INTERVJU – Žarko Lazetić: Najvažnije je da imaš identitet, da budeš svoj i u Surdulici i protiv Olija u Atini

Surova dominacija! Treneri i kapiteni 16 klubova Mozzart Bet Superlige izabrali su Žarka Lazetića za najboljeg stratega upravo završene sezone. Od mogućih 30 glasova (jer niko nije mogao da glasa za svoje) šef struke TSC-a dobio je čak 21!

Što je tako ubedljivo – jeste iznenađenje. Što je pobedio – iznenađenju mesta nema. Jer, TSC ide uspravnom linijom od dana kada je Lazetić seo na klupu i kada se mislilo da je limit udaren prošle sezone osvajanjem drugog mesta, Topolčani su sve demantovali i nivo igara podigli za još koji stepen.

Više od ravnopravne trke za drugo mesto, od dve lake pobede nad Partizanom usred Humske, od remija sa Zvezdom, od boda protiv Olimpijakosa u Evropi plenila je igra TSC-a. Pogotovo u prolećnom delu prvenstva izgledalo je kao da puleni Žarka Lazetića imaju mlazni pogon. Da konjica Huna juriša na plen terenima duž Srbije.

U igri TSC-a vidi se ono što svi kažu da mora da se vidi – pečat trenera. To što je minulog leta tim ostao bez Petra Ratkova i Luke Ilića, na rezultate se nimalo nije odrazilo. Naprotiv, Lazetić je lansirao neke nove momke: Ćirkovića, Pantovića, preporodio Radina, a od Stojića napravio putnika na Evropsko prvenstvo.

I zato, kolege su mu skinule kapu, a mi smo mu kolo pre kraja prvenstva uručili nagradu koju je tako ubedljivo zaslužio.

Žarko, najpre čestitke. Izabrani ste od strane trenera i kapitena klubova Superlige za najboljeg trenera ove sezone i to poprilično ubedljivo: od mogućih 30 glasova dobili ste 21. Da li vas je iznenadila tako ubedljiva pobeda?

“Prvo da se zahvalim svima i naravno da sam počastvovan, zato što je najveća satisfakcija kada dođe priznanje od kolega. Ranije je bilo od vas novinara i ne kažem da je to manje važno. Ovo je veliko priznanje za moj stručni štab, ceo klub, naravno i za mene. A, razlog što je tako ubedljivo je verovatno u tome što sam najduže u jednom klubu i nažalost, bilo je malo trenera kojima je mogla da se uzme cela sezona u obzir. Možda je ovo i dokaz da kada je nešto dobro organizovano i kada postoji kontinuitet, da je lakše doći do rezultata i do igre koja je verovatno bila ključna za to da budem u ovoj poziciji. Sigurno da iz toga mogu i drugi klubovi da izvuku pouke, da mojim kolegama daju veću podršku, više strpljenja, više slobode i verujem da ako procene da je to pravi čovek za njih, da će im se na duže staze sigurno vratiti”.

Obično u komentarima trenera i kapitena dominirale su rečenice “jako mi se sviđa kako mu ekipa izgleda, kako je sve postavio”. I naravno, kontinuitet: “Vidi se da je tu dve-tri godine, da je kostur ekipe na okupu duži period”...

“Taj kontinuitet nekada može da bude i balast, jer stalno treba igrače animirati, uvodito nešto novo, jer nekada i njima dosadi. Moj stručni štab i ja smo zahtevni, mi smo nad ekipom stalno i uvek govorim igračima, kolegama i s kime god da razgovaram: ne mogu da gledam utakmicu ako ne znam šta se dešava, ne mogu da se prepustim pa šta da bude. Osnovni preduslov je da mi budemo organizovani, da ubedimo igrače da veruju u ideju koju želimo da sprovodimo na terenu i da znamo šta radimo u svakom trenutku utakmice, na svakom delu terena. Fudbal je toliko živa stvar, toliko je kompleksan, stalno su neke nove stvari. Ali evo šta je za mene najveća satisfakcija, osim priznanja kolega: imali smo utakmicu u Lučanima gde sam rekao igračima da je apsolutno neprihvatljivo na šta smo ličili. A, to je bilo prvi put u sezoni, posle 36 mečeva, plus Evropa! Baš smo pričali pre toga mi u stručnom štabu, kada će da nam se desi takva utakmica da budemo “mrtvi”, dekoncentrisani, da li ćemo celu sezonu izgurati da je ne bude… Prošle godine smo imali neke takve utakmice, uspeli smo čak i da ih pobedimo, na primer u Ivanjici”. 

