INTERVJU – Nemanja Milunović: Kako sam postao najbolji štoper Liga Evrope...

I pre druge polovine decembra navijačima Crvene zvezde se ukazao Deda Mraz ostavljajući ispod jelke serijske uspehe tima Dejana Stankovića i novo evropsko proleće, drugo u poslednje četiri takmičarske sezone. Ima u tome i malo simbolike i sudbinskog igrokaza, jer je dve godine stanovnik svlačionice podno severne tribine Marakane popularni Đed.

Tako saigrači, naslonjeni na benignu čačansku anegdotu, od milošte zovu bivšeg reprezentativca Srbije Nemanju Milunovića. Nekadašnji centralni defanzivac BATE Borisova postao je, prethodnih meseci, uz Milana Borjana kolovođa Stankovićevog odreda spremnog da na adresu navijača, stručnog štaba i uprave kluba, donosi lepe poklone.

Ne krije iskusni štoper da je imao teških momenata u Zvezdinom dresu, ali da mu je puna igračka i ljudska zrelost pomogla, da se transformiše u najboljeg centralnog defanzivca prvog dela Liga Evrope i lako prebrodi kritike na njegov račun. Tešku godinu za čovečanstvo, Nemanja Milunović je završio u velikom stilu, golom u Gornjem Milanovcu kojim je potvrdio period vanserijskih izdanja.

U opšrirnom intervju za MOZZART Sport snažni Čačanin dotakao se epizode u BATE Borisovu, teške povrede hrskavice kolena koja ga je usporila u igračkom rastu, epskih duela na Marakani, i napadača sa kojima je delio megdane. I otkrio kako mu je Filip Mladenović pomogao da ode u inostranstvu, praktično imao menadžersku ulogu.

Prvo o nadimku Đed.

„Kada sam priključen prvom timu Borca, znao sam da neću da igram. Nisam baš bio najrevnosniji na treninzima, mogao sam i bolje da obavljam obaveze. I onda mi je jedan iskusniji saigrač, Boban Kostić, rekao da treniram kao Đed. Čudilo ga je to, jer sam bio najmlađi u timu. Tako je ta priča krenula, nema mnogo veze sa mojim godinama. Mislim da je Milan Jevtović doneo tu informaciju na Marakanu, jer je iz Čačka. Dakle, sve spontano“, počinje oprišno izlaganje za MOZZART Sport Nemanja Milunović.

ZNAM DA MI JE BRZINA NAJVEĆA MANA, ALI SAD SE DRUGARI ŠALE SA MNOM

Kada je intuicijom i snažnim telom dobijao duele sa rivalima u Ligi Evrope, navijači su se pitali zašto takav standard nije imao od prvog dana u Ljutice Bogdana. Kada je glavom patrolirao ispred protivničkog šesnesterca, od Genta do Beograda, svi su znali da je to njegov zaštitni znak.

“Iskreno, imao sam vrhunskih mesec dana. I što se tiče individualnog i što se tiče timskog uspeha.Nsiam neko ko voli da se eksponira mnogo i priča o sebi, da se busa u grudi, ali definitivno ovo je, uz prvu godinu u BATE-u, najbolji period u karijeri. Složio bih se tu sa vama. Međutim, meni je bitno da smo ostvarili zacrtane ciljeve. Kako smo počeli sezonu, tako smo i završili. Pobedom. Osigurali smo proleće, imamo devet bodova više od večitog rivala. Sjajan je to osećaj”.

Sigurno si svestan da su javnost i novinari očekivali više od tebe, posebno u prvih godinu dana. Dugo si, uz Mirka Ivanića, bio opsesija ljudi iz srpskog šampiona?

“Svestan sam svega. Kada sam dolazio znao sam i rekao koliko je Zvezdin dres težak. Pre mene Zvezda se dve sezone plasirala u Evropu, ali i kada sam ja došao niz je nastavljen. Igrali smo i Ligu šampiona i Ligu Evrope. Jesu svi zasluženi, počev od uprave do svlačionice, ali ima tu i mogu udela. Koliko god da sam samokritičan, to je jednostavno tako”.

Ima i šaljivih komentara da ovaj i Milunović iz prethodne sezone nisu isti igrači, nego jednostavno sam identično izgledaju?

„Drugari se šale sa mnom, čak ste i vi na MOZZART Sportu napisali da je prava šteta za mene što se sezona završava i što moramo da odemo na odmor. Naravno, bilo je i trenutaka kada ste me kritikovali. Nisam to shvatio kao ništa lično. Ipak, sam u ozbiljnim godinama i znam da vaš posao nije lak. Nekada te kritike mogu da vam pomognu mnogo. Da još više radite i pokažete se u pravom svetlu?

