INTERVJU - Gojko Kačar: Boli me što Voša ne prodaje igrače za 5.000.000 evra

Ukoliko je i bilo reči o posrnuću Vošine omladinske škole, dolazak jednog od njenih najsjajnijih produkta na mesto glavnog trenera omladinske selekcije je svakako korak u dobrom pravcu. Igračka legenda Lala, Gojko Kačar se nakon gotovo 18 godina vratio u klub u kojem je ponikao, a u razgovoru za Mozzart Sport otkrio je zbog čega je prihvatio ponudu predsednika crveno-belih Dragoljuba Zbiljića, kao i koje su mu ambicije u novosadskom klubu i gde Vojvodina može i mora bolje. Bivši reprezentativac Srbije, govorio je i o vremenu provedenom u dresu Orlova, ali i o desetogodišnjem mandatu u Bundesligi.

• „IGRAČI IZ OMLADINSKE ŠKOLE MORAJU DA BUDU OKOSNICA PRVOG TIMA”

I prethodne godine je bilo pregovora o Vašem dolasku na funkciju šefa struke u omladinskom pogonu Vojvodine, sada je povratak i zvaničan?
„Posle završetka karijere imao sam nekoliko razgovora sa klubom, ali nikako se nije stekao pravi trenutak da se vratim u Vojvodinu. Sada smo pronašli zajednički jezik. Izuzetno mi je drago što se vraćam u klub koji volim i za koji navijam. Ovde sam proveo čitavo detinjstvo i tu sam da pomognem da Vojvodina bude još bolja, da budem primer mladim igračima i pokazatelj kako jedan igrač iz omladinske škole može da dođe do reprezentacije”, počeo je Kačar.

Kada ste odlazili, bio je već ustaljen šablon prelazaka Vošine dece u velike evropske klubove. Danas, ovakvi transferi nisu toliko česti. Zbog čega Vošina fudbalska škola nije više prepoznata kao fabrika talenata?
„Nisam bio tu. Ne mogu da kažem zašto to nije više onako uspešna omladinska škola. Vojvodina treba da bude klub koji afirmiše igrače iz svoje škole. Ona je prepoznatljiva u svetu po sposobnosti da pravi kvalitetne mlade igrače. I u poslednjih par godina Vojvodina je prodala nekolicinu igrača iz svoje omladinske škole. Jovan Milošević, Milan Majstorović, Mihailo Ivanović, oni su svi proizvod Vošine škole. Moj utisak je da su oni prerano prodati. Trebalo je da odigraju koju sezonu više za prvi tim i onda bi njihova cena sasvim sigurno bila veća. Ja sam došao da pomognem da naše igrače pripremimo za prvi tim, čija okosnica u budućnosti treba da su igrači iz omladinskog pogona. To je moja misija ovde i svih ljudi iz omladinske škole. To treba da je stav i uprave, a isto tako je bitno da se pruži podrška treneru koji će ih staviti u 11. Moramo da imamo razumevanja i strpljenja za igrače. Da li će oni odmah doneti rezultat, to ne možemo da znamo. Ja kada sam krenuo da igram za prvi tim, nije bilo instant rezultata, već su oni krenuli da dolaze nakon dve, tri godine.”

„ZABOLI ME KADA VIDIM DA DRUGI KLUBOVI PRODAJU IGRAČE ZA 5.000.000, A VOJVODINA NE”

Spomenuli ste transfer Mihaila Ivanovića, njegovim prelaskom u Milvol, vrednom 3.500.000 evra, oborena je rekordna suma koju je Herta platila za Vaše usluge 2008. godine.
„On je upravo jedan od tih primera da je moguće. Jedino takvi mladi i prespektivni igrači, mogu da se prodaju za neku ozbiljniju cifru. U prošlosti, igrači koji su u 99 odsto slučajeva donosili novac u klub, su igrači koji su prošli Vošinu omladinsku školu. Što se tiče rekorda, drago mi je da je oboren, ali morao je da bude oboren mnogo ranije. Današnjih 3,5 miliona ne vrede isto kao što su vredeli pre 17 godina. Zaboli me kada vidim da drugi klubovi iz naše lige prodaju igrače za 5.000.000 i više, a da Vojvodina ne može da napravi transfer u lige petice. Naravno, teško je jer postoji imperativ rezultata. Sutradan bi svi pitali zašto Vojvodina nije u top tri i da klub igra sa sve mladim igračima. Sada svi žele i afirmaciju mladih i visok plasman na tabeli. Moj zadatak je da učinim da ti momci iz omladinske škole budu spremni da zaigraju za prvi tim i da se što brže adaptiraju na seniorski fudbal, kako rezultat ne bi ispaštao. Što se tiče Mihe, on je odličan fudbaler želim mu uspešnu karijeru i da prezentuje naš klub u inostranstvu što je bolje moguće, kako bi drugi klubovi iz inostranstva sve češće kupovali u Vojvodini.“