MITIĆ JE DOBIO OTKAZ, A EKIPA MU JE IZGLEDALA FENOMENALNO

Bilo je i onih koje su odigrane odlično, a nisu rezultirale pobedom?

“Izgubili smo od Vojvodine u Novom Sadu, a to je bila naša možda najbolja utakmica! Bio sam toliko miran, uživao sam i posle utakmice sam čestitao igračima. Ja ih ne ocenjujem po tome da li je bio gol ili promašena šansa, nego po tome kako treniramo, da li smo uspeli da sprovedemo ideje u plan utakmice. U 95 odsto utakmica mi smo to sprovodili, držali se toga, izgledali dobro u visokom presingu, niskoj zoni, u svemu što želimo da radimo. I kada je tako, onda igračima samo mogu da ukažem na neke nove detalje, na nešto što je možda moglo da bude malo bolje... Naravno, rezultat je na kraju njegovo veličanstvo i on nas određuje, ne bih bio trener sezone da smo sedmi ili osmi. Zato sam dao glas treneru koji je dobio otkaz, iako mu je ekipa izgledala fenomenalno. Za to u kakvim su uslovima bili sveukupno, Nikola Mitić iz Voždovca je neverovatan trener. Ali nažalost, izgubio je utakmice i klub je odlučio da ga promeni. Sa druge strane, ja imam i igrače koji mogu da sprovode to što smo zamislili, imali smo i rezultate i onda je sve sjajno i bajno. Ali suština nije za mene da li ćemo mi da pobedimo ili da izgubimo. Kao što rekoh, u Novom Sadu smo bili izvanredni i što bi rekao Feđa Dudić, prevarili su nas u poslednjem minutu i dali nam gol. Ali mi smo to analizirali, izvukli neke pouke, imali sreću da je posle pet dana bila utakmica ovde i uspeli smo mi njih da pobedimo, da nam odmah bude lakše".

I vi ste se dvoumili oko glasa za trenera godine, nije vam bilo lako da se odlučite. Malo ste i iznenadili izborom za Nikolu Mitića.

“Imamo dvojicu trenera osim mene koji su u klubu od početka sezone i to je samo po sebi uspeh. Hteo sam da dam njima dvojici glas. Kada je došlo do toga da treba da se odlučim za jednog – nisam mogao. Ćurčić ima poziciju u Javoru gde je možda iznad kluba u nekim situacijama, a Jandrić je uspeo u jednom turbulentnom klubu (IMT, prim.aut.) da opstane i to je samo po sebi uspeh. Na kraju sam se odlučio, već sam rekao zašto, za gospodina Nikolu Mitića koji je imao hrabrosti da preuzme ekipu Voždovca u situaciji kada je otišao Marko (Savić, prim.aut.), koji je uradio izuzetan posao, a onda su ostali bez četvorice najboljih igrača, nisu doveli nikoga i to je bilo ono: hrabrost ili ludost, crno ili crveno. Mitiću se nije složio rezultat”. 

NIJE NORMALNO DA IMAMO 40 PROMENA TRENERA U SEZONI

Uvek biranim rečima govorite o kolegama trenerima, uvek ste na njihovoj strani, pa možete li da istaknete rad još nekog od njih?

“Za mene je Barak Bahar fenomenalan trener. On se ovde nije snašao, naravno, ali to je pitanje koliko treba okolnosti da se poklopi. Da ne pričam o Vladanu Milojeviću, o njemu govore rezultati, trofeji, sve što je napravio. Feđa Dudić je potpuno otkrovenje, napravio je sa Radničkim iz Kragujevca to što se već zna. Bandović je doneo nešto novo, iako je treći trener Vojvodine u sezoni, a uvek je teško kada se dođe kao treći u šest meseci. On je uspeo da se nametne nekom mirnoćom, autoritetom, načinom igre, da tim izgleda veoma ozbiljno, imali su šansu i za trofej. Tako da, stvarno mislim da ima mnogo dobrih kolega, ali nekako mnogo brzo se dešavaju promene čak i za nekog ko ima kvalitet i ko bi nešto doneo. Na primer, Aleksandar Linta je opstao četiri-pet kola (u Radniku, prim.aut.), a mislim da je izvanredan trener. Da li je pravio pogrešne poteze, da li je trebalo da ide u Surdulicu ili nije, on sad to zna. Ali, mnogo brzo se dese promene i onda treneri ne stignu da urade nešto ili ni da započnu nešto, jer ih optereti rezultat i klub se odluči da ih promeni. I tako dođemo do ove situacije, da imamo 40-ak promena trenera u 16 klubova u sezoni. To nije normalno”.

