INTERVJU Kule Aćimović: Ćale mi je rekao - ideš odmah u Zvezdu, neću da me jure kao kriminalca

Kažu da se u tim davnim, poratnim godinama, opasan fudbal igrao po beogradskim šorovima. Uže i šire gradsko jezgro – Savamala i Bara Venecija, Dorćol i Bulbulder, Krst i Čubura, pa preko Pašinog brda i Autokomande sve do udaljenih prigradskih naselja u ono vreme. Izuzetak nisu bile ni palilulske ledine.

 "Mi smo fudbal najčešće igrali na terenu Poštara. To je bila livada na prostoru gde se sada nalazi hala Pionir. Šljaksati teren i jedna baraka sa dve svlačionice. Sve od dasaka. I samo još jedna česma ispred, počinje svoju životnu priču Jovan Aćimović. „Mi deca onda čekamo da se teren isprazni, da ozbiljni i stariji fudbaleri odu, pa krećemo. Igralo se još u dvorištu osnovne škole Starina Novak. Teren je bio i u Petoj beogradskoj. I naravno, parkić između Dalmatinske i Cvijićeve. Tu smo šutirali na travnjaku kad nema čuvara"...

 "Šta najbolje pamtim? Prve lopte. Pored krpenjača bile su nekakve od tvrde plastike. Teške ko đavo! Noga otpada! Ni nalik današnjim, ili onim prvim kožnim. Roditelji mi nisu branili da igram, ali znalo se – na prvom mestu mora da bude škola. Ćale je bio sportsmen, pre rata drugovao sa Mošom i Tirektom. Voleo je fudbal, tako da je bio praznik u kući kad je utakmica".

Otac Vitomir, ugledni predratni trgovac s radnjom u Bulevaru kralja Aleksandra, prekoputa Madere, ostao je bez čitavog imetka s uspostavljanjem komunističke vlasti. Aćimovići su se tako stopili u društveni pejzaž Beograda pedesetih godina - socrealizam i nemaština.

„Sirotinja, ko i svi. Ćaleta je posle rata zakačilo kao i sve druge iz tog miljea: nekome ropstvo, nekome konfiskacija, nekome prekvalifikacija. Moj Vitomir ostao je bez radnje i završio kao šofer. Da bi bio šofer, moraš prvo da položiš. Da bi položio, to traži neko vreme. A opet, treba živeti. Tako da je ćale lopatao, tamo dole na Dunav stanici. Lopata i istovaraj ugalj! Istovariš dnevno tri, pet, deset kubika... Koliko istovariš - toliko ti se plati. Uporedo je učio, polagao. Život završio kao šofer“...

„Kuća oslonjena na majku Vinku. Ona je bila vešta domaćica, kao većina žena u ono vreme. Kuvanje, spremanje, zimnica... Sve što treba. U dvorištu patka, guska, kokoška. U podrumu svinjče. Dovijalo se na razne načine. I nekako smo uvek bili opskrbljeni“.

„Dođe i taj period u životu - donose se neke odluke. Neko se zainteresuje za muziku, neko za školu, neko za sport. Fiskultura se u ono vreme dosta negovala. Tako se ja opredelim za fudbal“...

I onda je mali dežmekasti, dečkić zlatnog osmeha, kako ga je jednom davno opisao Mile Kos, postao najbolji u svojoj ulici. Pa najbolji u kraju. Zaigrao za najbolji podmladak u državi. Onaj čuveni Zvezdin s početka šezdesetih. Zaigrao za prvi tim. Postao slavan. Postao reprezentativac. Postao Kule. Kule Aćimović, kultna „desetka“ kultnog sastava crveno-belih.

„Kule? Stožer naše igre. Zvezdin najinteligentniji igrač, veoma stabilna ličnost. Saigrači bespogovorno cene ono što govori na terenu ili u svlačionici”, govorio je svojevremeno Miljan Miljanić. 

A Kule Aćimović tada već afirmisani sakupljač trofeja. Evropska marka. Majstorski sertifikat overen kod džangrizavog Zvezdinog “zapada”. Zadnji trap, istina, jači. Brzina... Ne, nije mu jača strana. Ali zato butina a la Rivelino. Lopta ko u Fort Noksu. Znalo se: prijem, obrada, pečat, pas. Džaja je levo, Vojin već lebdi, glava u visini prečke - lopta u golu!

