Intervju – Dušan Đorđević: Prošao sam put od prašine pete lige do Evrope sa Čukaričkim

Trend ne samo u Srbiji nego u celom svetu je da fudbaleri maltene čim skinu kopačke i okače ih o klin, obuku odelo, stave kravatu i momentalno postanu treneri. Ni neki među najvećim klubovima sveta nisu izbegli takvu modu, mada im se nije baš isplatila.

Sve je manje trenera, čak i u Superligi Srbije, koji su imali prirodni, logični, školski razvojni put: od mlađih kategorija i rada sa decom, preko nižih liga, pa sve do elitne divizije, kao krune rada. Jedini koji je prešao taj put je Dušan Đorđević, šef struke Čukaričkog, koji bi mogao knjigu da napiše o tom prirodnom procesu sticanja znanja i iskustva kako se postaje fudbalski trener.

Gutao je prašinu pete lige, pa četvrte, išao korak po korak, bez ikakvih veza, ikakve „gurke“, dok nije zaradio šansu u Čukaričkom. Prvo kao pomoćni, a onda kao glavni trener. I? Koji je epilog? Već u toj prvoj samostalnoj sezoni, koju čak nije ni počeo kao šef stručnog štaba, vratio je Brđane u Evropu. Nagrada za trud, za znanje, za posvećenost. A, oboren je i klupski rekord po broju postignutih golova i osvojenih bodova. Sa nikad mlađim timom.

Pre desetak godina je trenirao Vranić, Milutinac, IMT, a koliko sutra će možda izvesti Čuku na zeleni tepih u Bazelu, Roterdamu, Briselu... I zbog toga je Dušan Đorđević sagovornik Mozzart Sporta, da ispriča svoj razvojni trenerski put, jer može da posluži za nauk momcima koji su tek zagazili ili će zagaziti u trenerske vode.

Čuka sprema zamenu za Petrovića: Potpisao Kaličanin

Kako je krenula vaša trenerska karijera, da li vam je to bila ideja još u igračkim danima?

„Sve je krenulo u Milutincu, gde sam posle odlaska šefa struke postao igrač-trener. Tada sam se inficirao tim poslom, pogotovo što sam vodio tim na pet utakmica, ostvarili smo pet pobeda i plasman u viši rang. Tad sam počeo da razmišljam da završim igračku i počnem trenersku karijeru i krenuo u sticanje licenci. Imao sam put, što se kaže, iz blata, iz prašine. Vodio sam mlađe kategorije, gde je, u Srbiji, trener više blagajnik, skuplja članarine i animira decu. Ipak, trudio sam se da nikada ne postanem uistinu blagajnik, pa se desilo da me igrač zove da pita da li može da trenira iako nije platio članarinu. Rekao sam mu 'kako to misliš, naravno da možeš', na šta mi je odgovorio da u nekim klubovima, kod nekih trenera, to ne može. Žao mi je što je došao takav momenat, jer se zna da su veliki igrači uglavnom dolazili iz siromašnijih porodica, a u vreme članarina oni nemaju prođu“.

Možete li da ispričate kakav vam je bio put kroz niže lige?

„Vodio sam kadete i omladince u tri kluba: u Lokomotivi, IMT i Grafičaru. Vodio sam dva kluba pete lige, Vranić i Zmaj, pa u četvrtoj ligi IMT, kasnije i u trećoj dve i po godine. Taj klub je postao moj znak prepoznavanja, jer sam za taj period stvorio veliki broj igrača, mnogi su iz tadašnje treće lige otišli u inostranstvo i imaju dosta uspeha. Vodio sam kratko Bežaniju u drugoj ligi i spremao se da jednog dana dobijem šansu u Superligi... Mnogi mi kažu 'čekao si svoj trenutak', a ja kažem 'nisam čekao, spremao sam se'“.

Kako izgleda rad trenera u srpskoj četvrtoj i petoj ligi? Sad u doba interneta često vidimo da tamo ima komičnih scena...

„Rad u najmanjim sredinama zavisi od osobe, od trenera kako ga doživljava. Ja sam svaki klub doživljavao kao šansu da napredujem. Ako se pomiriš sa tim da si u petoj ligi i prihvatiš navike pete lige, onda ćeš i ostati na sličnom nivou. I u petoj ligi u Vraniću ili Zmaju dolazio sam pre svih na trening, uvek je teren bio apsolutno spreman, da kada igrači dođu da znaju šta treba da rade. Ta navika je ista i danas. Naravno, razlika je u kvalitetu klubova, profesionalnosti. Ima i u nižim ligama vrhunski talentovanih igrača, koji ne vide svoju šansu, svoj put, opredele se da nešto drugo rade, da im fudbal bude usputno zanimanje, da dođu na tri-četiri treninga nedeljno, odigraju utakmicu. Ali, stvarno sam video da ima momaka, koji da su hteli, mogli, da im je život namestio ozbiljnije da se bave fudbalom, napravili bi velike stvari“.