Kada je Vama i ljudima u omladinskoj školi, postalo jasno da posedujete kvalitet za prvi tim, da li ste se izdvajali među vršnjacima?
„Uvek tu postoji nekolicina igrača. Da li sam ja bio najbolji u svoje vreme, pa verovatno nisam. Uvek je tu bilo nas trojica, četvorica koji smo posedovali veliki potencijal. Razlika između mene i drugih je bio moj karakter, mentalitet i pobednički duh koji posedujem. Naravno, treba mnogo stvari da se poklopi kako bi igrač mogao da pokaže sav svoj potencijal. Tadašnja uprava je imala sluha da stane iza mladog igrača, da ga istrpi i da mu pruži pravu šansu. Nadam se da će to biti praksa i u budućnosti. Vošina omladinska škola radi kvalitetno, potrebno je uspostaviti sistem kako bi što više fudbalera dolazilo u prvi tim, ne da popune broj, već da igraju.”

„NA DEBIJU PROTIV ZVEZDE SAM JEDVA HODAO OD SREĆE”

Debi za prvi tim ste upisali sa 16 godina i to protiv Crvene zvezde na Marakani. Kako je sve to izgledalo tada, iz ugla jednog tinejdžera?
„Nisam ni trenirao sa timom, samo su mi jedan dan došli i rekli: ‘ideš sutra sa prvim timom’. Nisam mislio da je tako nešto uopšte moguće. Ušao sam pet minuta pre kraja, igralo se poslednje kolo i Zvezda je proslavljala titulu. To je bio najlepši poklon za mene i podstrek da u budućnosti radim još više. Toliko sam bio srećan kada sam ušao, da sam jedva hodao po terenu. Nakon takvog poteza kluba, shvatio sam da u Voši računaju na mene i da me vide u svojim planovima. Zbog toga sam sve više i više radio”, prisetio se nekadašnji as Lala i nastavio u istom dahu:
„Kasnije sam se priklјučio prvom timu, kada je klub bio u finansijskim problemima. Bilo je teško igrati, jer smo se borili za opstanak. U tom nekom ludilu sam dobio šansu kod Milana Đuričića. Na nekoliko mečeva sam bio starter, a sa vremenom sam bio sve bolji i bolji. Posle tri sezone sam stasao i sazreo dovoljno za inostranstvo. I kada sam otišao, trebalo mi je manje vremena za aklimatizaciju, nego današnjim igračima, koji posle jedne dobre sezone, odmah odu preko.“ 

Koji su to preduslovi, koji treba da se ispune – kako bi jedan mlad igrač stasao za odlazak u inostranstvo?
“Ima dosta do toga koliko je igrač fizički sazreo. Nekima treba više vremena da stasaju fizički, kako bi mogli da se nose sa seniorima. Ima naravno i suprotnih primera. Za mladog igrača je bitno samo da igra. Da li to bio seniorski fudbal ili ne. Ja sam lično pobornik ideje da se uvek igra sa seniorima, jer tu fizički i mentalno ojačaš. Ja sam se malo ranije razvio i mogao sam da pariram prvotimcima. Ali na struci je da proceni ko može to da iznese, a ko ne može. Nikako ne bi trebalo ni prerano da se neki igrače  bace u vatru seniorskog fudbala, jer vrlo lako može doći do povreda. Mora da se pronađe neki balans. Sa druge strane i igrači umeju da naprave grešku i kažu sebi: ‘ja sam bolji do njega, on igra, ja ne i zato želim da idem’. Onda odu negde drugde i opet budu nezadovoljni. Moraju i mladi igrači da imaju strpljenja, da rade na sebi i da daju svoj maksimum. Vremenom će sigurno dobiti šansu.”

