{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

INTERVJU - Kuzman Babeu: Pitajte Saleta Ilića i Dekija Stankovića da l' smo pošteno uzeli titulu

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 93
Legenda YU fudbala devedesetih, ikona Obilića i jedan od simbola tima koji se okitio titulom šampiona Jugoslavije 1998, otvoreno za MOZZART Sport o najkontroverznijoj sezoni našeg fudbala, Željku Ražnatoviću Arkanu, Džaji, Toletu, nameštaljkama, propalom transferu u Zvezdu...
INTERVJU - Kuzman Babeu: Pitajte Saleta Ilića i Dekija Stankovića da l' smo pošteno uzeli titulu

“Znate kako kaže Hezus Hil... Ono protiv Reala - to je bila oružana pljačka. A ja kažem, ovo kod nas, protiv Vojvodine, to je bila pljačka bez presedana. Mi se borimo protiv krađe u fudbalu. Mi smo jedini klub koji daje TV prenose, samo da bismo dokazali da igramo najlepši, najbolji i najmoderniji fudbal. Nemamo mi šta da krijemo. Kako vratiti publiku na stadione? Prvo poštenim suđenjem. Sudije moraju da budu poštene. Na primer, onako kako je Radoman sudio Obiliću na Zvezdinom stadionu. Nama treba 160 Radomana i da se vrati fer-plej. Obilić je što se tiče tog fer-pleja broj jedan. Naši igrači po pet utakmica ne dobiju ni žuti karton. Mislim da to mnogo govori. A teško je igrati pošten fudbal kad je sudija nepošten. Jednostavno, nepošten! Kad je sve fer i pošteno, sa Obilićem niko nema šanse. Ne samo u Jugoslaviji, nego u Evropi”.

Željko Ražnatović Arkan,
u slavljeničkom intervjuu povodom jesenjih počasti za FK Obilić 1997. godine.

Februar 2019. Jedan od onih blažih zimskih dana u prestonici. Vetar miluje na obroncima Pašinog brda, gore kod Arhitektonske. Tu smo na tromeđi. Vračar – Zvezdara – Voždovac. Spuštamo se niz Gospodara Vučića. Konačno odredište – broj 189.  Prošlo je više od 20 godina... Idemo u susret 21. Puno i pravo punoletstvo najkontroverznije titule poslednje Jugoslavije. Arkanov Obilić - jedini klub što će od raspada SFRJ prekinuti dominaciju Crvene zvezde i Partizana. Ništa tu više nije isto kao potkraj devedesetih. Radni dan, nešto iza podneva. Trebalo bi da bude kao u košnici. Uvek je bilo. Sad više nije. Tužno je, sivo i oronulo.

- Pogledaj ti to. Sve napušteno, zatvoreno, zapodenuće priču naš sagovornik dok traži parking ispred stadiona. Nekada nemoguća misija, danas rutina za dobrog vozača. Ne “pecamo” se. Polako. Prvo slikanje. Stiže fotograf Srki. Tačan u minut.

- Biće najbolje dole kod komandantovog murala, šta misliš?

Slaže se i umetničko oko... Tu je na zidu oslikan i trofej prvaka, šampionski sastav. Sunce nezgodno “pada” na istočnu tribinu. Ne, ipak neće biti problem.

Kažu za krupne ljude - ko odvaljeni od stene. Čovek koji će stati pred mural Željka Ražnatovića više je kao cela jedna stena, planina. Ma, spreman za gardu! U dobroj je formi i dalje, vidi se. Pa sad zamislite kako je bilo onima što ih je čuvao, dok je ozbiljno trenirao.

- Kuzmane, stanite ovde. Može ruka na zid. E tako, odlično. To je to.

Srki privodi kraju svoj deo posla...

Jeste, Kuzman Babeu! S ove vremenske distance gledano slobodno možemo da kažemo legenda YU fudbala devedesetih. Ikona Obilića i jedan od simbola tima koji se okitio titulom šampiona Jugoslavije 1998. Dugo je već u Kini. Tamo živi i radi. Na kratko je posetio Beograd. Imali smo sreće da ga uhvatimo. (Sve zasluge Milanu Zdravkoviću, pre svega na ideji)

- Šteta samo što ne možemo da uđemo na stadion, bile bi dobre fotke, dobacuje Srki dok pakuje opremu. 

Prekoputa je stara kafanica, nameće se kao logičan izbor. Babeu nema ništa protiv, ali u poslednji čas...

- Ma, ne bre! idemo u Divajn da sednemo. Tu iza, u Vojislava Ilića. Tu su igrači Obilića odlazili svakodnevno u ono vreme.

Već smo krenuli, u kolima smo...

- Bakiii? - doziva dozlaboga zabrađen, neugledan čovek, dok nam prilazi laganim korakom. Kapa skoro preko očiju, maskirne pantalone i nekakva šerpa u ruci. Ko bi ga prepoznao? Pa verovatno ni rođena majka...