Koliko toga mlad stručnjak tu može da nauči, da se spremi za neka kasnija iskustva na višem nivou fudbala?

„Kao neko ko se mnogo trudi da razmišlja o svemu tome, govorio sam sebi, ali i drugima koji su na sličnom putu kao ja, da je fudbal svuda isti. Ti kao trener pete lige moraš da nekom dodeliš neku ulogu koja mu najviše odgovara, a to radiš i u Superligi. Da odrediš formaciju koja odgovara ekipi, da ih vodiš nekim svojim uverenjima, da im usadiš ideju, da napraviš zamenu... Sve je to isto, samo je u Superligi na višem nivou. Ima drugih razlika, da su igrači Superlige posvećeni, spremni, žive za to, motivisani za trening i sve zadatke izvršavaju bolje nego igrači nižeg ranga, ali fudbal kao fudbal je u zahtevima veoma sličan“.

U Superligu ste ušli kao pomoćni trener Aleksandra Veselinovića. Kako je došlo do vaše saradnje?

„Veselinović i ja se znamo iz škole. Pojavila mu se mogućnost da drugi put preuzme Vojvodinu i zvao me za pomoćnika. U to vreme sam vodio Jedinstvo iz Surčina u Srpskoj ligi. Prvo sam preuzeo Bežaniju u Prvoj ligi, ali sam imao problem sa licencom, tako da sam bio na klupi samo jedno kolo, protiv Slobode iz Užica, koju smo pobedili 4:0. Pristao sam da odem s Veselinovićem u Novi Sad i tamo smo bili pet meseci. Onda je nastao spor, Vojvodina nas je otpustila, potom su me ponovo zvali iz IMT-a da im pomognem nekoliko meseci, što sam i uradio, jer volim da radim. A, onda je Veselinović pre dve godine preuzeo Čukarički, ja sam došao s njim, da bi 21. septembra on otišao u Emirate i ja dobio priliku“.

Đorđević (levo) i Veselinović (©Star sport)

Jeste li znali da će vam ljudi iz Čukaričkog ukazati šansu ili ste mislili da će dovesti nekog novog šefa struke?

„Nisam znao. Znao sam da su igrači i ljudi u klubu zadovoljni mojim radom pomoćnog trenera, mojim odnosom sa svima, da su me igrači prihvatili i zavoleli, jer sam neko ko voli da radi na terenu. Toga sam bio svestan, a sve je rešeno u pola sata. Jedan poziv predsednika Galeta Obradovića i posle toga Matijaševića i njihova rečenica da sam u ovom momentu najbolje rešenje... U tom minutu razgovora sam imao da presečem, ali mi je apsolutno bilo jasno šta u životu želim. Tu sam šansu hteo, ne samo u Čukaričkom, nego bilo gde u Superligi, kao krunu dotadašnjeg rada. Istog momenta kada sam čuo te reči, odgovorio sam 'ja sam već odlučio'“.

Čukarički je sezonu završio na trećem mestu, ponovili ste taj istorijski klupski rezultat, ali kako je izgledao iz vašeg ugla ceo taj put, od imenovanja za šefa struke do poslednjeg kola?

„Kada sam preuzeo ekipu to je bio najteži trenutak i najveći izazov, jer sam bio nepoznat u Superligi, bez obzira na sve što sam radio do tada. Nepoznat i ljudima iz drugih klubova, ali i u svom, jer do tada nikog nisam u eliti vodio. Imali smo veliki problem sa sedam ili osam povređenih igrača. Prvo nam je u goste došla Mačva koja je bila u lošem momentu, pa smo je pobedili sa 4:0, a već naredne dve utakmice su bile prilično loše, pogotovo sa Spartakom u Subotici gde smo izgubili 4:2, a ekipa ni na šta nije ličila. Posle toga je krenuo i početak mog pravljenja odnosa sa ekipom, jer sam do tada bio onaj koji je vodio trening, koji je imao s njima super komunikaciju, miran, staložen, ali posle Subotice smo morali da se pogledamo u oči, da uđemo malo i u kritike, da svima bude jasno da takva utakmica ne sme da se ponovi. Posle toga došao je nesrećan poraz kod kuće od Proletera (2:1), gde je Kajević nenamerno skrivio penal u 90. minutu. Uz sve povređene igrače, trebalo je sve to pregurati. Sreća velika je da je posle te utakmice registrovan Mijailović, koji je trenirao sa nama čekajući angažman i mi smo već na narednom gostovanju protiv TSC-a izgledali daleko daleko bolje. Od tog momenta kreće ozbiljan uspon ekipe i sve veći moj uticaj na igru, moj autoritet u svlačionici. A, kreće i ozbiljna, duga serija bez poraza“.

