INTERVJU - Luka Lalić: Fajenord mi je dao šansu

Svetski, a naš. Tako se u nekoliko reči može opisati trenerska i životna priča mladog Beograđanina Luke Lalića (32), koji je odabrao trnovit put kako bi se bavio onim što ga jedino stvarno zanima - fudbalom. Nije ostvario veliku igračku karijeru, nažalost, ali ona i nije nužna da biste bili đavolski dobar trener, što dobro znaju majstori ovog zanata Žoze Murinjo, Mauricio Sari ili Julijan Nagelsman.

Iako je miljama daleko od Srbije i svakodnevnice ovdašnjeg fudbala, pa i u drugoj vremenskoj zoni, Luka nađe vremena i prostora za razgovor i priču, posebno kada je tema najvažnija sporedna stvar na svetu. Mnogima je i dalje verovatno misterija momak koji je imao privilegiju da postane prvi stranac zaposlen kao trener u mlađim kategorijama velikog Fajenorda iz Roterdama.

Zato i sama priča sa njim ima poseban šarm, pogotovo kada budete pročitali kako je u tome uspeo. Napornim radom, bez protekcije. 
"Skoro petnaest punih godina radim kao trener", ističe 32-godišnji Luka na početku razgovora za MOZZART Sport.
"Rano sam počeo da se bavim trenerskim poslom jer sam kao omladinac bio primoran da prekinem sa aktivnim igranjem fudbala. Jednom prilikom mi je pozlilo na treningu, na kraju se ispostavilo da sam imao virus koji mi je napao srce. Iako sam se oporavljao skoro dve godine, nikada nisam uspeo dovoljno da se rehabilitujem kako bih nastavio sa igranjem. Pokušao sam, ali sam vrlo brzo primetio da su igrači koji su u mlađim kategorijama bili ispod mog nivoa, tada bili mnogo bolji od mene. Shvativši da ne mogu da dostignem nivo na kom sam nekada bio, odlučio sam da prekinem. Ako igrač propusti godine koje su najbitnije za tranziciju iz juniorskog u seniorski fudbal, jako je teško da se govori o ozboljnoj karijeri, a ja sam hteo samo to. Uvek sam davao 100 odsto sebe, da radim nešto polovično nije bila opcija."

Kada je to bilo?
"U sezoni 2005/06, na početku zimskih priprema u Voždovcu. Trebalo je tada iz omladinaca Zmajeva da pređem u prvi tim koji je vodio Mihajlo Ivanović, gde sam bio predviđen kao zamena za Miloša Mihajlova koji je bio pred potpisom za Partizan. Međutim, to se nije desilo."

Kako si ušao u trenerske vode?
"Zoran Kraljević iz Partizana je porodični prijatelj. Uz njega sam kratko volontirao u mlađim kategorijama crno-belih, gde je on radio kao trener. Vrlo brzo sam shvatio dve bitne stvari: prvo da je trenerski posao jedino što želim da radim i drugo da je dobiti plaćen posao za trenera od 18-19 godina u Srbiji jako teško. To je razlog zašto sam odlučio da potražim priliku u inostranstvu. Prijavljivao sam se za vize u SAD, Kanadi, Engleskoj, Australiji… Ali za svaku potencijalnu opciju sam bio odbijen. Igrom slučaja naleteo sam na prijatelja koji mi je predložio Tajland, pošto je živeo tamo skoro godinu dana. Otvoreno mi je rekao da fudbal nije na fanastičnom nivou, ali da cene strance i da može da se radi. Za tri dana sam dobio vizu i krenuo na put."

Početak, kao i svaki, nije bio lak, posebno za jednog klinca tamo daleko u Aziji?
"Ubrzo nakon što sam stigao na Tajland, dobio sam posao u Bangkok Soker Skulsu. Gazda tog kluba mi je otvoreno rekao da mi daje posao zato što sam belac, iako me nikada do tada nije video niti je čuo za mene. Pored rada sa klincima, pravio sam i trening programe i radio individualno i sa prvotimcima ovog tima. Zahvaljujući mom individualnom radu stigao sam do Južne Koreje kao deo stručnog štaba prvog tima, a kasnije sam imao još dve kratke epizode u Japanu i Maleziji."