- Gavrane, jesi to ti?

Babeu u čudu. Poznao ga valjda po glasu.

- Ja, Baki.

- Je li, imaš ti ključ od ove kapije, da uđemo na stadion. Došli ovi ljudi da me slikaju. Hoće da prave intervju sa mnom?

Tuc-muc, hoće-neće... Babeu evrićima “podmazuje” starog poznanika. Ne da se Gavran. Mora, kaže, da pita Jeftu. Direktora. Ljubinka Jevtića.

- Daj, bre, Gavrane, otvaraj! Ja sam ovde i Jefta i Arkan. Samo ti otvaraj i ništa ne brini!

I uđosmo nekako...
Ovo vam je Gavran, objašnjava Babeu. “Iz Peći je. Bio član Arkanove garde nekad. Pazio je na komandantovog tigra pored terena kad smo igrali protiv Bajerna. Eto koliko godina je prošlo... On i dalje čuva ovde. Kaže, to je sve komandantova imovina, ne da nikome ništa da pipne. Šta vredi, sve što je vredelo već su odneli. Znaš šta njemu znači ovo malo para što sam mu dao. Ko 5.000 evra. Ima da živi mesec dana s tim.     

Tužno je spolja, još tužnije unutra. Teren skroz propao, rđa svuda okolo. A nekada najmoderniji stadion u državi.
Da su pametni ovi iz FSS da uzmu sve ovo, da srede i da se igra fudbal. Može mlada reprezentacija da igra ovde, da treniraju klinci...“  

Još jedan set fotografija i to je to. Idemo na glavnu priču. Stigosmo konačno i u taj Divajn, nekada druga kuća Vitezova. Plajvaz na gotovs! Nišani! Pravo “u glavu”.   

Mnogo se poslednih godina govori o turobnoj stvarnosti srpskog fudbala. Poredi se neuporedivo, vuku paralele, meri ko je više ukrao... A taj Obilić i ta čuvena sezona 1997/98. nekako mu uvek dođu kao merna jedinica za nepoštenje i lakrdiju. Pitanje svih pitanja: da li ste te '98. pošteno postali prvaci?
Znate kako, puno priča ima. Obilić, Arkan, nameštena titula, kupljene utakmice, ovo-ono... Ja ne mogu da ulazim s ljudima u tu priču. Samo ću da ih usmerim na dva čoveka - Sašu Ilića i Dejana Stankovića. Njih dvojicu da pitate da li smo mi zaslužili tu titulu ili ne. Neka oni to kažu! Zaista smo bili najspremnija ekipa, željni uspeha... Potrefila se takva generacija. Kao Zvezda u Bariju 1991. Tad i nikad više. Tako je i kod nas bilo. A komandant, predsednik Željko, sve je to ispratio s parama. Nije tačno da nije sve u parama, jeste. Kod nas nisu kasnile plate, premije su bile redovne, odmah posle utakmice... Nema ništa sutra ili prekosutra. Na kraju utakmice odmah dobiješ na ruke to što si zaradio”.

Nema meseca da se u Srbiji ne pojave naslovi kako je Obilić bio tumor srpskog fudbala. Miša Kosanović tvrdi da je sve zlo krenulo od Arkana. Kako se osećaš kada pročitaš to?
Teško mi je zato što ljudi ne znaju kakva je bila situacija. Mi smo te godine igrali i sa Zvezdom i sa Partizanom. I pobeđivali ih. Nije mogao Arkan sve to da pokupuje, kako se priča. Zvezda je bila prva, mi smo je u poslednjem jesenjem kolu dobili na Marakani sa 1:0, po onom ledu. Mogu da pričaju koliko hoće. Eto, Arkana više nema, a u našem fudbalu danas još veće zlo. Ja sam u Kini, po celom svetu znaju šta se ovde kod nas radi. Zato mislim da je srpskom fudbalu potreban još jedan Arkan“.

U kom smislu?
U svakom. Za disciplinu, rad, odnos, ponašanje. U vreme kada sam ja bio u Obiliću, nije postojalo ovoliko menadžera kao danas, da se tate i mame pitaju za sve. Evo vam primer, jednom ja na treningu mlađih kategorija OFK Beograda, jer volim tako da gledam treninge, pošto uvek možeš da spaziš nekog talentovanog klinca, i tu neki zemljak pored mene. Onako, 150 kila, mlad momak... Javlja se na telefon. Kaže, gledam trening na OFK-u, ja sam menadžer. Koji si ti menadžer, bre, zemljak?! Gde si, bre, ti igrao fudbal? A takvih ima na hiljade kod nas i izjedaju fudbal”.   

Milan Obradović, Veselin Bojić, Kuzman Babeu i Saša Viciknez

Obilićev šampionski tim bio je poznat po disciplini i snazi. Mnogo više negoli po fudbalskom znanju...
Tako je. Igrali smo na disciplinu, snagu i veliki rad. Bukvalno se potrefila takva ekipa, dobri momci, željni dokazivanja. Došli svi iz malih sredina... A u Obiliću sve išlo kako treba. Od prvog dana”.

