INTERVJU – MILAN BOJOVIĆ: Zavisnik sam od golova, nadam se da moj rekord niko neće srušiti

Puče stotka! Prva u istoriji Mozzart Bet Superlige Srbije. I srećni dobitnik nije, kako bi se logično pomislilo, sa jedne od dve strane Topčiderskog brda, nego iz – Lučana.

Milan Bojović, iskusni golgeter kluba iz Dragačeva, koji odavno drži primat po broju pogodaka u istoriji našeg elitnog takmičenja, prvi je došao do trocifrenog broja golova. Dugo se trkao sam sa sobom, a poručuje u intervjuu za Mozzart Sport da ne namerava da se ovde zaustavi.

Naprotiv, kao što je Novak Đoković kada je oborio neverovatni rekord po broju nedelja na prvom mestu ATP liste to svoje koplje odneo toliko daleko da će ga teško iko u skorijoj budućnosti stići, tako i Milan Bojović planira da još niže pogotke u ligi, da lestvicu podigne toliko visoko da je niko, bar u dogledno vreme, neće preleteti.

Stotka! Kakav je osećaj kada se dođe do takvog rekorda i kada se osvrnete iza sebe, pogledate pređeni put?

„Do pre nekih godinu i po dana nisam ni razmišljao o tome. Golovi su dolazili jedan za drugim, tek kasnije sam shvatio značaj toga... Rekord kao rekord ima težinu i meni znači. Ponosan sam na to što sam uradio, prvenstveno zbog toga što sam igrao u klubovima koji nisu Partizan i Zvezda, dok sam u Vojvodini bio vrlo kratko. Najviše sam golova dao za Mladost iz Lučana. Kada se osvrnem za sobom osećam ponos. Jer kada pogledamo imena iza mene, koja su igrala ili igraju i danas, ne može da mi ne bude drago što sam ispred njih. Bože zdravlja verujem da ću biti na terenu još dugo, ne planiram da završavam u skorije vreme, pa se nadam da ću tu lestvicu podići na još viši nivo. Rekordi su tu da se obaraju, verovatno će to neko uspeti u budućnosti, ali ću se potruditi da tom nekom otežam što više, da mora da se baš namuči da bi me dostigao“.

Nije lako izbrojati do sto, a kamoli dati sto golova...

„Baš sam o tome i razmišljao, kad kreneš da brojiš do sto – nikada kraja. A, kamoli dati toliko golova. Imam dar da dajem golove i nadam se da ću nastaviti tako“.

Na putu ka rekordu vas nije pokolebao ni manjak konkurencije, kakva je bio Andrija Kaluđerović jedno vreme. Da li vam je čestitao na uspehu?

„Meni je žao što Andrije nema u Mozzart Bet Superligi, voleo sam kada je bio tu, imali smo sportsko zdravo rivalstvo. Bilo je lepo čitati o tome, davati izjave. On je moj drug, ista smo generacija. Bilo mi je krivo kada je otišao u Prvu ligu, nedostaje mi. Čestitao mi je, generalno sve isprati, lajkuje mi postove na društvenim mrežama, imamo dobar odnos, nema sujete što je najvažnije“.

Došli ste do stotke, koja je sada nova granica koju ste sebi zadali?

„Sad krećem da brojim od nule (smeh). Nemam granicu, jer je nisam ni ranije imao, dok se nisam približio stotki. Prvo kada sam došao do 80, rekao sam „hajde da dođem do 88“, jer je to moj broj na dresu. Kada sam prešao i taj cilj, došao sam do stotke i nadam se da ću dati što više. Nemam u planu koliko će to da bude, sve zavisi od toga koliko budem još igrao. Ionako se trudim da na svakoj utakmici postignem pogodak, kada odigram utakmicu a nisam dao gol – kao da nisam ni igrao. Čak i kada pobedi moja ekipa srećan sam i zadovoljan, ali taj osećaj kada daš gol, to je nešto neverovatno. Ne mogu ljudima da opišem taj trenutak kada lopta uđe u mrežu, kakav je to osećaj. Tih prvih pet-šest sekundi kada postigneš pogodak, u transu si, ne možeš da se iskontrolišeš. Tek kada kreće lopta sa centra usledi otrežnjenje, „uh, dobro, sad idemo dalje“. To je adrenalin koji te vuče, zavisnost. Kao ljudi koji su zavisni od nečeg, tako sam i ja od golova, da taj trenutak doživim. Jednog dana kada budem prestao da igram, biću verovatno u nekoj krizi. A, voleo bih kada bih mogao da igram fudbal 100 godina“.