Automatizam doveden do savršenstva.

To su vesele sedamdesete. Marakana nikad punija. Četiri titule u šest godina, polufinale i četvrtfinale Kupa Šampiona; polufinale i četvrtfinale Kupa pobednika kupova. Na kolenima Real Madrid i Liverpul. A nad njima kao sfinge: Pižon, Karasi, Cole, Bleki, Staja, Žota, Trifke... I Kule, dabome. Sve sami sinovi grada. 

Tako nešto od evropskih velikana imali su još samo Ajaks i Seltik. Danas nema niko.

Jovan Aćimović pretura dalje po sećanjima...

„Odrastao sam u Dalmatinskoj ulici, na Paliluli. Broj 67. Imali smo kućicu u dvorištu. To je bio posed nekog Nemca, Franje Meznera. Njegov sin, pilot, među prvima je poleteo 6. aprila '41. Borio se na strani Kraljevine Jugoslavije. Mezneru je dozvoljeno da zadrži to imanje između Dalmatinske i Cvijićeve. Nisu ga proterali baš zato što mu je sin herojski poginuo boreći se protiv svojih. Her Mezner je ostao tu do svoje smrti, a mi smo živeli u dvorištu, u nekoj njegovoj vinogradarskoj straćari. Jer kuća u kojoj su moji roditelji živeli ranije, tamo iznad Ateljea 212, srušena je u bombardovanju. Onda im je mesna zajednica, kako to već ide, dodelila taj prostor“.

Imate lepa sećanja na detinjstvo?

„Meni je tu odgovaralo jer sam imao veliko dvorište. Ustvari, odgovaralo nam je svima. Majka je tu negovala baštu, imali smo sve što treba – paradajz, luk... U ono vreme to je bila velika ispomoć za jednu porodicu. S te strane gledano imao sam sjajno detinjstvo. Nisam osetio glad, iako smo bili sirotinja. Ti tad lovu ne možeš da vidiš, kakve pare... Ćale pušio cigare na komad. Idi kupi dva komada, tri... Promenilo se posle sve to naveliko. Nemam ništa protiv, ali nije na odmet malo se uskromiti. Nije loše da se čovek malo pati u životu. Nije loše biti gladan u nekom periodu. Ne ceo život, naravno... To u čoveku razvija neke ambicije koje u sitosti nema“.

Kakve su bile vaše ambicije?

„Gledao sam kao klinac Juventus i Omara Sivorija. Ovde igrali protiv Partizana. Taj Sivori... Vrhunska veština. Malo truda – ogroman efekat. Naučio sam levom da igram zbog njega. Nikad ne može desna da bude kao leva, tako sam mislio dok sam ga gledao. Ali naravno, niko tada nema neku naročitu ambiciju, ne mašta o karijeri. Samo se divimo tim velikim asovima“.

Zvezdaš ste od malena, ali prva registracija u OFK Beogradu...

„Od centra grada, od Bulevara, Pravnog, Tašmajdana, 27. marta, svi su gravitirali prema Staroj Karaburmi. Kako igrači tako i treneri. I onda tako, Politikina štamparija, preko Poštarevog igrališta do Bogoslovije i Karaburme. A na toj šljaci, na terenu Poštara gde smo igrali, bila je “ispisana” jedna staza. Tuda su ljudi prolazili. Stazica od kornera do kornera, dijagonalno. Mi igramo na pola ili četvrt terena. Ljudi prolaze... Onda je jedan čovek počeo da nam upada u oko. Sve dok jednog dana nije zastao, sve nas okupio i počeo da propituje – o fudbalu, školi, ko za koga navija... Ozbiljan čovek, crno odelo, bela košulja, mašna... Ko danas se sećam. I otprilike – ti, ti, ti, ti i ti sutra na trening u OFK Beograd. Mi presrećni. To je bio pokojni Đokica Vujadinović, čuveni reprezentativac iz Montevidea. Izuzetan čovek, kulturan, pravi gospodin. Briljantna figura. Mislim da je tada bio poštanski službenik. Njegov stav i prilaz sportu ostaju nezaboravni za mene“.

A taj prvi susret sa Zvezdom?

