INTERVJU – Husref Musemić: Na Pašićeve i Mrkeline centaršuteve mogao sam žmureći da dajem golove

Skok – trzaj glavom – šut – gol. Prva asocijacija na ovakvo nešto u Evropi bio bi verovatno Oliver Birhof, nekadašnja vedeta nemačkog fudbala, ali kada govorimo o prostoru bivše Jugoslavije, to je svakako Husref Musemić.

Možda ne najbolji centarfor koji je igrao u tadašnjoj ligi bivše nam države, ali svakako igrač koji je ostavio dubok trag u dva kluba, Sarajevu i Crvenoj Zvezdi.

Tokom zavidne igračke karijere postigao je preko 100 pogodaka. Od tog broja, brat bratu polovinu nje postigao glavom.

INTERVJU - Milan Biševac: Sa Vidićem vrh! Svlačionica PSŽ-a je džungla, niko kao Lion

Sve je počelo iz Janje, malog mesta nadomak Bijeljine, odakle, recimo, potiču još Dragan Mićić i Savo Milošević. Odatle potiče i porodica Musemić. Stariji brat Vahidin, jedan od najboljih napadača Evrope, te mlađi brat Husref, svojevremeno jedan od najboljih napadača Jugoslavije.

„Počeo sam karijeru u Podrinju iz Janje, gde sam igrao u omladinskim kategorijama. Onda sam 1978. godine u januaru prešao u bijeljinski Radnik, gde sam proveo godinu i po dana, tačnije do juna 1979. godine“, počinje Musemić razgovor za Mozzart Sport.

Talentovanog centarfora uočili su tada iz fudbalskog kluba Sarajevo.

„Pozvali su me iz Sarajeva da sa njima putujem na turnir u Kvarnersku rivijeru, koji je tada bio čuven i poznati omladinski turnir. Odigrao sam jako dobro, hteli su da ostanem i tada sam potpisao prvi profesionalni ugovor.“

Kroz Sarajevo je tada prodefilovalo mnoštvo igrača. Kvalitet koji je imala EX-YU liga zahtevala je od svakog kluba da okupi što bolje igrače. Samim tim, lagan početak u bordo dresu nije imao ni Musemić.

„Nije uopšte lako bilo doći u situaciju da igrate za prvi tim. Kad ste igrali za drugi tim Sarajeva, mogli ste biti srećni, jer je bila velika konkurencija. Mnogo je bilo teško dobiti šansu da se afirmišeš, a ja sam 1981. godine taman krenuo sa tom nekom fudbalskom afirmacijom, počeo sam da se namećem, međutim, stigao je poziv za vojsku. Otišao sam u vojsku i to me poremetilo. Vratio sam se '82. I naredne tri godine proveo u Sarajevu.“

Povratak Husrefa Musemića u Sarajevo i nije u početku nagoveštavao šta će biti kasnije. Pravu šansu dobio je u sezoni 1982/1983, pod palicom trenera Srboljuba Markuševića. Nastavilo se u narednoj sezoni, kada se Sarajevo borilo za opstanak i na jedvite jade opstalo u društvu najboljih. A onda sezona 1984/1985.

„Iskren da budem, malo ko je verovao u nas. Niti su nas protivnici shvatali preterano ozbiljno, a stekao sam tada utisak da ni naši klupski rukovodioci ne veruju u nas toliko. Teško je tada bilo uopšte upasti među tadašnju veliku četvorku, a kamoli biti prvi. Međutim, kako je vreme odmicalo mi nismo posustajali i na kraju smo, sasvim zasluženo, osvojili titulu“.

U toj čuvenoj sezoni Musemić je pokazao svu raskoš svog golgeterskog instikta. Skok igru na kojoj su mu mnogi zavideli. Postigao je 19 golova i bio najbolji strelac Sarajeva.

„Mi smo bili kvalitetna ekipa, ali pre svega bili smo jedna dobra družina, dobra klapa i prava raja. Karakterni momci, dobri drugovi i osim kvaliteta koji smo posedovali, imali smo i taj segment za koji smatram da je bio mnogo bitan. Krasilo nas je zajedništvo i dobra atmosfera u svlačionici“, ističe Musemić te izdvaja jednog čoveka.