Izbor trenera i kapitena: Žarko Lazetić najbolji u Mozzart Bet Superligi – ubedljivo!

Sezona je prilično dugo trajala, pogotovo iz ugla TSC-a. Krenula je još od početka evropskih kvalifikacija, pa ako možete da date završnu reč nakon ostvarenih rezultata?

“Mislim da je sezona što se tiče TSC-a fantastična. Osvojili smo isto bodova koliko smo uzeli prošle godine! Da nam je neko rekao da će se to desiti, s time što smo prvi put igrali u Evropi i imali osam utakmica… Vidite gde je Čukarički, koji je nama neki pandan po kvalitetu. Rekao bih da smo s njima tu negde, igrali su i oni Evropu, a pobegli smo im 18 bodova. Sa jedne strane, lošiji smo nego prošle godine, zato što smo tad bili drugi, ali sa druge, naravno, kada uzmeš toliko bodova u dve sezone za klub kao što je TSC... Analiziraćemo dobro sve, celu sezonu, da li je mogla da bude još bolja, jer imali smo dosta utakmica gde smo izgubili neke bodove u poslednjim minutima, ali imali smo i neke gde smo dobili. Tako da negde na nivou 37 utakmica uvek budeš tamo gde si zaslužio. Ja sam pre svega zadovoljan time kako smo izgledali kao tim, kako su se momci ponašali na treninzima, na utakmicama, to što smo svaku utakmicu bili organizovani, znali šta radimo. Dali smo najviše golova posle Zvezde i Partizana, primili najmanje posle Zvezde, imali najviše šansi i šuteva itd. Ostao nam je kup kao neki kamenčić u cipeli, jer smo u tom trenutku bili preopterećeni utakmicama i ušli u taj meč kao da nam nije važan. Ispali smo na penale u Smederevu po onom jezivom terenu. Da smo uspeli i tu utakmicu da rešimo, pa sad na proleće neopterećeni Evropom...”

Malo je nedostajalo da na proleće i ove sezone razdvojite večite rivale

“Stalno sam pričao dok smo bili opterećeni utakmicama u Evropi da bismo, da nje nema, bili u prve dve-tri ekipe, da bismo mogli da pariramo čak i Zvezdi i Partizanu. To je bio moj osećaj po onome kako vidim svoje igrače, jer je bilo dosta na početku sezone osporavanja od strane javnosti u smislu da smo slabiji, da se nismo pojačali, jer su otišli Ratkov i Luka Ilića, a da nismo doveli neke strance, nismo doveli neke ne znam koje igrače i da ćemo biti slabiji. Momci su pokazali da smo se vrlo dobro pojačali, pogledajte statistiku igrača koje smo doveli u odnosu na neke fudbalere koje su dovodili drugi klubovi. Da vidimo kako su to oni igrali, kakvi su im brojevi… Mislim da smo i po tome pokazali da smo bili veoma, veoma dobri”. 

LIGA EVROPE PREVELIKI ZALOGAJ, POJELA NAS ATMOSFERA U FRAJBURGU

Pamtiće se da ste u prvoj sezoni u grupnoj fazi evropskog kupa osvojili bod protiv Olimpijakosa, koji je, evo, osvojio Ligu konferencije. Može i to da bude neka satisfakcija.

