INTERVJU – Ivan Radovanović: Kod Kontea muzika iz Rokija, današnji klinci u zoni komfora

Prošle godine borba u UEFA Ligi mladih, u ovoj borba za opstanak. Sramno je šta je Partizan dozvolio, da u školi po kojoj je bio prepoznatljiv jedna generacija igra za goli život. To se desilo omladincima, koji su pod vođstvom Milana Smiljanića visili na litici i pretila im je selidba ui niži rang. Pre malo više od dva meseca, kad je Lola smenjen, u nezahvalnu misiju opstanka upustio se, pomalo neočekivano, Ivan Radovanović.

Mirni čovek rodom iz Kosovske Mitrovice se ispostavio kao najbolje rešenje, zato što je ekipi preneo baš tu karakteristiku. Smirenost je emitovao tokom utakmica, uz povremeni izliv emocija, što je rezultiralo učinkom od četiri pobede u šest utakmica, dovoljno da se crno-beli posle udara oluje domognu kopna, te mirno privedu sezonu kraju.

Sezonu koju je, zanimljivo, počeo kao trener u Mozzart Bet Superligi, na klupi ubskog Jedinstva, a okončao u mlađim kategorijama kluba u kome nikad nije dobio šansu. Zašto, kako, zbog čega… Pričao je za Mozzart Sport.

„Nikad nisam imao nikakav kontakt sa čelnicima Partizana otkako sam otišao, niti sam se nametao. Sa ljudima iz sadašnje uprave se sve desilo spontano. Partizan je meni uvek bio opcija, ali nisam baš bio zagrejan da radim u mlađim kategorijama. Znate kako, vi ste krenuli da radite u seniorskom fudbalu i ostvarili uspeh, ali opet Partizan je – Partizan. Taj klub mi je u srcu, igrao sam zajedno sa Miralemom Sulejmanijem i Nenadom Marinkovićem, sadašnjim rukovodiocima omladinske škole. Pričao sam sa Miralemom i on me je pitao da li bih počeo da radim od leta, ali me je pozvao posle poraza od Spartaka I ijednog trenutka nisam se dvoumio da li da prihvatim ponudu. Bila je nezahvalna situacija, nisam ni znao da je toliko teško, međutim, nisam se uplašio. Želim da se odužim klubu, Partizan mi je mnogo dao, morao sam da se odazovem. Prija mi omladinski fudbal, zato što ima mnogo talentovane dece“, počeo je Ivan Radovanović razgovor za naš portal.

Bez obzira na lošu sezonu “generacije 2007”, neki momci poput Eldina Bajramovića, Bogdana Kostića, Matije Ninića i Dušana Makevića su skrenuli pažnju. Uspeli ste da ih žargonski – otključate. Kostić i Ninić su postizali ključne golove. Da li smatrate da su sazreli za seniorski fudbal?
“Otkako sam se vratio u srpski fudbal primetio sam da je naša omladina – nestrpljiva. Trebalo bi ići korak po korak. Pre 16 ili 17 godina, kad sam je bio dete, Teleoptik je takođe bio u Srpskoj ligi. Razumem da takmičenje sad nije ono što je bilo, ali ne vidim ništa loše u tome da se igra za filijalu. Pogledajte Ognjena Ugrešića i Vanju Dragojevića, sezonu su počeli među omladincima, pa su se vrlo brzo preko Teleoptika domogli prvog tima. Ljudi iz okruženja tih talenata moraju da imaju dosta strpljenja. Kad sam otišao u Atalantu, nisam imao mlađe saigrače, nego sam bio okružen veteranima poput Kristijana Donija i Rikarda Zampanje. Danas je malo lakše da se probiješ do seniora, zato što dosta klubova živi od prodaje igrača. E, sad šta je još problem – zona komfora. Mladi igrači su ušuškani u, pričaju im kako su projekti kluba, da za njih ima vremena. Kad je tako, onda ni oni nisu svesni da li nešto rade dobro ili loše“.