„Za atmosferu u našoj svlačionici zadužen je bio Mehmed Janjoš. On je po prirodi bio vedar čovek, duhovit, pozitivan, dobar igrač. Ne možete verovati kakvu je on energiju nosio sa sobom. Neretko se dešavalo da kada izgubimo on u svlačionici bude pozitivan, smeje se i šali. Onda smo shvatili da je on to radio da bi nas psihološki vratio na pravi put i verujte mi, svaki put je uspeo u tome.“

Đurković, Radeljaš, Kapetanović, Janjoš, Jozić, Hadžibegić, Jakovljević, Vukičević, Musemić, Merdanović i Pašić. Tim koji se te sezone okitio šampionskom titulom. Sve veliki igrači. Ipak, Musemić izdvaja jednog. Onoga sa kojim je najbolje sarađivao. Tandem čija su prezimena tada bila najčešće spominjana od strane komentatora. Centaršut Pašića – gol Musemića.

„Paja Pašić je bio fantastičan igrač. Po mom mišljenju nije napravio inostranu karijeru kakvu je trebao i mogao. Nekada se u fudbalu neke stvari ne poklope, ali je bio fenomenalan. Bili smo dobar tandem. On je bio mnogo bolji tehničar od mene. Znao je da predribla, pretrči, centrira. Ja sam znao da skočim ispred igrača, znao sam da skočim kroz vazduh i zabijem gol. S njim sam zaista mogao žmureći da igram.“

17.00: (1,73) Radnik Bijeljina (3,40) Mladost (4,80)

U bordo dresu Husref Musemić proveo je šest godina, odigrao 118 utakmica i postigao 47 golova.

„Izdvojio bih utakmicu u Zagrebu sa Dinamom, kada smo pobedili sa 2:1, gde sam ja zabio gol koji je bio izuzetno bitan. Ta nam je utakmica puno značila. Ili poslednje kolo, 30. juna 1985. godine. igrali smo sa Crvenom zvezdom. Ja sam postigao prvi gol, Dragan Jakovljević je postigao drugi i tad smo i definitivno osvojili titulu. U toj šampionskoj sezoni postigao sam 19 golova, a nisam šutirao nijedan penal. Pri tome, u pet utakmica je bio rezultat po 1:0, a svaki od tih golova sam postigao ja“.

Upravo su ti golovi bili najbolja preporuka da Husref Musemić te godine Sarajevo zameni Beogradom, a bordo dres crveno-belim.

„Nije samo Zvezda bila zainteresovana za mene, zvao me je i Dinamo, ali to je manje poznato. Ja sam 1982. godine bio u vojsci u Zagrebu i trenirao sam sa Dinamom. To je ona zlatna njihova generacija kada je Ćiro Blažević osvojio titulu Jugoslavije i oni su me zvali. Iskren da budem, nisam bio zainteresovan nigde da idem, pa ni u Zvezdu, bez obzira što su oni tada bili jedan od najvećih klubova. Međutim, tada su ljudi iz uprave Sarajeva nekako bili pasivni kada sam ja u pitanju i tako sam prelomio“.

Upravo taj period prelaska Musemića među crveno-bele bio je turbulentan za beogradski klub. Nespecifično, za četiri godine promenjena su čak četiri trenera, što se u istoriji retko kada dešavalo.

„Ja sam došao kad je trener bio pokojni Gojko Zec, on je zapravo i insistirao na mom dolasku. Posle godinu dana je došao Velibor Vasović, posle njega je došao Branko Stanković, a na koncu Dragoslav Šekularac. Kod nekog sam igrao manje, kod nekoga više, ali generalno od svih trenera izdvojio bih dvojicu. To su Mirsad Fazlagić u Sarajevu i Vladica Popović u Crvenoj zvezdi. To su dva čoveka kojima nikad nije bilo ništa teško raditi, pokazati. Ostavili su na mene veliki utisak“.

Za četiri godine koliko je proveo u Zvezdi, Musemić je odigrao 87 utakmica, postigao 36 golova. Učinak i više nego dobar.

„Moja dva ili tri gola su ušla među 200 najboljih Zvezdinih golova u istoriji. Golovi protiv Panatinaikosa, Partizana i Dinama. Sećam se gola protiv Panatinaikosa. Bio je pun stadion, lepo vreme i ambijent. Takođe, pamtim dva gola Partizanu u derbiju, jer su to utakmice koje su posebne.“

U tom periodu, Zvezdin dres nosile su sve same vedete. Mitar Mrkela, Bora Cvetković, Dragan Stojković Piksi, braća Đurovski....

