Veljkova deca vs De la Fuenteova deca

Vratilo im se godinu dana kasnije. Da, i biće sada reči o tome da se Veljko Paunović španskim metodama samo naslonio na suvi talenat dečaka rođenih 1995. godine i kasnije. Tačno je da je Crvena zvezda imala, bar na papiru, moćan tim, posebno u kadetskim danima, sa Veljko Simićem i Filipom Jankovićem. Partizan je imao monstruoznu „klasu 1996“, jednu od najtalentovanijih u ovom veku. Tu su, između ostalih, bili: Andrija Živković, Nemanja Radonjić, Miladin Stevanović, Saša Lukić, Danilo Pantić, Miroslav Bogosavac. Oni su se borili protiv Vukašina Jovanovića, Marka Grujića iz tabora crveno-belih, koje je povremeno pojačavao Luka Jović... Pre Paunovića, Mitar Mrkela je korenima uspeo da vrati Miloša Veljkovića.

Da, i Vojvodina je bila u ozbiljnoj priči, jer je generacija igrača rođenih 1995. godine osvojila titulu o omladinskoj konkurenciji. Bili su tu Sergej Milinković Savić, Mijat Gaćinović, Raša Pankov, Kordić... Ali iz priloženog možete videti da je veliki broj pojedinaca otpao iz subjektivnih i objektivnih razloga. Ali je isto činjencica je je Veljko Paunović na početku karijere imao treće oko.

Pazite samo ovo: Sergej Milinković Savić nije bio baš najvrednija opcija omladinaca Vojvodine, iako su istrživanja u zavodu za sport ukazivala da vidi nešto što drugi ne vide. Često je ulazio sa klupe kao podrška, ali ga je Paunović, prilikom protokolarne posete Novom Sadu, namirisao.
“Ovaj mi treba, taj Sergej mi treba“, navodno se najbližim saradnicima poverio Paunović.

(©Starsport)

Ostalo je istorija. Računajući kompletnu karijeru Sergeja Milinkovića Savića, možda ga je sadašnji selektor najbolje koristio. U njegovim zamislima SMS je bio, što bi Italijani rekli, “sekunda punta“. Nešto izmešu špica i desetke. Koristio ga je kao protagonistu sitnih detalja. Na primer Sergej je, prilikom izvođenja auta u liniji protivničkog šesnesterca, bio opcija na prvoj stativi. Tako smo i davali golove na Novom Zelandu. Mnogo toga su prošli zajedno Sergej i Veljko, od katarze u kvalifikacijama, preko tuge u na EP u Mađarskoj i pisanja istorije na Novom Zelanadu. Možda i zbog toga postoji verovanje da je će Sergej konačno kliknuti u nacionalnom dresu, iako je kao i većina Veljkove dece u jeseni karijere. Nije zima, i nije kraj, ali nije baš ni pik...

Pored Sergeja očekuje se da Veljkova ruka očinski pomiluje Nemanju Maksimovića i Mijata Gaćinovića. Dugo oni traju u A selekciji, ali utisak o njima je onako... Gotovo da nema utiska. Povremeno se činilo da su tu, a kao da nisu.

Posebno se to odnosi na Nemanju Maksimovića, nekada zlatnog dečaka iz Banje Koviljače. Njemu se Paunović našao u vrlo delikatnom trenutku karijere. Imao je hrabrosti Paunović da istraje na njemu iako je u crveno-beloj javnosti označen kao blagi “izdajnik” usled odluke da ne produži ugovor sa matičnim klubom. Počeo je Maksimović da blista pod Paunovićem u trenucima kada je nosio dres Celja.

Postigao onaj zlatni gol protiv Turske, a ciklus zavrpio onim istorijskim trkom u finalu na Novom Zalandu protiv Brazila. I nikada nije bio ni približno učinkovit u dresu sa državnim grbom. Nešto slično Mijatu Gaćinoviću. On nikada nije bio sporan kod Veljka Paunovića.

Koristio ga je kao levo i desno krilo, povremeno kao i drugog špica. Jeste u pitanju omladinski fudbal, ali je Mijat najintenzivniji fudbal igrao kod Paunovića. Nešto slično kao i Andrija Živković, veliki heroj sa Novog Zelanda. Pod Paunovićem, Andrija Živković je bio jedan od najboljih mladih igrača na svetu.