Da li bi onda Teleoptik morao da bude obavezna međustanica za mlade igrače, kako bi se navikli da u svlačionici ne sede sa vršnjacima nego da ih čeka, na primer Vojislav Stanković sa 37 godina?
„To je neophodno. Ne samo jedan iskusan fudbaler, nego još dva ili tri. Ne može baš da igra ni 15 mladih, zato što je to Srpska liga. Igraš protiv starijih igrača i oni će da te pobede na “namazanost”, iskustvo, čarke. Stariji moraju da budu primer, a to u omladincima nije lako, zato što su skoro svi isto godište i teško je da tu neko iskoči kao vođa. Zato što oni kad dođu 45 minuta pre treninga svi su na telefonima, moraš da im daš da odrade prevenciju 25 minuta pred trening“.

ZAPISIVAO SAM U SVESKE TRENINGE PRANDELIJA, VENTURE, MOTE…

Star sport

Zna Ivan Radovanović koliko je važno voditi računa o svakom detalju, čak i pre treninga. Proveo je 14 godina u Italiji, gde je naučio šta znači posvećenost i shvatio da bi posle igračke želeo da počne trenersku karijeru.

“Dok sam januara 2023. igrao u Salernitani, dobio sam ponudu Kaljarija. Ljudi iz kluba su mi rekli da moram da prihvatim ponudu, inače ću raditi sa strane. Nisam hteo da idem, Kaljari je tad bio u Seriji B, trenirao ga je Klaudio Ranijeri. Nisam imao ni volju, a ni želju da se nekome dokazujem u nižem rangu. Ostao sam pri tome da ne odem i – sklonjen sam. Počelo je zatezanje sa klubom i u februaru mi je ponuđen raskid ugovora. Supruga i ja smo se već navikli na Italiju, imam čak i nekretninu u Veroni, ali nešto me je vuklo da se vratim u Srbiju. U glavi sam već završio karijeru, ali hteo sam da bude onako kako ja želim, a ne neko drugi. Imao sam ponudu jedne italijanske agencije da budem skaut, neko vreme sam radio to, ali sam brzo shvatio da me ne privlači. Trenerski posao me je oduvek interesovao. Poslednjih nekoliko godina karijere sam razmišljao kao trener. Redovno sam u sveske zapisivao u sveske šta ko radi, a imao sam prilike da sarađujem sa fenomenalnim trenerima poput Čezarea Prandelija, Tijaga Mote, Đanpjera Venture…“.

Sa Apenina, pravac – Ub. Na poziv kuma Nemanje Matića, došao je Ivan u Jedinstvo da pomogne mladoj ekipi u pohodu ka Mozzart Bet Superligi. Najpre kao igrač, a onda kao trener. Zato što mu Matić veruje.

 „Zove me Nemanja i kaže „Hajde molim te, ako budeš ostajao u Srbiji, dođi kod mene na Ub. Možeš da budeš trener ili direktor kad završiš karijeru. Nisam tu i potrebna mi je neko kao ti“. Prihvatio sam, zato što znam sve ljude u Jedinstvu i osećao sam se kao kod kuće. Pred poslednje kolo uoči zimske pauze promenjen je treći trener u sezoni. U sledećem kolu čekala nas je Kolubara i pričali smo ko bi mogao da dođe i tad smo se saglasili da budem igrač-trener. Pobedimo Kolubaru, Nemanja me sutra zove i kaže „ti si novi trener“, a ja mu kažem „Šta ako izgubim četiri ili pet utakmica?“. Na kraju mi je rekao „Ako bude tako, ostavljam klub“. Nije bilo lako u početku da zauzmem stav prema igračima, zato što sam do juče igrao zajedno sa njima. Nisam hteo da se previše opuštam, zato što znam da danas, -sutra uvek nešto može da me sačeka. Znao sam šta želim, nisam se plašio i na kraju smo kao drugoplasirani stigli do elite“.