„Auu, kad se samo setim. Evo i sada kad kad vratim film, verujte mi da se naježim. Ako bih morao nekog da izdvojim to je Piksi. Pravi vođa. Osim toga što je bio igračina... Kad vas Bog stvori za to, da imate autoritet, žicu. Bio je neko ko je preuzimao odgovornost na sebe, bio je hrabar, znao je podići ekipu kad ne ide i pravi kapiten. Milko Đurovski je bio paklen igrač. Predispozicije koje je on imao... Verujte mi da se retko neko rađa sa tim. Mitar Mrkela je bio strašan igrač, nešto kao Paja Pašić u Sarajevu. Bili smo odličan tandem i možda je on jedan od razloga što su mene doveli u Zvezdu. Znali su kako sam funkcionisao sa Pašićem u Sarajevu, a pošto je Mrkela bio taj krilni igrač, verovatno su videli da možemo da budemo odličan tandem. I bili smo. Sa njim i Pašićem sam mogao žmureći da igram.“

U svlačionici Zvezde tada je bilo i mnogo zanimljivih i specifičnih igrača.

„Poseban i drugačiji od nas ostalih bio je definitivno Dragiša Binić. Volio je da bude drugačiji i bilo je mnogo zanimljivih anegdota. Sećam se utakmice sa Borcem iz Banjaluke u finalu Kupa, kada je Borac osvojio trofej. Pre utakmice svi smo se dogovarali da nakon meča skinemo dresove i bacimo navijačima. Tada je on ustao i održao nam govor da unapred ništa ne planiramo. Nažalost, bio je upravu. Borac je pobedio, a mi nismo došli u priliku da bacimo dresove navijačima. To mi je ostalo u sećanju“, kaže Musemić i priseća se tada mladog plavušana Roberta Prosinečkog.

„Sećam se kad je Robi došao. Bio je kraj prvenstva maj, jun. Ćiro ga je otpisao iz Dinama i došao je kao na neku probu. Trenirao je sa nama petnaestak dana i tada se išlo na Svetsko prvenstvo u Čile. Sećam se rasprave Vasovića i Dragana Džajića. Vasović nije bio za to da Robi ide na Svetsko prvenstvo za mlade u Čile. Govorio je da je to „Pepsi-Kola“ turnir i da nije baš najbolja ideja da krene. Međutim, Džaja je zapeo da Robi ide. Na kraju, bio je najbolji igrač tog turnira i to je sigurno momenat koji je preokrenuo njegovu karijeru. Sećam se i prve njegove utakmice u Splitu, kada smo sa Hajdukom odigrali 2:2. On je šutirao, Varvodić kratko odbio, a ja sam pritrčao i zabio gol. To mu je bila prva utakmica i sećam se njegovog neopisivog slavlja“, kaže Musemić i otkriva gde mu je bilo najteže igrati.

„Nisam voleo da igram u Podgorici, u tadašnjem Titogradu. Imali su nekako loš teren, publika je bila dosta agresivna i ambijent je nekako bio nezgodan. Dodatan problem je bio što su oni bili kvalitetni. Radonjići, Brnovići i ostali. Kada bih morao da izdvojim najtežeg defanzivca protiv kog sam igrao to je definitivno bio Boro Primorac. Nisam igrao puno utakmica protiv njega, ali kada bih god igrao , nisam mogao ništa. Bio sam mlad, on je bio iskusan. Imao sam osećaj da je kao žirafa, da je imao dug vrat pa uvek dođe do lope pre vas. Bilo je svakako mnogo kvalitetnih štopera“.

Husref Musemić, jedan je od retkih igrača, koji je osvojio dve titule sa dva različita kluba. Sezona 1987/1988, Zvezda je postala prvak Jugoslavije. Kruna njegovog boravka u Zvezdi i jednog lepog životnog perioda.

„To je možda i najlepši period moje karijere. Bio sam mlad, od 24. do 28. godine igrao u najvećem klubu Jugoslavije. Delio svlačionicu sa vrhunskim igračima i ljudima. Pa i dan danas sam veoma cenjen u Beogradu, u redovnom sam kontaktu sa Mrkelom i Boškom Đurovskim. Neretko odem i na neke utakmice, kada me pozovu da dođem. Srećan sam zbog toga.“

Ubitačan golgeterski instikt Husref Musemić verovatno je imao od koga i da nasledi. Njegov stariji brat Vahidin je važio za jednog od najboljih centarfora Evrope.

