INTERVJU – Branko Jelić: Do skoro sam dobijao ponude da ponovo zaigram; Novaka su ocrnili, a snimaće filmove o njemu
Vreme čitanja: 9min | ned. 15.01.23. | 08:24
Bivši napadač Crvene zvezde i sa 45 godina na terenu izgleda kao mladić – cepa mreže u dresu Belih orlova, u veteranskoj ligi Perta, vodi školu fudbala i tehnički je direktor lokalnog polu-profesionalnog kluba Subijako. Pored fudbala, „lud“ je i za tenisom, pa se već sprema za Melburn, da uživo gleda Đokovića na Australijan openu – od četvrtfinala, pa do titule
(Od dopsinika MOZZART Sporta iz Sidneja)
Zvezdinu trofejnu generaciju sa početka 21. veka krasila je plejada odličnih napadača, pravih centarfora-golgetera pred kojima su zazirale odbrane svih rivala. Među istaknutim crveno-belim špicevima tog vremena, poput Gorana Drulića i Mihajla Pjanovića, bio je i Branko Jelić.
Izabrane vesti
Rođeni Čačanin je za tri godine ostavio trag na Marakani, a zatim napravio i zapaženu karijeru u Nemačkoj, Kini i Australiji. Još se pamte njegovi golovi za Kotbus, kada je doslovce sam upropastio moćni minhenski Bajern (2:0).
Branko je danas uspešan i u trenerskim vodama, u koje je uplovio pre punih deset godina, čim je zbog problema s kolenom završio igračku karijeru. S porodicom živi u Pertu i vodi sopstvenu školu fudbala. U razgovoru za MOZZART Sport, Jelić kaže da dobro pliva u trenerskim vodama i ne isključuje mogućnost da se jednog dana kao trener vrati u srpski fudbal.
„Još dok sam bio aktivan fudbaler, počeo sam da se pripremam za trenerski poziv. Posle tri operacije, koleno se istrošilo i bilo mi je jasno da više ne može da izdrži. U Pert Gloriju su mi ponudili da počnem da radim kao trener, a ja sam već imao B licencu. U to vreme sam imao u planu da ostanem u fudbalu, ali nisam znao u kom kapacitetu. I onda, kad sam jedno veče uhvatio sebe kako ponovo sedim na kauču i po celu noć gledam teniske turnire na TV-u, rekao sam: E, pa dosta, ne može tako. I odlučio sam da krenem i počeo sam da radim u Gloriju s juniorima“, kaže 45-godišnji Jelić.
Kako si se privikao na novu profesiju?
„U početku mi je trebalo da skapiram kako ovde sve funkcioniše. Kao što u A-ligi nema ispadanja i vrlo je neobičan sistem takmičenja, tako i u mlađim selekcijama postoje za nas neke neshvatiljive stvari. Recimo, u Gloriju sam počeo da treniram klince i onda mi posle tri meseca pola igrača nestane. Pitam u klubu gde su, a oni mi kažu: Vratili su se u svoje klubove. Koje, bre, „njihove klubove“, pa zar nije ovo njihov klub?! I onda mi objasne da je to princip ovde, da imaš letnji program, kao kamp, pošto je fudbal za mlađe kategorije sezonski sport. Trebalo mi je vremena da to posle i prihvatim. Vodio sam ekipe do 16 i do 18 godina, a radio sam i sa napadačima prvog tima Perta“.
Kako si se odlučio da pokreneš svoju priču?
„Kad sam skapirao da je to začarani krug i da taj nivo rada s juniorima nije na onom nivou na kom bi trebalo da bude. To pogotovo govorim jer sam kao mlad igrač imao sreću da prođem zaista dobre fudbalske škole u Borcu iz Čačka, posle u Zvezdi i Vojvodini. Znam koliko detalji znače, koliko je tehnička obučenost važna za mlade igrače. Tako sam odlučio da odem iz Glorija i da krenem od početka. Sa prijateljem Adijem Jurićem sam otvorio školu fudbala „J&J Football“ i otišli smo zatim u lokalni klub Subijako u Pertu, s kojim smo ostvarili saradnju. Tamo smo već sedam godina u funkciji tehničkih direktora za sve selekcije i smatram da smo uspeli da stvorimo respektabilan klub u poluprofesionalnom rangu u Zapadnoj Australiji“.
Kako si uopšte došao na odluku da posle dve godine igranja u Pertu ostaneš da živiš u Australiji?
