INTERVJU – Slaviša Jokanović: Znam da Fulamove pobede mnogima u Srbiji ulepšaju vikend. Obećavam, biće ih!

Kraj se zove Motspur i nalazi se na periferiji Londona. Do njega ne ide ni metro, već voz. Na prvi pogled, tipično englesko seoce s identičnim crvenim kućicama, malim dvorištima i po dva parking mesta ispred svake.

Tišina prosto poziva da je primetiš. Prođe poneki automobil koji je naruši i jedino što privlači pažnju jeste tup zvuk lopte koje dolazi odnekud. Čuje se, ali ne može da se vidi odakle stiže zbog guste žive ograde. Ni najbolji paparaco ne bi uspeo da izvuče nešto kroz taj zeleni bedem. Zvuk nas vodi nekoliko stotina metara dalje do ulaza na kojem piše „Fulham training center“.

Izgleda – normalno. S merom i jednostavno. Nešto nalik maloj baraki je prijavnica sa osobljem.

„Slaviša Jokanović.“

Lozinka da vas udobno smeste, posluže kafom, daju vam šifru za wi-fi i budu izuzetno ljubazni dok čekate. Zakazani termin je u podne, ja sam poranio pola sata. Za svaki slučaj. Slaviša Jokanović se pojavljuje desetak minuta pre dogovorenog roka, srdačno se pozdravlja sa zaposlenima i vodi nas u klub. Stepenicama do prostrane kancelarije koja više liči na neku korporacijsku odaju nego na objekat na stadionu, a onda iz nje u manju kancelariju. Dve fotelje, frižider, kancelarijski sto i velika tabla na kojoj su ispisane startne postave, rezerve, formacije... Na stolu razne tabele s imenima pored kojih stoje pretrčani kilometri i još neke stavke koje ne razumemo.

Može da počne... Slaviša Jokanović ima slobodan dan, ali tu je. Dogovor je dogovor. Obećao je Šoletu i Rosketu koje zna dugo i koji su nam omogućili ovaj intervju.

Iako trenutak nije najbolji. Makar iz naše vizure. Baš u danu kada ostrvski tabloidi barataju njegovom smenom iz „dobro obaveštenih i neimenovanih izvora“. On ne deluje zabrinuto ni trunku. Nekoliko dana kasnije nam je bilo i jasno zašto je takav kada smo pročitali izjavu Fulamovog vlasnika Šahida Kana koji se podsmehnuo ostrvskoj štampi i njihovim izvorima.
„Nemamo učinak kakav smo želeli jer pre svega nismo uspeli da zatvorimo prilaze našem golu. Dosta ih lako i naivno primamo i još nismo našli idealnu četvorku u poslednjoj liniji koja bi dala neke garancije. Nismo uspeli da napravimo korak koje se očekuje kada uđete iz Čempionšipa u Premijer ligu. S druge strane, dolacima Širlea i Vijeta smo postali još kvalitetniji u ofanzivnom delu. Nemamo problem s postizanjem golova, što je obično najveći problem ekipa koje dođu iz Čempionšipa“, započinje Slaviša Jokanović ekskluzivni razgovor za MOZZART Sport o najaktuelnijim momentima.

„UBIJA NAS ŠTO NE MOŽEMO DA PROĐEMO BEZ PRIMLJENOG GOLA“

U Engleskoj su ga prepoznali kao trenera specifičnog stila za koji je igračima potrebno nešto duže vreme za adaptaciju. Možda rezultati zato trpe? Jer hoće i lepu igu i bodove.
„Ne slažem se s tim mišljenjem koje postoji ovde, a izgleda i u Srbiji. Kad god smo želeli da se spustimo do našeg šesnaesterca, to nam nije uspevalo. Generalno, ideja nam je da smo duže s loptom i da zavisi od nas. Nismo pokazivali kvalitet kada smo igrali bez lopte. Probali smo čak i sa četiri centarhalfa, u jednom momentu se pojavljivao i peti. Nažalost, prate nas slični problemi i kardinalnim greškama srljamo u poraze“.

Očekivalo se više od Fulama posle atraktivnog prelaznog roka, ali sve ima svoje za i protiv.
„Klub je doveo 12 novih igrača. Neki od njih su i dalje u fazi adaptacije na novi stil, život i fudbal. Došla su pojačanja u vrednosti od 100.000.000 evra. Ne bih da ulazim u analizu kako su došla, ali sada kada je sezona počela, odgovornost je na meni kao na treneru. Doveli smo petoricu poslednjeg dana prelaznog roka i oni su ušli u sezonu bez dana priprema s nama. Još smo u procesu analize da li neki od njih mogu da donesu poboljšanje igre ili ne mogu. Faktički, neke moramo da testiramo na utakmicama i da vidimo šta nam donose. Na startu ove sezone smo u nekim segmentima mnogo slabiji nego u istom periodu prošle, ali u ofanzivnom delu imamo još više kvaliteta. Moramo da nađemo balans između te defanzive i ofanzive, a to nije lako u takmičarskom delu sezone.“