Ko vas je okupio, ko je formirao tu ekipu?
“Cope Novaković. On je išao po utakmicama Srpske lige. Željko mu je rekao: idi po Srbiji, vidi gde ima dobrih igrača i dovedi ih ovde. Nas je iz pančevačkog Dinama došlo najviše - šestorica. I posle toga još četvorica”.

DIKA MI KAŽE DA SU U ZVEZDI TAJ MESEC UZELI SVE ŠTO SU MOGLI… A MI UZELI 10 PUTA VIŠE PARA

Koji te tim danas podseća na taj “radnički“ fudbal što ste vi igrali?
Atletiko Madrid. Zato što je Simeone bio takav igrač, disciplinovan. Na snagu je rešavao sve, dobijao duele, na galamu. Takav je on. Igrali smo i protiv njega. Ne čudi me što je kao trener izgradio isti stil kakav je forsirao kao igrač”.

Da li je šampionskom Obiliću uopšte bio potreban ozbiljan trener?
Kako da ne. I odmah da vam kažem, nije se Željko mešao u rad trenera kako se često priča. Te šampionske sezone tri trenera su nas vodila - Miloljub Ostojić, Dragomir Okuka i Boško Prodanović. Okuka je bio šampion na kraju, a tokom leta za Ligu šampiona na klupu je vraćen je Ostojić”.

Sećaš li se duela sa Jovičićem, Pericom Ognjenovićem?
Sećam se svega. Ja sam bio igrač zadatka. Šta mi trener da, ja sam odradio maksimalno. Uvek je bila priča, nemoj da idem ja na Pericu, mnogo je brži, ali za mene to nije bio problem. Fizička sprema je bila moj adut, ja sam uvek bio maksimalno spreman”.

Duel Babeua i Pjanovića

Pričalo se čak da je i to bila Arkanova zasluga, vojnički režim na treninzima, po njegovoj naredbi...
Ne, ne... Imali smo sjajnog kondicionog trenera, Jovu Počuču”.

A anegdota da je maltretirao igrače, sklekovi za greške?
Ni to nije tačno. Evo, bio sam u Obiliću četiri godine, tri i po sa Arkanom. Dolazio je poneki put na treninge, na Mladi Obilić, da pogleda, ali nije se nikad mešao u vođenje tima ili treninga. Znao je on da nije za to. Plaćao je trenera, kondicione trenere, pa zašto bi se on mešao nekome u posao?”.

Suština je, dakle, u parama. Nije tajna da je Arkan dobro plaćao...
Predobro za to vreme! Pa mi smo bili mnogo plaćeniji od igrača Zvezde i Partizana. Sećam se susreta s Dikom Stojanovićem u supermarketu u Vojvode Stepe. I naš razgovor... ‘Gde si majstore, šta ima'… I on kaže meni: 'Gurate dobro finansijski’. Ja kažem vrhunski. Kaže on meni: ‘Mi smo ovaj mesec ubili! Uzeli smo sve što smo mogli. I bodove i premije, negde oko 1.300.000 dinara’. Ne znam koliko je to bilo u markama tada. A onda je njemu kažem: 'Je l' znaš ti koliko smo mi uzeli? Oko 13.000.000 dinara. A Dika mi stegne ruku i kaže: ‘I treba da budete šampioni’. Onda me pita kako toliko i ja mu objasnim. Imali smo pobedu protiv vas, dobili smo 5.000 maraka. U Novom Sadu nam je duplirao premiju, umesto 1.500, po 3.000 maraka svakom. U kupu pobeda, nije trebalo ni da bude premija, ali smo dobili po 1.000 maraka. Računaj 9.000 maraka samo premije, plus za 12 bodova još toliko. Za isti učinak zvezdaši deset puta manje para”.

Slažete se da je Zvezda imala najbolji tim te sezone?
Pazi, veliki su igrači to bili. Stanković, Jovičić, Perica Ognjenović, Gojković, Bratislav Živković, pa Đorović, Njeguš. Sve igrači koji su napravili vrhunske karijere. Kapa dole. Danas kada se setim utakmice na Vračaru, 4:3 za nas, kakav fudbal... Puca na sve strane. Danas takvog fudbala nema u Srbiji. Dugo nisam ovde, ali kad gledam utakmicu Superlige jeza me hvata. Razumem ja da izgubiš, ali ne mogu da razumem da ne želiš da se boriš. Ne mogu da razumem ni da trener ovde ne može da spremi ekipu da trči 90 minuta. Hajde da probamo, kad već nemamo dobre timove i igrače, hajde da ih spremimo da bar trče, da ne padaju u 70. minutu. Toliko sporo se igra, toliko bez duela, ne znam šta se dešava…

ŽELJKO BRATE, DOĐI, TU SU RIBE, SVI SMO GOLI PO STOLOVIMA

KO JE BIO ARKANOV OMILJENI IGRAČ?

