Ispovest Zlatnog dečaka - 24 sata od amputiranja ruke i 24 sekunde za pitanje zašto nije postao Zlatna lopta

Neke od najinteresantnijih, najgenijalnijih, najpotresnijih sportskih ispovesti ugledale su svetlost dana zahvaljujući Players Tribune-u, sajtu poznatom po tome što se sportisti obraćaju čitaocima u prvom licu.

Za sve one koji su kritikovali bez da znaju delić pozadinske priče Milanovog Zlatnog dečaka, ali i za sve one koji vole fudbal unutar i oko njega pričao je jedan od najvećih talenata brazilskog fudbala u 21. veku Alešandre Pato - o preranom odlasku iz porodičnog doma, oživljavanju video igre sa Plejstejšna u Milanu, suzama, vrištanju od bola, pronalaženju sebe...

---------------------------------------------------------------------------

Znam o čemu razmišljate. Čuo sam to pre desetak dana.

“Šta se desilo sa Alešandreom Patom?”

“Zašto Pato nije osvojio Zlatnu loptu?“

“Zašto je pato uvek bio povređen?“

Trebalo je davno da odgovorim na ova pitanja. Bilo je toliko glasina, naročito u Milanu. Previše sam partijao i visio po žurkama. Nisam imao želju. Živeo sam u imaginarnom svetu. Ali kada sam želeo da pričam, rečeno mi je da se fokusiram na fudbal. Bio sam previše mlad da bih protivrečio.

Zaista, bio sam samo dete.

Zato milsim da je pravo vreme da postavim stvari na mesto, da ih pojasnim. Sada imam 32 godine. Srećan sam. Zdrav. Nisam ogorčen ni na koga i ni na šta. Ako želite da verujete glasinama, nisam tu da vam promenim mišljenje.

Ali ako želite da čujete šta se zaista desilo, onda dobro slušajte.

Prva stvar koju morate da shvatite je da sam napustio porodični dom veoma rano. Prerano. Sa 11 godina, niste spremni za svet. Krenete u susret snovima, ali ste sami i vrlo lako možete da zalutate na tom putu.

Bog mi je dao dar, to je jasno. Nisam čak igrao ni na terenu pune veličine do desete godine, futsal mi je bio interesantniji. I dalje imam stipendiju jedne privatne škole. Jednog dana igrao sam na turniru te škole, a skaut iz Internasionala je pitao mog oca: “Gospodine, da li ste razmišljali da pustite sina da proba fudbal 11 na 11?”

Očev odgovor je bio: “Hmmmmm, mislim da imate pravo.”

I tako sam dobio probu u Internasionalu. Tako sam završio u hotelu za seks.

Alešandre Pato (AFP)

Dozvolite mi da objasnim. U to vreme nismo imali mnogo novca. Moja mama nije mogla da radi zbog problema sa kičmom, a otac je privređivao za starijeg brata, sestru i mene. Po ceo dan je bio van kuće - bio je radnik na gradnji autoputeva. Uvek je bilo hrane na stolu, ali nismo mogli da priuštimo knjige u privatnoj školi. Pojavio sam se sa fotokopijama.

Moj otac je vozio Bubu (Folksvagen prim. aut.). Niko drugi nije imao takav auto u školi. Kada me je vozio u školu, zamolio bih ga da me ostavi nekoliko ulica dalje od glavnog ulaza.

Pitao se “Ali zašto sine”, a ja bih odgovorio da su svi moji drugari tu u blizini, iako nikoga od njih nije bilo.

Jednom mi je slatka devojka prišla ispred škole i pitala: “Hej, ti si onaj sa Bubom, jel da?” Zatim je počela da se kikoće...

Prokletstvo....

U svakom slučaju, moj otac je ponekad morao da bude kreativan. Došao je veliki dan i krenuli smo na probu u Internasional. Životna prilika. Putovali smo devet sati od Pato Branka do Porto Alegrea, a kada smo stigli, otac je shvatio da nemamo novca da odsednemo u pristojnom hotelu.

I šta je uradio? Uzeo nam sobu u motelu za seks. “Sine, ovo je jedino mesto koje mogu da priuštim”, rekao je.