Zvanje A reprezentativca, sa jakim Paunovićevim uticajem u karijeri, imaju i golmani Predrag Rajković i Vanja Milinković Savić. I vrlo je verovatno da selektor ima ozbiljnu dilemu koga da stavi na gol. Na Novom Zeladu, pre toga u Mađarskoj, neprikosnoven je bio Rajković. Nije ni čudo, jer je dve godine stariji od Vanje Milinkovića Savića. Za omladinski nivo to je ozbiljna razlika, sada se situacija promenila.

Vanja je standardan na golu Napolija, bar kada je reč o klupskom rejtnigu, u prednosti je u odnosu na Rajkovića... Bez obzira što su Rajković i Paunović mnogo toga prošli zajedno.

Od Paunovićeve dece sa Novog Zelanda večeras će u konkurenciji biti i Miloš Veljković. On je kod Veljka bio standardan štoper. Menjao je partnere, uglavnom je to bio Srđan Babić, povremeno Vukašin Jovanović i Radovan Pankov.

Dakle, Paunović na spisku za Španiju ima šestoricu “fudbalskih sinova“. Sa tendencijom da se taj broj poveća u bližoj budućnosti. Pominjao je već Paunović Milana Gajića kao realnu opciju na desnom beku... Dugo pauzu je imao Saša Zdjelar i tek hvata ritam u Partizanu. Ritam nedostaje i Marku Grujiću koji je nastavio da se muči u AEK-u.

ŠPANCI KAO REFERENTNA TAČKA

No, Španija je sasvim druga dimenzija, pa ni Veljko Paunović u izjavama za tamošnje medije nije krio divljenje prema španskom fudbalu i Luisu de la Fuenteu kao nosiocu projekta koji je Crvenu furiju vratio na tron Evrope i čini je trenutno možda i prvim favoritom za osvajanje Mundijala.  Naveo je Španiju kao referentnu tačku za izgradnju sistema i modela igra u reprezentativnom fudbalu.
“Upoznao sam ga 2014, a takođe i kada sam se se edukovao za trenera u FS Španije, tako da mogu reći da imamo profesionalno prijateljstvo. Gajim divljenje prema njemu i njegovom radu, kao i prema njegovim timovima i španskim igračima. Španija je moćna zbog stila igre, kulture i razumevanja fudbala. To je referentni tim širom sveta i stoga, isto divljenje imam i prema nacionalnom timu i Savezu u celini. Sličnost naše reprezentacije sa španskom je činjenica da obojica selektora poznajemo svoje igrače još od kada su bili veoma mladi. Luis de la Fuente je u Španiji trenirao mnoge od njih u mlađim kategorijama i sa njima je osvajao titule, a u mom slučaju, većinu svojih fudbalera poznajem od kada su počeli u U17 selekciji. Oni su odrasli uz mene u selekcijama do 17, 19 i 20 godina... Zahvalan sam i ponosan što sam mogao da učim iz okruženja i nivoa koji Španija ima. Ne znam da li to rade bolje od bilo koga drugog, ali je istina da se u Španiji odlično radi sa bazom. Mlađe kategorije postižu velike uspehe i kreirale su model igre. Mi želimo da uradimo nešto slično. Ideja nam je da implementiramo model igre od kadeta do A tima, kako bi se naši igrači identifikovali sa stilom fudbala koji će nam pomoći da ostvarimo ciljeve“.

De la Fuente s evropskom krunom 2019. godine (©Reuters)

Iako fudbalski resursi Španije i Srbije ne mogu da se porede, Paunovićeve reči izazivaju pogled u dubinu i poređenja. Paunović je u sistemu FSS proveo skoro tri godine kao selektor U-18, U-19 i U-20 reprezentacija Srbije. Kruna tog ciklusa je bilo osvojeno Svetsko prvenstvo za omaldince na Novom Zelandu posle kojeg je napustio srpski fudbal na 10 godina.

De la Fuenteovo prisustvo u ekosistemu španskog fudbala je znatno duže. Nekada solidan Bilbaov bek nije nikada dogurao do A reprezentacije, ali jeste prošao mlađe kategorije Furije. Trenerskim poslom je počeo da se bavi u nižim ligama u Baskiji posle čega je četiri godine proveo u omladinskog pogonu Sevilje. Vratio se u Bilbao 2005, tamo radio šest godina deleći vrednosti i filozofiju specifičnog rada sa mlađim kategorijama i kratko preuzeo prvi tim Alavesa.