Kakav su odnos igrači Obilića imali prema Željku Ražnatoviću – strah ili poštovanje? 
“Rekao bi strahopoštovanje. Bilo je igrača koji su bili duže od mene u klubu i oni su ga oslovljavali sa Željko. Ja sam ga zvao predsedniče”. 

A da li je Arkan imao omiljenog fudbalera?
“Bilo je priče da je voleo Lazetića...kao... Sve nas je voleo. Stvarno. Možda Šekija najviše. On nam je bio sportski direktor. Željko mu kaže: 'Matori, uplatio sam ti 100.000 maraka'. A Šeki: 'Ajde ne zajebavaj. 'Ne seri, matori, znam da voliš mlade žene, trebaće ti. Šekularca je Arkan voleo baš mnogo. Šeki je bio veliki šmeker, mnogo mi je bilo žao sad kad je umro”. 

Zvezda ko grom, a vi šampioni. U poslednjem kolu te sezone igrali ste u Zrenjaninu, protiv Proletera. Kako je izgledala noć pred utakmicu?
Mislim da niko nije spavao. Jer Zvezda je bila na bod od nas. Znali smo da će njima biti teško u Železniku, domaćin se borio za opstanak. Ali i Proleteru je bio potreban bod protiv nas. Zvezda izgubila na kraju 2:3 ili 2:4. Lepo se na kraju završilo po nas. Prelep je osećaj biti šampion Jugoslavije. Bilo je odricanja. Mislim da smo tada bili u karantinu 58 dana u hotelu Jugoslavija. Nismo izašli iz hotela. Samo na treninge i utakmice. Sreća pa su nam se utakmice zaređale, polufinale i finale Kupa, igrali smo stalno sreda-nedelja, pa smo to lakše podneli. Obično smo i pre i posle utakmice išli u karantin. Posle pogibije levog beka Danijela Markovića u saobraćajnoj nesreći Željko nam nikada nije davao da vozimo, nego odmah sa stadiona autobusom u hotel. Na masaže i tretmane”.

Da li je Arkan ulazio u svlačionicu da vas bodri, da drži govore?
Retko. Vrlo retko. Ako je i ulazio čisto je bilo bodrenje neko: ‘Ajmo sada, znam da ste najbolji, hoću da gazite danas’. Kada vidi da smo pali ili kada uoči da se ponašamo kao da smo već dobili utakmicu nije nam davao da se opustimo. Govorio je da ne želi da budemo Srbi, da hoće da budemo Nemci, da gazimo 90 minuta. Da se borimo. Protiv Zvezde i Partizana je ulazio u svlačionicu samo da nam kaže kolika je premija i to je to. Sećam se utakmice protiv Zvezde, kad smo dobili 1:0 na Marakani. Zima, led. Moram da pogledam snimak... Mislim da smo krenuli da izlazimo u dresovima sa dugim rukavima i onda nam je rekao: ‘Nazad! Svi u kratke rukave, ne fali vam ništa, vi ste tigrovi’. Kad smo krenuli ka tunelu, on nam viče: ‘Alo, Vitezovi, okrenite se svi ovamo. Hoću danas da razorete Marakanu, je l' jasno?’ Mi svi uglas - jasno! ‘Je l' jasno?’ Mi opet – jasno! Odjekuje Marakana. Da se naježiš. I mi pobedimo golom Rankovića”.

Milan Obradović govorio je svojevremeno da je Željko terao Cecu da vas zove noću kada niste u karantinu. Da pita da li gledate taj i taj film, da bi znao da li ste kod kuće?
Uh, sećam se, golman Dimitrijević iz Lučana imao je taj problem. Ceca ga zvala, a on bio na splavu. Nije imao taj broj memorisan u telefonu. Mi smo svi bili na 201, Željko je bio na 203. Ovaj malo popio i nije video dobro broj, mislio da ga zove neko od nas. Javlja se i kaže: ‘Gde si, brate?’ A Željko na drugoj strani viče: ‘Gde si, magarčino?’ ‘Dođi brate, tu smo! Ribe, svi smo goli na stolovima… Kaže mu Željko: ‘Alo, dijabolo, je l' znaš ko je ovde?’ Ovaj ne haje, ne čuje valjda. 'Samo dođi, videćeš kakvo je zezanje. Arkan je umro od smeha. Ovaj posle trčao u stan da se javi. Sutradan na treningu svi očekuju neku odmazdu, a Željko se šali, kaže: ‘Je li, bre, ovaj Dimitrijević jedini šmeker, zove me na ženske i u provod, a vi svi kod kuće sedite’. A onda ozbiljan ton: ‘Majmune, nemoj da te nađem više u kafiću’”.