Pamtite li prvi gol u ligi?

„Pamtim prvi vrlo dobro, ali ne pamtim svaki. Prvenca se sećam po tome što mi je asistirao Mirko Poledica. Stalno kada se vidimo on se našali: „Hej, ko ti je namestio prvi gol? Lako ti je sad da dođeš do stotke kada sam ti ja asistirao za prvi“. To je bilo u Čukaričkom protiv Budućnosti iz Banatskog Dvora. Dragoslav Stepanović je bio trener, dobio sam šansu u jakoj konkurenciji napadača pored Stanka Svitlice, Lazara Popovića, Miše Petkovića. Bio sam momčić od 20 godina koji je čekao šansu kao četvrti napadač. Ušao sam s klupe, bilo je 1:1, nedugo zatim sam postigao gol za 2:1. Mogu da kažem da mi je taj pogodak dao veru u sebe i shvatio sam da ja to mogu. Dao sam šest golova te sezone, a ulazio sam s klupe uglavnom, što je opet korektan rezultat“.

Ima li razlike, posle svih ovih godina, iskustva, u osećaju kada se postigne prvi i stoti?

„Nema razlike! Čak i na treningu kada dam gol, osećaj je neverovatan. Ako ne pogodim na treningu, iznerviram se i kažem treneru da ne prekida. I onda on kao svirne penal, samo da ubacim gol. Nema razlike, mislim da to ne može nikada da se promeni. Osećaj je fantazija“.

Ima dosta igrača koji vode evidenciju: koliko golova, kome, kako... Radite li vi nešto takvo?

„Evo ovako: dao sam 25 golova iz penala, 39 desnom nogom, 11 levom, 24 glavom i dva gola leđima. Da, leđima. Jedan je bio za Vojvodinu u Subotici protiv Spartaka, bio sam u duelu sa igračem, okrenut leđima, lopta me pogodila i otišla u drugi ugao. Drugi je bio u Lučanima, posle šuta, lopta je išla jedno 12 metara od gola, pogodila me u leđa i završila u kontra uglu. Imam i 16 assitencija“.

Da li je neki od tih golova poseban, draži od ostalih?

„Nema dražih, ali ima golova koji su me se sviđali po efektnosti. Pogodak glavom mi je lepši nego bilo koji nogom. Recimo, Zvezdi i Partizanu je uvek lepo davati golove. A, jedan od dražih pogodaka koje sam dao čak i nije u Superligi, nego za Vojvodinu protiv Rapida iz Beča za 2:1. Tada sam ušao pet minuta pre gola i doneo prednost. A, u Srbiji ne bih izdvojio nijedan, meni je svaki isti i svaki naredni će mi biti podjednako drag“.

VEĆINA ČESTITA, A NEKI PRIČAJU GLUPOSTI

Kako vas gledaju protivnici na terenu? Čestitaju li na uspehu, ima li te vrste respekta?

