INTERVJU – Strahinja Pavlović: Blesak nije dovoljan, ovako mora uvek! Hoću velesilu, da zveči

Sredinom devedesetih Danilo Bata Stojković je briljirao u „Gore – dole“. Ove godine u glavnoj ulozi Dragan Stojković Piksi, skoro u rimejku popularne serije, jer je reprezentaciju sa mrtve tačke podigao na nivo učesnika Prvenstva sveta. Na sličan način može se tretirati i deo karijere Strahinje Pavlovića. Kalendarsku 2021. počeo je tako što ga je Monako poslao na pozajmicu u klub koji se borio za opstanak u belgijskom šampionatu, a završava kao komandant odbrane koja će predstavljati Srbiju u Kataru.

Sa najniže tačke otkako je otišao iz Partizana vinuo se, poput svih Orlova, toliko visoko da može precizno da sagleda dešavanja i oceni razmere uspeha u Portugalu pre šest dana. Samo 12 meseci pošto je delovalo da je državni tim na nizbrdici kad je na stadionu „Rajko Mitić“ Škotska boljim izvođenjem jedanaesteraca prošla na završni turnir Evropskog prvenstva.

Sa dna do vrha, kao u seriji.

„Posle teškog udarca prošlog novembra nisam ni pomišljao da možemo ovako da obradujemo narod. Realno, malo ko je“, iskren je Strahinja Pavlović u razgovoru za Mozzart Sport. „Mada, kad smo se u martu okupili na početku novog kvalifikaciong ciklusa i prvi put videli novog selektora, osetio sam optimizam, nadu, zajedništvo, rodila se vera da ćemo napraviti nešto veliko. Znali smo da moramo da se borimo sa favoritom grupe, jednom od najjačih reprezentacija sveta, u tom trenutku aktuelnim vladarom Evrope i da smo posle beogradskih 2:2 u obavezi da svaki meč dobijemo kako bismo završni u Lisabonu sačekali sa šansama za Mundijal. Tad nam je Mister rekao: „Ako hoćemo da idemo na Prvenstvo sveta, moramo da dobijemo nekog velikog“. Da, mogli smo i kroz baraž, ali morali smo ovako. Slađe je, ha-ha-ha...“

Iako je u startu godine bilo gorčine u i oko reprezentacije. Smena Ljubiše Tumbakovića sa selektorske, odlazak Slaviše Kokeze sa predsednikčke funkcije, ambijent nepoverenja i tekovine prošlosti nisu nagoveštavali pomak.

„Znate kako, normalno je da nam ljudi nisu verovali na početku. Samo koji mesec ranije izgubili smo od Škotske, a morali smo da je dobijemo na domaćem terenu. Tako je izgledalo samo na početku. Kako je vreme odmicalo, dizali smo formu, peli se stepenik po srepenik, napredovali timski i individualno. Naš narod kaže: „Nikad se ne zna za šta je to dobro“. Evo nas, godinu dana kasnije, na Mundijalu, čak sad razmišljamo o koraku više“.

Pavlović zaustavlja Bernarda Silvu (© Star sport)

Dočekali su i fudbaleri svojih „pet minuta“ slave. Iako često na marginama kad su reprezentativne akcije u pitanju, morali su dobro da potegnu da bi stekli privilegije kakve uživaju njihove kolege uglavnom iz dvoranskih sportova.

„Kako god da okreneš, fudbal je sport „broj jedan“. Uslovno rečeno, naš problem je što su u Srbiji košarkaši uvek najbolji ili jedni od najboljih. Vaterpolisti? Ljudi, dajte, ima li potrebe objašnjavati? U tenisu imamo najvećeg ikada. Odbojkašice i odbojkaši su neprestano u vrhu. E, sad, mi u fudbalu osciliramo, iako je popularnost znatno veća od drugih. Na sve to, više puta smo razočarali naciju i prirodno je što nam nije verovala. Iz raznih razloga: 2010. je trebalo da prođemo grupu u Južnoj Africi, pre tri godine na glup način ostanemo bez eliminacionih borbi, pa ne prođemo Škote. Realno pričamo, to su razočaranja. Pokušavamo da poboljšamo tu sliku, da publika stekne poverenje i da stadion ne bi bio prazan kao na prijateljskom meču sa Katarom, moramo sami da se izborimo. Na primer, kao što smo u Portugalu“.