„TRANSFEROM U HERTU SAM SE ODUŽIO VOJVODINI”

Kako je došlo do toga da sa 20 godina odete u Bundesligu, da li je bilo opcija i van Nemačke?
„Bio je to turbulentan period za mene. Mnogo me je klubova zvalo, i ozbiljnih i neozbiljnih. Bio sam vrlo blizu prelaska u Dinamo iz Moskve, odradio sam čak i lekarske preglede tamo, ali do realizacije nije došlo. Kada sam se vratio, mislio sam da ću ostati u Vojvodini. Čuo sam da se Herta navodno interesuje, ali mislio sam da je to samo priča. Tadašnji predsednik Herte iz Berlina je došao u Novi Sad i realizovan je transfer. Nekih nedelju dana posle, sam već odigrao svoj prvi meč za Hertu, bez ikakve pripreme, nisam ni poznavao svoje saigrače. Sve je to za mene bilo ‘vau’. Ja preferiram da imam svoj ritam i sigurnost, da znam gde sam. Ta turbulencija mi nije prijala, glava mi je bila na milijardu strana. Ali na kraju sam bio zadovoljan kako se sve završilo.”

Pretpostavljam da je tadašnja cifra od 3.000.000 evra, bila za čelnike kluba u rangu onih ponuda - koje se ne odbijaju?
„Imali smo neke nesuglasice Butorović i ja, ali je on bio stava da ne moram da idem, ako ne želim. Ispao je maksimalno korektan. To je bio veliki transfer tada za Vojvodinu, klub koji mi je mnogo toga dao. Ja sam im se na neki način tim transferom odužio.”

NEMCI SU ME NAUČILI DA NIKAD NE KASNIM

Da li ste osećali dodatan pritisak da uspete, budući da je to tada bio rekordni izlazni transfer u istoriji Vojvodine?
“Ne. Iz razloga što je moj ugovor u inostranstvu bio prosečan. Samo je u Vojvodini neko vreme to obeštećenje odzvanjalo. Međutim, od toga je samo klub prihodovao i drago mi je zbog toga, nadam se da će još biti takvih transfera u budućnosti”, objašnjava Kačar.

Koliko je Vašoj aklimatizaciji u Nemačkoj doprineo Marko Pantelić, tadašnji fudbaler Herte? Koje su bile najveće razlike između tadašnje Superlige Srbije i Bundeslige?
„Mnogo. Ja nisam poznavao Marka pre toga, ali odmah me je prihvatio kao svog. Baš nedavno smo bili zajedno i prisećali se kako je sve to izgledalo. Bilo je tu još momaka sa prostora bivše Jugoslavije i bilo je uvek dobro druženje. Što se tiče fudbala, mnogo je sve bilo brže kada sam došao. Jače se ulazilo i u duele, a manje vremena si imao na lopti. To su osnovne razlike bile u odnosu na našu ligu. Tehnički sam sve mogao da ispratim, ali bilo mi je potrebno vremena da se naviknem na taj bundesligaški tempo. Kažu da ako fudbaler igra sa dobrim igračima, onda i sam postaje bolji. Ja sam imao tu sreću da sam igrao u solidnoj ekipi i da sam se osećao kao kod kuće. Uskoro sam postao prvotimac, prihvatio sam njihov sistem rada i pravila koja su neophodna, kako bi jedan igrač uspeo u Nemačkoj.“ 

Na šta konkretno mislite?
„Imao sam problema sa kašnjenjem kada sam bio mlađi. Tu su me Nemci naučili da nema kašnjenja, da to pokazuje nepoštovanje prema klubu i saigračima i dosta novčanih kazni sam morao da platim zbog toga. Odnos prema radu i profesionalizmu je tamo na višem nivou.”

„ŽAO MI JE ŠTO NISAM IGRAO FUDBAL KAO DEČAK NA ULICI, VEĆ SAM GA SHVATAO KAO POSAO”