Ne treba biti Nostradamus da biste otkrili šta je najveća boljka Fulama. Jokanović to i ne krije.
„Ubija nas to što ne možemo da završimo utakmicu bez primljenog gola i što smo samo jednom završili meč s manje od dva primljena gola. Kada primate tri, četiri, pet golova, onda je teško doći do bodova. To su stvari koje pod hitno moramo da rešimo. U poslednje vreme nam igraju dva štopera koji su igrali i u Čempionšipu. Ali izgubili smo oba spoljna igrača. Frederiks je otišao u Vest Hem, Met Target se vratio u Sautempton. Sad su tu neke druge opcije koje pokušavamo da implementiramo i da stvorimo garancije da nećemo primati toliko golova.“

„AU, PA OVAJ JE DOBAR“

Za napad ne brine. Momak sa brojem 32 i prezimenom Mitrović na dresu garantuje da će ih biti. Prošle sezone je prevagnuo da Fulam prođe kroz vrtloge Čempionšipa, a u sličnom stilu je nastavio i na početku Premijer lige. A došao je u minut do 12... Čak je i bilo prošlo 12 kada je Fulam dobio zeleno svetlo poslednjeg dana prelaznog roka da registruje pozajmicu Aleksandra Mitrovića iz Njukasla.
„Ljudi u klubu su tada imali neke opcije za napadače, ja sam rekao da je Mitrović najbolja. Nije igrao u klubu, nisu želeli da ga daju Bornmutu i nekim direktnim konkurentima u borbi za opstanak iz donjeg dela tabele. A klubovi iz gornjeg dela tabele ga nisu hteli. Onda se dešava poslednji dan prelaznog roka i on dolazi kod nas. Nije trebalo mnogo vremena da pa da mi kažu: ’Au, pa ovaj je dobar!’ Jeste dobar, kažem. ’Ajde da ge kupimo.’ Ajde. I tako je išlo...“

Bila je to jedna od najluđih priča poslednjeg dana prelaznog roka. Famozni „deadline day“.
„Čuo sam se s njim nekoliko dana pre toga i shvatio sam njegovu situaciju, hteli su ga još neki klubovi. Anderleht je video kao najbolju opciju, zahvalio mi se i rekao mi je da ide tamo. ’Ništa onda, želim ti sve najbolje. Ako nešto bude, ti zvrcni’. U međuvremenu se to izjalovi i on se javlja. Ali i pre nego što se javio, ja sam nešto načuo i znao da propada posao u Briselu.“ 

Da li ste očekivali da će baš tako dobro da se uklopi? Odmah je počeo da rešeta mreže i bio najbolji igrač Čempionšipa u drugom delu sezone...
„On nije nepoznat igrač, znam njegove karakteristike. Naišao je na ekipu koja mu odgovara, ja sam bio siguran da će se dobro uklopiti i onda je radom i ogromnom željom uzvratio na najbolji način. Imao je veliki motiv jer je išlo Svetsko prvenstvo. Ekspresno nas je unapredio, zavredio respekt svlačionice, kluba, ljudi koji rade ovde, pa i šire...“

Kako su se poklopili stilovi igre Fulama i Aleksandra Mitrovića? Na prvi pogled to nije delovalo kao idealna kombinacija...
„Ranije sam imao neke igrače sličnih karakteristika koji su u teoriji mogli da nam odgovaraju i da nam donesu to što je doneo Mitar. Probali smo s Krisom Martinom godinu dana pre toga. Verovali smo da on može da uradi ovo što je uradio Mitrović, ali iz nekih raznih razloga nije uspeo. Posle toga smo lutali sa igračima nekih drugih karakteristika koji se nisu baš najbolje uklopili u to što mi igramo. A Mitrović se sjajno uklopio. Zna se šta on može i isto tako znamo šta ne može. On naporno radi da popravi i to u čemu je dobar i u čemu nije. Sve ljude u klubu je kupio radom, profesionalošću i zalaganjem. Svaki slobodan dan je ovde u klubu. Da li je to teretana, oporavak, individualni rad... Šta god. Uvek radi nešto. Njegov profesionalizam je za desetku.“

Njegovim dolaskom počela je i ona serija bez poraza koja vas je lansirala u vrh tabele.
„Već smo imali nekih mesec dana bez poraza, a njegovim dolaskom smo dobili još više. Kao i dolaskom Mata Targeta. Obojica su se uklopila ekspresno. Mitrović je taj koji je mogao da otvori utakmicu, da postigne gol u poslednjem minutu, da probije protivnika kada se brani... Mnogo nam je pomogao i da budemo snažniji u prekidima. Imalo je multifunkcionalnu ulogu. Mogli smo preko njega da preskačemo poslednju liniju rivala. Mogao je da zadrži loptu, da nas odmori. Preko njega smo mogli da prebacimo težište igre na njihovu polovinu, a da nam se lopta odmah ne vrati na našu. Ima tu puno situacija u kojima nam pomaže.“