„Tu su u OFK-u formirali pionirski tim za koji sam igrao šest meseci. U tom periodu odigrali smo jednu utakmicu sa Crvenom zvezdom. Tamo su već Trifke, Cole, Karasi... Cela ta kasnije čuvena ekipa. Praše sve živo, daju po 20 komada. Sećam se, dolaze na Karaburmu s Putnikovim autobusom. Nov, ispod čekića! Oni svi u belim patikama... To je izgledalo... Ma baš, onako... Ali ne uplašimo se mi, odigramo 2:2, ja dam jedan gol i izguramo nekako mi tu utakmicu“.

Tada su vas primetili?

„Pa verovatno... Nekoliko dana posle te utakmice kreće pritisak na porodicu, da pređem u Zvezdu. Pokojni Miša Milošević svako malo obilazio oca. Mislim da je on bio predsednik omladinske komisije u klubu. Inače visoko pozicioniran policajac. Vozi se u onim kolima ko Gestapo u Otpisanima. I sad možeš misliti kako to izgleda u ono vreme – svako malo, eto ga crni “mercedes” ispred naše kuće. Komšije u strahu zatvaraju prozore. Oni razgovaraju sa ocem, sa majkom... I sve je to trajalo dok jednog dana nisu otišli kod ćaleta u preduzeće, Autotransport Beograd. A ćale bio predsednik radničkog saveta. U toku sastanak, dođu, zovu ga, kažu – policija! Čovek se “iseko”! Ko zna šta mu je sve prošlo kroz glavu. Elem, objasne oni o čemu se radi i počnu sve ozbiljnije da ga pritiskaju. Kažu mu da je majka pristala... Onda ćale dođe jedan dan i kaže: ‚moraš da ideš gore, dogovorio sam! Nedelja bila, sećam se. Ideš odma gore, neću više da mi dolaze! Ljudi svašta govore, gledaju me ko kriminalca. I tako ja odem na trening u Zvezdu. Prvu utakmicu odigrao sam protiv reprezentacije beogradskih škola. Stavili su me odmah u tim. Više se nisam vraćao u OFK Beograd“.

Vi niste imali ništa protiv tog "transfera"?

„Nisam, ja zvezdaš, moja kuća bila je zvezdaška, ali nije da nije bilo problema. Kad sam se vratio u kraj drugari neće da me vide: izdajice, beži tamo! Ne daju mi loptu, neće da se druže sa mnom. Šta da radim? Završim trening, vratim se, niko u kraju neće da se igra sa mnom. Nikad mi teže nije bilo. Ali dobro, trajalo je to neko vreme, posle došlo na svoje. Svi su počeli da navijaju za Zvezdu“.

Čuveni beogradski lokalpatriotizam...

„Tako je. To je bila osnovna odrednica za sve nas iz tog vremena. Tvoja škola, tvoj kraj, tvoje društvo... A Beograd mali, svak‘ je svakog znao. Nisi mogao da napraviš štetu negde da se to ne sazna. Čim uđe neko u ulicu ko nije iz tog kraja one dežurne žene što sede ispred kuća ga registruju“...

Kažu da se niste snašli baš najbolje tih prvih meseci u Zvezdi. Kako pamtite taj period?

„Istina! Nisam imao pojma. Dečkić od 17-18 godina. Ali imaš trenera, pa te on uči. Krene od A. Postoje neke osnove, abeceda fudbala. Vodiš loptu desno, daješ levo. Vodiš levo, daješ pas desno. To su predsignali. E sad, ja sam počeo da igram sa nekim ljudima koji to baš i nisu sažvakali. Odigram, njega nema tamo gde treba da bude. Jednom, drugi put, treći put... Publika besna, neće da trpi. Bilo je: 'debeli, marš napolje'! 'Je.o te Miljan'! 'Je l' on to oženio Miljanovu ćerku?!' Svašta su vikali sa tribina. I to je tako bilo sve dok se ekipa nije složila. Dok se nismo uklopili sa ostalima mi koji smo učeni od malih nogu kako se igra; kako se otvara, kako se zatvara; šta radimo po levoj, šta radimo po desnoj strani. Tek kad više igrača razume o čemu se radi onda to može da se nazove igrom. Kad nema razumevanja možeš i najboljeg igrača na svetu da gurneš u tim, on neće da se snađe. Malo po malo naša generacija je počela da sazreva i stvari su došle na svoje mesto. Bilo je tu šest-sedam iskusnijih igrača, od 22-23 godine, a za ostala mesta smo se borili mi mlađi“.