Čoveče, nisam imao pojma! Bio sam premlad da bih razumeo. Naša soba je imala samo jedan mali krevet. Hotel je bio preko puta Beire-Rio tako da su ljudi mogli da imaju odnose dok gledaju u Interov stadion.

Dan danas se otac i ja našalimo na konto te priče. Da je u današnje vreme to uradio, verovatno bi završio u zatvoru.

Sledeća scena, šetamo oko stadiona i prilazi nam direktor kluba. “Klinac, zar ne bi trebalo da si na treningu?” Prokletsvo. Pomešali smo satnicu, a kao za baksuz, patike su mi ostale u seks-hotelu. Moj otac je otrčao da mi nabavi par kopački, ali kada se vratio u kesi je bila jedna sa gumenim, a druga sa metalnim kramponima.

“Tata, je l’ me zezaš? Kako da igram u ovome?”

Srećom, tu se zatekao čovek koji je bio faca u akademiji, zvali su ga Kosao. Pozajmio mu je par novih kopački. Rekao sam sebi, “Hajde, pokaži ko si.”

Hvala Bogu, Inter me je prihvatio. Ali kunem se, nisam razmišljao o tome da ću postati profesionalac. Ustvari, osećao sam se blagosloveno samo zbog činjenice da igram. Možda ste nekada čuli ovu priču...

Godinu dana ranije, sapleo sam se na lanac na parkingu automobila i pao na levu ruku. Toliko su me jako utegli zavojima da sam bio pola čovek, pola mumija. Igrao sam turnir sa rukom koja je visila. Nakon toga došao sam kući i sa drugarima igrao glupavu igru u kojoj bi onaj koji ustane sa sofe dobio udarac, ukoliko ne stigne da pobegne. Bilo je zabavno sve dok slučajno nisam seo na levu ruku i osetio takav bol koji mi se proširio sve do nogu. Doktori su uradili rentgenske snimke i otkrili veliki tumor.

“Mora hitno da bude operisan, inače ćemo morati da je amputiramo”, rekao je doktor.

Bio sam u šoku, 24 časa me je delilo od toga da izgubim levu ruku.

Mislite da su moji roditelji imali novac za operaciju? Pitali smo se šta da radimo, a otac je ponovo bio kreativan. Često je znao da snima moje utakmice. Uzeo je trake sa snimcima i odneo u bolnicu, pomolio se i pokazao doktoru snimke na kojima nasmejani klinac trči po futsal terenu.

“Doktore, ovo je moj sin. Ne znam kako da platim operaciju, samo znam da ne želim da prestane da igra fudbal”, rekao je moj otac.

I onda, ne znam šta se tačno dogodilo. Možda je doktor mislio da sam dobar. Možda je čuo Božiji glas.

“Ne brinite, operacija ide na mene”, rekao je.

Kažem vam, to je bilo čudo!

Nikada neću zaboraviti to ime – Paulo Roberto Musi. Podario mi je novi život.

Alešandre Pato (AFP)

Oporavak je bio bolan, čoveče. Banka koštane srži nije imala odgovarajuću za moju ruku, pa su deo kosti izvadili iz mog kuka. Morao sam da se vraćam u bolnicu u Pato Branku na svakih šest meseci radi kontrola i provera. Jednom mi je ruka bukvalno pozelenela. Vrištao sam. Još injekcija, molim vas!

Srećom, mogao sam da nastavim da igram. Internasional me je potom prihvatio. Ali to je donelo novu količinu bola kada sam morao da napustim roditelje. Nisu mogli da priušte život u Porto Alegreu. Oboje su mi rekli “Idi!”, ali mislim da je njima bilo još teže. Nakon što sam otišao, majka je nastavila da postavlja kuhinjski sto kao da ću i ja jesti sa njima. Čistila je moju sobu kao da ću se pojaviti kući svakog trenutka.

Bilo je toliko lekcija kojima je trebalo da me nauče. Kao fudbaler, bio sam spreman za svet. Kao osoba nisam bio ni blizu.

Definitivno nisam bio spreman za Internacionalovu akademiju. Najmlađi su morali da rade sve za starije momke, da im peru veš, čiste kopačke, idu do pumpe po grickalice…

Imali su jednu igru, zvali su je “Označite stoku”. Prozvali bi nekoga od nas, uzeli parče drveta i raspalili njime po vašoj nozi. Bio je to pravi horor.