“Bili smo u Ligi Evrope koja je za nas bila preveliki zalogaj jer u svaku utakmicu smo ulazili sa osećajem da su ovi drugi “babaroge”, jer tako i jeste. Iako je bilo i tu osporavanja, jer Braga se do kraja borila sa Portom za Ligu šampiona, Olimpijakos je osvojio Ligu konferencije, Frajburg opet bio u vrhu iako trener odlazi. Da ne pričamo o Vest Hemu. Sveukupan utisak je da smo bili dobri, ali i dalje mislim da smo bili u takmičenju koje je za nas preveliki zalogaj. Ne možemo mi za jednu sezonu da dovedemo igrača u vrednosti od 50.000.000 evra i šta bi to nama uopšte garantovalo!? Imamo i kod nas klubove koje su dovodile igrače za toliko novca, pa su isto bili poslednji u Ligi Evrope i u Ligi šampiona. Ne možeš za jednu sezonu ti da pariraš nekome. Zato je nama bitan kontinuitet, verujemo da ove sezone možemo da budemo još bolji, konkurentniji u Evropi sa tim iskustvom, osećajem u nogama koji imaju naši igrači, u glavi... Sve je to bila dobra škola. Pamtiće se bod protiv Olimpijakosa, ekipe koja je osvojila Ligu konferencije. Jedino u Frajburgu nismo izgledali dobro, u poslednjih pola sata, gde smo pali i psihološki, ona atmosfera nas je pojela sve zajedno".

Kakva iskustva vi kao trener nosite iz istorijske sezone u Ligi Evrope? Šta je to što ste tamo videli, naučili, što će vam pomoći da predstojeće, ponovo duge jeseni na međunarodnoj sceni, TSC bude još bolji?

“Mnogo toga. Na primer, Braga ima šest analitičara koji u “lajvu” na pet minuta daju nove informacije šta se dešava na terenu, gde smo mi ušli u igru, gde je višak, gde loše stojimo i javljaju sve to stručnom štabu. Mi smo neke od tih stvari počeli da koristimo, da sa našim trenerima na poluvremenu, tokom utakmice komuniciramo, da dobijamo neke informacije, jer sve je otišlo toliko daleko da je svaki detalj bitan. Izvukli smo mnoge pouke koje ne da će nam pomoći u Evropi, nego su nam pomogle i ove sezone: u pripremama utakmice, u raspoređivanju kvaliteta, u raspoređivanju ne samo minutaže, nego i realnosti šta mi treba da radimo, šta taj tim radi, koliko ti tu možeš da budeš konkurentan, koliko možeš da pariraš, a sa druge strane da ostaneš svoj. I mi smo sve vreme se trudili da ne upadamo pod to ”e, hajde, samo da ne primimo gol, 1:0, dobro je”. Ne, u svakoj utakmici smo išli na pobedu. I mislim da je to najvažnije od svega, da zadržiš svoj identitet koliko god je to moguće. Sad, nekad ti protivnik ne dozvoljava, naravno. Ali, moraš da imaš identitet i moraš da veruješ u to što radiš. Kako u Surdulici, tako i protiv Olimpijakosa u Atini. To je moj stav, to se neće promeniti. To nam je nekad možda donelo taj bod, možda nam je odnelo negde, ali mislim da na duže staze je neophodno biti svoj”.

Da se vratimo na domaće terene: pomera li se kvalitet Superlige na bolje i kako bi utakmice u prvenstvu izgledale kada bi svi imali makar približne uslove kao TSC?

“Izgledale bi mnogo bolje. Ispadam neki Kalimero, ali moram uvek, posebno kada mi dođemo do nekog rezultata, da naglasim nešto što nije normalno u današnje vreme: bilo je izduvanih lopti, katastrofalnih terena... Mislim da to nije normalno i onda svi imamo problem kada odemo u Evropu, kada je teren kao tepih, brz, a lopte normalne. Tad igrači ne mogu da se snađu. Respektujem svaki način igre, svaki teren, ali mislim da je to veliki problem. Sa druge strane, mislim da je kvalitet lige izuzetno napredovao, da je bolje nego što je bilo. Ima više novca, to i zahvaljujući vama Mozzartu i Areni, zahvaljujući većem praćenju. Sigurno da bi bolji tereni omogućili igračima da napreduju, možda bi privukli još bolje igrače, samim tim bi bio još bolji kvalitet. Utakmice u plej-ofu su pokazale veoma visok nivo fudbala. Evropskog nivoa fudbala, jer imamo iskustvo pa možemo da uporedimo neke utakmice sa Vojvodinom, Radničkim, Zvezdom, Partizanom”.