Izlazak vaše generacije na veliku scenu potrefio se sa velikom krizom u klubu. U pitanju je sredina šezdesetih...

„To su godine kad odlazi jedan veliki tim sa Šekularcem i Borom Kostićem. Iza njih ne ostaje ništa. Nema takvih zvezda. U njihovoj 'ladovini ne raste ništa. To je takav proces... Bora igrao do 36! Možeš da zamsiliš mladog igrača koji čeka na šansu. Ja sam tu valjda imao i malo sreće, s jedne strane, počeo sam da igram baš kad su oni odlazili. Pokušalo se tu s nekoliko igrača, dovođeni su sa strane, ali nije išlo. Sve dok se nije skocakala ta neka generacija igrača rođenih od '44 do '48. Tu je Džaja bio odlučujući faktor. On je ipak bio reprezentativac kad smo mi kretali. Ja početnik kome publika zviždi, rezultati loši. Nije to bilo vreme u kom možeš da kupiš sedam igrača na berzi i ne osetiš smenu generacija. Morali su klubovi da proizvode“.

Čuvene su priče o paljenju stativa od strane navijača tokom prve Miljanove sezone. To se zaista dogodilo?

„Kako da ne! Bila je utakmica sa Valensijom ovde. Izgubimo 0:2 i nastane haos. Policija na konjima sprečavala nerede. Navijači ušli na teren, počeli da ruše sve redom... Na kraju i policija pobegla, a mi se sabili u neke špajzeve da nas ne nađu. Ko u Južnoj Americi! To su možda prvi navijački neredi u Jugoslaviji. Ja ne pamtim tako nešto ni pre ni posle toga. Mislim da smo tu sezonu 66/67 završili kao peti. Što je naravno veliki bio nesupeh“.

Pre toga smenjena je klupska ikona Rajko Mitić?

„Jeste. I ta smena baš i nije bila akademska. Pa onda idu priče oko ovoga što dolazi iza njega. Oko Miljana. Čovek novog vremena, novih nazora. Drukčijih shvatanja i sportskih i političkih. Bila je priča da je njegov ujak ujahao na belom konju u Beograd. Svega je tu bilo. Tako je to kad je loše. Ali već druge godine otkako je preuzeo ekipu bili smo prvaci“.

Sredinom januara navršeno je 10 godina od smrti Miljana Miljanića. Gotovo svi igrači iz vaše generacije smatraju ga za drugog oca. Kakva su vaša sećanja na Čiču? 

„Miljan nas je mnogo čemu naučio, ali treba imati na umu da mi prilikom prvog susreta s njim imamo 12 ili 13 godina, da je moć usvajanja ogromna. Kad smo mi u tim godinama mogli da sednemo u restoran? Naravno da je neko morao da nas uči da se ne igra s viljuškom, sa hlebom. Da se dođe na vreme na ručak, da se pristojno sedi. Kod kuće se znalo, očita se Oče naš i onda smeš da jedeš. Ali ovo je bilo nešto drugo. Posle smo naučili i druge stvari. Da se obučemo, da složimo boje“...

Mnogi su stava da je Miljanić najznačajniji trener u istoriji Crvene zvezde. Šta vi kažete?

„Kažem da je on nama bio nešto poput čuvenog profesora Koste Vujića. Verovatno da je bilo boljih, ali on je za mene, za našu generaciju, bio baš to.

Te prve godine u Zvezdi otežala su vam ključna dešavanja na privatnom planu. Nikada niste krili da se radilo ljubavi. A onda s neba pa u rebra - ugovor i stan od kluba. Kako vam ti dani izgledaju s ove distance?

„Sve se nekako potrefilo. Da ne kažem da je bilo neprirodno, nego ne naročito mudro. Ta neka moja rana ljubav, pa ona zatrudni... Šta ćemo, kako ćemo? Ni njenoj porodici nije lako. Više ne misliš o školi, kakva škola... Koji sam razred bio... Drugi ekonomske! Ej, ja tatko?! U toj situaciji, kad mi je bilo najteže, desi se da me ljudi iz kluba zovu na razgovor. Ćosa pokojni zove, kaže dođi“...