Zašto si se baš 2019. godine odlučio da dođeš u Crvenu zvezdu, klub te je želeo nekoliko prelaznih rokova?

“Naravno, odlučili se smo se zbog porodičnih stvari. Drugo dete sam dobio 2018. godine u Belorusiji. Velika je razlika kada imate jedno ili dvoje dece, supruzi je bilo baš teško. Sada joj je lakše, jer smo bliži roditeljima. Privatna stvar je odlučila, čak i pre toga zbog porodice nisam želeo da se vratim. Supruga mi je bila trudna, nije bilo poželjeno da menjamo ambijent i lekare u Belorusiji”.

U Lučanima si stekao status jednog od najboljih defanzivaca domaće lige, brzo si se snašao u BATE-u. Žališ li što nisi ostavio dublji trag u reprezentaciji, obzirom na sjajan debi u eri Slavoljuba Muslina 2014. godine?

“Posle tog sjajnog debija za reprezentaciju desila se povreda. Mnogo je to uticalo na moju karijeru i da nemam značajniju ulogu u reprezentativnom dresu. Gledam to kao na Božiju volju. Neko te pogleda da dođeš na najviši nivo, onda te neko i vrati i spusti te na zemlju. Povrede jesu sastavni deo sporta, osam meseci sam propustio zbog operacije kolena. Drago mi je što sam se oprobao u reprezentaciji, dao sam i gol u Novom Sadu protiv Izraela”.

Ta povreda kolena je jedina mrlja iz belourske epizode?

“U Belorusiji ima mnogo veštačkih terena, sama promena podloge je vrlo rizična. Nije mi to odgovaralo. Kada sam doskočio na koleno dobio sam udarac. Običaj u Belorusiji je da se igrači šalju u Nemačku, ja sam otišao u Rim kod doktora Marijanija. Čuvenog doktora. Ispotavilo se da mi je otišla hrskavica, što je jako teška povreda. Prve procene su bile da ću pauzirati tri sedmice. Posle svake povrede treba da ti još toliko da se vratiš na optimalan nivo, jer milion treninga ne može da zameni jednu utakmicu. To je posebna vrsta psihičkog i fizičkog napora, umora. Kada operišeš koleno moraš da se boriš sam sa sobom. Da radiš još jače. Imao sam sreću da sam imao veliku podršku. Kada se vratiš na teren, onda neminovno ide i strah da se to ne ponovi. Tako je bilo i meni. Posle svake promene podloge sam se bojao. Svaki bol te nagoni na strah da je ponovo ono najgore”.

Još malo o komentarima koji dopiru do tebe, sigurno si čuo da si rođen za nisku formaciju sa trojicom štopera?

“Realan sam. Meni je brzina najveći problem. Nemam brzinu Spiridonovića, na primer. Ne kažem ni da sam spor, ali ako igramo visoko na Marakani koja ima 150 metara, logično je da stojiš na centru. Normalno je da pucaju kontre i da je to rivalima šansa da nas uhvate na briznu. Ali godinama sam navikao da igram više glavom, nego nogama. Eto mnogo se priča o toj utakmici sa Bajernom kada smo primili šest golova. Meni je identično teško bilo i protiv Mačve. Jurili smo prvi gol, stajali na centru, a Milojev kum Dragan Aničić je preko krila gađao mene i Babaru (Srđan Babić prim.aut). Bilo je baš gusto (smeh prim.aut). A ta formacija sa trojicom igrača u poslednjoj liniji se mnogo forsirala u Belorusiji. Odgovara mi. Uz dobru komunikaciju u defanzivi svi dolazimo do izražaja u poslednjoj liniji. Eto, kao u Zvezdi ovih poslednjih mesec dana”.

VOLIM PIKEA, MADA U BELORUSIJI KAŽU DA JE ŠTOPER SA TEHNIKOM CRNILO ZA EKIPU

Još jedan tvoj meč je navijače i upravu Crvene zvezde uverio u to da bi predstavljao veliko pojačanje, kada si u Beogradu perfektno čuvao Ričmonda Boaćija?

„U BATE-u smo imali sjajnu pripremu utakmice, kao i sad u Zvezdi. Tehnologija je mnogo napredovala, znaš sve o rivalima. Imao sam i dodatnu odgovornost na toj utakmici, jer sam bio srpski igrač u Belorusiji. Znao sam bukvalno sve o Zvezdi, jer sam uživao da pogledam kod kuće pregled naše Superlige. Svi smo znali da glavna opasnost preti od Boaćija i Kange. Boćko je odlično otvarao prostor, trebalo je da isečemo tu njihovu saradnju“.