„OVDE ĆEŠ I DALJE DOBITI APLAUZ ZA KLIZEĆI START“

Koliko je fudbal u Premijer ligi razlikuje od onog u Čempionšipu? Ne govorimo samo o kvalitetu, nego o stilovima igre.
„Ovo je zemlja gde se igra najtvrđi i fizički najzahtevniji fudbal. Možemo da pričamo o lepoti ili atraktivnosti španske lige, ali ovde je ulog najveći. Premijer liga je još tvrđa i još brža. Vrlo težak fizički posao. Engleska je i dalje zemlja gde ćeš dobiti aplauz posle klizećeg kada izbaciš loptu van terena. Iil kada izađe u korner i imaš šansu da napadneš iz prekida. To ljudi vole i cene, to su karakteristike engleskog fudbala. Španski fudbal je bazično u pasu, engelski fudbal je u šutu. Naravno da se te neke stvari primiču jedna drugoj. Engelski fudbal se primiče kontinentalnom.“

Stranci su promenili Premijer ligu, dok u Čempionšipu još imamo klasičan ostrvski stil. Ali i tu ga ima sve manje. Koliko se on promenio i odmakao od starog, ostrvskog stila?
„To je interesantna liga. I danas pratim šta se tamo dešava. Drugačiji je to fudbal. Nije ga lako igrati. Kada sam analizirao utakmice, nalazio bih mnogo grešaka ili prostora koji bi mogao da iskoristim. Ali u praksi, kada treba da to odigraš, često je neprimenjivo jer je sve prebrzo. Ne znaš u kojem momentu ćeš naići na ekipu u ovom ili onom raspoloženju. Čist primer je Kardif koji je gajio totalno ostrvski fudbal. Kad želi da rizikuje, on ti ubaci sedam igrača u šesnaesterac i brani se s jednim. Te stvari nije lako izdržati. Ako ih ne iskontriraš, izguraće te s terena. Ja volim kad me neka ekipa presinguje. Daje mi mogućnost da, ako skinem taj prvi presing, posle mogu da napadnem četiri na četiri ili tri na tri preko cele polovine. Ako to ne uradiš, dolaziš u situaciju da moraš da probiješ protiv 11 igrača što je veoma teško. Nil Vornok je jedan od najboljih primera te škole, dok su Vulvsi bili ekipa već viđena ekipa za Premijer ligu. Igrali su izuzetan fudbal sa Nevesom i ostalim igračima koji su po kvalitetu premijerligaški igrači... Ali u istom momentu je Kardif pokazao da može da se igra i drugim stilom.“

Oni su različitim stilovima obezbedili direktnu promociju, vi ste morali kroz plej-of. Kakav je osećaj kada vas sa svih strana zasipaju pritiskom da igrate utakmicu na Vembliju od 150 ili 200.000.000 funti?
„Da li je 150.000.000 ili 100 evra, ne razmišljam o tome, niti uzimam kao veliki pritisak na sebe. Istina, ambijent nije uobičajen za ekipe iz Čempionšipa. Igraš pred punim Vemblijem koji je odmah bio rasprodat. Postavljalo se samo pitanje da li u tom ambijentu možemo da nađemo mirnoću i da igramo taj stil koji smo igrali dve godine.“

„NISAM ESTETA, ZANIMAJU ME SAMO BODOVI“

Koliko je vam bitan način na koji dolazite do uspeha? Stil? Lepa igra?
„Jedini cilj u fudbalu i sportu je da pobediš. Nije stvar u estetici, već na koji način veruješ da možeš da dođeš do cilja. Sa igračima koje imam u ekipi, verujem da mi je lakše da dođem do bodova na način na koji mi igramo, nego na neki drugi. Nisam esteta. Jedini interes su bodovi. Sve zavisi kakav materijal imaš u rukama. Nismo mi tim koji može da gnječi Siti u njihovih 16 metara. Moramo da prihvatimo to.“

Upravo iz Sitija su vam od Pepa Gvardiole stigli komplimenti i pohvale za način na koji igrate fudbal. Kolika vam je to satisfakcija?
„Pred utakmicu je to sve lepo i fino. Kada dobiješ utakmicu, lako je biti gospodin u tim situacijama. Gvardiola je čovek koji je napravio neke korake i ideje koji su delovali kao neostvarivi. Svi mi imamo ideje koje pokušava da ostvarimo, njemu to uspeva. Ali on se izborio i za status da može pojača svoju ideju pravim potezima. Može da dovede samo jednog igrača od 80.000.000. To je mnogo bolje nego kupiti 12 igrača za 100.000.000. Kada mu je zafalio golman, on je našao najbolje moguće rešenje u tom trenutku za stil koji igra. U odnosu na takve timove, svako mora da se adaptira i niko ne može da pretenduje da u tom fudbalu bude bolji od njih. Možda dve-tri ekipe poput Liverpula, Barselone ili Reala mogu da pokušaju i to je to. Ostali moraju da se adaptiraju.“

