi za prevlast u Italiji. U sezoni 1931/1932, u odlučujućem meču za titulu između Juventusa i Bolonje, Monti je tako grubo startovao na koleno Skjavija da ga je onesposobio da nastavi meč i Juventus je pobedio sa 2:1.

Odnosi između njih dvojice su postali toliko zategnuti da je selektor Poco morao da iskoristi svu diplomatiju da ih pomiri. Njih dvojica uopšte nisu razgovarala, iako ih je Poco terao da budu cimeri. Na kraju je Skjavio golom protiv Čehoslovačke spasao život celom timu…

UMRO KAO SIROMAH PRODAVAJUĆI NOVINE NA ULICI?

Posle igračke karijere Monti je bio neuspešan trener u Italiji i posle rata se vratio u Argentinu, gde su mu i dalje pamtili Sentenario. Zaboravili su ga brzo i Italijani, jedini ga se setio italijanski selektor Enco Bearcot na Mundijalu u Argentini 1978. Raspitao se za njega i pronašao ga u nekom predgrađu Buenos Ajresa.

Zna se da ga je posetio, ali o čemu su razgovarali nije otkriveno. Nejasne su informacije o okolnostima pod kojima je Luis Monti umro 1983. godine. Neki kažu da je umro u pukoj bedi i siromaštavu radeći kao ulični prodavac novina, a neki da se bavio uzgojem ruža i da je preminuo od srčanog udara.