Tu je i druga strana medalje…

“Sa druge strane, ima i onog što svi vide... Mi smo napravili razliku u odnosu na konkurente, pa nas rezultatski nije mnogo doticalo, ali ima stvari koje nisu normalne i o kojima treba da se priča. Govorio sam o njima i ranije i ne želim da ispadne da, pošto nas nije doticalo, sad je sve super, sjajno, bajno. Ima stvari vezanih za suđenje koje nisu normalne i koje, ako želimo da napredujemo, moraju da se isprave. Da se o tome ne razmišlja, da se ne gubi fokus zbog njih, nego da jednostavno pobeđuje onaj ko je bolji na terenu”.

NEMOGUĆE DA ĆIRKOVIĆ NIJE MOGAO DA IGRA U SAMARI

Moramo da Vas pitamo jednu stvar: Kako ste vi kao trener stvarali TSC? Svi sada gledaju vaše igrače drugim očima, ali do pre dve godine za mnoge od njih skoro niko nije ni znao. Ko je tada čuo za Đakovca, Stojića, Kuveljića, Radin je bio rezervista u Partizanu, Cvetković pre Lučana jedno vreme je bio bez kluba… Kako ste od svih tih igrača napravili tim koji je bio prošle godine vicešampion Srbije, a ove se za drugo mesto do poslednjeg kola?

“Vrlo studiozno. Moj posao i mog stručnog štaba je da pomognemo igračima da budu najbolji što mogu. Nama je utakmica u Lučanima pokazala kako možemo da budemo katastrofalni. Kao što je većina utakmica pokazala da mogu da budu izvanredni. Stari treneri kažu i zvuči banalno “probaćemo da sakrijemo naše mane, da iskoristimo mane protivnika, a da istaknemo naše vrline”. Ali to i jeste suština u stvari. Da najpre igračima pronađemo pozicije, stavimo ih na te pozicije da oni mogu da budu najbolji što mogu da budu. Kako vreme prolazi mi se stalno upoznajemo između sebe, svi mi imamo neke mane. Ja za sebe mogu da kažem da sam najviše napredovao kao trener upravo u tom smislu, da se više trudim da uklopim našu ideju u karakteristike igrača, nego da karakteristike igrača uklopim u ideju. Jer mi nismo reprezentacija, niti smo klub koji može da uzme koga god poželi, pa ja sad hoću da igram sa krilima široko, sa četvoricom ovako i onda dovedem najbolje na tim pozicijama. Nego mi i kada dovodimo nekoga, kažem samo da nam je potreban bolji igrač, pa ćemo mi njega da uklapamo u ideju igre koja je ključ svega. Ja nisam dobar trener za igrače koji nisu ambiciozni i posvećeni i to znam. Negde ih sputavam, negde ih previše opterećujem i toga sam svestan. Često pričam sa igračima, da li svakom odgovara pozicija, šta mu ne odgovara, gde sebe vidi.... I tako i doživljavam ovaj posao i verovatno je i tu odgovor zašto je Saša Jovanović prošle godine bio najbolji igrač Lige, a tu je bio pre toga, svima na oku. Stojić je ispao iz Lige sa Metalcem, ovde je došao i važi za jednog od najboljih štopera Lige. Ćirković nije igrao u Samari, a nemoguće da tamo nije mogao da igra. Smatram samo da mu tamo nisu našli poziciju ili mu nisu prišli na pravi način ili nisu imali dovoljno strpljenja. Taj individualni pristup ka svakom igraču postoji na dnevnom nivou od stručnog štaba i mene. Mislim da je to, u stvari, suština svega”. 

Prošle godine ste u jednom intervjuu rekli da uživate u igri Šturma, koji je upravo postao prvak Austrije. Gde ste ih snimili, šta vam se to dopada u njihovoj igri?

“Da, samo nije toliko reč o igri Šturma. Mi smo s njima igrali pre godinu i po dana na zimskim pripremama, pa onda pre godinu dana na letnjim. Oni nemaju neku igru, toliko su direktni i jednostavni da je to vrlo lako za čitanje. Ali, intenzitet kojim igraju sve vreme, visoki presing, kako napadaju druge lopte, kako trče tranziciju posle oduzete lopte, to je fascinantno. I nama je to mnogo značilo u pripremi i za Evropu i za utakmice sa Zvezdom i Partizanom. Kod njih, ako ne možeš dugo da trčiš u visokom intenzitetu, ne možeš da igraš. I oni tako i selektiraju igrače, jer vrlo su jasni u tome šta žele. Mi smo njih u Turskoj pobedili, jer smo bili mirni, možda svežiji, iako su nas stavljali pod neviđeni pritisak. Kod njih smo izgubili 2:1, ali je bila super utakmica i nama su ti mečevi bili izvanredni i za pripremu i uopšte za napredovanje, jer su stalno stavljali naše igrače u poziciju donošenja odluka. I ti taman pomisliš našao si jedva neko rešenje, kad evo ih ponovo. Takva je bila i Braga, samo drugi nivo”.