„Ima ih raznih. Tačno vidiš igrače koji te respektuju, a ima i onih koji misle da će da me poremete ako mi kažu nešto glupo. U suštini velika većina me poštuje, jer se na terenu ponašam gospodski, nikog ne ponižavam, ne vređam, a momci koji to prepoznau ukazuju mi poštovanje i kao starijem igraču i kao nekom ko je dao sve te golove u Superligi. Naravno ima i nekih koji pokušavaju da omalovaže moj rezultat. Skoro mi je na jednoj utakmici jedan igrač, ne bih ga imenovao, rekao: „Šta ti pričaš, 50 golova si dao iz penala“. Što nema veze sa životom. Ima ljubomore, fudbalske sujete. Eto Kaluđerović i ja nikada nismo bili sujetni, a dođe mi neki štoper koji je ispao iz lige prošle godine pa mi priča takve stvari. Generalno, ima respekta, lepo je kada vidiš da te kolege poštuje“.

A, ni penal nije baš lako dati...

„Prvo, jako mnogo tih penala sam ja i iznudio. A, kada postavite loptu na belu tačku, uopšte nije tako jednostavno dati gol. I ne postoji igrač na svetu koji je šutirao penal, a da nije promašio. Jedino možda Natho... Mesi i Ronaldo su dali nenormalan broj golova, obarali rekorde, a veliki deo tih golova su penali“.

Sve češće se čuje, a tek će se čuti posle ove stotke: Milan Bojović, legenda Mozzart Bet Superlige. Kako vam to zvuči?

„Meni to još ne zvuči na pravi način. Kada pričam sa porodicom, prijateljima, oni kažu: „Čoveče, znaš li ti koji je to rezultat“. Ne znam, možda ću to doživeti kako treba tek kad završim karijeru. Ali, oduvek sam verovao u sebe i znam koji su moji kvaliteti. Štaviše, mislim da sam mogao da imam bolju i veću karijeru da sam imao više sreće i da sam dobio šansu u Partizanu, kao što sam je zaslužio. Verovatno ću biti svestan mog učinka kada budem kačio kopačke o klin i okrenuo se iza sebe. Moji najbliži više to primećuju nego ja sam. Nemam ni vremena da razmišljam o tome. Ne mogu ja da se poredim sa Novakom Đokovićem, ali pročitao sam njegovu izjavu da će tek svoje rekorde shvatiti kada prestane da igra, pa ću verovatno tako i ja“.

A, šta mislite, koliko će vaš rekord potrajati? Trenutno nema igrača u ligi koji može da ga ugrozi. Katai kao najbliži pratilac je na 18 pogodaka manje.

„Ne znam koliko će nekom biti potrebno da me stigne, jer svaki igrač koji iole krene da postiže golove, odlazi iz Srbije. Tako sam i ja otišao u inostranstvo, bio tamo dosta dugo. Ono što je meni napravilo ovaj rezultat su moje pozne godine, jer nisam više išao u inostranstvo, oženio sam se, dobio troje dece i skrasio se u Srbiji. Dosta golova sam dao posle 32-33 godine. Možda uspe isto tako neki igrač koji se vrati iz inostranstva, ali nije to lako, jer mnogi tada završavaju karijere. Meni je pošlo za nogom, što kažu, nemam pojma koliko će trebati da me neko stigne, ja se nadam da neće nikad niko (smeh). To je normalno, sportski, ali ko god da me prestigne, svaka čast, uvek ću mu čestitati“.

Šta imate protiv Spartaka iz Subotice? Njemu ste najviše puta tresli mrežu – osam puta. Napretku i niškom Radničkom po sedam...

„Nemam ništa protiv njih, ali leže mi. Baš ću da se podsetim tih golova. Radnički Niš, moj bivši klub, samo mi taj period tamo nije ostao u lepom sećanju. Gledam protiv svakog da dam gol. Ne znam da li ima neka ekipa kojoj nisam zatresao mrežu“.

Nije nikakva tajna da ste veliki partizanovac, igrali ste u omladinskoj školi crno-belih, ali statistika kaže da ste njima dali četiri gola, a Zvezdi tri.