Posledica je očigledna: o državnom timu raspreda se danima. Punih usta. Da svaki navijač oseća bliskost, da se identifikuje sa Mitrovićem, Tadićem, Piksijem...

„Osmorica igrača sa poslednjeg spiska su u statusu evropskog ili svetskog prvaka iz mlađih kategorija. Uz nas mlade, poput Ivana Ilića, Uroša Račića, Dušana Vlahovića. Da ne govorim o „senatorima“ reprezentacije. Zato se sećam Misterovih reči prvi put kad smo se skupili: „Ne znam šta drugi primećuju u vama, ja vidim kvalitet“. Kazao je još nešto, što iz tadašnje perspektive izgleda nerealno: „Sigurno ćemo otići u Katar“. On izgovara tu rečenicu, a mi svi, onako... Gledamo se ispod oka. Nisu svi bili ubeđeni, ali koliko smo napredovali videlo se u pripremi gostovanja u Lisabonu. Niko nije bio u grču. E, tad smo znali. Dobijamo“.  

Kao prelomnu tačku ove generacije, mladi štoper ističe jednu od uvodnih utakmica.

„Sa Portugalom, ali u Beogradu. Oni došli, vode 2:0, a mi se vratili. Tad nam je postalo jasno da je Mister definitivno u pravu i da ćemo se boriti za prvo mesto sa favoritom. Na ostalim mečevima smo videli da smo daleko bolji, čak i kad rezultat nije pratio igru. Primera radi, u Dablinu smo izgledali možda i najbolje, a završilo je samo 1:1. E, možda nam se na Lužu, u poslednjem minutu, vratilo za onako nesrećno primljen gol na Ostrvu“.

U međuvremenu Luksemburg i Azerbejdžan, pa veliko finale u Lisabonu. I suze Kristijana Ronalda. Praćena konstatacijom selektora Navigatora, Fernanda Santoša, da je as Mančester Junajteda jednom našem reprezentativcu rekao: „Sad se ne biste radovali da su mi priznali gol u Beogradu“. Većina medija je pretpostavila da se Kristijano obratio baš Pavloviću.

„Pročitao jesam, ali akter te situacije bio nisam“, iskreno će defanzivac Monaka. „Reči su tačne, samo mi se čini da ih je izgovorio Vlahoviću, koji ga je tešio. Ja sam tek kasnije prišao, pružio ruku, primetio da je Ronaldo bio frustriran, nervozan, što je prirodno s ozbirom da je ostao bez direktnog plasmana na Mundijal. Mada, i dalje je veliki, sportski se pozdravio sa svima, čestitao“.

Na najvišem nivou Strahinja Pavlović je sa saradnicima iz odbrane zadržao jednog od najupečatljivijih fudbalera svih vremena da za 180 minuta ne postigne gol.

„Igrao sam protiv, moje je mišljenje, najboljeg na svetu. Oduvek sam ga takvim smatrao. Imponuje mi Kristijanov mentalitet. Priznajem, na stadionu „Rajko Mitić“, dok smo izlazili na teren, malo više sam se zagledao u njega. Ogromno poštovanje, ali istovremeno želja da ga pobediš. Kasnije u Lisabonu – uživanje“.

Osim toga, dueli sa Bernardom Silvom, Diogom Žotom, asovima Premijer lige, sugerišu da nekadašnji prvotimac Partizana krupnim koracima grabi ka statusu fudbalera koji bi sa njima barabar mogao da se takmiči svakog vikenda.