Koji još klubovi, koji treneri vas fasciniraju? Na koga biste nam još, osim Šturma, skrenuli pažnju?

“Ima ih mnogo. Ćabi Alonso je napravio revoluciju, Gvardiola, Klop, De Zerbi, Šmit iz Benfike… Sosijedad igra izvanredno već nekoliko godina. Zavisi šta preferirate, koji način igre, stil. Ima mnogo trenera od kojih može svašta da se nauči u nekim segmentima. Svi ti top treneri posavljaju modele šta bi trebalo pratiti i kako da se igra. Grozim se toga kada čujem kako to ne može ovde i kako je njima lako, jer imaju vrhunske igrače. Kažem, u redu, ne možemo nikada da budemo kao oni, ali hajde da nateramo naše igrače da budu najbolji što mogu da budu, jer svima nam je valjda to cilj - da se igra bolji fudbal, da bude više publike i da se približimo Evropi. A, kako ćemo da im se približimo ako mi radimo nešto skroz drugačije nego ono gde fudbal ide? Uživao sam ove sezone u utakmici sa Voždovcem dok ga je vodio Marko Savić. Mladost iz Lučana nas je pobedila, svaka čast, kapa dole i respekt, jer su oni dosledni u tome kako igraju i vrlo ih je teško “rešiti”. I sa Vojvodinom je bilo veoma intenzivno i evropski, pa sa Radničkim iz Kragujevca. Mislim da što više klubova se bude odlučivalo za trenere koji preferiraju taj način igre, da će pomoći i trenerima da budu hrabriji, da se odlučuju za to što je zahtevnije. Potrebna je veća posvećenost, rad, razumevanje za igrače. Ali sam siguran da to ima perspektivu i daje rezultate na duže staze”.

Od kojih trenera i šta uzimate? Dajte neke detalje. Običan čovek to ne vidi kada sedne da gleda utakmicu.

“Ako hoćete da ulazite u igru, uzmete da analizirate De Zerbija i Gvardiolu, jer oni to rade najbolje na svetu. Ako hoćete visok presing, gledate Liverpul ili opet Siti. Leverkuzen se, recimo, više namesti pa onda radi neki presing, posebno protiv boljih ekipa. Čak nije da te odmah pritiskaju, nego imaju neke svoje signale, čekaju pasove itd. Ofanzivna transformacija Leverkuzena je neverovatna. Pa defanzivna tranzicija Mančester sitija, koji najbolje reaguje na gubitak lopte. Da ne bude da filozofiram sad, ali svako ko se bavi fudbalom zna šta mu treba i šta mu prija. Nama je za neke evropske utakmice, kao i za mečeva sa Zvezdom poslužila Glaznerova igra sa Ajntrahtom protiv Barselone, kada su pobedili 3:0. Mnogo puta smo tu utakmicu analizirali, vadili detalje. Ove godine i utakmicu Leverkuzena protiv Bajerna. Zatim, od Bolonije ove sezone je imalo svašta da se vidi u svim fazama igre. Tijago Mota je napravio revoluciju. Simone Inzagi sa promenama pozicija… Ono što mi igramo je neki miks, jer hoćemo intenzitet i da budemo visoko, pa da smo defanzivno dobro organizovani, dosta se transformišemo, da li smo sa tri ili sa četiri pozadi... Hajde da kažem da možda ličimo na Leverkuzen u tim segmentima igre, a opet dosta pažnje posvećujemo ulasku u igru, ne bežimo od toga i kad nam izađu sa pet-šest igrača. Tu negde tražimo svoj identitet u odnosu na ono što vidimo šta je Evropa, ali ne da bismo nekoga kopirali, nego da skapiramo šta oni to rade, na koji način rade i kako mi možemo da implementiramo u igrače koje mi imamo”.

