INTERVJU - Saša Stamenković: Mesi me zavoleo jer sam išao u Mek; u Lučanima afirmacija ispred rezultata

Ako je nešto konstantno u srpskom fudbalu, onda su to dobri golmani. Uvek je reprezentacija imala odlične čuvare mreže, a među njima je na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008. bio i Saša Stamenković. Nije Leskovčanin dobio priliku da brani pored Vladimira Stojkovića, ali se u Srbiju vratio sa velikim iskustvom. Kako sportskim tako i životnim.

Bio je to jedini poziv Stamenkoviću u nacionalni tim, međutim, kako poslednjih godinu dana brani za Mladost iz Lučana, ne bi bilo veliko iznenađenje da ga Dragan Stojković pozove da sa 39 godina pomogne Orlovima u Ligi nacija.

Naravno, teško da će se tako nešto dogodili, ali sama činjenica da je Stamenković uz Partizanovog Aleksandra Jovanovića (31) najbolji golman Mozzart Bet Superlige navodi na razmišljanje. O tome, kao i pobedničkom nizu Mladosti, razvoju mladih igrača u Lučanima, saradnji sa Nenadom Lalatovićem, igranju u Azerbejdžanu i Kazahstanu, Saša Stamenković je pričao u intervjuu za Mozzart Sport, čiji ste deo posvećen aktuelnim dešavanjima u Partizanu, s kojim Mladost igra u nedelju u Lučanima (17.00) već mogli da čitate na našem portalu.

Prošle sezone si sjajno branio, ali u ovoj kao da si se dodatno nadogradio. Prosčeno imaš 5,33 odbrane po utakmici, posebno si zablistao protiv Crvene zvezde i TSC-a. U čemu je tajna da sa 39 godina tako dobro braniš?

"Ne postoji tajna. Bitni su posvećenost i svakodnevno ulaganje u sebe, ali ne samo tokom sat i po vremena na terenu za vreme treninga, nego i mimo toga. Imate primere Lebrona Džejmsa i Kristijana Ronalda koji ulažu u sebe više tokom oporavka nego za vreme samog treninga. Ja se trudim da usvojim sve savete trenera kako bih bio bolji iz dana u dan. A posvećenost i rad na treninzima se prenose na utakmice i to što uspevam da pomognem ekipi je posledica mog rada".

Mladost ima dosta iskusnih igrača, ali sve češće u prvi plan iskaču mladi. Da li je njima lakše da igraju kada oko sebe imaju saigrače koji su već dugo na sceni.

"Sigurno da je lakše. Kada sam ja počinjao nisi smeo da se obratiš starijem saigraču, a ne da on tebi nešto pomogne. Danas je drugačije, to je nešto što se očekuje od tebe, ta pomoć mladima. I zahvalan sam na tome, jer ja osećam potrebu da znanje koje imam prenosim na mlađe generacije. I mislim da je pre svega zasluga nas starijih igrača za sve mlade saigrače koje smo za ovih godinu i po dana prodali u inostranstvo. Mi smo ih izbacili, svi smo bili posvećeni njima. Vidim da u klubovima u koje su otišli nisu uspeli da se nametnu, a to je zato što tamo svako gleda prvenstveno sebe. Ovde smo se trudili da im prenosimo energiju i znanje kako bismo im olakšali".

Razočaran je Stamenković stanjem današnjeg fudbala u Srbiji.

"Nažalost, fudbal je doživeo takvu evoluciju da sa nikad manje kvaliteta možeš da napraviš neki rezultat ili odeš u inostranstvo. Iz golmanskog ugla, danas su toliko spušteni kriterijumi da kažu da je Saša Stamenković sa 39 godina najbolji golman lige. Zašto smo spustili kriterijume? Danas kada golman uhvati loptu svi mu viču bravo. Ranije je valjda bilo normalno da golman ume da hvata loptu... Ranije si morao da budeš najbolji mladi igrač ili najbolji strelac lige ili najbolji golman da bi dobio poziv bilo kog ozbiljnog superligaša. Mislim da je ovo pravilo bonus igrača za mlade bolje nego da izvuku sedmicu na lotou. Danas nikada manje ne moraš da ponudiš da bi dobio nešto zauzvrat. S jedne strane je to dobro jer će se mladi igrači brže razvijati, ali s druge im se čini medveđa usluga jer odlaze u klubove za koje još nisu dovoljno sazreli i spremni, a to saznaju tek kada dođu tamo".

Dotatako se i ličnog primera…

"Meni je bio cilj samo da se dočepam inostranstva, da odem tamo da bih pomogao porodici i rešio egzistenciju, a tek kada sam otišao tamo shvatio sam da si u inostranstvu niko i ništa, da te ljudi ne znaju i da ispočetka moraš da se dokazuješ".

Mladost je trenutno hit Mozzart Bet Superlige. Šta je to doneo Nenad Lalatović što je nedostajalo pa ste uspeli da nanižete šest pobeda?