Igrao si u u BATE-u i u Zvezdi oba evropska takmičenja. I pravi si sagovrnik na debatu o tome da li je Crvenoj zvezdi bolje u Ligi šampiona ili Ligi Evrope?

„Najsikrenije, sa finansijske strane je bolje igrati Ligu šampiona. Ali sve ostalo... Mnogo je velika razlika između domaćeg prvenstva i Evrope, mi godišnjemo imamo pet jakih mečeva u domaćem šampionatu. Većina ekipa se brani protiv Zvezde, a kada dođe Evropa sve je drugačije. Dolazimo u situaciju da se branimo. Realnije je zbog toga da se igra Liga Evrope. Protiv Bajerna se svaka greška kažnjava. To su fudbaleri svetske klase. Ne praštaju, neće da ti oproste. Imam negativna iskustva iz BATE-a, desila se utakmica protiv Leverkuzena. U jednom trenutku mi se učinilo da možemo da igramo dva dana i dve noći i da nam neće dati gol. Ali za dva minuta se sve okrenulo. Jedna greška na sredini, brza tranzicija i primaš gol“.

Od jednog tvog saigrača smo čuli da od Zvezinih štopera imaš ubedljivo najbolju tehniku?

„Pa znate kako ima tih snimaka na Instagramu i još nekim navijačkim stranicama. Celo detinjstvo sam proveo sa loptom, i tada sam uvežbavao fore i fazone. Ne kažem da sam najbolji u Zvezdi, ali da se malo našalim u Belorusiji vole da kažu da štoper koji ume sa loptom predstavlja crnilo za ekipu. Možda su negde i u pravu (smeh prim aut). Više volim štopere koji znaju sa loptom. Pikea možda najviše, jer je bio dominantan kada sam počinjao profesionalnu priču. Sada je to Ramos. Tehnika otvaranja napada je mnogo bitna. Ja nisam centralni defanzivac koji preferira da bije, mada mnogi ne misle tako“.

LEVANDOVSKI JE NAJBOLJI, NDOJ JE LEĐIMA OPASNIJI OD DŽEKA I ŽIRUA

Bogami, bilo je laktanja, kao u Kopenhagenu protiv Ndoja?

„Dobro, laktovi su u opisu posla. Takva mi je pozicija, moraš da kreneš agresivno, posebno na početku meča. A to sve počinje od nas. Taj meč u Kopenhagenu je bio specifičan za mene iz više razloga“.

Jedan je Ndoj, verovatno. Jednom prilikom se Radovan Pankov našalio i rekao da taj može međunožjem da štoperima stavlja naočare za sunce?

„Igrao sam protiv Džeka, Žirua, Dzjube, ali mislim da leđima Ndoj igra bolje od trojice pomenutih. Naivno sam dobio taj crveni karton. Posebno zbog prvog žutog kartona, jer sam pročitao u koju će stranu da skloni loptu. To mi je najgorih 60 minuta u životu. Pogledao sam u semafor u 57. minutu, i onda vreme nikako da prođe. Tada sam malo ostavio ekipu na cedilu, kada smo prošli emocije su bile jake, ali nisam mogao u potpunosti da se radujem. Mnogo sam dugo stajao u tunelu“.

Ko je, gledajuči sve karakteristike, najbolji napadač kojeg si čuvao?

„Imao sam sreću da igram protiv briljantnih špiceva. Od Čičarita, do Suareza, Džeka, Žirua, Levanovskog... Više mi odgovaraju korpulentni kao Džeko, sa druge strane Čičerito je mali i okretan. Nije lako ga čuvati. Ali mislim da je Levandovski broj jedan. Mašina, nestvaran igrač. Kad smo igrali ovde na Marakani videlo se da mu je teško što izlazi posle četiri data gola. Hteo je još. Tako je programiran. Hoće da bude najbolji strelac u svim takmičenjima“.

NEMAČKA MI JE BILA VELIKA ŽELJA, POSTOJAO JE TAJ HANOVER

Obizrom da si duboko zašao u četvrtu deceniju da li bi voleo da postaneš Zvezdin Bonući?

„Volim da se šalim na svoj račun. Kada sam bio mlad svi su tražili iskusne štopere. Danas svi traže mlade. Uvek mi nešto ne odgovara. Meni je ceo život bila želja da se oprobam u Nemačkoj. Volim to takmičenje, taj ceo ambijent. I stvarno je posle prve godine u BATE-u bila priča za Hanover. Međutim, nije se desilo. Možda je to na kraju ispalo dobro“.