Tad već srce jače bije, naslutili ste nešto?

„Ja mislio metla, šalju me negde na pozajmicu! Kragujevac, gde već... Kad on kaže: da potpišeš ugovor! Računamo na tebe, verujemo u tebe... Uvija u oblande, pa onda krene da diktira pokojnoj Dari Zec: Daro, piši... Ugovor za malog. Čujem ja pita ona iz druge sobe: na koliko godina? A Ćosa: Šta na koliko godina, piši deset! To je naše dete! Trebalo mi malo da ukapiram šta sam čuo. A onda sam se osećao kao da mi je neko poklonio pola Beograda. Dođem ja kući s tom informacijom, onako presrećan, a ćale kaže: E budalo jedna! Drukčije razmišlja čovek s iskustvom... Naravno, ne žalim ja ni dan danas. Bio sam srećan i na talasu te sreće sam plovio. Dobijem dete, dobijem stan od Zvezde! Odmah ključ u ruke. To neki prvotimci nisu imali. I tako sve kreće nabolje za mene“.

Među prvima ste dobili ugovor na 10 godina?

"Ja sam bio prvi. Kao u školskom dnevniku – slovo A, Aćimović prvi odgovara. Posle su išli redom: File, Staja, Pižon, Bleki...  

Tada je već moglo da se priča o novcu?

„U ono vreme igrači Zvezde primali su dve dobre jugoslovenske plate. Koliko bi to bilo danas? Ajde da kažemo oko 200.000 dinara. Tu je osnovni deo zagarantovan, a ostalo se zarađuje, mora da se pobeđuje. Tek kasnije sa Bečejcem, Vardićem, Holcerom, počinje da se pominje neki javni novac, objavljuju novine koliko se dobija za prelazak iz kluba u klub. Posle znate i sami, svaka dekada donosila je napredak u tom smislu, u fudbal je ulazilo sve više para“.

Mic po mic, postali ste nezamenjivi član najbolje Zvezdine navale. Vi i Džaja, ta čuvena leva strana, žila kucavica...

„Pa dobro, valjda su bili važni i Dojčinovski, Pavlović... Svako u svom domenu“.

Tad je već i otac Vitomir bio redovan na utakmicama...

„Kad je bilo nekih nagoveštaja da će biti nešto od mene počeo je da dolazi. I naravano - bio je nezadovoljan. Ali dobro... Razumem sve to, sukob generacija. Nije on bio jedini koji tu transformaciju fudbalske igre nije želeo da prihvati. Njemu je bio lepši onaj predratni fudbal, kao što je i meni lepše ono što smo mi zatekli kad smo došli i igrali, nego ovo što se igra danas“.

Odigrali ste blizu 40 evropskih utakmica. Neke od njih oblikovale su istoriju Crvene zvezde, proslavile crveno-bele boje. Recimo taj čuveni dvomeč sa Liverpulom iz '73 - kako ga vidite posle skoro pola veka?

„Za mene to je danas primer jednog dobro položenog diplomskog rada od strane trenera. Mi smo najduže vežbali za tu utakmicu. Baš konkretan stil, nešto slično tiki-taki. Spremali smo se sigurno desetak dana za gostovanje na Enfildu. I nikad više nijednu utakmicu tako nismo pripremali. Miljan je uvideo da će takav način igre najmanje da odgovara Englezima. Što se ispostavilo tačnim“.

Šta je konkretno tražio od vas?

„U najkraćem, nikako ne srljati u njihov blok i napadati prsa u prsa. Nego lopta uvek na bok, pa tamo praviti trouglove. I tako ukrug. Ne žuriti napred. Čim naprave blok – mi loptu nazad. Dođu do našeg golmana, pritisnu, mi onda preko tih nekih “trojki” osvajamo teren i napadamo. Naravno, dali smo dva sjajna gola. Jedan Lazarević, drugi Cole Janković iz slobodnjaka. I dobili veliki Liverpul. Ali kažem, to se desilo samo tad i nikad više, da mi toliko vežbamo za nekog protovnika, da se prilagođavamo“.   