KLUBOVI DA NE SPUTAVAJU IGRAČE DA DOĐU U TSC

Pre nego što ste ih doveli u TSC govorili ste da ne spavate zbog Pantovića pred meč sa Voždovcem, da želite Stanića da dovedete kod sebe, na kraju se ispostavilo da su to bili pogoci. Imate li sada nekog na oku koga biste voleli da dovedete?

“Ima mnogo igrača, ali teško ih je dovesti. Smatram da dosta klubova treba da se ugleda na Voždovac u smislu da žele da naprave dogovor, a ne da “buše” i onemogućavaju igraču da dođe kod nas. Smatram da je TSC došao na neki nivo da fudbalerima treba da bude korak napred da dođu kod nas. Da sad ne uzimam primer, ali često se desi da ne možemo da ih dobijemo iz raznoraznih razloga. Uglavnom iz tih što sad klubovi misle to je TSC, pa se lupaju neke cifre. Mislim da to treba da bude prirodan korak, kao što kada Zvezda ili Partizan hoće našeg igrača i hoće da ga plate, a igrač hoće da ide tamo, normalno je da ga nećemo sprečavati da ode. Daješ mu priliku, da li u inostranstvo, Zvezdu, Partizan, da ide na korak više. Tako da ima dosta igrača (koje bi doveo, prim.aut.), ali ako kažem imena, biće im još veća cena. Što se tiče momaka koje ste pomenuli: drago mi je da smo uspeli da do njih dođemo i da su pokazali da se s pravom o njima pričalo, da imaju potencijal i kvalitet. Evo, mogu da kažem da sam baš želeo i Andriju Radulovića, bili smo zapeli za njega, ali nije bilo moguće. Napravili su da ode u Vojvodinu. Mislim da bi kod nas imao veoma dobru sezonu, kao što je imao i u Vojvodini”.

Možda, ipak, da nam otkrijete neko ime, kad ste već pomenuli Radulovića?

“Nije realno da govorim o imenima, to je više na klubu. Jedno su želje, a drugo realnost. Imamo za svaku poziciju neke želje, ali šta će od toga biti, to je uvek pod znakom pitanja. Trudićemo se da se pojačamo, da ojačamo i konkurenciju, jer igraćemo ponovo Evropu, imaćemo mnogo utakmica i potreban nam je kadar koji može to da izgura, da menjamo igrače na tri ili četiri dana, a da se ne oseti po rezultatima. Sigurno da će neko i da ode, neko ko je manje igrao, verovatno će neko i da se proda”.

Kad pričamo o odlascima, da li ste i vi razmišljali o promeni sredine, mada pričate o planovima za evropsku sezonu i Superligu?

“Imam ugovor još dve godine i stvarno sam prezadovoljan ovde. Niko od nas ne zna šta sutra donosi, ali generalno stalno razgovaramo i razgovaraćemo, dokle god sam ovde zadovoljan, a zadovoljni i u klubu onim što mi pružamo. A, vidim da ima prostora, da nismo dostigli neki limit, nego da se i dalje penjemo gore. Dugačak je život i trenerski posao i nisam ni želeo, niti želim da pravim neke velike amplitude, da bude neko lansiranje, jer je onda pad još bolniji. Nego gledam da to ima nekog smisla. Mislim da je kontinuitet jako važan, da samim tim što sam u Metalcu bio godinu i po dana, što sam ovde dve i po godine, da to nešto govori. Nije da nisam mogao ranije da odem i iz Metalca i odavde. Ali, mislim da je klub izvanredan, da ima izvanredne uslove, ljude koji ga vode, da tim ima potencijal, pa pogledajte kako sve ovo ovde izgleda… Sve ovo je za uživanje. I dok je tako, nema mnogo razloga da se razmišlja o nečemu drugom, osim ako ne dođe nešto što ne može da se odbije”.

JEDINI TROFEJ KOJI OVDE MOŽE DA SE OSVOJI JE KUP

Kažete da limit nije dostignut, a TSC je bio vicešampion, igraće drugu godinu zaredom u Evropi celu jesen. Šta je, onda, to gde može bolje?

