INTERVJU – Strahinja Pavlović: Ni Real da je zvao ne bih promenio reč datu Ibrahimoviću

Štoper starog kova zarobljen u telu mladog momka i modernog fudbala. Ali daleko od toga da je Strahinja Pavlović uljez u tom vrlom novom svetu. U doba kada su svi zagledani u društvene mreže on je rariret, podsetnik na neka prošla vremena kad se umesto po lajk išlo glavom na kopačku. I dok u Milanovom sportskom centru radimo intervju, upadica Luke Jovića najbolje opisuje poštovanje koje Pavlović privlači beskompromisnim stavom.
“Izvinjavam se što prekidam, moram da kažem nešto. Kada smo igrali protiv Lacija, tu si beše dobio crveni? Igramo loše, na svaku grešku zviždi ceo San Siro. Ceo znači, bole uši. Ko god izlazi tribine zvižde, mene je sramota. I brat dobija crveni, i ceo stadion aplaudira dok on izlazi sa terena. E, to ti je, da ti ja objasnim, da ne pričamo dalje“.

Pavlović ovu upadicu ispraća laganim osmehom, mada ne tolikim da bi poremetio ozbiljnost s kojom odgovara na pitanja. Jer kao što je svestan da je trudom zavredeo simpatije publike, tako je i svestan da je Milan, uz sve trenutne probleme, ipak nivo sa kojim se do sada nije susretao. I da su defanzivci u Italiji uvek pod posebnom prismotrom. Zemlja koja je fudbalu podarila Paola Maldinija, Alesandra Nestu, Fabija Kanavara ili Franka Barezija navikla je na eleganciju na terenu, na taktičku savršenost. I jednostavno odbija da prihvati da to nije standard, već perfekcija. Kojoj svi moraju da teže, pa i Strahinja Pavlović.

A Strahinja Pavlović je još po nečemu atipičan fudbaler. On je štoper koji se ne plaši greške, čak i ako to znači da treba da sa loptom u nogama pretrči 30 ili 40 metara. U reprezentaciji Srbije, ovoj novoj u kojoj su napadači često odsečeni od ostatka tima, posebno korisna stvar. U Milanu – rizik koji se ne toleriše uvek.

Ali hajde da krenemo prvo od reprezentacije, jer u dvomeču sa Austrijom Pavlović i drugovi su izborili opstanak u A diviziji Lige nacija i ubrizgali sebi malo samopouzdanja pred mnogo važnije kvalifikacije za Mundijal 2026. godine.
“Što se tiče ove Lige nacija, od samog početka smo imali dosta problema. Mnogi igrači su bili povređeni ili nisu bili spremni da igraju. Došlo je i dosta mlađih fudbalera. Jedna drugačija ekipa, koja je drugačije igrala. Mnogo smo se više branili u odnosu na prethodna dva ciklusa kvalifikacija u kojima smo bili napadačka ekipa koja je postizala dosta golova, ali je dosta golova i primala. Sada smo to promenili, jako smo teško davali golove, ali nismo ih ni primali puno. U suštini smo totalno drugačija ekipa, ali mogli smo da vidimo da su svi izuzetno borbeni i da jednostavno svi osećaju dres, osećaju odgovornost i znaju kako da odgovore na sve zahteve i zbog toga mi je jako drago. Prvenstveno što sam i ja takav tip igrača i što to mnogo cenim i volim. Kad se sve sagleda, nije bilo nimalo lako u toj Ligi nacija, pa možemo da budemo prezadovoljni opstankom  u A diviziji“, kaže nam Pavlović u intervjuu urađenom uz veliku pomoć samog Milana, kao i portparola Fudbalskog saveza Srbije Milana Vukovića.

A, kako se sam Pavlović kao defanzivac oseća u tom na novom stilu igre sa mnogo manjim brojem golova?
“Ja sam defanzivni igrač koji voli da igra i napred, tako da je meni i jedno i drugo odgovaralo, a-ha-ha. Ali moram da kažem da je mnogo lakše kada se svi branimo i kada ja kao štoper ne moram da branim prostor od 50 metara, nego prostor od 20 metara. Čak i protiv Španije, koja ima izuzetne igrače po krilima koji nisu uspeli ništa da naprave, jer smo bili dobro postavljeni. Da smo igrali mnogo ofanzivnije, kao što smo znali da igramo, imali bismo mnogo više problema sa Jamalom i Nikom Vilijamsom“.