Karantin ume da bude najgora kazna za igrače...
Jeste. Bilo je puno igrača koji su bili oženjeni, imali decu. Kad smo išli na slavlje u hotel Jugoslavija, posle Zrenjanina, poveli smo žene, devojke, ko je šta imao. Prvo što je Željko uradio te večeri - zahvalio se porodicama. Sećam se, Saviću, levom beku, bila je bolesna ćerkica. I veče pred jednu utakmicu Željko naredi da nam se oduzmu mobilni telefoni. Uvek su nam mobilne uzimali u 10 sati uveče. A Savić mu kaže: ’Predsedniče, ja se izvinjavam, dete mi je bolesno, je l' mogu da imam telefon pored sebe?’ Željko kaže ne može, ja ću da brnem o tvom detetu, to je sad moje dete koliko i tvoje. Ti mirno spavaj. Kaže posle njegova žena da je Arkan cele noći zvao, hteo da šalje lekara, rekao da ne ide nigde, da će on da dođe lično da je vozi gde treba. Takav je bio komandant”.

DA LI JE BILO DOGOVORA SA PARTIZANOM?

Mnogo je anegdota i urbanih legendi vezanih za Željka Ražnatovića iz tog perioda. I daleko od toga da su sve bajne kao prethodna priča. Od one da je sudiji Mrakiću na zidu nacrtao konja i terao ga da uzjaše – policijska fora što će kasnije biti ekranizovana u jednom domaćem filmu - do organizovanja ubistva prvog čoveka UEFA Lenarta Johansona, jer mu ovaj navodno nije dozvolio da ide na revanš sa Bajernom.
Ma to je glupost. Šta je tu mogao Johanson. Arkan nije mogao da izađe iz zemlje, imao je zabranu EU, nema to veze sa Uefom”. 

Da se vratimo još malo na čuvenu Obilićevu šampionsku sezonu i navodni dogovor sa Partizanom „vama titula, nama kup“. Babeu tvrdi - dogovora nije bilo. Činjenice su, međutim, sledeće: u finalu Kupa Obilić nije igrao u najjačem sastavu, dok su u prvenstvenom sudaru u Humskoj crno-beli izveli drugi tim...
Mi smo izgubili 0:1 na Obiliću, a realno je trebalo da bude 10:1 za nas. Šta je sve Kralj odbranio tada... Neće nas gol i neće. Na Partizanu ih dobijemo 2:1 i posle toga smo imali otvoren put ka tituli. Partizan jeste izveo tada drugi tim, ali nije bilo nikakvog dogovora. Možda je želeo da time naškodi Zvezdi, to je njihova stvar. Laž je da smo ih pustili kasnije u finalu kupa. Nismo, mi smo izgubili pošteno finale kupa. Pa imali smo premiju 10.000 maraka. Željko nam kaže uoči revanša u Humskoj: 'Ovi iz Partizana traže da im dam kup. Neću da im poklanjam. Izvešću tim sa tri standardna prvotimca i osam rezervi. Ako me pobede - pobede, ne mogu pred igrače da stanem i kažem im da puste utakmicu”.

Ostaće za sva vremena priče da je Arkan pretio sudijama i tako svom timu obezbeđivao “pošteno suđenje”. Da li ste čuli da je pretio i igračima protivničkih timova? Još jedna urbana legenda kaže da je Željko na jednoj utakmici protiv Zvezde ustao sa klupe, prišao terenu i otvoreno zapretio Perici Ognjenoviću: “Smiri se, mali, heklerom ću da ti operišem kolena...“
Možda, ja to nisam čuo. Perica je sad skoro izjavio nešto kao - neregularna titula, da je tada Zvezda bila najbolja. Ali, stani majstore, ti si imao utakmice s Obilićem i nijednom nas nisi pobedio”.

Pojedinci idu toliko daleko da se ne libe da kažu kako Obiliću treba oduzeti titulu iz 1998...
A koliko bi onda titula trebalo da se oduzme i Zvezdi i Partizanu?


NAJTEŽI PORAZ OD - TOLETA KARADŽIĆA

Stric Milorada Ulemeka Legije – Mihajlo, bio je jedan od potpredsednika Obilića u šampionsko vreme. U jednom intervjuu on je ispričao kako je Tomislav Karadžić pokušao da podmiti Arkana, odnosno da mu iskešira 100.000 maraka kako bi Obilić prepustio pobedu subotičkom Spartaku, čiji je Tole tada bio predsednik. Igrali ste tu utakmicu?
“To je bila Prva B liga. Šta se desilo tu... Izgubili smo, ali to je Željkova greška bila. Kada je vodio Prištinu u Drugoj ligi, Arkanu je bio potreban bod protiv Spartaka. Došao on i kaže Toletu da povuku malo ručnu. A Tole kaže - neću, mene to ne zanima. I Priština izgubi. Željko je posle toga hteo da mu se revanšira, pa zamoli trenera Ostojića, kaže mu ovako: ‘Molim te, tri nedelje mi odmaraj celu ekipu pred Suboticu’. Kaže Ostoja gde ću da ih odmaram, u top formi su, gaze, ne ide to tako. Arkan: ‘Jok, molim te, moraš da ih odmoriš, neću da se povrede. Jedno osam, devet igrača odmaralo ta dva kola. Dobili smo rutinski. Onda odemo u Suboticu. I znaš ono kad te ništa neće. Željko duplirao premije, samo da ih izbacimo iz lige. 'Hoću da ih zgazite', viče. Ali ne vredi, kad te neće - neće. Nismo tri nedelje igrali takmičarsku utakmicu, naravno da nismo pobedili. Željko poludeo, za sat vremena stigao iz Subotice do Beograda. Mi došli na stadion, on nam oduzeo telefone, j..e majku. 'Od sutra imate dva treninga, trčite 100 puta 100 metara'… A sezona gotova. Ali prošao ga je bes posle dva, tri dana. Na večeri kaže da nam nikad neće oprostiti tu Suboticu. 'Ajde na odmor, je l' imate para? Ko nema nek dođe posle kod mene'. Tako je to bilo...”