PREDSEDNIK ATALANTE NIKAD NIJE GLEDAO NAŠE UTAKMICE, ALI KAD ZAGALAMI…

Guliver images

Početak vaše trenerske karijere deluje zanimljivo, a igračka je bila izuzetno sadržajna. Napustili ste Partizan, maltene bez otiska u prvom timu, kao mlad fudbaler 2008. potpisali za Atalantu. Danas je Bergamo debelim flomasterom ucrtan na fudbalsku mapu Italije, međutim, pre skoro dve decenije je bila prosečna sredina, između Serije A i Serije B.
„Atalanta je tad imala odličnu omladinsku školu. Direktor je bio Karlo Osti (sad u Palermu) i plan je bio da godinu dana igram za Primaveru, pa da odem u Seriju B na kaljenje i onda da ostanem u klubu 15 godina. Malo sam to skratio, ha-ha-ha. Sa Pizom sam igrao Seriju B i trener mi je bio Đanpjero Ventura. Tu sam video koliko je to takmičenje nezgodno, puno se trči, mnogo je prisutna taktika. Bukvalno je bilo, ako se ne pomerim pola metra, trener me zove „Ivane, malo još, telo moraš da namestiš drugačije“. Ništa mi nije bilo jasno tad, ali sam posle shvatio koliko je tih pola metra bilo važno da se oduzme lopta“.

U Bergamu ste kratko sarađuivali sa Antonijom Konteom. Mnogi ga smatraju jednim od najtežih ljudi na svetu za saradnju. Da li je zaista takav?
„Prva stvar koju primetite kod njega je – karakter. Dovoljno hje samo da ga vidite i već je skrenuo vašu pažnju na sebe. Takva je pojava. Za njega je trening važniji od utakmice i trenira se pakleno cele nedelje. Konte je među prvima koristio sprave za merenje intenziteta trčanja, a do dolaska u Italiju se s njima nisam susretao. Svačega je bilo, nije dozvoljavao da bilo šta propustimo. Bio sam povređen, a morao sam u trening centar da dođem pre svih, doručkujem i odgledam oba treninga. Kad treniramo u teretani, sa zvučnika trešti muzika iz Rokija, nestvarno. Kad sam se oporavio, bio je veoma zadovoljan kako sam radio i samo mi je rekao „ako ovako nastaviš, staviću te da igraš“. Nedugo zatim, igramo meč protiv Milana i on mi kaže „počinješ utakmicu“. Šta se dešava? Alešandre Pato trči prema golu, a ja poslednji igrač, povlačim ga za dres i dobijam crveni karton. Posle toga odlazim da igram za mladu reprezentaciju i Konte me zove i normalno pričamo, međutim, kad sam se vratio u klub i kad smo opet razgovarali – nije bilo prijatno. Kad se naljuti, baš je nezgodan“.

Atalantu su malo posle vašeg dolaska preuzeli ljudi koji su i danas tu, dok je nešto kasnije došao sadašnji sportski direktor Bolonje, Đovani Sartori koji je napravio čuda sa oba kluba.

„Sadašnji predsednik Antonio Perkasi je u klub došao 2010. godine. On je bivši igrač kluba, kao i njegov sin Luka, u ulozi potpretsednika. Prva stvar koju su uradili bila je proširenje sportskog centra. Videlo se da će klub porasti, ali nisam očekivao da će doći baš do ovog nivoa. Atalanta je specifična po tome što ima domaće vlasnike, za razliku od većine ostalih klubova kojima gazduju Amerikanci. Oni nemaju tu strast i zato italijanski fudbal mnogo gubi što nema više domaćih patronata. Sećam se kad je Perkasi držao sastanak u sportskom centru, sve se treslo od njegove galame. To nije bila histerična galama ili njegov hir, nego vidite da govori iz srca, zato što mu je istinski stalo. Što se Sartorija tiče, doveo me je u Kjevo pre nego što je otišao u Atalantu – to je čovek iz senke, ne priča puno, ali opet, ako negde ne želiš da ga vidiš to je, takođe, sportski centar. Ako je Sartori u njemu, znaj da nešto ne valja. Tajna njegovog uspeha je u tome što nikad nije gledao naše utakmice, niti ga je interesovalo da li smo pobedili ili izgubili. Seo bi na avion, otišao da gleda drugu ekipu ili bi išao da „snima igrača“. Samo bi mu uveče neko poslao izveštaj sa utakmice i on bi ga pogledao. Van toga, ništa“.