Ko igra najbolji fudbal na Ostrvu?
„Siti i Liverpul. Čelsi je napravio dobre korake s novim trenerom. Igraju totalno drugačiji fudbal nego pre. Sari je izuzetan trener, meni vrlo interesantan za analiziranje i obogatio je Premijer ligu. Imao sam prilike da posmatram njegove treninge i da vidima kako shvata fudbal. Našao je ekipu koja ima materijal za ono što želi. Ispratili su ga s novim golmanom i Žoržinjom koji je vrlo bitan za celu priču. Pomerio je Kantea na drugu poziciju i došao do drugih kvaliteta. Ipak, koncentracija kvaliteta je takva da može da pokuša. Isto kao što je kvalitet postojao i kod Kontea. On je prve sezone dominantno osvojio titulu igrajući s trojicom pozadi, a posle toga je bila slabija sezona. Jer kad ne uđeš s Čelsijem u Ligu šampiona, to je uvek neuspeh. Dešavale su mu se neke situacije s Kostom i još nekim igračima, klima nije bila baš najbolja... Ali o Konteu ne može da se govori kao o neuspešnom treneru.“

Letos su ostrvski mediji pominjali i vas kao kandidata za klupu Čelsija. Kako ste reagovali na to?
„To nije ni bilo moguće jer sam ovde bio pod ugovorom i klub nije imao nikakve namere da menja trenera. Ovo je zemlja s toliko tračeva i uvek se priča da neko gubi posao. Čim odigraš nekoliko boljih utakmica, kandidat si za nešto veliko. Čim odigraš nekoliko loših, smenjuju te u javnosti. Zato nemaš vremena da mnogo razmišljaš o tome šta se piše. Ja sam došao u Fulam kada je klub platio obeštećenje Makabiju da me dovede, ali to se retko dešava i teško su izvodljive stvari u svetu fudbala. Nisam to video kao situaciju koja je mogla da se realizuje.“ 

„NIJE MI BITNO DA LI NEKO IMA 16 ILI 35 GODINA“

U Fulamu ste pored rezultata i dopadljive igre uspeli da se istaknete još jednim bitnim segmentom. Stvaranjem igrača. Rajan Sesenjon je kod vas postao vunderkind engleskog fudbala, nedavno ste iznenadili Ostrvo kada se u vatru ubacili 15-godišnjeg Harvija Eliota.
„Nemam problema sa tim da li imaš 16 godina ili 35. Sesenjon ima 100 utakmica u Čempionšipu. Talentovan je ima, izuzetne vrline i već naredne godine može komotno da bude igrač nekog top engleskog ili evropskog kluba. S druge strane, ovaj mali Harvi što se pojavio, pratim ga odavno u školi. Neke stvari gledam, o nekim se informišem. Imamo internacionalne pauze kad mi odlazi mnogo igrača, imamo tri takmičenja kad nije logično da neke igrače koristim i to je šansa za mlade. Mali Harvi je igrač koji nije nepoznat užem fudbalskom ambijentu iako je bio vest dana. Za njega se čulo i pre nego što sam poečo da radim s njim. Dečko ima obaveze u školi, povremeno radi s nama i ne mora da znači da će sigurno postati igrač. Tek je na početku. Ali bez sumnje, ima ekstra kvalitet za dečaka u tim godinama. Po fudbalskim godinama nije petnaestgodišnjak.“

Spekuliše se i da Engleska želi da ubedi Toma Karnija da igra za njih umesto za Škotsku. Napravili ste od njega potencijalnog reprezentativca. Majstor je sa loptom i ne liči na tip škotskog fudbalera.
„Da li je Škot, Japanac ili vanzemaljac, to je manje bitno. Koristimo njegove karakteristike i pozitivne stvari koje ima. Istovremeno je i pun nekih slabosti. Ali pokušavamo da njegovim vrlinama sakrijemo mane. Nije snažan, nije brz, ali je izuzetno jak na lopti. S njom može svašta. On je jedan od veoma bitnih igrača u mojoj defanzivnoj strategiji. Već dve godine ne može da oduzme nijednu loptu. Eventualno rukom da je oduzme, pošto nogom ne ume. Ali je ne gubi kad je kod njega. I kada imaš njega u timu, ulaziš u momenat da igraš mnogo manje bez lopte. Što je za nas bitno. To je stil igrača kao što su bili Gaskojn, Le Tisije, Merson... Sada je to mali Medison iz Lestera. Drugačiji igrači od ostrvskih. Malo je tih Engleza koji umeju da sakriju loptu, ali ih ima.“ 

Premijer liga je puna trenerskih zvezda poput Gvardiole, Murinja, Klopa... Sa svojim harizmama, izjavama i ponašanjem donose dodatnu dozu spektakla. Čak i oni nekad pucaju pod pritiskom. Vi ne ostavljate takav utisak.
„Pokušavam da to opterećenje ne gledam kao stvar života i smrti. Moj je posao da nađem način da pobedim i ne doživljavam nijednu situaciju tragično koliko god to izgledalo nekome iz drugog ugla. Posao shvatam kao kreativnu stvar, jer ne mogu ja da skočim u 16 i izbijem glavom loptu ili da završim neku akciju sa pet metara. Znam koliko emocija i osećanja ima oko mene, ali pokušavam da budem miran.“