"Kao da je Neško Milovanović pročitao moje misli, iako nikada nisam pričao o tome sa njim! Imao sam veliku želju da radim sa Nenadom Lalatovićem zbog onoga što sam slušao od drugara kako vodi ekipe. Njegovim dolaskom promenilo se dosta toga, ima veliku energiju koju prenosi na igrače i ume od svakoga da izvuče najbolje. Ima odličan pristup i odnos sa igračima, i sa starijima i sa mlađima. Uspeo je da podeli te stvari sa slikom koju ima u medijima, da kažem da je odvojio fudbal od šoubiznisa. To je njegova vrlina".

Koje priče o Lalatoviću su te privukle da poželiš da sarađuješ sa njim?

"Čuo sam da je trener koji veruje svojim igračima, a to je za nas najbitnije. On takav utisak odaje i na treninzima i na sastancima. Bilo bi mi žao da sam završio karijeru, a da nisam radio sa njim".

Kakav je tvoj odnos sa Nenadom Lalatovićem?

"Imam saradnju sa njim kao i svaki drugi igrač - ako ispunjavaš zahteve trenera, a dolazi do grešaka - nisi krivi, ali ako ne ispunjavaš zahteve i grešiš, onda je krivica na tebi. Sa svakim trenerom u karijeri sam imao dobar odnos, nikada nisam imao probleme. Da je bilo drugačije, možda bih i dosad prekinuo karijeru jer kada sam počinjao video sam da fudbal ne igraju najbolji nego najpametniji i tada sam dao sebi obećanje da nikada ne pređem granicu i odgovaram treneru, kao što to ne radim sa roditeljima".

Cilj Mladosti je plasman u plej-of, ali da li su sa serijom pobeda porasle ambicije i razmišljanje usmerilo ka Evropi?

"S kim smo igrali prošlu utakmicu? Napredak? Pet minuta do početka trener Lalatović kaže ako danas dobijemo barem smo dva dana prvi. Mene je to zateklo, iskreno, nisam znao koji smo na tabeli. Stvarno ne pratim tabelu i druge utakmice. Ne znam ni koliko imamo pobeda zaredom. Ima nas dosta starijih igrača u timu koji nemamo ambiciju da gradimo karijere već želimo da pomognemo da se što više mladih igrača afirmiše, pa onda da pravimo rezultat. Ja bih više voleo da afirmišemo petoricu mladih igrača nego da igramo plej-of. Siguran sam da pet pobeda u nizu neće da nas ponese. Imamo sjajnu atmosferu i jedino na šta nemamo pravo je da se ne borimo i da ne ispunjavamo zahteve trenera".

Ne želi Stamenković da se zaboravi prethodni trener Mladosti.

"Dejan Joksimović isto ima veliki udeo u ovim rezultatima. To što se neke stvari nisu poklopile i nije ga pogledala sreća ne umanjuje njegov doprinos. I on je od prvog dana dosta pomagao ekipi. Radi se o fenomenalnom čoveku pre svega. Splet čudnih okolnosti je doveo da on više ne bude trener".

Do kada planiraš da braniš i od čega će to zavisiti?

"Sve dok me zdravlje služi. Na početku sezone imao sam ponudu da se vratim u Kazahstan za tri puta veći novac nego što primam ovde i to mi je ogromna satisfakcija, jer potvrđuje da dobro radim. Volim svoj posao i uživam u njemu, a koliko ću dugo braniti, to samo Bog zna".

Šta je presudilo da se posle više od decenije vratiš u srpski fudbal?

"Nostalgija. Posle 12-13 godina koliko sam proveo u inostranstvu, gde sam uvek davao maksimum i branio sa puno uspeha, hteo sam da se odužim srpskom fudbalu. To je bilo presudno. Nisam to planirao, jednostavno sam se jedno jutro probudio i shvatio da želim da budem sa svojim narodom i prenesem svoje iskustvo na neke mlađe generacije. Mislim da nisam pogrešio".

(©MN Press)

Branio si naizmenično u Azerbejdžanu i Kazahstanu, koji nisu fudbalski atraktivne destinacije. Kakvo iskustvo nosiš odande i da li bi preporučio mlađim kolegama da idu tamo?

"Sve zavisi na koji način se gleda. Ako se gleda životna strana, preporučio bih svakome da ide tamo jer su to dve najmoralnije zemlje u kojima sam živeo i gde možete da se upotpunite ne samo kao igrač. Fudbalski gledano imaju dobre trenere, terene i uslove za rad, ali pre svega su dobri i kvalitetni ljudi i zbog toga bih svakome preporučio da ide u Azerbejdžan i Kazahstan. Za mene su to bile dve velike životne škole i zahvalan sam zbog toga. Mnogo toga sam naučio tamo i na terenu, ali pre svega van njega. Posebno u Kazahstanu su ljudi jako slični nama, veoma srdačni i spremni svakoga da ugoste".

Kakva je publika tamo?

"Više ljudi dolazi u Kazahstanu da gleda fudbal, ali u Azerbejdžanu se više interesuju za evropske utakmice. Nefči, u kojem sam ja igrao, je najveći klub tamo, ali poslednjih desetak godina dominira Karabag. To vam je kao kada bismo u Srbiji imali fudbalski klub koji se zove Kosovo i Metohija. Njima je jako bitno da predstavljaju svoju zemlju u Evropi.