Bergamo napuštate 2013. i odlazite u Kjevo.

„Išlo mi se iz Atalante, bio sam šest godina pod ugovorom i za njih sam, i sa 25 godina, bio mlad igrač. Nikad nisam dobio pravu šansu. Iako u Veroni postoji Kjevo, Helas je kao gradski rival tad igrao treću ligu i imao je više gledalaca nego Kjevo u Seriji A. Bilo je sjajno. Počeo sam redovno da igram, oženio sam se, rodile su mi se ćerke. Četiri godine smo igrali pod vođstvom Rolanda Marana, argentinskog trenera i sve je bilo super. Nažalost, postojale su naznake da će se klub raspasti”.

SERĐO PELISIJE PLANIRA DA VRATI KJEVO

Guliver images

Pre nego što se to desilo,  Kjevo je redovno bio ušuškan u sredini tabele, igrao je čvrsto, stadion Bentegodi smatrao se minskim poljem za favorite.
„Krasilo nas je drugarstvo. Bilo je dosta veterana u ekipi. Igrali smo formaciju 4-3-1-2, ja sam bio zadnji vezni, pored mene su bili Lukas Kastro i Perparim Hetemaj, a ispred nas kao ofanzivni vezni – Valter Birsa, dok su špic činili Serđo Pelisijer i Rikardo Međorini ili Roberto Inglese. Golman je bio Stefano Sorentino, štoperi Boštjan Cesar i Dario Daineli uz Masima Gobija. Četiri godine smo igrali zajedno i bukvalno je bilo dovoljno samo da se pogledamo i već nam je sve jasno. E sad, neki igrači su imali problem da se uklope. Imali smo Simonea Pepea, sećaju ga se mnogi iz Juventusa, fenomenalan igrač, ali nije uspevao da se ukalupi sa nama. Naravno, nije bilo ničeg ličnog u tome“.

Serđo Pelisije je obleležio istoriju Kjeva, kao igrač sa najviše utakmica i najbolji strelac.
„On je ponovo pokrenuo priču oko Kjeva nakon što se raspao. Osnovao je klub koji se zvao Klivense. Krenuo je iz beton lige, uspeo da otkupi stari logo kluba i trenutno je u Seriji D. Često smo u kontaktu i rekao mi je da postoji plan da se Kjevo vrati, što bi bilo sjajno. Serđo je ćutljiv je, povučen, ali je na terenu bio napast. Uvek smo se nadali da će postići gol. Šest godina sam igrao sa njim i nikad nisam video da se žalio na bol ili povredu. Svaki trening je radio maksimalno, čak i kad je bio veteran“.

Naredna stanica bila je Đenova, gde ste se dve od tri godine borili za opstanak. Predsednik Enriko Preciozi je u često menjao trenere. Konkretno, dok ste vi bili tamo, čak sedmoricu. Ipak, najviše se pamte dueli sa Sampdorijom?
“Italija je takva sredina da kad ide dobro – svi te dižu, a kad ne valja – katastrofa. Sećam se kad sam smo izgubili derbi od Sampdorije, vodim dete u vrtić, prilazi mi vaspitačica i samo me pita „kako ste mogli da izgubite!?“ Nama su ljudi iz kluba govorili „momci, narednih sedam dana budite kući, izbegavajte kafiće ili restorane“. Preciozi je bio sličan Antoniju Perkasiju, retko se pojavljivao u klubu, ali kad bi se pojavio, umeo je da bude glasan. Bio je i u sukobu sa navijačima koji su čak organizovali proteste. Baš je bio veliki pritisak”.