Pa opet, Srbija nije Francuska ili Engleska da bira u moru potencijalnih reprezentativaca. I uvek nešto fali. Ranije špic ili golman, posle levi ili desni bek, uvek balans u igri. A nema mnogo vremena do početka kvalifikacija i to baš na gostovanju u Tirani.
“Da, uvek nam nešto fali. Tipa, ja sam očekivao da će Svetsko prvenstvo da bude najveći uspeh u istoriji naše zemlje, jer stvarno smo imali dobru ekipu, igrali smo lep fudbal, ali je nešto falilo... Mnogo smo dečje igrali, tako da kažem. Imamo utakmicu koju vodimo sa 3:1, umesto da je zatvorimo, mi primamo dva gola bez veze. Posle protiv Švajcarske, slične situacije. Uvek nam je nešto falilo, ali ova ekipa... Bolje smo namešteni, već četiri godine radimo sa Draganom Stojkovićem. Mislim da smo dosta borbeniji i da na te utakmice, kao što će biti protiv Albanije, koje su jako nezgodne, možemo bolje da odgovorimo“.

Albanija će svakako biti izazovna. I zbog njenog kvaliteta – a na Euru je igrala nerešeno sa Hrvatskom i izgubila na gol od Španije i Italije – i zbog politike. O politici pak Pavlović i ne razmišlja.
“Mi pre svega treba da se isključimo totalno i da budemo fokusirani samo na teren. Da gledamo na Albaniju kao i na svakog drugog protivnika. Oni su isto takmičarska ekipa koja igra jako čvrsto. Imaju par pojedinaca, ali su dobar tim. I na velikim takmičenjima niko ih nije nadigrao, iako oni nemaju toliko velikih imena i toliko dobrih fudbalera u velikim klubovima. Dobra su ekipa i sigurno da će protiv njih najbitnije biti da budemo tim i da pokažemo karakter. To će biti presudno“.

NEMA MISTER MNOGO IZBORA, MORA DA ME PUSTI DA IDEM NAPRED

(©MN Press)

No, hajmo mi nazad na Srbiju. S konkretnim pitanjem: jesmo li pred Katar bili kvalitetniji nego danas? Ili možda danas igramo takmičarskiji fudbal?
“Definitivno smo mnogo lepši fudbal igrali u kvalifikacijama i normalno da se oseća taj izostanak Dušana Tadića. OK, Laki (Lazar Samardžić, prim. aut.) je sad počeo da igra, ali treba mu vremena, još je mlad. On je preuzeo tu poziciju glavnog igrača napred, te desetke. Strašan je igrač, ima mnogo kvaliteta, videli smo i gol protiv Austrije, ali mu treba još malo vremena da bi uhvatio onaj pravi ritam. Normalno da smo igrali lepši fudbal u tih prethodnim kvalifikacijama, sad možda više igramo na rezultat. Ima tu još igrača koji mogu da se vrate i nadam se samo da ćemo za početak kvalifikacija svi biti u formi“.

Javnost se nada i da će napadači biti malo manje odsečeni od ekipe. A tu bi Pavlović mogao da bude posebno važan. Jer možda ne vole svi treneri kada štoperi izlaze visoko, ali s obzirom na probleme u organizaciji napada Orlova sumnjamo da je Piksi jedan od njih?
“Ja volim da se šalim da on više nema ni izbora nego da me pusti, a-ha-ha... Sad ozbiljnije, i ovaj sistem, kad igramo se trojicom pozadi, pa mi pozadi igramo dosta široko, meni otvara više prostora nego našim veznim igračima. A imam taj kvalitet da mogu to da radim i rado preuzimam odgovornost i krenem napred. To može da bude jako dobro u budućnosti. I sada protiv Austrije smo par puta gradili igru na osnovu toga da ja odem gore, da golman prebaci na mene i da tako napravimo višak. Drago mi je da je Mister takođe prepoznao to da mogu to da radim i da mi daje tu slobodu“.

Ima li veze sa tim što je Strahinja kao dečak trenirao i atletiku?
“A-ha-ha. Mislim da više ima veze sa tim što sam imao sjajnog trenera u omladinskoj školi Partizana, Slađana Šćepovića, koji mi je od početka govorio da ću biti štoper, ali me je puštao da igram i špica. Kako mu dune, tu me i stavi“.

ŠEST MESECI PRE DEBIJA SAM U DERBIJU IGRAO DESETKU I DAO GOL

U prvom derbiju protiv Ričmonda Boaćija (©MN Press)

Tu priču, baš pred Mundijal u Kataru, prvo nam je ispričao otac Željko s tim da je on tada Strahinju zamišljao kao zadnjeg veznog?
“Da, tata je voleo uvek da me poredi sa Nemanjom Matićem, još dok je on bio u Benfiki. I igrao sam često zadnjeg veznog i to je dobro izgledalo, ali... Naglo sam izrastao, dosta sam bio spor i onda... Tehnički je sve bilo super, ali nisam mogao baš da ispratim brzinski, a-ha-ha. Tako da, rekli su mi odmah da će štoper biti moja pozicija, ali Slađan je, kad treba, voleo da me gurne i napred. Čak sam šest meseci pre nego što sam debitovao za prvi tim Partizana, igrao derbi i nosio sam dres broj deset i igrao sam prednjeg veznog. I dao sam gol, odigrao sam top utakmicu. Na kraju se završilo 3:3, ali eto... Verovatno mi je i zbog toga ostalo i dan-danas, da volim da se priključim napred“.