„DREKA, VRISKA, TRKA? TO NISAM JA“

Čak ni u trenucima velikih pobeda prošle sezone niste gubili tu hladnokrvnost.
„Ne vidim sebe kao nekog ko trči u krug i viče. Pokušavam da tretiram igrače kao odrasle ljude. Dreka, vriska, trka su za mene odraz lične nesigurnosti. Ako želim da ti objasnim, moram da te gledam u oči i da ti normalno kažem šta očekujem od tebe. U nekim ekstremnim situacijama, svima se dešava da mašu rukama, a to je uglavnom kada dozivam nekoga ko je dosta udaljen od mene. Pokušavam da igračima budem od pomoći jer to mi je posao. Ja sam prvi koji treba da im skrene pažnju na grešku. Unutrašnje zadovoljstvo kada dobro odradim posao mi je dovoljno. Neko to pokazuje na onaj način, ja na ovaj.“

Ali imate i dozu tog alanfordovskog humora. Umete da budete sarkastični i ironični...
„Čitao sam Alana Forda. To je strip moje generacije. Ne samo da sam čitao, već sam i skupljao. Kasnije sam sve to morao da prodam jer nisam bio dovoljno finansijski sposoban da to izdržim. A imao sam sve ili skoro sve brojeve... Moje šale jesu ironične. Ali svi smo mi na neki način glumci u ovom poslu kojim se bavimo. Privatno se ponašam onako kako me poznaju prijatelji. Kada nema ništa profesionalno, mogu da budem mnogo zabavniji nego što nekom ostavljam utisak baveći se ovim poslom.“ 

„JA STALNO GASIM SVETLA PO ZEMUNELU, ONI IH PALE...“

Takvi ste bili i na početku karijere kad ste postali Partizanov trener. A nije baš da ste planski postali šef struke u Humskoj i da vas je neko pripremao za tu ulogu.
„Nije se očekivalo da će Đukić otići, a nije bilo mnogo kandidata. Pominjali su se Vermez, Ilija Petković i slika nije bila ništa jasnija. Bilo je to vreme kada se pojavila garnitura ljudi iz moje generacije koja je mislila da je došlo vreme za nju. I oni su me predložili. Gordan Petrić, Ivan Tomić, Bata Mirković, pričalo se i s Peđom Mijatovićem da li bi na neki način i on mogao da pomogne... Tako sam se i ja uključio u vođenje kluba. Neki idu od mlađih kategorija, manjih klubova, a ja sam posle nekoliko meseci u jednom malom španskom klubu postao trener Partizana. Moram da budem zahvalan klubu koji mi je pomogao u igračkoj i trenerskoj karijeri.“

Jokanović otkriva i jednu zanimljivu priču iz tog perioda...
„Odnosio sam se prema Partizanu kao prema svojoj kući i smatram da je to moja kuća. U jednom trenutku sam živeo na Teleoptiku i išao sam okolo da gasim svetla po sportskom centru. Nije bilo logično da smo tamo samo ja i čuvar, a uključeno 120 sijalica?! Međutim, oni su išli, pa palili ponovo. Mene su kod kuće učili da ugasim svetlo kada izađem iz sobe. I tako, kako prođem u Teleoptiku, ugasim svetlo. Oni naiđu pa upale. Iz nekog sigurnosnog straha, šta li...“

Koliko danas pratite dešavanja u Partizanu?
„Trenutno nisam uključen u dešavanja u Partizanu, ali pratim šta rade. Pogotovo sada kada su tamo Bata i Gordan. Nisam prestajao da pratim ni posle odlaska. Kao što nisam prestao da pratim šta se dešava u Vojvodini, kao ni u španskim klubovima u kojima sam bio. Pratim sve klubove koji su mi hleba davali.“

Partizan voli, ali ne mrzi ostale srpske klubove...
„Sav taj rivalitet koji postoji između Partizana i Zvezde u ovim nekim modernim vremenima, meni sada izgleda prilično smešno i detinjasto. Normalno je da kada se igra derbi, želim da Partizan uvek pobedi. Ali kada Zvezda igra Ligu šampiona, želim im da budu uspešni u tom takmičenju. Uostalom, već su napravili veliki uspeh plasmanom u Ligu šampiona.“ 

Za veliki rivalitet ga vezuju i najlepši trenuci trenerske karijere u Partizanu.
„Partizan je tim koji te uvek obavezuje da pobeđuješ i osvajaš titule. S druge strane postoji veliko rivalstvo sa Zvezdom koje je za mene čisto sportsko rivalstvo i nikako drugačije. Zato su mi pobede u derbijima najslađi momenti. Što u igračkoj, što u trenerskoj karijeri. Verujem da je tako i na njihovoj strani. Taj derbi sam živeo na terenu, na klupi i na ulici. Družio sam se s nekim drugim ljudima na ulici i imalo smo neki drugi rivalitet u odnosu na današnji. Kako zvezdaša verovatno ima više, ja sam predodređen da imam više poznanika koji navijaju za Zvezdu. Ali taj naš rivalitet je uvek bio i još je mnogo zdraviji nego što je onaj između današnje omladine na stadionima i ulicama.“