„Kad igramo sa Partizanom zvezdaši mi uvek govore kako ću da „povučem ručnu“ i neću da zapinjem, što nema veze sa životom. Štaviše, imam sportski motiv protiv Partizana da uvek dam gol, jer želim sebi da dokažem da sam zasluživao da igram tamo i da zaslužujem i dalje. Naravno više sam srećan kada Zvezdi zatresem mrežu, to mi je melem za dušu. Nikada nisam mrzeo Zvezdu, volim kada pobeđuju i jedni i drugi u Evropi, to je sve za dobro srpskog fudbala. Ali taj podatak da sam više dao golova Partizanu svedoči da ne igram protiv njega ništa slabije nego protiv Zvezde“.

I SAD BIH ZAPLAKAO ZBOG PARTIZANA

Iz svih vaših izjava može se zaključiti da vam je Partizan ostao nezalečena rana.

„Svi smo partizanovci u celoj porodici. Išao sam i na derbije, pratio klub. Maštao sam da igram u tom dresu. Igrali smo zimski turnir u malom fudbalu 2002. godine, Trofej Guča, bio sam najbolji strelac kao pionir, dao sam Zvezdi tri gola. Tu su bili skauti Partizana, uzeli su mi broj telefona i trener Zvonko Popović je zvao sutradan kući. Posle toga sam prešao u Partizan kod njega, on je trener koji me je izbrusio i naučio o fudbalu, o kretanju, osećaju za gol. Ostali smo i dalje u kontaktu i zahvalan sam mu mnogo. Došao sam u Partizan kao klinac, ostvario sam na neki način taj san, igrao sam vrhunski u mlađim selekcijama. U mojoj generaciji su bili Marko Simić, Goran Vujović, Pavle Popara, Saša Marjanović, Radoš Protić, Filip Stanisavljević, jedna dobra generacija. Ispred nas su bili Nebojša Marinković, Borko Veselinović, Lola Smiljanić, a iza Nenad Marinković, Miralem Sulejmani... U to doba Partizanova škola je bila neverovatno jaka, mnogo jača nego sad“.

(©MN Press)

I šta se dogodilo pa nikad niste obukli dres prvog tima Partizana?

„U prvoj sezoni kada sam došao igrao sam za mlađe kadete Teleoptika, dao sam 21 gol i svaki sam zapisao, nacrtao na papiru gde je lopta ušla u mrežu. Sledeće sezone u kadetskoj ligi sam postigao 36 pogodaka. Znači, 57 u dve sezone otkako sam došao. Zvezdi u sedam derbija sam dao deset golova. Kada je bila na redu omladinska liga otišao sam na pozajmicu u Radnički Stobeks, pa potom u Srem iz Sremske Mitrovice. Kada sam se vratio u Teleoptik dao sam 18 golova. Smatrao sam da je to – to. Da sam na pravom putu. Danas kada deca u kadetima daju 15 golova prebacuju ih u prvi tim, postaju projekat za budućnost. Kada sam dao tih 18 pogodaka imao sam 19 godina i isticao mi je stipendijski staž, čekao sam da mi ponude profesionalni ugovor. Pozvao me je Bjeković da dođem na stadion, ušao sam u kancelariju... Tu sliku neću zaboraviti nikada... Rekao mi je da mi neće ponuditi ugovor, da klub ne računa na mene. Za dečaka od 19 godina, koji je imao san i dao sve od sebe u detinjstvu da zaigra za taj klub, bilo je teško da prihvati tu činjenicu. Izašao sam iz upravne zgrade, gledao onaj grb na ulazu i plakao. Evo, i sad bih zaplakao“.

Ko je tada bio u napadu crno-belih, pored koga niste mogli da dobijete šansu?