„Oduvek sam verovao da mogu da igram na visokom nivou. U redu, ovo je bio samo jedan meč. A ja hoću da to postane standard, konstanta, da svaki sledeći put bude slično ili bolje. Tek mi je 20 godina, ako nastavim ovako da teniram, ostanem posvećen igri i lopti, siguran sam sam da ću napredovati. Jedino što znam da jedna utakmica nije dovoljna da bi se pričalo da sam nešto napravio. Ne, ne, ne. To mora da traje, pređe u naviku. Nije mi dovoljan blesak, pa da me svi zaborave“.

Let Orlova na Lužu (© Star sport)

U Monaku je Pavlović deo kvartera u poslednjoj liniji, dok se u reprezentaciji, maltene otkako je postao deo državnog tima, „šalta“ na sistem sa trojicom u odbrani.

„Na debiju, sa Rusijom, znam da dosta toga nisam pohvatao, ali kad sam se preselio na pozajmicu u Serkl Briž Belgijanci su počeli da igraju sa tri štopera. Šalio sam se da su to zbog mene uradli. Poenta je da sam u nogama već imao šest, sedam utakmica pre martovskog okupljanja, posle čega mi je bilo lakše da se priviknem na Misterove zahteve. Videli ste kako sad to izgleda, raširimo se maltene po celom terenu, zadnji vezni se spusti po loptu na mestu štopera i otvori mi put da učestvujem u igri. A ja volim da gradim akcije iz poslednje linije i bitno je da mi selektor veruje“.

Šta kaže Stojković?

„Igraj pametno. Ako mi se ukaže prostor da iznesem loptu, da idem što dalje mogu. Protiv Iraca u Beogradu sam to baš često činio. Pre trećeg gola, ja sam doneo loptu Dušanu Tadiću. Tad je Mister video šta mogu. Poenta je da mi nikad ne kaže: „E, hajde sad kreni“, već je poenta da mi nijednog trenutka ne brani. Samo me pušta da procenim da li je to rizično ili ne. Da sam odlučim. Desilo mi se u Lisabonu da sam prodao loptu posle jedne takve akcije i baš sam se iznervirao. A već u sledećem pokušaju bio sam daleko uspešnji i to je to samopouzdanje koje nam je ubrizgao“.

Ne isključivo pouzdanje, već i manire džentlmena.

„Posle tako veličanstvene pobede, ostao je staložen. Samo nam je rekao: „Momci, sve je super, slavite na stadionu, ali kad se vratite u hotel, budite gospoda, nemojte da pravite lom po sobama, ponašajte se dostojanstveno“. I, u pravu je. Kakvi god stereotipi pratili fudbalere, mi smo ipak sporisti. A grupa je takva da nema ko u njoj da napravi neki problem. Niti da, ne daj Bože, provocira“.

Orlovi su provocirali sreću, govorili da će dobiti Portugal i sreća ih je pogledala, da u 90. minutu viziraju ulaznicu za Katar. A tamo, valjda je red, izađemo iz grupe.

„Tu i tamo blesnemo, taman nešto nagovestimo i – stanemo. Sad je, valjda, drugačije. Mlad smo tim, a opet ima igrača koji su mnogo toga prošli na reprezentativnom i klupskom nivou. Imamo i ambijent, kao predispoziciju da napravimo nešto veliko. Prvi cilj je da prođemo grupu, što nismo uradili na poslednja tri Mundijala. Ako bude pristup kao dosad, možemo i više od toga“.

Žreb mundijalskih grupa zakazan je za 1. april, kako sad stvari stoje Srbije će ga dočekati u trećem šeširu. A koga bi voleo Strahinja Pavlović za protivnike?