Na velika vrata ste 2010. došli u Hamburger, zadržali si se tamo gotovo šest sezona, ipak, gledajući sa strane ta saradnja je bila daleko od idealne. Kako sada posmatrate taj period proveden u dresu popularnih Dinosaurusa?
„Odlazak tamo je bio moja velika želja. Ogroman klub, prelep grad i igrači su bili zaista sjajni. Uvek kada bih igrao protiv njih, javljala bi mi se želja da nastupam za taj klub. Gledajući sa ove distance, možda sam i pogrešio. Nije bilo lako, Hambrug je klub koji svaki prelazni rok dovede po pet, šest igrača. Dosta menjaju i trenere i predsednike, svaki ima svoju viziju i svaki želi da krene ispočetka. Igračima je zbog toga vrlo teško da se aklimatizuju, ne može da se napravi kostur tima, samim tim ni neki rezultat. Ja sam imao tešku povredu, koja me je od terena odvojila više od godinu dana. Zbog svega toga mi je ostao gorak ukus, kada se osvrnem na vreme provedeno tamo. Međutim, moj imperativ je bio uvek da se dokažem u klubu u kojem igram, da ih uverim da nisam promašena investicija. Želeo sam da pokažem i navijačima i ljudima u klubu da nisu pogrešili kad su me doveli, zato sam kasnije produžio ugovor. Te dve poslednje sezone su prošle kako treba“, rekao je nekadašnji veznjak HSV-a.

Da li su Vam saigrači sa ovih prostora pomogli da prebrdite taj turbulentan period? U tom periodu su u klubu igrali Slobodan Rajković, Mladen Petrić, Milan Badelj, Ivica Olić, Josip Drmić, Filip Kostić…
“Sa Bobanom Rajkovićem i Ivicom Olićem sam najviše vremena provodio. Tu je bio i Drobni (Jaroslav Drobni prim. aut.) sa njim sam i došao iz Herte. Mi smo bili ekipa, koja se družila i posle treninga. Žao mi je što nisam još više uživao. Bio sam opterećen terenom, stalno skoncentrisan na rezultat. Hamburg nikada do tada nije ispadao iz Bundeslige, pa smo imali veliku odgovornost, da ne budemo baš mi ta ekipa sa kojom će ispasti u niži rang. Ogroman pritisak je bio, žao mi je što više nisam igrao fudbal, kao dečak na ulici, kako je zapravo sve i krenulo, već sam ga shvatao kao posao.”

„ŽAO MI JE ŠTO NISAM IGRAO TENIS SA FORLANOM”

Onda ste 2012. godine doživeli prelom skočnog zgloba, u kolikom obimu je ta povreda uticala na dalji tok vaše karijere?
„U poslednjem kolu i poslednjem minutu meča mi se dogodila ta povreda. Zbog toga me nije bilo godinu dana na terenu. Jako je bio težak povratak, prošao sam kroz čak tri operacije. Period rehabilitacije se odužio… Bio je to vrlo psihički težak period za mene. Kada sam se vratio na teren, klub je već doveo nekoliko igrača na mojoj poziciji, što je i razumljivo. Ja sam želeo da se izborim ponovo za svoje mesto. Ali je bilo pitanje, da li ja uopšte mogu da nastavim da se bavim fudbalom. Bili su mi potrebni minuti, takmičarski fudbal, da vidim da li još uvek mogu to da iznesem. Zbog toga sma otišao u Japan, gde sam se vratio u život – duhovno, mentalno i fudbalski. Ponosan sam na tu epizodu u Japanu.”

Tamo ste svlačionicu delili sa legendarnim Diegom Forlanom?
„On je sjajan momak, igrač i profesionalac. Bilo je zadovoljstvo igrati sa njim. Sećam se da mi je pričao da je kao mlad birao da li će da se opredeli za fudbal, ili za tenis. Odlučio se za fudbal, ali sada vidim da je po završetku karijere krenuo da igra tenis, čak i na nekim profesionalnim turnirima. Žao mi je što nikad nismo igrali tenis jedan protiv drugog“, sa osmehom se Kačar priseća na vreme provedeno sa Urugvajcem.

Slična sudbina koja je Vas zadesila u Hamburgu, zadesila je i Slobodana Rajkoviča, još jednog fudbalera koji je važio za veliku nadu srpskog fudbala. Njega je u navratima koštalo i to što je vrlo temperamentna ličnost?
„I njega su najviše omele povrede. On je veliki radnik, stalno je u teretani. Tu možemo da diskutujemo o tome što smo i on i ja krenuli vrlo rano da igramo za prvi tim, a on je još dve godine mlađi od mene. Pitanje je koliko je to bilo dobro za nas, možda smo iz tog razloga imali toliki broj povreda kroz karijeru. Stavljati igrača od 17, 18 godina u prvi tim, može da bude i medveđa usluga samom fudbaleru, jer ako  tada telo pretrpi neke nenormalne napore, povrede mogu da se dese kasnije u karijeri. I ja i Boban smo imali mnogo problema sa leđima, sigurno da su nas povrede unazadile. Ali ja ne mogu da budem nezahvalan i nesrećan, jer sam ipak proveo deset godina u Bundesligi, igrajući na takvim stadionima i takvim igračima. Bilo bi nezahvalno da se žalim.”