„U SRBIJI NEMA STRPLJENJA“

Ušli ste u istoriju Partizana sa dve vezane duple krune, ali ni to nije bilo dovoljno da ostanete na klupi treću sezonu.
„Tražilo se da se uđe u Ligu šampiona. Nema strpljenja u Srbiji... Navešću vam primer iz Fulama. Ljudi koji prate klub imaju normalnu percepciju. Prve godine smo jedva ostali u ligi. Druge godine smo došli do baraža. Tada sam pratio neke komentare i analize kada navijači pričaju o Fulamu i očekivanjima. Jednom tom prilikom su zaustavili ljude na ulici koji su simaptizeri Fulama. Otprilike pedesetogodišnjaci. Njihova analiza je bila da igramo bolji fudbal, da smo napredovali, ali da nismo spremni da iste godine uđemo u Premijer ligu. Rekli su da Fulam neće proći, ali moguće je da bi mogao sledeće ako nastavi tako. U tom trenutku mi nije bilo preterano drago zbog njihovog razmišljanja. Želeo sam pozitivniju i euforičniju reakciju navijača, ali se ispostavilo da je taj čovek vrlo trezveno i realno razmišljao. On je to ispričao s tolikom mirnoćom... To kod nas nije moguće. Tako logično i realno razmišljanje se ne sreće u Srbiji. Radio sam najbolje što sam umeo u Partizanu. Klub mi je mnogo dao, ja sam pokušao da mu vratim. Bilo je to lepo iskustvo, ali je bilo prevelike tenzije da bi se saradnja nastavila.“

Vaša generacija nije uspela da uradi to što je nameravala... Da li navijači mogu da očekuju vaš povratak u Partizan jednog dana? Da završite to što ste započeli?
„U tom trenutku je to bila dobra ideja. Mi smo to gurali jedno vreme dok nas nisu počistili. Mislili smo da smo mi ti koji treba da dovedemo Partizan na neke nove visine. Imali smo dobre namere. Ali nismo se snašli u nekim drugim situacijama. Nikad se ne zna šta može da se desi u budućnosti. Ja dolazim iz tog fudbala koji se igra na našim prostorima i naravno da me vezuju emocije za taj fudbal. Za Partizan najviše, ali verujte da pratim i sve šta se dešava oko Vojvodine. Verovatno ću ostati dužnik našem fudbalu jer mi je dao više nego ja njemu. Ali nikad se ne zna gde će život da te odvede. Mene je život vodio u šest razliitih zemalja, a nikad nisam ni pomislio da će to tako da ide. Kao što Poketino kaže: ’Pusti se da te fudbal nosi’. Ja sam se pustio.“

Ali vas je fudbal čudno vodio. Od Partizana preko Tajlanda i Bugarske do Engleske?! Pa povratak u Englesku preko Izraela. Da li ste na Tajlandu očekivali da ćete za koju godinu dana biti u Premijer ligi? Ipak je to fudbal na marginama.
„Na Tajlandu sam bio izuzetno srećan. Radio sam u najboljem klubu, s dobrim ljudima, bilo je lepo životno i fudbalsko iskustvo. Kao neki tajlandski Partizan. Kao što sam i u Bugarskoj radio za veliki klub. Uvek je bilo bitno da se pobedi... U Srbiji, na Tajlandu, u Bugarskoj... Na Mesecu ako treba. Cela fudbalska logika je da se pobeđuje bez tog olimpijskog gesla važno je učestvovati. Zato nije lako bilo ni biti prvak zemlje od 60.000.000 stanovnika. Možemo da diskutujemo o tome kakav je to kvalitet, ali i tu je neko prvi, a neko poslednji. Bilo je divno živeti u Aziji, u Bangkoku.“

„ŽAO MI JE ŠTO NISAM MOGAO DA DAM ŠANSU VUJADINU SAVIĆU“

Kako je došlo do Engleske?
„Tako što sam radio u Erkulesu. Prihvatio sam da vodim ekipu u poslednjih pet kola kada su praktično već bili ispali. Imao sam ugovor na 20 dana. Kontakti i poznanstva iz tog perioda su mi pružili priliku da dođem u Englesku. Prihvatio sam posao koji mnogi ne bi i tako se preporučio nekome u Engleskoj.“

Uspeli ste da Votford uvedete u Premijer ligu, ali ste se potom rastali s klubom. Nažalost mnogih ljudi u Srbiji koji su vas bodrili i jedva čekali da vide nekog srpskog trenera u Premijer ligi...
„Nisam imao vremena da budem tužan. Znam da je mnogo ljudi u Srbiji pratilo Votford. Da se pratio kao što se sada prati Fulam. Tu su dvojica naših ljudi koji se peglaju po Premijer ligi. Logično i ljudski je da se simpatije gaje prema Srbima. Znam da ni kod nas nisu zadovoljni rezultatima Fulama, ali obećavam da ćemo da radimo još više da budemo bolji i da ispunimo očekivanja. Osećam dosta pozitivne energije iz Srbije i znam da bismo nekim ljudima napravili ugodniji vikend ako bi pobedili utakmicu iako to nisu stvari od životne suštine. A u Votfordu se igrao drugačiji fudbal. Imao sam najbolje napadače u ligi, nismo igrali taj stil koji igramo u Fulamu. Forsirali smo ofanzivan fudbal i gurali ka gore jer smo znali da možemo da postignemo više golova nego rival.“