Zanimljivo je to da tek tih godina u Zvezdi počinju ozbiljno da shvataju evropska takmičenja...

„Drugo je vreme bilo, tada se nije dobijao novac od evrokupova kao danas. Kao što Englezi u početku nisu fermali Kup šampiona. A sad bi najradije da ne igraju domaće prvenstvo, nego samo ono gde će još više da se zarađuje. Meni lično Evropa nije bila izazov. Tako je bilo sve do početka sedamdesetih. Do pojave Ajaksa, da kažemo... Valjda je i televizija sve to napravila. A možeš da zamisliš '62 godine ko ima televizor, ko prenosi i koliko utakmica. Prvenstvo je uvek bilo najavžnije. Koliko se sećam, mi nikad nismo dobili premije za evropske utakmice“. 

Sa prijateljske utakmice protiv Mančester Junajteda

Nezaobilazna tema kad se govori o evropskim izazovima tih godina jeste čuveno atinsko stratište i težak poraz od Panatinaikosa u revanš meču polufinala Kupa šampiona. Kad se danas sretnete sa saigračima iz tog vremena zapodene li nego priču o najmističnijem događaju u klupskoj istoriji?

„Evo, koliko nas je živih, tu smo mahom u Beogradu. I svako ima svoju priču. Kao da nismo bili na istoj utakmici. Tako da sam ja doneo odluku da o tome više i ne pričam. Jer počeo sam da se pitam da li je moje sećanje ispravno“.

Možda poslednji put?

„Ama gde je i kad je neka ekipa otišla da ruča u kasini pred tako važnu utakmicu?! Da li su igrači Zvezde ikad više jeli u kasini? Pa nikad“!

Opravdanje?

„Ne radi kuhinja u hotelu!“.

Ko vas je poveo na ručak?

„Sve normalno, ljudi iz rukovodstva kluba. Uzmeš poslužavnik i... I sad ne kažem ja da je to to, da su nama nešto stavili u hranu. Ali ta nenormalnost oko organizacije ručka kod mene izaziva sumnju.

U svlačionici pred utakmicu sve je bilo u redu?

„Pa i nije bilo u redu! Kako da bude u redu kad nama drži sastanak neki Vlada Varig?! Vlada Marković, reprezentativac u stonom tenisu! On drži sastanak, a Miljanu pre toga nikad niko nije smeo da uđe u svlačionicu“.

A gde je Miljan?

„Tu je, u svlačionici! On ga i doveo. Ali Vlada Varig je Miljana posle odveo u Real“.

PREMOTAVANJE: Panatinaikos - Crvena zvezda. Droga, trovanje, Tito ili nešto četvrto?

I šta priča Vlada Marković?

„Ništa specijalno. Kaže samo budite mirni, Mendebil je moj čovek. Misli na sudiju... Vodite računa o kartonima, da ne bude crvenih. Pazite se, avion za London je već rezervisan. Čeka nas Ajaks na Vembliju. Kad utakmica krene - jedan, dva, tri! Razbiše nas. Nema posle ni Vlade Variga ni bilo koga! E sad, aj ti budi pametan! Da li je Miljana neko uhvatio za m..a, šta se tačno desilo, ne znam. Ali ovo je ovako bilo“.

Ko je zapravo bio Vlada Varig?

„Tu je imao kuću, prekoputa Marakane. Zašto Varig? Zato što je radio za brazilsku avio kompaniju Varig. Govorio španski, imao veze... Kažem, on je taj posrednik koji je Miljanu omogućio odlazak u Real. Ovako-onako, u to ne ulazim. I nemam ništa protiv toga. Jedino protiv čega imam je ko je on da bilo šta nama govori?! Pogotovo što Miljan to nije dozvoljavao. Uvek smo u svlačionici bili samo mi igrači i on“.

Sećate li se same utakmice?

„Sećam se. I sećam se da nisam mogao da proizvedem osećaj ljutnje. Ko priveden na klanje... Ne boli me ni to što gubimo, što ispadamo“. 

Mile Novković je svojevremeno pričao da ga je otac izudarao kad se vratio kući iz Atine, a da majka sa njim nije govorila šest meseci. Beograd je brujao o nameštaljki, o prodaji utakmice...