Jedna od pohvala na vaš račun je i da su vam tokom sezone odlazili igrači, pogotovo Birmančević na zimu, koji je do tada igrao najbolju sezonu u karijeri, a na rezultate se to nije odrazilo.

„Dan pred utakmicu sa Metalcem sam saznao da postoji mogućnost da ode Birmančević i jedina je dilema bila kada će se to desiti, pošto je trebalo da igra taj meč. Ali, sve se brzo izdešavalo, pred samu utakmicu je otišao da potpiše i u autobusu od hotela do stadiona sam morao da nađem drugo rešenje za taj bok. Pobedili smo 2:0, ali znali smo svi u klubu koliko nam je Birmančević značio. On je bio poslednji od atletski vanserijskih igrača, imao je izdržljivost, brzinu, čak i skočnost. Ipak, nema kukanja, zadatak trenera je da se prilagodi tom što ima, da na druge načine nadoknadi sve, da proba da ekipa bude još bolja“.

Kamenović 9. ili 10. juna u Rimu, Čuki 3.000.000 evra za početak

Kako ste probudili Đorđa Jovanovića, koji je odigrao najbolju sezonu u karijeri, a maltene ni u trećoj ligi Španije nije igrao?

„Jovanović je prvo trenirao sa nama, čekao je papire, tu smo se upoznavali, napravili dobar odnos igrač-trener, odnos poverenja i iskrenosti. Mislim da je sam sebe probudio, video je u kakvoj je grupi, kakva su očekivanja, uklopio se maksimalno, pokazao je sve svoje kvalitete. On je mlad, a rasan golgeter. Pred njim je tek ozbiljan rad i ozbiljna karijera, uveren sam da može još mnogo bolje“.

Opšti je stav u javnosti da je Čukarički možda i najbolje organizovani klub u zemlji, u kojem ne kasne plate, nema nezadovoljstva, nema afera. Koliko vam to olakšava rad, pogotovo sa mlađim fudbalerima?

„U okolnostima kakve su u Srbiji, rad u Čukaričkom je privilegija. Klub je tako organizovan da igrači ne treba da misle ni o čemu drugo nego kako da daju maksimum na treningu i utakmicama. Plasman u Evropu pripada Čuki, jer je ona evropski klub. A, posao mi je olakšan i zbog otga što je opredeljenje kluba da se forsiraju mlađi igrači, kao i zbog toga što je tu grupa starijih fudbalera, koji su pre svega fantastični ljudi. Tu su Docić, Mijailović, golman Belić, Ćirković, Kajević, Puškarić...“

Čukarički do sada nije uspevao da preskoči drugu rundu u evro kvalifikacijama, pa da li vam je i to izazov predstojećeg leta?

„Čuka je klub velikih ambicija. A, da i ja ne razmišljam o najvišim dometima, ne bih se ni uklopio u klub. Znamo da nas čeka težak posao, drugi nivo fudbala, druge brzine, probaćemo da se spremimo za sve to. Ambicije su najviše, ali idemo korak po korak“.

SPORTSKI PEDIGRE

Vama je bilo suđeno da uspete u sportu, pošto ste iz porodice sa jakim sportskim korenima.

„Majka i otac su bili vrhunski sportisti. Majka Milica je igrala rukomet, u Zvezdi, Partizanu i u reprezenzaciji, a otac Petar Čane je igrao fudbal u OFK Beogradu, sa kojim je osvojio dva Kupa Jugoslavije, pa zlatnu medalju sa reprezentacijom na Univerzijadi u Dortmundu. Kasnije je bio novinar Sporta i više od 20 godina bio selektor „novinarske“ selekcije na čuvenoj nekadašnjoj utakmici A reprezentacije protiv selekcije novinara. Ostao je celog života vezan za fudbal, radio je 17 godina kao trener Kneževac Kijeva, sa kojim je imao velike uspehe, ali nije želeo nigde drugo da ide, jer mu se nije zapostavljalo novinarstvo“.

PIŽON I MILIČIĆ

Dvojica fudbalskih stručnjaka koje često ističete među najuticajnijim na vašu karijeru su Vladimir Petrović Pižon i Nebojša Miličić.

„Sa Pižonom sam se upoznao kada sam bio u mladom timu Zvezde. Tada je prvi tim crveno-belih bio prvak Evrope, a mi smo trenirali sa strane, pa su sa nama vežbali i seniori koji nisu odlazili u reprezentacije. Tek kod Pižona sam video šta znači ozbiljan fudbal. Sve je to ostavilo veliki utisak na mene. Kasnije u trenerskom poslu sam imao sreću da upoznam Nebojšu Miličića, koji je 25 godina u Španiji, dugo je radio u sistemu Reala, pre toga bio u Atletiku. On je u Španiji, blizu najboljih trenera sveta i imao sam sreću da mi nesebično prenosi svoja znanja i sve što tamo vidi, upozna. To je bogatstvo koje ne može da se kupi“.