„Pitali su me skoro šta misliš da te sad Partizan pozove, rekao sam da kad god bi se to desilo, nikada ne bih odbio. Mislim da bih i sada u ovim godinama, kako se osećam, crno-belima pomogao, da bih dao 15-20 golova sigurno. Ali, ne nadam se ničemu, sada se traže mlađi igrači koji su za prodaju. A, zašto sam smatrao da zaslužujem šansu? Zato što su tada špicevi u prvom timu bili Čadikovski i Vašington. Poštujem ih kao kolege, ali sam smatrao da za mene, kao mladog igrača, ima tu mesta. Međutim, nisam dobio šansu i to nikada neću prežaliti“.

STOJI OPKLADA DA ĆU BITI TRENER PARTIZANA

Da li se pojavila možda nekada opcija da se vratite u Humsku?

„Nikada. Često sam razmišljao o tome, jer sam imao stvarno dobrih sezona. Da me se Partizan ne seti kao svog deteta... A, opet, razmišljam da neće, jer bi na taj način priznali da su pogrešili. Uglavnom, upisao sam UEFA B licencu za trenere, a planiram i A i Profi, pa možda nekad kao trener ostvarim san. UEFA B licencu imam, a A ne mogu da završim dok sam aktivan igrač, pa čim završim, upisaću. Nikad se ne zna. Jedan moj drug se šalio sa mnom, otišao je u kladionicu i tražio ponudu da ću postati jednom prvi trener Partizana. I uplatio je, ne znam koliko. Kaže, neka to stoji i čeka (smeh)“.

Da bacimo malo pogled i na inostranu karijeru. Koliko ste zadovoljni tim delom?

„Desilo mi se nekoliko puta da mi se ne ostvari jako dobar transfer. Prvo u Jagodini 2011. godine, bio je poslednji dan letnjeg prelaznog roka, sedeo sam u kancelariji sa ljudima iz kluba da stigne faksom ugovor od Rapida iz Beča. Mediji su već objavili da idem, navijači austrijskog kluba su mi slali poruke dobrodošlice. A, ja još nisam potpisao, mada je sve bilo dogovoreno. Odjednom, predsednik Rapida je stopirao sve uz poruku da sa Srbima više neće da sarađuje. Ko je podigao cifru, ne znam, ali je odjednom obeštećenje bilo „puta tri“ u odnosu na dogovoreno. To je bio jedan od jačih udaraca koje sam doživeo, jer sam bio „namestio glavu“ da mi je potreban stepenik više, da idem u Zapadnu Evropu. Slično mi se desilo kasnije kada sam bio u Vojvodini...“

(©MN Press)

Ko vas je tada tražio?

„Imao sam ponudu Legije iz Varšave, sedeo sam na Spensu sa sportskim direktorom poljskog kluba, dobio je moj dres, skoro sve smo se dogovorili. Ne znam šta se desilo, samo su odjednom odustali. I tu sam se razočarao. U Vojvodini smo igrali neizmenično Abubakar i ja, nisam bio zadovoljan minutažom, želeo sam da igram standardno. U jednom momentu dobio sam ponudu iz Grčke. U 11 uveče sam okrenuo pokojnog Batu Butorovića, otišao pravo kod njega. Dogovorili smo se, imali su neka dugovanja prema meni, oprostio sam ih, dobio papire, ispali su korektni. Završio sam prvi put u inostranstvu sa 25 godina, u Panetolikosu iz Agrinija, u drugoj ligi Grčke. Klub je u tom momentu bio na 13. mestu, ali su želeli da napadnu promociju u Superligu. Bila je to nemoguća misija, ali da probamo... Za polusezonu sam postigao 12 golova, namestio pet-šest i ušli smo u elitu. Vezali smo 21 utakmicu bez poraza, navijači su me poštovali kao da sam bog. Posle toga sam igrao odlično i u Superligi i istekao mi je ugovor na kraju sezone. Desila se situacija da je trener koji je bio tu u obe te sezone, koji je zahvaljujući meni i sam došao do uspeha u karijeri, rekao da želi nekog drugog napadača, verovatno da ga dovede preko svog menadžera. I nisu mi ponudili novi ugovor“.