Dosta sam plakao, krio se u svojoj sobi. Nisam mogao da kažem majci, jer sam znao da bi se narednog dana pojavila tamo i odvela me kući. Zato sam joj uvek pričao da je sve sjajno.

Fudbal? Bilo je baš zabavno. Iz selekcije do 15 godina do prvog tima došao sam za čas. Sa 17 igrao sam Svetsko klupsko prvenstvo, postigao gol u polufinalu i igrao protiv Barselone u finalu. I tada sam upoznao Ronaldinja.

Pato šutira pored Inijeste i Pujola (AFP)

Čoveeeeče. Potrebno je da izmislimo neku novu reč da bismo ga opisali. On je magičan. Kao da nije reč o realnoj osobi. Tog dana nisam mu bio protivnik, već njegov obožavalac. U tunelu sam mu rekao “Sačuvaj svoj dres za mene". Skoro da nisam mario za utakmicu. Kada se završila, panično sam se pitao gde je. Svi su pohrlili da uzmu dres od njega, ali održao je reč i sačuvao ga je za mene. To je Roni.

Kao što znate, Svetsko klupsko prvenstvo je ogromna stvar u Brazilu. Kada smo pobedili 1:0, bio je to najveći podvig u istoriji Koloradosa. Odjednom smo se vozili vatrogasnim kamionom po Kanoasu (deo Porto Alegrea), držao sam trofej i čuo ljude kako vrište moje ime.

Sedam godina ranije nisam imao pojma šta je fudbal 11 na 11, a sada sam bio svetski šampion.

Nakon toga mogao sam u Barselonu, Ajaks, Real Madrid. Zašto sam izabrao Milan? Samo da vas pitam nešto. Da li ste ikada igrali Plejstejšn sa onim Milanovim timom?

Bili su nerealni! Kaka, Sedorf, Pirlo, Maldini, Nesta, Gatuzo, Ševčenko… Ševu niste mogli da sačuvate. Pa Fenomeno, pravi Ronaldo. Morao sam da igram sa tim likom. Kakva postava, čoveče. Tek što su osvojili Ligu šampiona. Milan je imao timčinu tada. Pitao sam se samo kada je prvi sledeći let.

Kada sam sleteo u Milano, morao sam da odradim očni pregled kao deo svih medicinskih testova. Pritisnuo sam kapak levog oka toliko snažno, da kada sam sklonio ruku, jedva da sam išta video. Doktor mi je stavio neke kapi tako da sam izašao iz sobe gotovo slep. I tu se pojavio on – veliki Ančeloti.

“Sve u redu?”, pitao je.

Karlo Ančeloti (AFP)

Potvrdio sam iako sam ga jedva video. Napravili smo zajedničku fotografiju na kojoj su mi oči bile maltene zatvorene. Karlo me je sproveo u klupsku trpezariju: “Ovo je Pato, naš novi napadač". Svi su ustali da se rukuju sa mnom. Svi do jednog. Ronaldo, Kaka, Sedorf.... Vauu.

Bio je to prvi dan u Milanu. Video igra se pretvorila u realnost.

Nažalost, nisam napunio 18 pre poslednjeg roka za registraciju krajem avgusta, pa sam propustio Svetsko prvenstvo za klubove. Rodio sam se drugo septembra. Da sam došao na svet koji dan ranije, bio bih dvostruki svetski šampion. Ali trenirati sa takvim legendama, samo po sebi je bilo posebno. Brazilska ekipa me je dočekala raširenih ruku: Ronaldo, Kafu, Emerson, Dida, Kaka. I ne, nisam živeo u Kafuovom domu, ali smo mnogo vremena provodili u druženju jer je njegov sin bio skoro mojih godina. Kafu je bio vrlo prijateljski nastrojen – kada god bi otišao na račuk ili da kupi nešto za jelo, morao bi da krene kombijem jer uvek bilo po desetoro ljudi sa njim.