Kako je igrati sa Đanlukom Skamakom? Mnogi ga smatraju za lošeg momka italijanskog fudbala.
„Baš suprotno, fenomenalan je momak, strašan potencijal. Mnogi ga gledaju kroz to što je visok dva metra i sav je u tetovažama, ali to nije prava slika. Bili smo zajedno u Đenovi, tad nije mnogo igrao, ali imali smo super odnos, čujemo se i danas. Kad ne igra, glava mu ludi i onda zapne i želi da se dokaže svima. Kad dođe u priliku, želi da što jače šutne. To je želja da se dokaže“.

“ŽELIM DA IMAM 11 RADOVANOVIĆA NA TERENU”

Guliver images

Poslednji angažman u Italiji je bila Salernitana. To je možda najluđa sredina u kojoj ste bili, kraj sezone je bio filmski uzbudljiv, ali sa srećnim krajem.
“Zove me Valter Sabatini da dođem i ja mu tražim ugovor na godinu i po dana. Dogovorimo se sve, dolazim na prvi trening a tamo – Federiko Facio, Frank Riberi, Simone Verdi. Odlična ekipa, a mi poslednji na tabeli. Za trenera dolazi Davide Nikola, sa njim sam već sarađivao u Đenovi. Salerno je neverovatna sredina, jug Italije. Za 15 godina igranja, nigde nisam video takvu strast kao tamo. Svi žive za Salernitanu. Jednom smo izašli na teren i zagrevali se, 45 minuta pre početka utakmice, stadion je bio krcat i svi su pevali. Odlazimo u Empoli, ceo grad je bio u bojama kluba, došlo 5.000 navijača. Tad je već bila euforija, napravili smo dobre rezultate, podigli se. Poslednje kolo, dolazi nam Udineze. Ako ne izgubimoo – ostajemo, u suprotnom se nadamo se da Kaljari neće dobiti Veneciju, koja je već ispala. Mi na poluvremenu gubimo 0:3, na kraju 1:4. Ceo stadion čeka šta će Kaljari da uradi. Nije uspeo da postigne gol i mi smo na kraju opstali. Grad je četiri dana slavio, sećam se da nisam nigde morao kafu ili ručak da platim. Već sledeće sezone se dosta promenilo. Ostao je trener i još sedam-osam igrača, ali je za sportskog direktora došao Morgan de Santis i počeo  da dovodi svoje igrače, a mi stariji smo bili skrajnuti. Čak nas je i potcenjvao“.

Svaki fudbaler je u karijeri trenera s kojim nije funkcionisao. Kod koga vam je bilo najteže?

“Aurelio Andreacoli je imao specifičnu ideju da spušta polušpiceve na zadnje vezne. Pripremali smo se u Austriji i kaže mi: „Ivane, sve je super, međutim, tražim igrača drugačijih karakteristika od tvojih“. Stiže Lase Šene iz Ajaksa. Andreacoli je baš zahtevan kad su u pitanju zadnji vezni, što sam tek shvatio kad smo mi veznjaci radili odvojeno od ostalih. Vezni red je kod njega epicentar. Meni je malo proradio inat, povredi se neko, ubaci mene i posle četiri utakmice kaže „Želim 11 Radovanovića na terenu“. Posle nije bilo sklanjanja, ali je sve to bio veliki izazov da se ispuni. Sa Tijagom Motom isto nije bilo lako. Bio mi je trener u Đenovi i to mu je bio prvi posao u seniorskom fudbalu. Lopta stalno ide po zemlji, dolazi do golmana i kaže mu „Budeš li izbio loptu, vadim te napolje“. Idemo na Meacu, igramo protiv Intera, golman napravi grešku u pasu i primimo gol. Posle toga smo domaćini i opet nam se dešava isto, a ceo stadion nam zviždi. Kod Mote se čitav trening svodi na tehniku i rad sa loptom, ne pridaje preveliki značaj duelima i kontakt igri. Čuvanje lopte je kod njega predstavljalo uvod u trening“, završio je Ivan Radovanović.