„Prodato s naše strane, od strane igrača, sigurno nije bilo. A da je sve ostalo odrađeno rabadžijski – to jeste. Neozbiljno za klub Zvezdinog renomea. Znate kako je posle bilo pred utakmicu s Bajernom u Minhenu? Znate ko je čuvao sudije? Pa ovi naši! Da ne govorim sad imena i prezimena. Sudije bile u karantinu! S čije strane? Pa s naše! Mora tako, svakakva džukela se mota okolo i traži svoju šansu. Belodedić posle uklizava, igra rukom, sve se lepo vidi, a Austrijanac samo pokazuje “teraj dalje”.

Cole Janković, Džajić i Kule Aćimović

Za reprezentaciju ste sakupili 55 utakmica. U ono vreme veoma ozbiljna brojka. A debi u finalu Evropskog prvenstva '68 protiv Italije...

„Zamisli taj osećaj - polufinale gledaš na televiziji, u svojoj kući, finale igraš od prvog minuta. Igrao sam sa Zvezdom Srednjeevropski kup, ne znam više s kim, da li Sparta, ili Duzkla... Ja dobar, a Miljan me vadi na poluvremenu. Gledam, čudim se. Kaže, čekaj tu. Dođe posle i kaže mi: pakuj se, ideš za Rim da igraš za reprezentaciju. Povredio se Osim. Ja sav smeten zaboravim kopačke. Poblesavio načisto. Petko, srećom, imao sličnu nogu kao ja, pa mi dao svoje“.

Da li je Jugoslavija '74 u Nemačkoj imala najbolji tim u svojoj istoriji? Nostalgičari idu toliko daleko da neretko govore kako smo mogli da postanemo svetski prvaci da nije bilo „svih onih stvari“...

„Sigurno nismo bili najbolji na svetu, ali da smo mogli i najbolje da pobedimo – jesmo. Mislim da smo po iskustvu i zrelosti tada bili u fulu. A opet ne verujem da je ta ekipa imala prosek godina jači od 25 godina. To su najbolje godine“.

Pa onda, gde je zapelo?

„Igramo sa Poljacima, vodimo 1:0, razvijamo kontru – sudija svira penal protiv nas! Tako nešto niste mogli da vidite na Svetskom prvenstvu ni pre ni posle. I Poljaci na kraju završe treći. A nisu bili bolji tim od nas. Trebalo je da im damo dva, tri komada. I onda mi kao mi, napravimo još gore. Ona treća sa Švedskom ni na šta nije ličila. Miljan otputovao u Madrid da se dogovara sa Realom, ostalo deset trenera da vodi reprezentaciju – ne znaš ko je glavni“.

Tad je definitivno puklo?

Ne, puklo je kad se završio prvi krug i utakmica sa Škotskom, kad smo se kvalifikovali dalje. Od tog trenutka reprezentacija više ne postoji. Promenili predsednika Saveza usred Mundijala?! Jedan odlazi, drugi dolazi avionom. Kaže: šta ste dogovarali, ko je obećao? Koliko para? Ja ništa ne znam. I verujem da čovek nije znao“.

Beše i onaj prijem kod Tita u nevreme...

„To nije moglo da se preskoči. On je bio u političkoj poseti Nemačkoj. Sve je to u redu. I što moraš da ideš, i da stojiš satima, i da pišaš u gaće, i da se znojiš. U redu, neka bude tako. Ali prvu u drugom krugu igraš s Nemcima. Pa zašto se naprežeš?! Izgubi! Samo da nema crvenih. Dobiješ posle dve i ideš dalje. Mi uradimo obrnuto. Sve emocije potrošimo da bismo tukli domaćina i budućeg svetskog prvaka, pa onda izgubimo sledeće dve (Poljska i Švedska) i ispadnemo. Izgleda da nemamo taj racio. Tako bijemo Nemce u Južnoj Africi, pa ne možemo da dobijemo Australiju kad je najvažnije“. 

Kad su se stekli uslovi za odlazak u inostranstvo otišli ste u mali klub spram svog renomea?

„Drukčije je bilo nego danas. Dođe čovek posle utakmice i pita: Hoćeš – nećeš? Ovde smo igrali polufinale EP sa Nemcima '76. Posle utakmice sam se spakovao i otišao u Sarbriken. Lep gradić na jugu, na samoj granici sa Francuskom. Lepo iskustvo“.