JEDINI GOL ZBOG KOJEG MI JE BILO KRIVO

Usledila je selidba u Izrael. Kako vam je bilo tamo, u jedinom arapskom klubu u zemlji – Bnei Sakninu?

„Bilo mi je prelepo! Tad su Stojković i Stanojević bili u Makabiju iz Haife, a ja u Sakninu. Bili smo na 20 minuta jedni od drugih, svakog dana sam bio sa Stojketom, družili smo se, išli često na plažu, baš nam je bio lep život. Međutim, dobio sam ponudu iz Larise, finansijski mnogo bolju nego što sam imao u Izraelu. I, sad, interesantno šta se dešava... Odlazim u klub i pokušavam da izmolim da me puste, izmišljam neke razloge, a meni su iz Larise već poslali kaparu, kao garanciju da mi ugovor neće propasti, da mogu slobodno da raskinem sa Sakninom. I nekako izmolim trenera i direktora da me puste, ali ostala je još jedna utakmica i to baš protiv Makabija iz Haife kod nas kući, pa posle toga mogu da idem. Igramo protiv Haife, gubimo 1:0 i u 91. minutu dajem gol, erupcija oduševljenja, navijači utrčavaju na teren, dižu me na ruke, pa na tribine. Radujem se i ja, a onda me u sekundi oblije hladan znoj! Prolazi mi kroz glavu „neće me sad pustiti“. To mi je jedini gol u karijeri za koji mi je u momentu bilo krivo što sam ga dao. Sutradan sam došao na stadion, trener nije bio za to da me puste, kako sad zbog navijača... Na kraju sam ih nekako izmolio, oprostio jednu platu i tako napustio Izrael“.

Idemo dalje, ponovo Grčka, ovog puta Larisa.

„Lepih godinu i po dana. Kada sam tamo bio, oženio sam se, supruga je bila trudna osmi mesec. U klubu se promenio predsednik, došao novi koji je želeo da smanji ugovore, a ja nisam hteo da se finansijski spuštam. Supruga je trebalo da se porodi, zvali su me iz Lučana da se vratim i pristao sam, da dođemo na godinu dana, da i beba malo poraste. Odigrao sam dobru sezonu, to je ona istorijska kada smo izborili Evropu, dao sam 16 golova i stvarno mi je bilo super. Otišao sam posle u Kazahstan, pa se vratio i od tada sam ovde. Videćemo da li ću opet negde“.

Da li je sto golova i rekord bar neka satisfakcija što u inostranstvu nije sve išlo onako kako ste želeli?

„Ovo mi je slađe! Imam zapažen rekord u svojoj zemlji, u ligi koja je, po meni, jako teška za igranje, pogotovo za napadače, jer nije lako dati gol po ovakvim terenima, protiv taktika gde te ponekad čuvaju i po trojica. Sama činjenica da sam postigao toliko pogodaka je za ponos, satisfakcija. Da mi sad neko kaže „daj tih sto golova, a da ideš u Rapid iz Beča“, rekao bih – nema šanse. Nebitan je sad taj ugovor, ne bih se menjao. Sutra kada završim karijeru i kada budem pričao svojoj deci i unucima, njiov otac i deda je dao 100 i nešto golova u najjačem takmičenju u državi... Volim što je sve ovako išlo, sigurno je postojao razlog zašto je to tako“.

Koji je recept da igrate ovako, da budete među najboljim strelcima lige, u 35. godini?

„Sve polazi iz glave, iz psihičke ravnoteže. Imam suprugu i troje dece, skladan brak, lep život. Ne izlazim, ne ludujem, živim sportski, trudim se da se hranim kako treba, profesionalac sam, radim na svom telu... Prosto, zaluđen sam za fudbalom, volim ga. Možda malo ima i do genetike. Posedujem fokusiranost, želju za uspehom, a glad me motiviše i dalje da dajem golove. Na svaku utakmicu kad idem, meni je u glavi da odradim taktičke zadatke koje mi je dao trener i naravno da postignem gol. To me drži i dalje. Ako jednog dana ne budem osećao tu strast, više neću ni igrati“.