„Ta priča ima malo dužu istoriju (smeh)... Kada sam 2001. sa Zvezdom došao na turneju po Australiji, upoznao sam sadašnju suprugu koja je u to vreme živela u Sidneju. Ubrzo se vratila u Beograd i od tada smo zajedno. I tokom mog igranja u Nemačkoj i Kini, razgovarali smo često o mogućnosti da se jednog dana vratimo u Australiju. Bila mi je zanimljiva ta ideja, Australija je nekako drugačija, egzotična... Kada sam dobio ponudu od Perta, nisam se mnogo dvoumio. Tako je krenulo, posle su klinci pošli u školu, a pošto moja supruga ima dvojno državljanstvo, i oni su automatski dobili. Posle sam i ja aplicirao za državljanstvo, da ne budem crna ovca u porodici. A-ha-ha. A, to je zahtevalo da ostanemo još jednu godinu, pa još jednu i eto me tako već više od decenije ovde.“
Očigledno se nisi pokajao što si ostao?
„Kajanje je relativna stvar. Uvek možeš da se kaješ zbog nečega i da misliš da je u komšiluku trava zelenija. Ja to gledam malo drugačije, uvek uzmi šta ti život pruža. Postoji sigurno razlog što sam ja baš ovde i što se kaže - samo pratim znakove pored puta.“
Donedavno si igrao za veterane Belih orlova iz Dajanele, severnog predgrađa Perta. Oni koji su gledali utakmice kažu da bi lagano mogao ponovo da zaigraš u nekom ozbiljnom takmičenju, sa 15 godina mlađima od sebe?
„Ma, dobijao sam do skoro pozive i od lokalnih timova ovde da se vratim fudbalu. Ali, kroz sve povrede koje sam prošao tokom karijere, naučio sam da treba da slušaš svoje telo. Meni je moje i u vreme kada sam prestao da igram najvećim delom govorilo da mogu da peglam još par godina na najvišem nivou. Međutim, koleno nije moglo to da isprati. Znao sam da mogu da nastavim, ali sam znao i da to ne bi bila dobra odluka.“
Ipak, od veteranske lige nisi uspeo da pobegneš?
„Nikako, ali posle pet godina konstantnog igranja za veterane Belih orlova, ove sam malo povukao ručnu. Da odmorim koleno. Ali, godinama sam igrao u tom klubu i stekao sam prijatelje tamo“.
Uzeli ste i titulu u veteranskoj ligi Perta, a ti si dao tri gola u finalu. Oni koji su gledali utakmicu bili su oduševljeni...
„Nisam ni znao da je veteranska liga tako popularna. Kad smo igrali finale, tribine su bile pune, reflektori, TV kamere... Kažem sebi: Pa, ja sam od ovoga živeo doskoro, hajde da malo pritegnem. A sa druge strane ekipa sastavljena uglavnom od Engleza, a oni se uvek nalože kao da je polufinale Svetskog prvenstva. Čuknu me tako par puta po nogama i samo me nateraju da se malo izigram. Namestilo se da je ta utakmica mogla i da se gleda na TV-u, pa sam posle dobijao i čestitke, poruke... Malo me i blam bio, a-ha-ha“.
SRBIJA NEMA DOVOLJNO DUGAČKU KLUPU, NI TURNIRSKU EKIPU
Ne sumnjam da si u novembru i decembru pratio Mundijal i pored vremenske razlike. Kako si doživeo rezultate reprezentacije Srbije?
„Po prirodi nisam euforičan, a ranije čak nisam često gledao reprezentaciju zbog te vremenske razlike. Uglavnom je bude daleko iza ponoći kad počinju utakmice. Ali, ovaj ciklus sam ispratio i svidelo mi se kako smo igrali. Međutim, smatram da su nas jako poremetile povrede Mitrovića, Vlahovića i Kostića uoči Mundijala... Nisu igrali jedno vreme, nisu bili spremni na početku prvenstva i bilo je očigledno da mi bez nekolicine glavnih igrača definitivno nismo isti tim. Došle su do izražaja i neke druge stvari, kao da recimo nemamo dovoljno dugačku klupu za takvo takmičenje. Takođe, mi nikada nismo imali turnirsku ekipu. Naša reprezentacija često odlično odigra kvalifikacije i onda ne uradi mnogo na samom takmičenju. Za razliku od recimo Italije ili u poslednje vreme Hrvatske koja baš ima turnirsku ekipu.“
Kako komentarišeš da je Australija od koje se ništa nikje očekivalo uspela da igra osminu finala i da se skoro ravnopravno nosi sa Argentinom?