Ali?

„Nisam voleo Nemačku. Znate kako su nas učili kroz istoriju... A i bio je tu neki Atletiko Madrid, pa se izjalovilo. Razočarenje. Igrao sam pod nekim upalama tetive, nezgodna povreda mnogo, nije bilo leka. Na kraju sam doživeo da me njihov obućar izleči.

Na Nemačku ste se ipak navikli. Bilo je tu i svetlih trenutaka. Kao onaj protiv Bajerna. Srbriken dobio 6:1, Kule Aćimović četiri asistencije...

„Uh, ubio sam“

A prekoputa Bekenbauer, Miler, najjači tim...

„Kad te hoće - hoće“.

Karijeru ste završili prerano za današnje standarde. Zasićenje ili nešto drugo?

„Imao sam tada već dvoje dece. Mlađi završio u Nemačkoj prvi i drugi razred, stariji treći i četvrti. Družiš se tamo s našim ljudima i kapiraš – sva deca ostaju. A ja to nikako nisam hteo. Hteo sam da idu u našu školu. E sad, možda sam i pogrešio. Nisu ispali neki đaci. A imali su sve šanse za škole kakve hoće. I tako završim u 30. godini karijeru“.

Nijedna ponuda posle Sarbrikena?

„Imao sam Birmingem, već sam bio prezdravio, zalečio povrede. Ali opet – deca. Nisam prihvatio zbog njih. Želeo sam da rastu u svojoj zemlji. Da nije njih ne bih razmišljao. Moja filozofija bila je takva – deca treba da rastu u našoj zemlji, a za odlazak će uvek biti vremena“.

Ne kajete se što ste ispustili najmanje još jedan ozbiljan ugovor?

„Da ti kažem, budali nikad dosta! Treba imati novac, naravno, ali pitanje je šta te i koliko zadovoljava. Ne valja imati puno para. Poblesavi čovek, razvali brak... Napraviš pakao od života. Ima ih koji su zaradili velike pare i ostali stabilni ljudi. Njima kapa dole“.

Govorilo se da imate i dara i potencijala za trenerski posao. Niste hteli u to kolo?

„Teško je s ljudima. Nije problem ni trening, nisu ni igrači, ni saradnici. Ništa od tih stvari na koje možeš da utičeš. Ali recimo, imao sam iskustvo da mi predsednik kluba bude direktor zatvora. Završiš utakmicu, dobio-izgubio nema veze, s nekim treba malo da popričaš. I sad on voli da priča, a ne zna. A pita se. E pa sad... Tako da sam se vrlo brzo razočarao. S ljudima je najgore raditi. Sa ovcama, govedima – nema problema. Ali sa ljudima“...

Da li zvezdaši mogu da maštaju da će jednog dana sa tribina Marakane ponovo gledati generaciju igrača sličnu vašoj, ponikloj u Zvezdinoj školi, vaspitavanoj od pionirskih dana, decu s ovog asfalta?

„Mi imamo nekih mladih igrača u timu, ali čini mi se da nam oni najtalentovaniji promiču. Ne dobijaju potrebnu šansu. Opet, ako igraš samo s mladima računaj na osmo mesto. A Zvezda to sebi ne sme da dozvoli. Nijedan trener neće da pristane na to. Ali mora da postoji neki ključ, određeni broj mladih igrača koje treba forsirati. Uostalom, ne verujem ja da je to bila svest ljudi iz kluba kada smo mi počinjali, kada su nam davali šansu, nego ih je situacija naterala. Para nema, ne možeš da dovedeš ovog, ne možeš onog. I onda guraj klince. Jasno je da sa decom ne možeš da osvajaš trofeje. Ne znam, nema zdravorazumskog odgovora... Možda ih rano prodajemo. Setite se kako je bilo pre nekoliko godina, nije bilo kinte... Postiglo se mnogo, možda se sad malo pušta, nek ide kako ide. Ne kažem, ulaže se, gradi se. Lično mislim da će mladi imati veću šansu. Sad je ovako. I biće dok redovno imamo proleće u Evropi. Kad prvi put ne bude tako, nećeš moći da plaćaš tako skupe igrače. Onda će i klub drugačije da razmišlja“.