Fudbalski Savez Španije ga je angažovao 2013. na nagovor nekadašnjeg selektora Injakija Saeza, takođe baskijskog trenera iz Bilbaove fudbalske laboratorije koji je proveo godine na klupi mlade reprezentacije. Lansirao je zlatnu generaciju Ćavija, Kasiljasa, Marčene, Valerona i osvojio sve sa njima pre nego što je dobio šansu kao selektor A tima. Saez nije imao mnogo uspeha na klupi Crvene furije, ali je jako cenjen i poštovan stručnjak zbog metodologije rada sa malđim kategroijama, detaljnog pristupa, ali i baskijske rigidnosti zasnovane na nekim defanzivnim postulatima. De la Fuente je njegov prirodan naslednik sa sličnim shvatanjima, ali otvorenijim pristupom ka ofanzivnijem fudbalu.      

Debitovao je na klupi omladinaca u leto 2013 i u narednih pet godina ih vodio na 44 meča, zabeležio je 30 pobeda i samo osam poraza, a koristio je 145 različitih igrača. U prvom ciklusu ih je doveo do polufinala EP gde je poražen od Francuske za koju su igrali Benzija, Laport, Rabio, Marsijal… Tu istu Francusku je par dana kasnije u finalu savladala Srbija koju je vodio Ljubinko Drulović, a igrali su Rajković, Sergej Milinković Savić, Gaćinović, Veljković, Maksimović…

Sledeće godine je De la Fuente u prijateljskom meču pobedio Drulovićeve Orliće sa 4:0. Na jednoj strani su bili Aleks Remiro, Markos Ljorente, Jeremi Pino… Na drugoj Predrag Rajković, Miloš Veljković, braća Milinković Savić… De la Funete je i te kako poznavao našu današnju reprezentaciju još pre onih mečeva u Ligi nacija protiv Piksijeve Srbije.

U narednih pet kvalifikacionih ciklusa sa omladincima Španije, De la Fuente se samo jednom kvalifikovao za Evropsko prvenstvo! Bilo je to 2015. kada je i osvojio evropsku titulu. U tom timu su bili Unaj Simon, Mikel Merino, Rodri kao ključni igrač, Marko Asensio… Zamislite tu količinu poverenja i Fudbalski savez koji veruje treneru koji je izvisio za četiri od pet plasmana na završni turnir.

Za pet godina na klupi omladinaca Španije, De la Fuente je u sistem reprezentativnog fudbala uveo ili afrimisao Markosa Ljorentea, Marka Kukurelju, Karlosa Solera, Mikela Ojarzabala, Aleksa Baenu, Martina Zubimendija, Ferana Toresa, Unaja Simona, Aleksa Remira, Jeremija Pina, Aleksa Grimalda… Pa i igrače koji su kasnije izabrali druge reprezentacije poput Braima Dijaza, Emilijana Buendije ili Munira el Hadadija.

Nakon što je Albert Selades napustio kormilo mlade reprezentacije, De la Fuente je promovisan u njegovog naslednika. Sa tom selekcijom je osvojio EP u Italiji 2019. godine. Povukao je dobar deo svojih omladinaca, a u mladoj reprezentaciji je još trenirao i Danija Olma, Pabla Fornalsa, Andera Barenečeu, Pedra Pora, Pedrija. Dakle, od 27 igrača koji večeras konkurišu za tim protiv Srbije, De la Fuente je trenirao njih 16 u mlađim selekcija. Više od polovine… Dodajte tu i Mikela Merina, Fabijana Ruiza i Nika Vilijamsa koji zbog povreda nisu sada na spisku i dolazimo do celog jezgra aktuelnog tima Crvene furije koje u malđim selekcijama trenirao Luis de la Fuente. U A timu je kasnije lansirao Lamina Jamala, Paua Kubarsija, Dina Hojsena…

Kada Paunović kaže da De la Fuente sjajno poznaje svoje igrače, mali pogled nazad u istoriju najbolje opisuje koliko je to duboka povezanost i bitna stavka za stvaranje fudbalskog idnetiteta, fudbalske kulture i modela igre.