Upoznao si veliki broj fudbalskih ljudi i kolega?
"Jedan od onih koje sam upoznao među prvima je bio i pokojni Daren Stjuart sa kojim sam kasnije sarađivao u jugoistočnoj Aziji. Sa Darenom sam radio i kada sam dobio ponudu singapurskog kluba Balestije. Stjuart je kao igrač bio legenda u tom delu sveta. U Balestiji sam bio asistent i fitnes trener, a u roku od dve godine smo osvojili kup, koji je ujedno bio i prvi trofej u istoriji kluba. Iako sam radom sa prvim timovima brzo počeo da sazrevam kao trener, osećao sam da sam dosta propustio u radu sa mlađim kategorijama, kao i da bih imao više prostora za napredak ukoliko bih samostalno trenirao i vodio ekipu. To se desilo 2012. kada sam osnovao Turf Siti."

Kako si to izveo? Da li si imao nečiju pomoć?
"Kroz rad u Singapuru sam upoznao dosta ljudi. Esad Sejdić, bivši igrač Novog Pazara je čovek koji me je prihvatio kao rođenog sina i za to sam mu večno zahvalan. Preko njega sam prvi put čuo za Pola Mejsfilda, koji je menadžer velikog broja fudbalskih trenera u Singapuru. Bivši fudbaler, biznismen i TV komentator, imao je istu misiju i viziju kao i ja - da napravimo najbolju fudbalsku akademiju u jugoistočnoj Aziji. Pol je imao dosta kontakata po Engleskoj, pa su nas, nakon što smo otvorili akademiju, posećivali i poznati svetski stručnjaci kao što su Sem Olerdajs, Keni Dagliš, Pol Parker..."

Ubrzo je došlo vreme da se i Evropa upozna sa tvojim radom?
"Nakon dve-tri dobre godine rada i stabilizacije u regionu kao respektabilan klub, vreme je bilo da se oprobamo na evropskoj sceni. Te 2014. godine smo počeli sa učestvovanjem na raznim internacionalnim turnirima u Engleskoj, Španiji, Nemačkoj, Danskoj, Švedskoj… Na svakom turniru smo imali solidne rezultate, pogotovo u Danskoj gde smo stigli do polufinala u takmičenju od 300 timova. Već 2015. u Španiji i Engleskoj smo učestvovali na manjim turnirima, na kojima smo se odlično predstavili. Igrali smo protiv timova kao što su Dortmund, Arsenal, Valensija, Fulam i mnogi drugi."

Usledile su i prve ponude sa Zapada?
"Nakon prvog turnira u Engleskoj 2015. stigla je prva ponuda iz Evrope. Glavni skaut Fulama Den Rajs, mi je prišao s predlogom da radim sa igračima Fulama do 14 godina. Međutim, ceo sistem engleskih mađih kategorija u tom trenutku mi je bio jako čudan - nisu se računali bodovi, niti je bilo tabele, a uz to se igralo devet na devet. Takav pristup me je odbio i totalno sam izgubio interesovanje. Den je dobar momak, često smo u kontaktu, razmenjujemo informacije i mišljenja. On je u međuvremenu postao glavni skaut Arsenala. Pored ponuda za mene, imao je ponude i za par mojih igrača koji su potom otišli u Fulam na probu. Na žalost, tamo niko nije ostao, ali je Heri Spens izborio kasnije ugovor u Lidsu, gde i danas igra." 

Ima li još negde tvojih bivših igrača širom Evrope?
"Posle turneje u Holandiji, nekolicina igrača iz ekipe 2003/04 je uspela da ostvari transfere u jake evropske klubove. Na primer Feliks Godard je u Mančester Sitiju, Hari Britvisl u Vulverhemptonu, a mladi Danac Livaj Skajm je nešto kasnije došao sa mnom u Fajenord. To su momci koji nadolaze, koji su ponikli kod mene i koji bi mogli da postanu jako ozbiljni fudbaleri jednog dana."

Kako si dobio posao u Fajenordu?
"To je vidiš zanimljivo. Marta 2016. godine u Španiji smo se susreli sa PSV-om koji nam je očitao veliku lekciju. Bili su mnogo bolji od bilo kog profesionalnog tima se kojim smo igrali. Igrom koju sam video su me motivisali da posetim Holandiju i da se bolje upoznam sa njihovom filozofijom fudbala. Od ranije sam poznavao Aleksandra Rankovića, bivšeg igrača Den Haga, Vitesea, ali i Rada gde sam mu skupljao lopte kao klinac. Nakon turnira u Španiji, otišao sam za Holandiju, gde sam prvo kod Ace nedelju dana gledao treninge Den Haga do 19 godina, a potom sam još jednu sedmicu gledao treninge i utakmice Ajaksa, PSV-a i Fajenorda - koja god generacije da je bila dostupna. Upoznavao sam mnoge ljude, sa kojim sam delio svoje utiske. Celo to iskustvo me je kasnije i dovelo u Fajenord." 