Jokanović bez postavljenog pitanja podseća na još jedan „srprski“ detalj iz Votforda.
„Sa mnom u Votfordu je radio Vujadin Savić i bio je tu šest meseci. Bio je prilično nespreman, kada je došao, ali peglao se, borio se... I onda je došao na nivo da bude konkurentan za sastav. Nažalost, u tom trenutku smo već bili uhodani, pobeđivali smo i nisam imao prostora da mu dam šansu. A zaslužio ju je i pomogao mi je u poslu. Izuzetan je profesionalac i radnik. Inteligenetan je i uspeo je da shvati da nisam mogao da mu pružim šasnu iako smo zemljaci. Interesantan je lik i iz privatnog ugla. Čak i zbog tog navijačkog opredeljenja. Jedno vreme su ga gledali kao neku selebriti pojavu u našem fudbalu, a on je zapravo izuzetno dobar profesionalac i veliki radnik. Imam jako lepo mišljenje i dobro iskustvo s njim. Više je on meni pomogao nego ja njemu i krivo mi je što je nezapamćen iz tog perioda.“

Umesto u Premijer ligi, zavšili ste u Ligi šampiona sa Makabijem. Opet je to bilo malo sportsko čudo.
„I Makabi je po ambijentu kao Partizan. Važno je pobeđivati. Uspeli smo da izbacimo Bazel i Plzenj, ali nismo bili konkurentni u Ligi šampiona. Sam taj korak da si u tom društvu fudbalske Evrope je veliki iskorak. Kao Zvezdi sada. Celo to iskustvo treba posmatrati iz pozitivnog ugla.“ 

„KO ZNA DA LI ĆU BITI POTREBAN SRBIJI?“

A šta možete da poručite ljudima koji maštaju da vas vide na klupi reprezentacije Srbije?
„To su neke momentalne situacije kada je neko negde uspešan, pa ga žele i na nekom drugom mestu. Kad si neuspešan, ne prate te. U ovom momentu Srbija ima selektora. Kod nas su mišljenja o selektorima uvek oprečna. Od sadašnjeg momenta, pa 20 godina unazad. Da li je to Muslin, Miha, Petko, Santrač... Pa i sad kada je Krstajić. Ja o reprezentaciji Srbije trenutno ne razmišljam, ali nikad se ne zna šta može da se izdešava. Ko zna da li ću ja biti potreban selekciji Srbije? Mislim da i nisam u njihovim planovima.“

Mlad ste trener, a Srbiji nadolazi i mlada generacija od koje se očekuje neki iskorak. Mnogi iskreni ljubitelji reprezentacije i srpskog fudbala bi rado videli taj spoj. 
„Zenit ovih igrača bi trebalo da bude za četiri ili šest godina. Jedna generacija polako silazi sa scene, druga dolazi. Ne govorimo ni o kakvom planskom podmlađivanju već o prirodnom toku. Stižu igrači kao što su Mitrović, Gaćinović, Veljković, Milenković, Maksimović... Vidim da je sada aktuelan i Luka Jović. Te igrače vidim na nekom velikom takmičenju kako se bore za uspeh. Možda ne ovo sledeće EP, ali ono sledeće svetsko svakako. Zenit očekujem 2022. ili 2024, a još neki igrači će se pojaviti do tada. Ipak, kod nas nema vremena i strpljenja za planove, što nema veze s tim da li je tu sada Krstajić ili nije. Ljudi, nije bitno da li je Tadić promašio penal ili nije. Da li je trebalo da pobedimo Rumune ili ne. To su sve neki počeci i stvari za koje kod nas nema mnogo vremena i ambijenta.“

Pozitivan ambijent je ono čega dugo nema u srpskoj reprezentaciji. Kako i da ga bude kada se smenuje selektor koji je odveo reprezentaciju na Mundijal?
„Pitanje je da li imaš ljude koji su spremni da rade taj određen period i da li si spreman da staneš iza njih i da im obezbediš uslove da imaju mirnoću da bi oni spremili za šest godina neko polufinale nekog velikog takmičenja. I da se šutiraš u dupe ako se to ostvari. Selektor bi trebalo je taj koji odlučuje kako da se radi. Možemo da pričamo da li je Muslin igrao atraktivno ili nije, ali čovek je na kraju uspeo da bez neke velike estetike dođe do rezultata koji se tražio od njega. Trebalo bi da se skine kapa pred tim čovekom. A sada, suditi o novom selektoru posle nekoliko meseci... Niko ne može da ti garantuje uspeh za tri ili šest meseci. Ja sam imao prostor od dve i po godine da napravim uspeh s mojim klubom. A sada sam u situaciji da se to ništa ranije ne važi i da krećemo opet od početka. Ali moji apeli da se nekom u reprezentaciji pruži šansa na šest godina deluju dosta romantični za ambijent u našem fudbalu.“