Fudbal si počeo da treniraš sa 14, a golman postao dosta kasno, sa 17 godina. Da li si imao poteškoća na početku?

"Meni nije bilo teško. Teško je bilo mojoj majci kada dođem kući posle treninga u uslovima u kojima se tada treniralo, sav blatnjav, pa te stvari pokvare veš-mašinu. Teško je bilo mojim roditeljima, ali su me oni gurali da idem dalje, a ja sam se trudio da ih nikada ne obrukam prvo kao čovek, a onda i kao igrač".

Kažu da ti je brat bio talentovaniji, a ti uporniji?

"Brat je bio dosta talentovaniji, brzo je dostigao zapažene rezultate u mlađim kategorijama, ali je bio neposlušan. Nije hteo da posluša trenera kada je u pravu, a kamoli kada nije. I onda sam video da si u fudbalu ili igrač ili igračka, a ja nisam hteo da budem to drugo. Vera u uspeh je pola uspeha, a još ako verujete u Boga, onda on spozna vašu ispravnost i navede vas na pravi put. Mnogi se pozivaju na Boga u svetu sporta, ali njega generalno fudbal ne zanima, već ispravnost ljudi. I takve uvek nagradi".

Bio si učesnik Olimpijskih igara u Pekingu 2008. godine. Kako je došlo do toga?

"Bio sam tada u Napretku, a trener golmana mi je prišao i rekao: 'Saša, ako nastaviš ovako da braniš dobićeš poziv u olimpijsku reprezentaciju'. Nisam imao predstavu kako izgleda fudbal na Olimpijskim igrama. Tada sam izgovorio jednu od svojih najvećih laži rekavši mu da se slažem, a zapravo nisam imao pojma o čemu se radi. Onda se desio poziv Miroslava Đukića, o kome imam izuzetno mišljenje i koji je jedan od najkvalitetnijih trenera sa kojima sam radio".

Saša Stamenković: Zvezda 'onda' i Partizan danas - neuporedivo

U Kinu je otišlo 23 fudbalera, a pravo nastupa imalo 18. Ti si na lični zahtev mogao da se nađeš među prekobrojnima?

"Otišli smo u Kinu mesec dana ranije kako bismo se adaptirali. Mislim da je grad bio Čančun, tako nešto, rekli su nam jedan od manjih gradova u Kini, a zapravo ima nekoliko miliona stanovnika. Bilo nas je 23 igrača, a 18 je moglo da ide na turnir. U tom trenutku sam imao 21 godinu, bilo je leto i svi moji drugari su slavili rođendane, pravili svadbe, tako da sam otišao kod Đuke i insistirao da me vrati kući da bih stigao na neki rođendan... Tek posle ulaska u olimpijsko selo sam shvatio šta su Olimpijske igre".

Kako je došlo do toga da u Pekingu upoznaš Lionela Mesija?

"Imao sam sreću da upoznam mnoge divne sportiste tamo. Otac mi je pre polaska rekao da se slikam sa Mesijem, a meni je bilo žao jer kada god bi došao da jede, ljudi bi ga spopadali da se slikaju sa njim. Jednom prilikom sam mu učinio uslugu, jer zbog velike vremenske razlike između Evrope i Kine često smo uveče jeli u Mekdonaldsu, a najčešće sam ja išao u nabavku i za nas i za argentinske i za nigerijske fudbalere pošto smo svi bili smešteni u istoj zgradi. Kada vam stomak zakrči, nema više toga ko je Mesi, ko Augero, Maskerano, tada su svi kao deca. Meni je bilo simpatično kako su me gledali u Meku kada dođem u dva ujutru i naručim 80 čizburgera, 30 pomfrita i 50 sladoleda. Ko zna šta su ljudi mislili, verovatno da ja prodajem sve to van olimpijskog sela".

Na kraju si, ipak, dobio uspomenu za sva vremena?

"Posle utakmice sa Argentinom sam video da je Mesi svoj dres dao Kobiju Brajantu koji je bio na tribinama. Ja sam svoj razmenio sa golmanom Serhijom Romerom, ali sam se posle ipak slikao sa Mesijem. Čekao sam ga dok je pričao sa novinarima, a ceo autobus je čekao mene i kada je to primetio, prekinuo je izjavu, došao do mene da se slikamo i pozdravimo i vratio se novinarima. Bila je to zahvalnost što sam išao umesto njega u Mek da ne mora i tamo da se slika dva sata sa ljudima".

Koliko Olimpijske igre znače mladom sportisti?

"To je nešto što mi je promenilo čitav pogled na život i fudbal. Posle toga sam došao u Zvezdu, Zeman je bio trener, ali nisam dobio šansu da branim. Posle se desilo ispadanje iz Evrope, pa mi je bio razlupan auto na parkingu kao da sam branio, a nisam. Posle sam dobio šansu kod gospodina Janevskog, kome sam isto zahvalan. I Iliji Iviću koji je u to vreme bio sportski direktor", prisetio se Saša Stamenković u intervjuu za Mozzart Sport. 

PRIREDILI: Aleksandra Gvozdić i Jovan Terzić