Šta si naučio u Holandiji?
"Prvo što sam primetio u holandskom fudbalu jeste to da holanđani najčešće igraju u 4-3-3 formaciji, sa dva defanzivna vezna. Pored toga, ulazak u igru je uvek po zemlji i često beže od fizičke igre. U takvoj formaciji imaju problem sa timovima koji su igrali sa dva špica. Jako tehnički nadareni igrači, i dosta talentovaniji od većine mojih, ali nisu baš voleli da trče. Kombinacija svi tih stvari mi je dala jasnu sliku šta i kako treba da radim sa ekipom dok se ne vratimo u Holandiju zajedno."

I vratili ste se i to u velikom stilu. Držali ste im časove fudbala?
"U oktobru 2016. došli smo u Holandiju na turneju protiv domaćih klubova. S obirom na to da smo dolazili iz Singapura, nisu svi bili otvoreni da igraju sa nama, a oni koji su pristali su nas potcenjivali. Naš sistem igre je funkcionisao savršeno. Sa dva špica, visokim presingom i agresivnom igrom sa mnogo trčanja, pobeđivali smo timove kao sto su Dordreht, Ekscelzior, Utreht, Roda, a kao šlag na tortu došao je i Fjenord. Na utakmici protiv Fajnorda smo vodili dugo sa 1:0, imali velike šanse, pogađali prečku… Na kraju, kako to obično biva u fudbalu, primimo bezvezan gol za 1:1, što je bio krajnji rezultat. Kada sam se nakon utakmice pozdravio sa trenerom Fajenorda, sa leđa mi je prišao gospodin koga tada nisam poznavao - Martin van Gil - tehnički direktor kluba sa molbom da popričamo."

I, kako je protekao razgovor u Roterdamu?
"Pre utakmice sa njima u novinama je izašao tekst sa naslovom: 'Kako je moguće da tim iz Singapura pobeđuje protiv holandskih akademija?', a ja sam dao intervju za NOS (tamošnju nacionalnu televiziju), tako da je dosta ljudi iz kluba i akademije Fajenorda u tom trenutku bilo upoznato sa mojim timom i rezultatima. Martin mi je rekao da je bio impresioniran onim što je čuo i video, a nakon kraćeg sastanka, pitao me da li bih želeo da radim za njih. Upoznao me je sa direktorom akademije, kao i sa direktorom za internacionalne odnose Gidom Vaderom. Moram da kažem i da bez Martina i Gida nikada ne bih dobio mogućnost da radim u Fajenordu i da im zahvalim što su mi dali šansu. Posao je podrazumevao da budem asistent u mlađim kategorijama, ali i da radim na određenim internacionalnim projektima. Probni ugovor je bio na šest meseci, uz uslov da naučim jezik. Pristao sam, naravno, a u međuvremenu sam stekao i A licencu za trenere u Srbiji 2017. godine. Protekle dve godine sam radio kao trener igrača do 15 i 16 godina, a početkom 2019. godine potpisao sam i ugovor sa klubom o stalnom zaposlenju kao prvi stranac u istoriji Fajenorda kojem je takav ugovor dodeljen."

Posao u Srbiji možda jednog dana, da li bi prihvatio?
"Samo pod uslovom da je ponuda od strane prvog tima. Ali, nigde ne žurim. Trenutno čekam potvrdan odgovor na aplikacije za UEFA Pro licencu iz Fudbalskih saveza Malte ili Severne Irske. U Holandiji ne postoje realne šanse da uđem na spisak, jer su trenutno na školovanju Van Nistelroj, Dirk Kajt kao i mnoge druge legende njihovog fudbala. PRO licenca mi je prioritet u ovom trenutku, jer mi je neophodna kako bih postao seniorski trener. San mi je da budem trener Partizana i to je poziv za koji se nadam da ću dočekati jednog dana", zaključio je Luka Lalić.

Foto: Privatna arhiva