BIO SAM NA PRAGU ŠTUTGARTA,HANOVERA, FRANKFURTA…

Pričalo se da Vas je u jednom momentu  Jirgen Klop želeo u Dortmundu, da li ste kroz karijeru dobijali još neke ponude od tih “večih” klubova?
„Znate kako, kada vas neko želi, do samog ostvarenja transfera je dug put. Bilo je mnogo pregovora zaista. Bio sam na pragu Štutgarta,Hanovera, Frankfurta… pa se nije ništa dogodilo na kraju. Mogla je karijera da mi ode u potpuno suprotnom pravcu. Mogao sam iz Vojvodine da odem u Rusiju i sve bi bilo drugačije. Mi igrači ne dobijemo pet ponuda u istom trenutku, pa da možemo da biramo. Ne, već čim prva dođe ti moraš da se odlučiš i ne znaš da li će se nakon toga pojaviti neka bolja. Posle Hamburga sam na primer trebao da odem u Atinu u AEK. Čuo sam se sa Bajovićem (Dušanom Bajevićem prim. aut.), rekao mi je: ‘dolaziš u Atinu, sedaš u avion i pravac na pripreme u Poljsku’. Ja sam imao 24 sata da odlučim. Trebao saм da idem u drugu državu, gde ne poznajem ljude, njihov mentalitet, trebao sam da menjam sve. Na kraju sam odlučio da ih odbijem i posle nekoliko dana je stigla ponuda Augsburga. Želeo sam da ostanem u Nemačkoj, jer sam poznavao teritoriju.”

„OLIMPIJSKE IGRE U PEKINGU SU BILE NESTVARNE”

A da li Vam ostaje žal što niste više utakmica odigrali u prvom timu reprezentacije Srbije? U mlađim kategorijama ste se profilisali za jednog od lidera te generacije Orlova.
„U mlađim selekcijama reprezenatacije sam i najviše napredovao kao igrač. Kada igraš te neke međunarodne turnire, protiv fudbalera iz Engleske, Nemačke, Španije, Italije i vidiš na kom su oni nivou, a da možeš da se ravnopravno nosiš sa njima, dobiješ na samopouzdanju. Shvatiš da nema tog fudbalera koga treba da se bojiš i preterano da respektuješ. Što se tiče A reprezentacije, ja sam igrao sve do povrede i nakon toga se više nikad nisam vratio. Bila bi mi to sigurno neostvarena želja, da nisam otišao na to Svetsko prvenstvo 2010. Da li je moglo bolje? Sigurno da jeste. Smatram da sam mogao još više da dam reprezentaciji. Međutim, nisu se stvari poklopile, neki mladi igrači su stasali na mojoj poziciji. Srećan sam što sam nosio dres Srbije i uvek ću biti navijač naše reprezentacije.”

Nastupali ste u finalu U21 Evropskog prvenstva protiv Holandije, Olimpijskim igrama u Pekingu, Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi. Koje iskustvo je ostavilo najveći utisak na Vas, gde mislite da ste mogli do boljeg rezultata?  
„Kada bih mogao da vratim vreme, najviše bih voleo da smo na tom Svetskom prvenstvu dalje dogurali. Bilo je to prelepo iskustvo za sve nas, samo mi je žao što rezultatski nismo bolje prošli. Ali kada je reč o sveukupnom utisku, te Olimpijske igre u Pekingu su bile nestvarne. Olimpijsko selo, najbolji sportisti sveta, svi na jednom mestu i te priče sa njima i razmenjivanje utisaka su za mene posebni. Olimpijske igre su kruna svakog sportiste”, istakao je Kačar, a zatim naveo da nijedan osećaj ne može da se poredi sa onim kada igrač pred punim stadionima u Srbiji:
„Kada igraš pred svojim sunarodncima za reprezentaciju, ili klub - onda je to nešto posebno. Znam šta to za njih predstavlja, jer sam i ja nekad bio na tim tribinama, gledao svoje idole. Tako da su meni najdraže utakmice koje sam igrao na Karađorđu i za reprezentaciju, ovde u Srbiji. Nikada neću zaboraviti utakmicu protiv Atletiko Madrida u Novom Sadu, kao ni meč sa Francuskom na Marakani, u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo. Sećam se i kada sam kao dete iskupljao lopte na utakmici Intertoto kupa na Karađorđu.“