Kao šampioni Jugoslavije igrali ste protiv minhenskog Bajerna koji će te sezone doći do finala Lige šampiona. Sećate se te utakmice?
Kako da ne. Salihamidžić, Kan, Helmer, Kufur, Basler, Elber… U Beogradu igramo, a imali smo lepu, belu garnituru dresova. Ovde smo imali po 10.000 maraka za pobedu. Pazi, samo za pobedu, a već smo izgubili tamo 0:4. Ulazi Željko u svlačionicu i kaže: 'Bolji ste od njih, dobićete ih 5:0, prolazite dalje. Ja verujem u vas. Za pobedu imate 10.000, za prolaz odma posle utakmice 100.000 maraka na ruke. Po čoveku! On izlazi iz svlačionice, mi se smejemo. Eto ti ga, vraća se: 'Šta je, bre, pič...e, ja verujem u vas, a vi ne verujete? Šta se smejete, bolji ste od njih. I tada nam je posle utakmice dao po 1.000 maraka. Sećate se kakav je gol Mateus tada dao u 88. minutu? Brate, meni se nebo otvorilo, sve vreme gledam prema jugu, na semaforu 75, 80, 85. minut, 10.000 već trošim, imamo 1:0. Oni mrtvi, leto, vrućina... I daju nam taj gol. Iskosa, iz mrtvog ugla - Mateus. Kakva kifla… Za tri minuta izbio mi deset soma iz džepa”.

Zvezda vam tada nije dozvolila da igrate na Marakani?
Nije! Džaja rekao Željku da ne daju Delije da se igra. I Arkan, bivši vođa, pozove te starije navijače koje je znao. Pita da l' je on to zaslužio. Oni mu kažu da nemaju pojma o čemu se radi i da su čak pričali između sebe da podrže Obilić protiv Bajerna, kao što su Vitezovi navijali za Zvezdu protiv Barselone, kada je na istoku stajala zastava “Uz Obilić do smrti”. Da se igralo na Marakani možda ne bi bio pun stadion, ali došlo bi ih 20-30 hiljada. Iz poštovanja prema komandantu”.

ZBOG ZVEZDE SAM ODBIO 200.000 MARAKA OD SMEDEREVA

Malo je poznata priča da je Kuzman Babeu na 24 sata praktično bio igrač Crvene zvezde...
Imao sam 2000. godine dogovor sa Zvezdom. To je klub koji sam voleo kao klinac, bio sam navijač u mladosti, a i kada sam počeo da igram za Obilić - opet sam voleo Zvezdu. Te 2000. imao sam i ponudu Kotbusa. Darko Šušnjar završio posao. Meni ističe ugovor u Obiliću, ali opet 200.000 maraka obeštećenje klubu za igrača koji će biti slobodan. Ceca kaže super. I pre kraja prvenstva, tri puta me Džaja zvao na razgovor. Rekao mi je ovako: 'Majstore, sigurno dolaziš na leto u Zvezdu, to je dogovoreno, nemoj samo da kažeš Ceci. Da ne pravimo probleme. Tebi ističe ugovor i nemoj da brineš - to ti je završeno”.

DŽAJA I ZEKA SU TATE,
NE KAČI SE SA NJIMA

Kuzman Babeu ne krije da ima loše mišljenje o Draganu Džajiću. U prilog svojoj moralnoj oceni Zvezdine legende “stavlja” sećanje na jedan susret sa Dejom Savićevićem...
“Savićević je tad bio postao selektor... Sedimo u kafiću, tu su Kiza Ranković i Saša Kovačević. I dolazi Dejo, taj dan promovisan: 'Đe ste, Vitezovi? Seo on sa nama. Priča kako mu je žao Željka, voleo ga, kaže, kao ćaleta. 'Znate šta sam mu rekao jednom. Željko, ja tebe volim, ali smešan si za Džaju i Zeku'. A Željko će njemu: Ko, ja?! Ma j.... im majku. 'Slušaj ovamo', dalje će Dejo: 'Smešan si. To su ti takvi prevaranti... Možeš ovako, ali što se tiče fudbala, oni su tate. Ne možeš im ništa. Tu su mnogo jaki'“.