„Genetika je čudo i sigurno da sam nasledio nešto. Ja se Vahidina malo sećam, jer sam bio relativno mali i nisam gledao njegove utakmice. Ali evo ako se i danas nakon 50 godina sećaju Vahidina Musemića, onda to dovoljno govori. Svi kažu da je tada bio najbolji u Evropi, da je imao odraz, skok, brzinu, drskost i eksplozivnost. Sve što krasi jednog napadača“.

Došlo je vreme da se krene dalje. Iz Beograda, naredna stanica bio je Edinburg, Škotska. Tamošnji Harts.

„Otišao sam na Ostrvo, gde se igra čvrst, agresivan fudbal. U prvi mah sam pomislio da je to idealno za mene. Sećam se prve utakmice protiv Seltika. Pun stadion, tribine su blizu. Utakmica puna naboja i tempa. Faula ni za živu glavu. Niti doktora, ni predaha, samo se igra. Efektivne igre maksimalno, a-ha-ha. Teško se bilo navići na taj ritam, ali eto, ostao sam pola godine.“

Put ga je dalje vodio u Holandiju (Tvente), pa u Nemačku (Pfulendorf), te u Katar, gde je i okončao igračku karijeru. Fudbal na ovim prostorima ne može se porediti s nekadašnjim, kaže Musemić.

„Iskreno, mislim da je mnogo boljih igrača bilo nekada. Uz dužno poštovanje ovim mlađima. Ima i sada dobrih igrača, koji su ostvarili dobre karijere, ali sada su bolji i uslovi. Napredovala je infrastruktura, ali što se tiče fudbala mislim da kvalitet nije preterano veliki. Drugačije se tada i živelo. Više se voleo fudbal i bila je veća želja. Svaku utakmicu pratilo je po nekoliko hiljada ljudi. Sve to diktira tempo života“.

Musemić od fudbala nije mogao otići. Posvetio se trenerskom poslu u Bosni i Hercegovini.

„Dugo godina sam trener i iskreno da kažem fudbal slabo napreduje, nažalost, bar u BiH. Ja imam običaj reći: mi hoćemo prvo da kupimo nameštaj pa da pravimo kuću, a treba obrnuto. Nemamo redosled, ali talenata ima. Bilo je, biće i rađaće se. Samo treba postaviti zdrave temelje, da danas sutra postanu igrači kao što su Džeko, Pjanić...“

U trenerskoj karijeri proslavio se tamo gde je i kao igrač. U voljenom Sarajevu. Trener je sa najviše vođenih utakmica, osvojio je najviše titula i veoma je cenjen. Ipak, sada je trener ambicioznog premijerligaša, ekipe Tuzla Siti.

„Gde god sam do sada radio, nešto sam napravio. Ovde imam mogućnost da radim, pritisak nije preveliki kao što je bio u Sarajevu, gde se svake sezone ganjala titula. Za sada mi je lepo, a vreme će pokazati šta sam napravio“.

Trenerski posao i stres koji sa sobom nosi doprineo je da Husref Musemić pre nekoliko godina operiše srce. Ali kako kaže, to ga ne sprečava da i dalje izuzetno stresno proživljava utakmice.

„Iskren da budem, nisam se promenio. Ne mogu ja to. Svi koji me znaju, znaju da sam temperamentan i emotivan. Fudbal volim i ne mogu da se kontrolišem. Pa ja u toku jedne utakmice promenim deset raspoloženja. Pokušao sam malo u početku, ali džaba. Do kad trajem - trajem".

PREMIJER LIGA BIH – 21. KOLO

Petak

Velež - Borac B. 2:0 (1:0)

/Anđušić 45, Cvijanović 50/

Subota

Krupa - Široki Brijeg 1:1 (0:0)

/Dujaković 89pen - Ikić 53/

Tuzla Siti - Željezničar 2:0 (1:0)

/Mišić 9pen, Maksimović 90/

Sarajevo - Zrinjski 0:1 (0:1)

/Juranović 4/

Nedelja

17.00: (1,73) Radnik Bijeljina (3,40) Mladost (4,80)

Ponedeljak

14.00: Olimpik Sarajevo – Sloboda

***kvote su podložne promenama

Piše: Marko TEŠANOVIĆ