Brazilci su mi čuvali leđa čak i na treningu. Tamo sam sreo tog tipa, Kahu Kaladzea. Kapiten Gruzije, div. Jednog dana me je (startom) isekao na treningu. BAM! Bilo mi je žao samog sebe. Ali Brazilci su mi rekli “Hej, budi jak! Ako te udari, moraš da mu vratiš.”

“Ja da mu vratim?”, odgovrio sam.

“Da, ti. Ako se išta dogodi, tu smo za tebe.”

Kaladze dobija loptu, ja dolećem i BAM, on je na podu. Čoveče, šta sad? Ustaje, prilazi mi, deluje mi kao da će me nokautirati. Podiže ruku i... signalizira mi podignutim palcem i poručuje mi “Dobar posao”.

To je mentalitet koji se tražio u Milanu.

Ančeloti mi je postao drugi otac. Čak je svom psu dao ime Pato. Videli ste njegovu sliku na šampionskoj parade u Madridu sa naočarima za sunce i cigarom. Pa, u Milanu je na treninge dolazi helikopterom. Živeo je u Parmi, a njegova supruga je umela da pilotira. Izlazio je iz letelice kao Džejms Bond. Ako ima šmeka i živi život sa stilom, onda je to Karlo.

Toliko toga sam naučio od svih tih legend. Sedeo sam pored Ronaldinja u svlačionici. Nakon treninga, Karlo bi rekao Sedorfu i Pirlu da šalju duge lopte ka meni da bih znao u kom pravcu da trčim.

“Ti samo trči, a lopta će stići”, rekao mi je tada Pirlo. I lopta je uvek stizala.

Pato i Pirlo (AFP)

Jednog dana u mojoj drugoj sezoni odlučio sam da dođem ranije i vežbam slobodnjake. Kada sam stigao nekoliko njih već je gađalo.

Pirlo. Sedorf. Ronaldinjo. Bekam.

Znate šta, danas ću ipak samo da posmatram.

Naravno, svi znamo ko je bio pokretač šoua. Jednog dana, Silvio Berluskoni me je pozvao. Veliki gazda je uvek ispaljivao fore. Zabavljao sam se sa njegovom ćerkom Barbarom. Navikao sam da driblam po krilu, da prozujim pored svih. Silvio mi je rekao “Zašto driblaš široko”, želeo je da igram više kroz sredinu. Ubrzo su mi Karlo i Leonardo govorili istu stvar.

Tako sam postigao onaj gol na Kamp Nou. Bio sam u sredini, primerio ogromnu prazninu , gurnuo loptu i počeo da trčim. Kada sam izašao sam na Valdeza, pomislio sam, sr..e, šta sada? Da driblam? Da bocnem preko njega? Gađao sam njegovu levu stranu, ali lopta je prošla pravo kroz noge. Čista sreća. Mislim da je sam Bog hteo da to bude pogodak.

Duboko u sebi pitao sam se da li je Gvardiola video ovo. Izuzetno sam mu se divio. Rekao je da ni Jusein Bolt ne bi mogao da stigne tog dečaka. Kako je to kul! To je najbolji gol koji sam ikada postigao. Komentator ga je takođe divno ispratio.

Ljudi mi i danas prilaze sa rečima, “Ventiquattro secondi! (dvadeset i četiri sekunde).”

Čoveče, to su bili dani kada sam mislio da ću doći do samog vrha. Očekivanja su bila ogromna. Bio sam supertalenat, sigurna stvar. Već sam nastupao za Brazil. Mediji pišu o tebi, navijači pričaju o tebi, čak te i drugi igrači uzdižu.

Pato će biti najbolji na svetu. Pato će osvojiti Zalatnu loptu.

Voleo sam pažnju. Želeo sam da se o meni priča. Ali znate šta se desilo?

Počeo sam previše da sanjam. Iako sam i dalje naporno radio, mašta me je vodila na najrazličitija mesta. U mojoj glavi sam već držao Zlatnu lotpu. Nije bilo pomoći. Bilo je ekstremno teško odupreti se tome. Toliko sam patio da bih došao do ovde. Zašto ne bih uživao?

Kada sam postao Zlatni dečak, najbolji mladi fudbaler Evrope za 2009. godinu, nisam razmišljao o Zlatnoj lopti. Samo sam se zabavljao na terenu i sačekala me je nagrada.