BRAT IVAN U ŠKOLI INTERA IZ MILANA

Kad pominjete genetiku, znači li to da je bilo još fudbalera i sportista u familiji?

„Otac mi se bavio fudbalom, ali ne profesionalno. Brat Ivan je bio jako talentovan igrač, 1997. godine je bio u kampu Intera iz Milana, bio je u njihovom tefteru, trebalo je da ide tamo u njihovu školu. Međutim, usledilo je bombardovanje 1999. i posle toga se promenilo, pa se odlučio za studije. Štaviše, u detinjstvu su više gledali njega kao talenta, ja sam tu bio kao prilepak. Otac i danas tvrdi da je on bio veći talenat od mene, što ja ne smatram (smeh). On se posle prebacio, bio je sudija u saveznom rangu, sada je delegat i direktor okružne lige ovde. A, Ivana Jorović, naša poznata teniserka mi je sestra od ujaka. Baš smo bliski. Ima genetike i sa tatine i mamine strane. S druge strane, moja supruga Anđela je bila šampionka u karateu, tako da me za sve savršeno razume i najveća mi je podrška“.

Da ne zaboravimo i Mladost. Pala je zavesa na jesen, bilo je teško, kao što se i očekivalo kada je letos napravljena velika rekonstrukcija tima.

„Na ličnom planu sam jako zadovoljan, a klupski je bilo dosta turbulentno, otišlo nam je dosta igrača letos, neki su stigli, podmlađena je ekipa, znali smo da će biti problema zbog neiskustva. Ja sam bio malo skeptičan da li ćemo moći da izguramo, jer nije lako sa tako naglom promenom. Ali, borimo se i dalje, ide to sve nekako, nadamo se da ćemo uspeti na proleće da se još podignemo na tabeli. Svi su planovi da ostanemo u ligi i napravimo nekog mladog igrača, poput Gordića. Recimo Jojić ili neko treći da iskoči u prvi plan, jer Mladost polako počinje da živi od mladih igrača. Dati 11 golova i namestiti tri u tako podmlađenoj ekpi, iznuditi tri penala, nije loš rezultat, mogu da budem zadovoljan. Meni je rekord 18 golova u jednoj sezoni, sada sam dao 11. Nadam se da ću nadmašiti dosadašnji maksimum“.

MITAR MI JE NAJDRAŽI, VELIKA OČEKIVANJA OD ORLOVA

Za kraj, za nedelju dana predstoji početak Svetskog prvenstva u Kataru. Kako vam se čini reprezentacija Srbije, pogotovo vaše kolege u napadačkom delu i kakva su vam očekivanja?

„Oduševljen sam reprezentacijom! To je fudbal gde vidite koliko je selektor uticajan, koliko je bitan. Sa Piksijem smo uspeli da napravimo tim u kojem svi deluju na terenu kao jedan, složno, kompaktno, dišu jedan za drugog, nisu sujetni. Selektor im je preneo ono što je najvažnije, njegovu fudbalsku filozofiju da se igra na gol više. Jako verujem u njih, napadače Mitra, Vlahovića, Jovića... Svi su klase od špiceva. Mitar mi je najdraži, jer je tip igrača kakve volim, za koji mislim da sam i ja, da voli da udari loptu glavom, da se „potuče“ s nekim. Sviđa mi se i Vlahović, njegova drskost, Jovićev osećaj za gol. Da ne pričam o ostalima. Imam velika očekivanja od Srbije, ali ne treba im stvarati preveliki pritisak, jer to može da se odrazi loše. Ali, ne sumnjam u njih“, poručuje Milan Bojović, prvi golgeter Mozzart Bet Superlige koji je stigao do stotke. I na proleće kreće – od nule.

Pišu: Vujadin Tomković i Ivan Džodić