„Verujte mi, nisam razmišljao. Znam samo da će meni, sa 21 godinom biti nestvarno da budem učesnik Mundijala i odmerim se s najboljima. Ako baš insistirate, voleo bih Argentince ili Brazilce, igrače najviše klase, neku velesilu, da zveči. S druge strane, želeo bih da nam, na papiru, grupa bude lakša kako bismo imali veće šanse da napredujemo do nokaut faze, ali igrački bih hteo da se odmerim sa najboljima. Sigurno će tako biti. Pre ili kasnije. Da vidim na kom sam nivou, mogu li u istoj ravni u kojoj su, primera radi, Belgijanci ili Englezi. Tad si najpošteniji prema sebi, kad se odmeriš sa najvećima. Tačno znaš gde si i na čemu moraš da radiš“.

IMAMO REPREZENTACIJU ZA NAREDNIH DESET GODINA

Kičma tima koja je iznela kvalifikacioni ciklus za Mundijal nagoveštava da Srbija za reprezentativni fudbal ne bi trebalo da brine.

„Kad pogledate godišta, gro selekcije je u rasponu od „klase 94“ do „2001“. To je naša velika prednost. Stariji su samo Tadić, Stefan Mitrović, Lazović i Mladenović. Recimo, Aleksandar Mitrović ima 27 godina, a već osam igra za reprezentaciju. Klasa! Dolaziće mlađe generacije, što je prirodno, ali baza je postavljena, na zdravim je nogama i deluje da imamo ekipu za narednih četiri, pet ciklusa. Mirni smo narednih desetak godina“.

SAVACIUM DAO DVA IGRAČA ZA MUNDUJAL

Zaiskre oči Strahinji Pavloviću na pomen činjenice da je u večeri za pamćenje u Lisabonu trenutke velike sreće delio sa Sašom Lukićem, imajući u vidu da su počeli karijere na istom mestu, u Savaciumu iz Šapca.

„Neverovatno! Tako mali klub dao je dva igrača za naredni Mundijal. Naš trener Zoran Kokanović je baš ponosan, a ni mi ne zaboravljamo odakle smo krenuli. Meni je bilo šest, sedam godina, a zbog uklapanja smena u školi i treninga u Savaciumu često sam trenirao sa Saletovom, četiri godine starijom generacijom. Gledao sam ga kao neku vrstu uzora, rekao da bih voleo da se moja karijera kreće njegovim putem, jer je ubrzo Lukić otišao u Partizan. Sad smo obojica u „ligama petice“ i – na Mundijalu. Čudo“.

NIKO KOVAČ NAVIJAO ZA SRBIJU

Trener Monaka Niko Kovač, pre šest dana, u razmaku od samo nekoliko sati, imao je dvostruki razlog za zadovoljstvo. Najpre je njegova Hrvatska izborila plasman na Mundijal pobedivši Rusiju na Poljudu, da bi fudbaler Kneževa predstavljao stenu u odbrani Srbije koja je u Lisabonu odbila veliki broj naleta Portugalaca i otišla u Katar.

„Posle utakmice sa Portugalcima mi je poslao poruku, a kad sam se vratio u Monte Karlo rekao: „Super, odlično ste igrali, navijao sam za vas“, predočio je Pavlović.

Ozarenog lica, prirodno je očekivati da mu se status na stadionu „Luj Drugi“ popravi.

„Ove sezone je daleko bolje nego prethodne. Već sam odigrao šest utakmica. Napredujem, sve mi je lakše, jedino što znam da na klupskom nivou nisam kao u selekciji. Teško je održati formu kad jednu igrate, pa dve ili tri ne, pa onda ste opet na terenu, međutim, zadovljan sam. Teško je oceniti hoće li mi partija sa Portugalom dodatno popraviti status u Monaku. Niti sam sa trenerom pričao o tome, niti se mešam, niti mi je to posao. Profesionalac sam, a uz to mlad i nije moje da pričam, nego da treniram i igram. Kad i kako mi se kaže. Jedino što bih voleo da tokom 2022. odigram što više utakmica za klub, kako bih bio spreman za Mundijal“.