Bio sam nezaustavljiv kada sam živeo u sadašnjosti. Ali moja glavu su zarobila razmišljnjima o budućnosti.

Te 2010. godine sam počeo non-stop da se povređujem. Izgubio sam poverenje u sopstveno telo. Plašio sam se onoga što će ljudi reći o meni. Išao sam na treninge razmišljajući o tome kako ne smem da se povredim. Ako se to i desi, neću nikome reći. Oporavljao sam se od problema sa mišićem, zatim sam izvrno zglob, ali nastavio sam da igram. Bio je natečen kao lopta, ali nisam želeo da izneverim tim. Hteo sa da udovoljim svima. To je bila jedna od mojih mana.

Ljudi su očekivali od mene 30 golova po sezoni, a ja nisam mogao ni da izađem na teren. Mogao sam da podnesem to da drugi sumnjaju u mene. Ali kada sumnja dolazi iznutra? To je druga priča.

I znate šta se tada dogodilo? Tada sam saznao ko me zaista voli. Mnogi ljudi oko mene su bili mišljenja da na kraju verovatno neću uspeti.

Osećao sam se tako usamljenim. U Internasionalu, uvek sam bio prezaštićen. Svi su me tetošili. Nisam znao ni za povrede, niti za dijete. Tamo mi ništa nije bilo potrebno osim da igram fudbal.

Zato, kada su krenule muke u Milanu, nisam imao pojma šta da radim.

Danas svaki fudbaler ima tim doktora oko sebe. Doktor, fizijatar, kondicioni trener. U ono vreme, jedino je Ronaldo imao sve to. Moja rodbina je bila daleko. Porodica i dalje u Brazilu. Imao sam agenta, ali on nije previše mario za mene kao što to agenti danas rade. Naravno, Milan je imao doktore i osoblje, ali oni su brinuli od 25, 30 fudbalera. Nisu mogli da budu oko mene sve vreme.

Jednom sam igrao protiv Barselone nakon što sam bio na pregledu kod doktora u Atlanti. Proveo sam deset sati u avionu i odradio samo jedan trening. Naravno da sam se povredio! Nesta je tada poludeo: “Nije smeo da igra, da li ste svi vi normalni”, uralao je.

Alesandro Nesta (AFP)

Ali ja jednostavno nisam shvatao. Nisam znao kako industrija funkcioniše. U Internasionalu nisam se bavio pregovorima oko novog ugovora – samo bih produžio kako bih nastavio da igram. Politika, ljudi iza kulisa, ništa od toga nisam razumeo. Fudbal je kao pozorište gde glumite da biste dobili ono što želite, a ja sam mislio da je to samo jednostavna igra.

Kada su mediji pisali laži o meni, nisam imao PR-a. Trebalo je da razjasnim stvari, ali nikada nisam razumeo važnost komuniciranja, dobrih odnosa i građenja veza. Rečeno mi je da su važni samo rezultati na terenu. To jednostavno nije bila istina.

Da li sam mnogo visio po žurkama? Ne onoliko koliko biste želeli da verujete.

Da li mi je nedostajalo želje i nadahnuća? Govorili su to zbog načina na koji sam trčao. Ali ko to zaista može da tvrdi. Bog me je stvorio onakvim kakav jesam i to ne mogu da promenim.

Želeli su da letim u klizeće startove po terenu. Želeli su krv, znoj i suze. Dobili su suze. Platio sam visoku cenu.

Trebalo je svima da kažem istinu. Sećate se priče sa Pari Sen Žermenom? Galijani je otišao u Englesku po Teveza, a PSŽ imao zadivljujuću ponudu za mene. Želeo sam da odem – Ančeloti je bio tamo – ali mi je Silvio rekao da ostanem. Bio sam povređen, a navijači su pričali kako sam ja zakočio transfer i želeo da ostanem. “Sa Tevezom bismo bili šampioni”, govorili su. Mediji su podivljali tada, a ja nisam mogao da verujem (šta se sve piše) jer sam želeo da odem.