“Sa toga aspekta gledano - ne može bolje. Ali, ne fokusiram se samo na rezultat. Mislim da klub kao TSC zaslužuje u bliskoj budućnosti trofej i siguran sam da će ga osvojiti. Kad to kažem, jedini trofej koji ovde može da se osvoji je kup. Teško da može nešto drugo. A i njega teško, ali nekako možda i može. Nego, kada kažem da nije dostignut limit i da ima prostora za napredak mislim na sveukupan napredak kluba, na napredovanje igrača, na dovođenje igrača, na ciljeve, ambicije. Sad da kažem da ćemo mi biti ne znam ni ja šta ovde, to je vrlo teško, ali da možemo da igramo još bolji fudbal, da može da dolazi još više ljudi, da mogu igrači da još napreduju, kako ovi koji su ovde tako i ti koje tražimo... Naš zadatak je da pronađemo igrače koji će ovde igrati najbolji fudbal. Vi ste spomenuli koji su to sve igrači, neki od 32 godine, neki od 20 godina, 19, 22, 25. Najviše bih voleo da svi ostanu, da dovedemo još četvoricu igrača koji vrede ne znam koliko i mi ćemo sigurno biti bolji. Ali, ovaj klub ne funkcioniše tako. Ja sve to doživljavam kao izazov, da mi pronađemo te igrače koji se negde možda nisu snašli ili nisu imali dovoljnu podršku ili su došli sad do nekog nivoa da im je baš potreban ovaj sledeći korak. I to je posao svih nas, da pronađemo te igrače, nekog novog Stojića koji igra u nekom Metalcu i koji će doći ovde igrati svoj najbolji fudbal”.

SRBIJA NA EP? DA BUDEMO BOLJI NEGO U KATARU

Bliži se Evropsko prvenstvo, TSC ima reprezentativca Nemanju Stojića, a Aleksandar Ćirković je bio na širem spisku. Šta očekujete od “orlova” u Nemačkoj, kako će Srbija da izgleda?

“Velika je čast za TSC da ima dva igrača na širem spisku, a nadali smo se da će bar jedan biti i na konačnom. Očekujem samo da igramo dobar fudbal, da pokažemo napredak u odnosu na Katar, da budemo bolji nego tamo. Kvalifikacije su bile onako, ne možemo da kažemo “vau”, ali ok, kvalifikovali se posle “sto godina”. Verujem da je naš stručni štab to dobro sve izanalizirao i da možemo da napravimo iskorak - da prođemo grupu. Uvek govorim da je Evropsko prvenstvo teže od Svetskog, da je grupa možda i jača nego što je bila u Kataru, ali bez obzira na to, prvi i jedini cilj treba da nam bude da se prođe grupna faza. Naravno, uz to da igramo dobar fudbal, što selektor želi i forsira. On uvek priča o tome da budemo ofanzivni i mislim da od toga ne treba odstupati. Odbrana će uvek trpeti kad je takav način igre, ali su tako veće šanse da postignemo neki gol i da onda ako uspemo da prođemo grupu, posle je sve moguće. Ako uđete u nokaut fazu, to je jedna utakmica, onda je stvar inspiracije. Mislim da imamo snage, znanja, kvaliteta, iskustva posle Svetskog prvenstva gde smo “leteli” od euforije. Evo i po tome kako mi postavljate pitanje, nismo baš neki optimisti i mislim da to možda i nije loše, da igrači imaju mir, da se dobro pripreme, a zna se da za igranje za reprezentaciju ne treba dodatna motivacija. To je nešto što svima ostaje i što svi žele. Znamo da koliko god nekada bili kritikovani igrači su ti koji najviše žele, posebno ovi koji su pri kraju reprezentativne karijere, da ostave traga i naprave neki uspeh koji će im ostati “za vijek vjekova”.

Ko su vam favoriti za titulu?

“Tipujem na Nemce. Mislim da kao domaćini sa Nagelsmanom, koji je uveo nešto novo, mogu daleko. Uvek su slični favoriti: od Španaca uvek nešto očekujem, Italijani se redovno “nameste”, posebno sa Spaletijem koji je takmičar. Prošle sezone Napoli je igrao možda najbolji fudbal u Italiji i u Evropi. Francuska je uvek tu, Englezi mogu ove godine možda da naprave neki iskorak, sve zavisi od toga ko bude zdrav od igrača i u kakvoj formi posle napornih sezona. Mislim da ćemo tek posle grupne faze moći da kažemo ko je veći favorit od drugog, ali uvek je sličan taj krug. Ne verujem da može da bude neko veliko iznenađenje. Osim Srbije, naravno, koja ako prođe grupu može daleko da dogura”.