Sarađivali ste sa mnogim velikim trenerima kroz svoju karijeru, ali nekako se Radomir Antić izdvaja na toj listi. Koliko je on značio toj generaciji Orlova?
„Nama kao narodu je neophodno da imamo neku osobu od autoriteta, koja ima značajna dostignuća iza sebe. Jer u suprotnom, sve se lako može urušiti. Antić je tu čitavu reprezentaciju držao na okupu, u ekipi je svako znao svoju ulogu, nije bilo nikakvih skandala i sličnih stvari. Zbog toga smo i imali uspeha.”

I sada reprezentacija Srbije na čelu ima figuru od velikog autoriteta…
„Da. Mislim i da je Piksi (Dragan Stojković prim. aut.) ta osoba koja može da drži igrače na okupu. Da li ima boljih, ne znam. Ali svakako da je uspeh to što smo učestvovali na dva velika takmičenja zaredom. Uvek može bolje, ali smatram da ne možemo da budemo nezadovoljni. Poslednji mečevi u Ligi nacija, ulivaju optimizam da u narednim kvalifikacijama možemo da ostvarimo ciljeve.”

Pred zalazak Vaše karijere, u medijima se u više navrata spominjao povratak u Vojvodinu, ali čak i prelazak u neki od dva beogradska rivala – Zvezdu i Partizan?
„Bilo je priče pred kraj karijere da se vratim u Vošu. Ali poznavajući moje telo, znao sam da ne mogu više da doprinesem na način na koji bih želeo. Možda sam mogao da odigram dve, tri utakmice na nivou, ali 18 ili 30+ utakmica ne bih mogao da izguram. Nisam želeo da uzmem mesto nekom mlađem igraču i da možda budem razlog zašto je protraćen nečiji talenat. Što se tiče Crvene zvezde i Partizana, bilo je ponuda i uvek su kružile priče, ali moj stav je bio jasan –u Srbiji, jedino mogu da igram za Vojvodinu.“

„KLUPA VOJVODINE? PRVO DA SE NAPRAVI SISTEM U KOJEM SE CENE TRENERI”

Rekli ste da niste hteli da uzimate minute mladim domaćim igračima, sada to čine stranci, koji su okosnica ovog tima Vojvodine.
„Fudbal se promenio. U moje vreme je bilo maksimum dva stranca u ekipi. Meni je žao što nemamo više igrača iz omladinske škole. Potrebno je fokusirati se na njih, kako bi što pre mogli da konkurišu za prvi tim. Zato sam i došao, želim da im svi zajedno pomognemo da se izbore za to mesto u Vojvodini, jer je na kraju, ipak sve na njima.“

Trenersku karijeru započeli ste kao pomoćnik Dušanu Bajiću u Proleteru, zatim ste proveli neko vreme i u stručnom štabu Mladosti GAT. Da li imate ambicije da jednog dana vodite prvi tim?
„Završavajući trenersku licencu, bilo je neophodno da radim u nekom stručnom štabu. Tada je u Proleteru bio Dušan Bajić, čija predavanja sam ranije posećivao. Želeo sam da vidim iz prvog lica, kako izgleda posao trenera. Mnogo sam od njega naučio. Trenerski posao se mnogo razlikuje od igračkog. Trener mora da je i psiholog i drugar sa svojim igračima, a u mlađim selekcijama na neki način i roditelj. Sada sam prihvatio taj posao u Vojvodini, pa ćemo da vidimo šta će biti dalje. Daću sve od sebe da pomognem mladim igračima, da li ću jednog dana doći do prvog tima, to stvarno ne znam.”

Znači postoji ambicija da jednog dana sednete na klupu Lala?
„Vidite, i kada sam bio dete, nisam sanjao samo dres Vojvodine, već sam imao mnogo veće snove. Ono što me odbija od ideje da budem trener prvog tima Vojvodine, ili bilo kog drugog kluba u Srbiji, je činjenica da se treneri menjaju kao na traci. Jedan dan si ovde, sutra u Spartaku, pa za par meseci u Novom Pazaru… Kada bi se napravio neki sistem, gde bi se treneri i njihov rad cenili, onda bih promenio svoje mišljenje”, zaključio je Gojko Kačar, razgovor za Mozzart Sport.