„UŠAO SAM U ANTIĆEVU KUĆU 1.000 PUTA I SVAKI PUT JE GLEDAO FUDBAL“

Poslednji put kada je u reprezentacija zaista bila miljenik navijača je to bilo u vreme Radomira Antića. Čoveka sa kojim vas dosta toga veže...
„On me je doveo u Ovijedo. Porodica mi živi u Madridu, blizu smo jedni drugih. I kada god nemam posla, onda smo u stalnom dnevnom kontaktu s njim. Posećujem ga kod kuće pošto on gleda 700 utakmica nedeljno. Verovatno čovek nije pogledao nijedan film. Jer kad god uđete u njegov dom, uvek gleda fudbal. A ja sam ušao u njegovu kuću preko 1.000 puta i uvek je tako bilo. Radomir je čovek kojeg mnogo cenim i koji je uvek tu bio za mene. I profesionalno, i privatno. Vrlo bitna osoba u mom životu. Sarađivao sam s mnogo trenera i video mnogo različitih pristupa fudbalu i od svih stručnjaka sam najviše vremena proveo s Radomirom. Najviše puta sam sa njim diskutovao o fudbalu. O problemima i rešenjima. Od njega može mnogo da se nauči.“

Nemali broj puta je Radomir Antić govorio da bi bio prvak Evrope s onom šampionskom generacijom Atletika da mu je Hesus Hil tada doveo Slavišu Jokanovića na poziciju zadnjeg veznog. Očigledno da vas je video kao neku produženu trenersku ruku i da vam je bilo suđeno da postanete trener. Zašto su zadnji vezni vezni i štoperi najbolji treneri u današnjem fudbalu?
„Kao zadnji vezni sam morao da se okrećem 360 stepeni, da gledam na svaku stranu. Ovi koji igraju po linijama, imaju praznu stranu gde je tribina, špic vidi samo gol, desetka sam sve rešava,... Ali svaka profesija je želja da radiš na sebi i da napreduješ. Niti znam sve o fudbalu, niti ću sve naučiti. Nema kraja procesu izučavanja fudbalu i traženju rešenja. Glavna svrha je takmičiti se i pobeđivati.“

Čini se da ste u Španiji najviše toga naučili što danas primenjujete i da je to fudbalski pravac kojem težite?
„Najdraže mi je kad se pobedi. Ali mislim da sam dobar opservator. Radio sam u situacijama da sam prvo morao dobro da osmotrim šta imam u rukama pa da se bacim na posao. Da ne bih ušao kao slon u staklarsku radnju i sve polupao. Pokušavam da nađem put da bih pobedio utakmicu. Nisam esteta i neko ko teži ka tome da igra vanzemaljski fudbal. Fudbal je pun grešaka i tvoje je da ih vidiš pre nego što se dese. I da pokušaš da ih eliminišeš. Španski fudbal je različit. Ima neki svoj stil. On nije samo Barselona. Svi ga gledaju kroz Barselonu, a Real Madrid je tri godine zaredom bio prvak Evrope. Niko ga ne poistovećuje s Realom. Španski fudbal je zdrav fudbal, ofanzivan... Tamo će svaki klub izaći da se nadigrava s Barsom i Realom. Mogima ne uspeva, ali nekad i uspe. Igrao sam s Ovijedom, Deportivom, Tenerifama i imao uspeha i neuspeha. Protiv Barselone sam dao tri gola. Cilj tamošnjeg fudbala je da pokušavaju da pobede Barselonu i Real. Nikada nismo izlazili na teren s namerom da odigramo 0:0 ili da ne primimo tri ili četiri gola.“

U Engleskoj ste napravili trenersko ime, vrlo cenjeno, ali je ipak Španija vaša druga domovina. Porodica vam živi u Madridu, kako sve uspevate da uskladite?
„Lako je. Imam dva slobodna dana, pet-šest aerodroma u Londonu, deca dođu za vikend, pogledaju utakmicu i vrate se u školu. Kad imam slobodno, odletim za Madrid posle utakmice, vratim se sutradan. Lakše je stići iz Londona u Madrid nego iz Korunje u Madrid.“

A slobodno vreme u Londonu?
„Imam neko društvo, odem do paba, popijemo pivo... Pričamo. Kad se radi, odem kući, pogledam neki film i tako. Živim u jednom selu desetak minuta od trening centra. Do centra imam mnogo, treba mi 25 minuta noću, a danju bolje da i ne krećem kakve su gužve. Nemam potrebu da sam u centru i da provodim vreme u kolima. U Londonu imaš 5.000 načina kako da živiš, ja ga živim tako kako sam izabrao.“

Baš kao što i gaji fudbal takav kakav izabere, a ne kakav voli. Kako je nekoliko puta ponovio, nije fudbalski esteta. Voli da pobeđuje. I to mu se u većini slučajeva isplatilo. Nekad je čekao malo više, nekad malo manje. Ali uglavnom mu se ta vera vraćala na dobar način. Vratiće se i u Premijer ligi s Fulamom... Uvek se vrati.

FOTO: MOZZART Sport; Reuters; MN PRESS