I, gde je zapelo?
Zapelo jer nisam hteo da krijem. S njim (Džajićem) sam spreman da se suočim gde god treba... Ja znam da dolazim u Zvezdu, imam dogovor s njima, a treba da igramo utakmicu na Marakani. Mi smo dugo bili prvi, pa kod kuće kiksnuli protiv Čukaričkog. Pobedili nas i mi skliznemo na tabeli. Bili smo uoči utakmice sa Zvezdom u karantinu u hotelu Palas. I dolazi pokojni Bombona, Arkanov kum i Džajin veliki prijatelj. Veliki zvezdaš. I kaže mi ovako: 'Babeu, morate da pustite Zvezdu, mora Zvezda da bude šampion. Ja kažem – ne mora! On opet: 'Morate da pustite'. Ja kažem neću ni ja niti bilo ko drugi iz tima. Kaže mi: 'Ti ideš u Zvezdu'. Pa šta ako idem u Zvezdu. To je bila utakmica na Đurđevdan, 30.000 ljudi, Zvezdi samo pobeda treba, mi izgubili šanse za titulu. Ali uvek smo grizli protiv Zvezde i igrali dobro. To je bilo nekoliko meseci posle Arkanove smrti. Bombona: 'Idi reci igračima, imate 10.000 maraka vas petorica, ostalima dajte po 1.000. Ja odem kod Vargeca, Zorića, Novića i Koraća. Mi najiskusniji pričamo - nećemo da pustimo. Ne dolazi u obzir. Treći smo pa smo treći, kako god. Ne možemo da budemo prvi, ali nećemo ni da ih pustimo. Ja se vratim i kažem mu da nećemo da pustimo, a Bombona mi kaže: 'Slušaj ovako, Džaja je poručio da ako Korać ne pusti gol, neće ići na Evropsko prvenstvo u Belgiju i Holandiju. A Korać je bio tada treći golman reprezentacije. Kaže mi dečko i ne moram da idem na Euro. Sednemo mi da pričamo, povede se tema... Ajde nemoj da se igramo sa životima, zaštitu više nemamo. Da je Željko živ ne bi ovaj smeo ni da nam priđe, a kamoli da traži tako nešto. Znamo s kim imamo posla... Vidiš dokle je to išlo? Da bukvlano hoće da ti unište karijeru. Jer kad odeš na evropsko ili svetsko, makar kao treći golman, ti si napravio transfer u inostranstvo. I tako mi damo Zvezdi bodove i Zvezda bude šampion”.

A šta je bilo sa transferom?
E, pazi sad. Kažem, tri puta sam lično pregovarao sa Džajom tog proleća na Marakani. I četvrti put kada sam bio u klubu on me pošalje pravo kod Miše Marinkovića da se dogovorim za uslove. Trebalo je da bude ugovor na dve godine, ja sam imao 29. Pita me Miša koliku hoću platu, ja lupio 100.000 maraka. Ali rekao sam mu odmah posle: Zvezda je Zvezda, da vidimo koliko može, neću da propadne sve zbog para. On mi kaže ovako: 'Bunja ima 80.000 po godini kao kapiten'. Ja ga pitam je l' mogu ja isto toliko. On kaže može. Sutra dolaziš ujutru, idemo u Fudbalski savez Beograda, potpisuješ ugovor, vraćaš se ovde i dobijaš na ruke 40.000 maraka. Samo sam jednu molbu imao - da dobijem odmah 60.000 i da mi ostane rata u decembru 20.000. Ženio sam se, pravio krštenje… Kaže Miša da neće biti problem. On okrene Džaju, ovaj na plaži u Budvi... Kaže, Dragane, sve je ok, dečko je tražio samo 20.000 više. I kaže Džaja da nema problema. Da mi vezu sa Džajom, mi se ispričamo... Kaže mi da sutra potpisujem ugovor i poručuje da popodne krenem sa drugom ekipom da treniram, jer prva ima produženi odmor posle duple krune. Kažem, nema problema. Dolazim kući, a jedan porodični prijatelj mi savetuje: nemoj da ideš u Zvezdu, idi u Smederevo. Meni Sartid i Dule Matković u tom trenutku daju 200.000 maraka na ruke, keš”.