To sigurno, ali sigurno i to što Pavlović nije od onih koji na teren izlaze s prvom mišlju: samo da ja ne pogrešim.
“Kada se kreće na utakmice, normalno je da svi imaju taj teret, prvih 10-15 minuta, zbog ambijenta, važnosti, ali taj strah... Mnogo loših stvari donese taj strah od greške. I uvek sam se trudio da ga eliminišem. Čak i ako pogrešim jednom, sigurno ću pet puta uraditi dobru stvar ako nemam taj strah. Normalno, greške su sastavni deo posla i svi grešimo, najbolji na svetu greše. Ali bitno je uvek da si tu i da pokušaš da daš najbolje od sebe“.

Koliko je u oslobađanju od straha pomoglo to što je Strahinji već druga utakmica u seniorskoj konkurenciji bio večiti derbi sa Crvenom zvezdom?
“Uf, dosta. Još je tada na Marakani bilo dosta ljudi, 40.000 i više, sve je bilo fenomenalno. Normalno, imao sam tremu pred utakmicu i sve to, ali čim je počelo sve je prošlo i postalo nekako prirodno. U Partizanu i u Zvezdi, od malena vas pripremaju za tako nešto. Ali sigurno kada se prođe naš derbi sa tako malo godina, sve ostalo bude posle toga lakše, sve bude mnogo lakše i taj pritisak nekako se lakše savladava“.

VIDEO-ANALIZA: STRAHINJA, DRIBLAJ KAO PROTIV ŠVAJCARSKE

(©MN Press)

Već tada se dalo naslutiti: Pavlović nije tip koji se plaši rizika. I kad dobije loptu, ko god da je preko puta, gledaće da ide napred. Malo u šali, malo u zbilji, jedan od njegovih starijih saigrača iz reprezentacije nam je rekao: kad Strahinja uzme loptu niko od nas ne zna šta će da se desi, ali nešto će da se desi.
“A-ha-ha. Nekad imam jasnu ideju šta ću, ali nekad... Na utakmici jednostavno u tim delićima sekunde odlučiš šta i kako, tako da ima jednog i drugog. Ali znam za to, stalno me zezaju, i Mister i pomoćni treneri... Čak je bila jedna utakmica, ne znam protiv koga smo igrali, sad u Ligi nacija, radili smo analizu. I onda pred kraj analize su napravili deo sastavljen samo od mojih driblinga, ne znam, ono protiv Švajcarske, ono guranje kroz noge i tako to. I to su stavili u analizu, kao: Da vidiš šta ti treba da radiš. Tako da često se zezaju na moj račun zbog toga“.

No, Pavlovićev učinak u reprezentaciji nije “za zezanje“: sa svega 23 godine već 44 utakmice za Srbiju i četiri gola. U timu koji je igrao dvomeč sa Austrijom samo su Dušan Vlahović i Luka Jović dali više.
“Sad mi je rekao tata da sam trenutno treći strelac ekipe. Ne znam, meni je najlepše kad igram za reprezentaciju. Najlepše se osećam. Da imam mogućnosti do 40. godine da igram za Srbiju – ja bih igrao. Drago mi je što sam, otkad sam stigao, uhvatio kontinuitet dobar i da već sada sam blizu 50 nastupa i nadam se da ću nastaviti tako i da ih bude što više“.

Jedino što malo kvari utisak jesu poluprazne tribine kad Srbija igra kod kuće, posebno u Beogradu. Smeta li to?
“Iskreno, smeta. Nažalost, mi i kada smo otišli na Svetsko i Evropsko prvenstvo, nismo uspevali da napunimo Marakanu i meni je zbog toga jako žao. Pa, više naših ljudi je bilo na Evropskom prvenstvu nego kod nas u Beogradu. Možda ljudi nisu prepoznali da mi posedujemo to nešto, ne znam u čemu je problem. Sad smo imali opet lepu atmosferu, dođu deca, navijaju, pa ih je lepo videti i lepo ih je posle pozdraviti. Vidi se da su zaista srećni što su tu i stvarno se oseća podrška. Ali mnoge mnogo slabije reprezentacije od nas imaju i organizovano navijanje, a to kod nas nije moguće. Tako da normalno da smeta, voleli bismo da se to promeni i da bude još bolje, a na nama je da nagovorimo navijače da nas podrže“.

MI NISMO TOP 10 REPREZENTACIJA