Silvio Berluskoni (AFP)

Propustio sam Svetsko prvenstvo 2010. godine. Priča sa Pari Sen Žeremenom dogodila se u januaru 2012. Jedva da sam igrao fudbal. Mentalno sam bio olupina. Bio sam veliki promašaj, klinac u dolarima kojem su navijači želeli da vide leđa.

Čoveče, znate li kako sam se samo silno trudio da se vratim?

Proputovao sam svet. Otišao kod svakog doktora kojeg je bilo vredno videti, pa i više od toga. Doktor iz Atlante me je postavio da visim naglavačke dok me je okretao. Dijagnoza? Refleksi mi nisu bili usklađeni sa mišićima. Doktor u Nemačkoj mi je ubrizgao tečnost po celim leđima. Narednog dana na minhenskom areodromu koračao sam pogrbljen od bolova. Jedan doktor je u mene ubadao po 20 igala svakog jutra i svake večeri. Mogao bih do zore da vam pričam…

Bio sam kod šestog, sedmog, osmog doktora… Svaki je govorio nešto drugo. Pitao sam se šta se događa sa mnom. Plakao sam, plakao i plakao. Bojao se da nikada više neću igrati fudbal.

Zato sam otišao u Korintijans januara 2013. Želeo sam da igram na Svetskom prvenstvu 2014, ali takođe hteo da radim sa Brunom Maciotijem, Ronaldovim fizioterapeutom. Kada sam došao uzeli su mi deo mišića ruke kako bi uradili biopsiju. Ležao sam na krevetu i tresao se od bolova. Posle 20 dana otkrili su da su mi se neki mišići skratili i da je to bila posledica raznih povreda. Imao sam više mišića u prednjem delu nogu nego u leđima. Čitavo telo bilo mi je van balansa, destabilizovano.

Hvala Bogu, Bruno me je “popravio” i ponovo sam bio zdrav. Od 2013. Imao sam samo tri povrede mišića čini mi se.

Prava je šteta kako su stvari ispale u Korintijansu. Došao sam tamo kao slavna ličnost. Kada zarađujete veliki novac u Brazilu, gde je velika nejednakost među ljudima, navijači zahtevaju mnogo. Tako da kada sam promašio panenku protiv Gremija u četvrtfinalu kupa čitava krivica otišla je na moj račun. Da, bio je to očajan penal, ali nije istina da sam dobio batine od saigrača. Niko ništa nije uradio. Navijači su ipak želeli da me ubiju. Išao sam kroz Sao Paulo u pratnji telohranitelja i u vozilu otpornom na metke koje je moglo da ispaljuje suzavac. Navijači koji su jednom provalili na teren za trening nosily su bejzbol palice i noževe. Bilo je zastrašujuće. Takvim stvarima nije mesto u fudbalu.

Pato u dresu Korintijansa (AFP)

Znate li zašto sam igrao mnogo bolje u Sao Paulu? Adekvatno su se ophodili prema meni. Tamo je trebalo samo da igram fudbal. Ali kada me je Čelsi pozvao i dalje sam maštao o Evropi.

Nažalost, ponovo sam platio cenu svoje ranije prezaštićenosti.

I dalje ne razumem. Mislio sam da će me Čelsi pozajmici na šest meseci, a da ću zatim potpisati trogodišnji ugovor. Nisam shvatao da imaju pravo da kažu ne nakon pozajmice. Da sam znao, otišao bih negde drugde. Šteta jer sam trenirao veoma posvećeno, a trener mi je samo dva puta dao priliku da igram. Nikada nisam shvatio zbog čega.

Zatim sam se vratio u Korintijans gde su ljudi želeli da me oteraju. Hteo sam da ostanem u Evropi pa sam posegnuo za nečim što nikada pre nisam uradio. Pozvao sam Danijelea Boneru sa kojim sam se znao iz Milana i koji je nastupao za Viljareal. Boni! Misliš li da će Viljareal biti zainteresovan?

Trener Marselino mi je predstavio ponudu i otputovao sam u Španiju. Opa! Sam sebi sam završio transfer. Kontakti, veze. Tako je ovaj svet funkcionisao.

To je bila prekretnica za mene. Prethodnih godina sam se ponašao kao ono dete iz Internasionala. Sa 27 sam shvatio da moram da se promenim. Morao sam da preuzmem stvari u svoje ruke. Da budem krojač svoje sudbine.