Bila je dilema?
Ma kakvi, odbijem ljude lagano zbog Zvezde! Dođem ujutru, sin Andrej mali bio, ja kažem ženi obuci ga lepo idemo na Maraknu na potpis ugovora. Potpisujem za Zvezdu, j.... ti sunce. Velika stvar, bre. Odem ja tamo, a Miša Marinković pocrveneo u licu. Babeu, izvini, moram da ti kažem, nije u redu prema tebi, ne mogu da verujem da se bave takvim stvarima... Džaja kaže da imaš 29 godina, konsultovao se s Muslinom i Dostanićem. Neće imati gde da te prodaju. Ne potpisuješ ugovor. Da sam tad imao dinamit, kunem se da bih digao u vazduh celu Marakanu. Novinari dolazili, promocija bila zakazana, imam kod kuće Večernje novosti, naslov je bio Zorić i Babeu u Zvezdi. I Džaja me tako zavrne, uništi mi karijeru. Imao sam, kažem, i taj Kotbus. Bez probe. I njih odbijem zbog Zvezde. Da sam otišao u Nemačku spojio bih sedam, osam godina, rešio egzistenciju, postao milioner. Bio sam u opasnom iskušenju, kunem se, kad nisam imao para datetu za paštetu, malo mi je falilo da uzmem pištolj... Majke mi. Ne želim to nikome. Da dođe u situaciju da nema za hleb, ne daj bože nikome. A Ceca mi je lepo govorila. Kaže, Babeu, ne idi kod ovih. Nemoj kod njih, molim te. Ratko Dostanić mi je kasnije potvrdio da je samo Džajićeva odluka bila da ne potpišem, da su on i Muslin dali zeleno svetlo”.

Koliko ste još ostali u Obiliću?
Još šest meseci. I video sam da to nije više to”.

Da li se predosećao kraj posle Arkanove smrti?
Jeste. Zavladala je nedisciplina, ušao sam u sukob sa nekim igračima poput Lazetića, baš zbog toga. On je krenuo da vileni, da izigrava šerifa. Nisam mu dozvolio. I znao sam da od toga nema više ništa. Ceca je insistirala da kao jednog od najstarijih slušaju mene. Rekao sam joj da ne mogu da izigravam Arkana, a da ne može ni ona. Posle su došli Bina i neki drugi ljudi u klub. Krenulo se sa preplaćivanjem, bilo para koliko hoćeš, dolazili su razni, ali nikoga nisu prodali, svi su otišli za džabe. I klub je propao”.

Sećate li se gde vas je zatekla vest o ubistvu Željka Ražnatovića?
Na Kipru, na priremama smo bili. Vratili smo se u Beograd na sahranu nas osmorica, starosedeoci. Ostali ga nisu ni poznavali mnogo, tim se već bio dosta izmenio”.

KRSTAJIĆU, PRIJATELJU, IMA MALO VEĆIH TRENERSKIH IMENA OD TEBE

Prošlo je više od dve decenije. Kakve danas emocije budi sećanje na šampionski Obilić?
Uvek je lepo setiti se tih dana. Ali teško mi je kada vidim u kakvom je stanju sve ono tamo, nema kluba... Teško je jer znam kako je bilo kada sam ja bio tu i žao mi je što neko nije uzeo taj klub. Ne mora da igra Superligu. Mislim da Obilić zaslužuje bar Srpsku ligu”.

Koliko pratiš srpski fudbal?
Pratim. Iskreno, kada sam ovde više gledam te niže lige i mlađe kategorije, to me više zanima. Nešto tu Superligu, pravo da vam kažem, malo slabije gledam. Pratim, ali ne kao Prvu ligu Srbije, srpske lige ili zone”.

A reprezentacija?
Evo pre neki dan sam čitao da je Žigić dobio posao u Savezu. Nemam ništa lično protiv njega, ali da l' je moguće da ti prvi trenerski posao bude reprezentacija?! Čoveče! Meni samo te naopake stvari nisu jasne. Krstajić. Moj prijatelj, dobar igrač, dobar momak, ali malo većih trenerskih imena ima u Srbiji od tebe. Nemam ništa protiv, ali ti si bio pomoćnik Muslinu. I to kratko. Ajde da si bar dve, tri godine sticao iskustvo pored tog Muslina, Antare... Sad i Žigić. Pa je l' znate koliko je velikih imena bez posla? Ja ne patim od toga da budem trener u Zvezdi i Partizanu, na kraju krajeva - nisam tamo ni igrao, ali je l' moguće da u ta dva kluba, u mlađim kategorijama, rade treneri koji nikad nisu igrali za Zvezdu i Partizan. Dražen Bolić, Dragan Isailović, Đorđe Tomić, Uške Vučićević... Zar je moguće da za njih nema mesta u Partizanu. ili za Gorana Đorovića u Zvezdi”.

Od tih “naopakih” stvari pobegli ste u Kinu?
Mene samo Kina zanima! Da mogu, potpisao bih ugovor na deset godina. Već 14 meseci tamo radim pri jednoj osnovnoj školi, sa decom od šest do 12 godina. Tamo deca kreću u prvi razred sa šest godina i odmah na fudbal. A od 12. idu u srednju školu, nema sedmog i osmog razreda. Kinezima je cilj da jednog dana postanu svetski prvaci u fudbalu”.

RAZGOVARALI: Milan Zdravković i Predrag Dučić
FOTO: Srđan Stevanović/Starsport/MN Sport

Najnovije vesti


×