„Australija je ušla kao poslednja, rekao bih ne na mala vrata, nego na mišju rupu. Ali, pokazali su taj njihov „ozi spirit“, naložili su se, a igrali su potpuno bez pritiska javnosti i bilo kakve euforije. I bili su takođe turnirska ekipa. Mi nismo takvi i sve je izašlo na videlo. Nismo imali plan B. Mada, reprezentaciji tokom kvalifikacija nije ni bio potreban, međutim, ispostavilo se da je sada baš to nedostajalo. Ali, lako je gledati na televiziji i komentarisati. Na licu mesta je sve drugačije. Ali, kod nas su svi selektori i mi smo takav narod da je sve ili crno ili belo, nikad nema sredine. Takođe, uvek se kreće od nule. Umesto da nadograđujemo neki sistem, kod nas se posle smene svakog selektora sve ruši i počinje iznova.“
Pratiš li naše u A-ligi? Kako komentarišeš da upravo srpski igrači već godinama često donose prevagu, prvo godinama Miloš Ninković u Sidneju, a sada i Alekdandar Prijović u Vestern Junajtedu?
„Njih dvojica su igrači koji su se potrvdili u inostranstvu i lako su se adaptirali na Australiju, iako ovo nije tako laka sredina za privikavanje kada je reč o fudbalu. Drugačiji je sistem takmičenja, potpuno atipičan, a i ceo sport se ovde gleda drugačijim očima nego u Evropi. Ninković i Prijović imaju tu crtu karakterističnu za mnoge naše igrače, da se lako uklope i počnu da igraju onako kako znaju. Voleo bih da vidim još više naših ovde, mislim da ima dosta prostora. Nekada su bili Marinković u Pertu, pa Petković i Dimitrijević u Sidneju i drugi...“
ŠTA GOD DA SAM PLANIRAO NA DUGE STAZE – NIJE SE DESILO
Pratiš li fudbal u Srbiji? Kako gledaš na pet godina Zvezdine dominacije?
„Iskreno, ne pratim mnogo, opet zbog vremenske razlike. Ako ostanem da odgledam utakmicu do 4.00 ujutro, posle ceo dan ne mogu da se sastavim. Ali, naravno, drago mi je što Zvezda dominira. Imao je i Partizan svoj period, sada je opet došao red na Zvezdu. Za srpski fudbal bi bilo dobro da se ozbiljnije u trku umeša i neko treći, recimo Vojvodina ili Čuka... Potrebno je da ima više izazova u domaćoj ligi, jer samo tako naši klubovi u Evropi mogu da odu korak dalje. Bio sam letos sa klincima na utakmici protiv Ferencvaroša, osećaj je super što opet možemo da gledamo Zvezdu u Ligi Evrope i Ligi šampiona. I siguran sam da kada bi imali više jakih utakmica u domaćoj takmičenju, bilo bi još bolje.“
Možemo li u budućnosti i tebe da očekujemo kao trenera u srpskom fudbalu?
„Vidi, šta god da sam planirao na duge staze, nije se desilo. Zato to više ne radim. Ali, znam da život ponekad piše romane, i zato nikad ne reci nikad.“
ĐOKOVIĆA SU OCRNILI, A ZA 10 GODINA ĆE O NJEMU DA SNIMAJU FILM
Toliko o fudbalu, pratiš li tenis?
„Tenis i basket su sportovi koje sam voleo od malih nogu. Kao klinac sam gledao Bobu Živojinovića na Vimbldonu. Sećam se, kod dede bio onaj lampaš TV koji se zagrevao, pa sam morao da ga gasim da se ohladi. Toliko sam gledao Bobu, Bekera, Lendla...“
Gledao si onda i Đokovića na turniru u Adelajdu?
„Novaka pratim stalno. Veliki je šampion i vrhunski sportista, ne znam šta bih rekao o njemu što već milion puta nije rečeno. Tenis je zahtevan sport, a postizati takve uspehe svake godine, kao što on radi, zaista je neverovatno.“
Kako si doživeo prošlogodišnju dramu oko Đokovićeve deportacije?
„Bilo je istovremeno i tužno i otužno. Velika nepravda. Ali, to je svet u kojem živimo... Čista politika. Takvu su atmosferu stvorili tada da si mogao samo da osećaš bes i nemoć... A evo sada, godinu dana kasnije, kao da se ništa nije desilo... Prvo su ga tako ocrnili, a za 10 godina će taj isti Zapad snimati film o njemu i onome što se desilo. Mizerno, zaista.“
Jel misliš da Novak ove godine može do rekordne desete titule na Australijan Openu?
„Sigurno da će mu biti mnogo teško, ali to smo mislili i mnogo puta pre, pa je osvajao. Što se mene tiče on je već osvojio i desetu i 15. titulu. Ma, može da okači i reket na klin, za mene će uvek biti najbolji“.
Planiraš li put za Melburn?
„Svakako. Tamo sam od četvrtfinala, da gledam Novaka“, veruje Branko Jelić u još jedan Đokovićev uspeh na Australijen Openu.
Piše: Branko CVETOJEVIĆ