Kolika je razlika u načinu rada između Vladana Milojevića i Dejana Stankovića?

„Kod Mistera se vidi italijanska škola. U svakom trenutku moraš da znaš šta treba da radiš. Pričamo o taktičkim detaljima. Na taktičku disciplinu smo sve napravili. Dešavalo se, kada je Stanković došao, da mi štoperi iznesemo loptu i posle gledamo utakmicu. Šta će ovi napred da urade. On to ne dozvoljava, tera igrače da priđu špicevima i na taj način promenimo posed posle izgubljene lopte. Nije se ništa specijalno nije promenilo. Kod Miloja smo imali sastanke od sat vremena, gledali smo analize i kretanje protivnika. Isto do detalja“.

PRODAO ME FILIP MLADENOVIĆ KADA JE IZ BATE-a OTIŠAO MOJ BLIZANAC

Zanimljivo je kako si uopšte došao u situaciju da odeš u BATE Borisov?

„Dosta su mi pomogli Borac i Lučani. Kada sam iz omladinaca došao u prvi tim na mojoj poziciji su bili Dmitrović, Brazilac Alveš. Imao sam sreću da je Neško došao da bude trener u Borcu. Otišao sam u Lučane na pozajmicu, i brzo postao standardni štoper. Ubrzo i kapiten tima“.

Reklo bi se potez karijere?

„Posle godinu dana u Superligi, iskočili smo u prvi plan Eze Frajdej, kao prvi strealac tima i ja. Na mnogo utakmica smo se branili, što je meni pomoglo. Bilo je situacija kada sam pokazivao kvalitet. Jako smo dobro igrali, otkinuli smo i bod Zvezdi“.

I onda se u celu priču umešao Filip Mladenović?

„Desila se slučajnost, Filip Mladenović je igrao u BATE-u, oni su prodali štopera koji je identičan meni. Reč je o Igoru Filipenku, kada sam ga upoznao kao da mi je rođeni brat. Imamo preslikane karakteristike. Mladenović je pokazao moj video materijal u Belorusiji, brzo su uspostavljeni kontakti sa Neškom Milovanovićem. Preko noći sam otišao na probu i završio“.

Milunović u dresu BATE-a (©Reuters)

Igrao si u najlepšem periodu kluba iz Borisova, pored titula, imali ste značajnu ulogu u Ligi šampiona?

„Četiri prelepe godine, tamo sam se afirmisao u evropskom fudbalu. Prvenstvo je slično našem. Ovde možda ima kvalitetnijih igrača, ali su timovi tamo spremniji. Svesni su da nisu mnogo talentovani, ali to nadoknađuju kulturom rada. Nema tamo mnogo tehničara. Svi trče i svi se bore. To je bio ključ uspeha BATE-a. Pa i u toj Liga šampiona godini kada smo igrali protiv Rome i Leverkuzena. Imali smo šansu da prođemo, igrali smo za prolaz u Rimu. Bila nam je potrebna pobeda, ali je Ščesni odbranio zicer u 90. minutu. Godinu pre toga je BATE igrao u grupi sa Šahtjorom, dešavalo se da izgube 7:0. Svi su mislili da ćemo i te sezone biti totalni autsajderi. A mi smo pobedili Romu, i Leverkuzen, malo je nedostajalo da prođemo“

Kako gledaš na politička previranja u Belorusiji i sve veći otpor prema predsedniku Lukašenku?. 

„Ta zemlja mi je prirasla srcu, deca su mi se rodila tamo Svidelo mi se pošto je sve čisto. Grad sa najmanje kriminala, možeš sam da se šetaš gradom u pola noći. Neće te niko mrko pogledati. Kada sam ja igrao malo ko je pričao o politici. Tako je samo u poslednje vreme“.

Ko ti se od mlađih domaćih štopera najviše sviđa?

„Erak ima veliki potencijal da postane ozbiljan štoper. Ima materijala, ali nedostaju mu iskustvo i sitnice. Ljudi su prepoznali njegov kvalitet. Mnogo verujem u njega“.

Čudo nisi krenuo da treniraš košarku obzirom na visinu i to što si rođen u Čačku?

„Najiskrenije, igrao sam mnogo košarku, jer mi je otac školski drug sa Željkom Obradovićem. Ali u naselju sam imao mnogo fudbalera koji su mi okrenuli na drugu stranu. Važno mi je da sam ispoštovao ljubav prema lopti“.