Saradnja sa Viljarealom nije funkcionisala najbolje, ali Tjanđin je bio pravo otkrovenje. Kada sam otišao u Kinu, raskinuo sam sa devojkom i uselio se kod druga. Zašto? Da bih se povezao sa sobom, da bih zagrebao u svoju unutrašnjost. Nikada nisam imao vremena da sagledam širu sliku. A onda sam konačno počeo da se pitam – stani, šta ti voliš? Šta tebi znači?

Pato u dresu Tjanđina (AFP)

Počeo sam da se fokusiram na mentalno zdravlje i na odnose sa ljudima. Išao sam kod phihoterapeuta. Naučio da pronađem sreću i zadovoljstvo u napornom radu. I dalje sam se zabavljao, ali počeo sa da doživljavam fudbal kao posao. Preuzeo sam odgovornost za svaki aspekt moje karijere. U Milanu sa proveo čitavu prvu sezonu ne znajući da pričam italijanski. U Kini sam naučio zbog toga odmah naučio mnogo o hrani i domaćoj kulturi.

Dete je sazrelo. Igrao sam dobro. Shvatio sam da je fudbal mnogo više od onoga što se događa na terenu i to me je u potpunosti ispunilo.

Kao da mi je čitav život jednostavno… Kliknuo.

Ali potom sam otišao pogrešnim putem. Nakon Kine i dalje sam bio sam, pa sam odlučio da uživam u svojoj slobodi. Otišao sam u Los Anđeles. Želeo sam najbolji hotel, najbolja kola, najbolje žurke. Završio sam na mestu gde je devojka vukla linije kokaina tik pored mene. Odjednom me je puklo – šta ja radim ovde?!

Ovo nije ono što sam želeo. To je svet ispunjen prazninom. Pitao sam prijatelja, “Da li ću zaista biti sam do kraja života?”

Vratio sam se u Brazil i poslao poruku sataroj prijateljici, Rebeki.

“Želiš li možda da izađemo?”

Otišli smo na kafu i istog trenutka sam znao da je to ono što želim.

Sledeći put kada smo se videli rekla mi je “Idemo u crkvu.”

"U crkvu?"

Čoveče, kakvo otkrovenje. Biblija je imala sve odgovore za kojima sam tragao. Okrenuo sam glavu ka nebu. “Gospode, ne želim više ovakav život”, rekao sam. Taj dan mi je promenio život zauvek.

Od tada živim drugačiju stvarnost. Kada sam otišao u Orlando i prošle godine zaradio povredu kolena, mogao sam da se slomim i potonem. Ali narednog dana odlučio sam da se vratim jači. Povređen si? Pozovi doktora Pato.

Da li je moja karijera mogla da ode u drugačijem smeru? Sigurno. Ali lako je pogledati u prošlost i reći šta si mogao bolje da uradiš. U datom trenutku nisi svestan šire slike. Tako da, nema kajanja. Gledajte to sa pozitivne strane. Zdrav sam. Moje mentalno zdravlje je sjajno. I dalje sam zaljubljen u fudbal.

Zašto bih bio ogorčen? Imamo samo jednu šansu da živimo na ovom svetu.

Još verujem da ću igrati na Svetskom prvenstvu. Pogledajte momke poput Tijaga Silve i Danija Alvesa – igraju i dalje u 37. i 39. godini.

Alešandre Pato u dresu Brazila (AFP)

Ali ove stvari su date od Boga. Živi za današnji dan. Ostalo je na Njemu.

Kako stariš, shvataš šta te čini srećnim. Kada sam napustio dom, mislio sam da je fudbal sve što želim. Otišao sam u Italiju, Englesku, Španiju, Kinu. Patio, plakao, vrištao od bola. Uvek sam bio sam.

Možda nisam postao najbolji fudbaler na svetu. Ali brate, dozvoli mi da ti nešto objasnim.

Imam divan odnos sa porodicom.

Spokojan sam.

Imam ženu koju volim.

Iz moje vizure, imam mnogo Zlatnih lopti.

Ako je život utakmica, ja sam pobedio.