INTERVJU - Aleksandar Davidov: Bahar nije održao reč, odbio sam poziv Ćurčića u reprezentaciju

Kažete da je Hajduk bio stabilan, kakve su tada bile ambicije, pošto je u dva navrata izborena i Evropa?

„Hajduk je uvek bio neka sredina tabele ili gornji deo tabele, izašli smo i u Evropu dva puta. Šta je bila ta razlika između Hajduka i drugih, to sam tek shvatio kada sam igrao na drugim mestima, gde se jurio rezultat. Veliki je problem bio tada kod igrača u razmišljanju, naročito u tim nekim, da kažem, srednjim klubovima koji se ne bore za Evropu, i za titulu. Kada igraš kući, teško će uzeti bod i Zvezda i Partizan kod nas u Kuli. Uzmeš tri boda na svom stadionu i onda naredni meč ideš sa razmišljanjem - baš nas briga uzeli smo kući tri boda, neka bude kako bude. I zato je uvek bila ta sredina tabele zagarantovana“.

BEKVALAC NAS SPREMIO DA MOŽEMO DA TRČIMO TRI UTAKMICE, KOD UŠKETA JE SVE BILO IGRA I ZABAVA

Da li je neko od igrača u klubu odskakao od ostalih i ko je na Vas ostavio najveći utisak?

„Od igrača ne bih izdvojio nikoga, jer ja sam bio mnogo mlađi od te starije garde. Imao sam strahopoštovanje prema njima. Svi su zajedno imali neki uticaj na mene da radim i da se dokažem. Posle, kada sam postao zreliji i stariji, eto, moj sadašnji kum, Savo Pavićević. Svaki trener je donosio nešto svoje. Bekvalac je opšte poznat po pripremama, fizičkoj spremi igrača, defanzivi, kako uigra ekipu. Kod Ušketa Vučićevića je fudbal bio šala i zabava. Kada je otišao Bekvalac, a spremio nas je da možemo da trčimo tri meča bez prestanka, odradio defanzivu i prekide, došao je Vučićević poslednjih sedam, osam kola. Pustio nas je doslovno da radimo šta hoćemo. Pobedili smo bili i 7:1 Zemun, gazili sve redom. Svaki trener donosi nešto dobro i nešto loše, samo je pitanje kako ćeš izvući ono što je povoljno za tebe. A, idealan bi bio spoj gore navedene dvojice“.

Kako je izgledao Ljubomir Fejsa, jer je od svih igrača iz Hajduka u vašem periodu boravka napravio najzvučniju karijeru?

„Fejse se sećam kada je debitovao u Hajduku, baš je bio mlad, dete. Videlo se već kakav ima karakter, koliko je siguran u sebe. Igrao je možda dvadesetak minuta, brzo je zamenjen. Neki iskusniji igrači bi to teško podneli, on je bio ravna linija. Nije to lako, zvanična je utakmica, gleda te veći broj ljudi, pojedinci bi uzeli kopačke i rekli da više neće da igraju. Fejsa je to podneo momački. Jako mi je drago zbog njega i njegove karijere, jer je ozbiljan profesionalac, pa čak i fanatik. On i ja smo igrali i u Partizanu zajedno. Pre treninga smo išli na Teleoptik, sat vremena ranije. Odradimo teretanu, posle treninga uradimo individualni trening, da bi on uveče još kući radio vežbe snage i to svaki dan. Ulagao je u sebe, mada su ga mučile povrede. Jak u glavi, jaka želja i disciplina, nije ni čudo gde je dospeo“.

Davidov u dresu Hajduka (@MNPress)

Pamti se i Dejan Osmanović, o kojem se i danas priča kao velikom talentu.

„Sa Osmanovićem se čujem i danas, i dalje ja glavna atrakcija. On se igrao fudbala, i bio je stvarno što se kaže ’tatko na fudbal’. Leži mu taj nadimak. Igrao je levom, desnom nogom. Kada sam tek stigao u Hajduk kao klinac, svi su pričali: Osman, Osman, Osman. Nisam ga do tada video, sad očekuješ pojaviće se neka mašina, kad ono suprotno. Međutim, kada je počela utakmice, i kada sam video njegove poteze, driblinge, razuverio me. Sa njim je bilo lako igrati, ja sam bio vezni, on špic. Dam mu loptu u noge i trčim pored njega. Ne znaš kako, ali ta lopta dođe opet do tebe, on ti je svakako gurne. O njemu ne treba ništa više dodavati, svi znaju za Osmanovića“.

Prvi vaš izlazak u Evropu sa Hajdukom se završio nesrećno, eliminacijom od bugarskog CSKA zbog gola u gostima (0:0, 1:1).

„Protiv CSKA Sofije sam odigrao ceo uzvratni meč. U revanšu smo poveli, i sad pred kraj produžetaka izvode oni korner. Pitamo sudiju koliko do kraja, kaže korner i kraj. Izbijemo loptu, Jovo Radivojević se gradio, izgubio loptu, mi svi izašli i Radanović ostao da leži. Nije bilo ofsajda i padne gol, ispadnemo. Nisam voleo na primer da igram utakmice na stadionu sa semaforom, jer stalno čim je teško gledam koliko ima do kraja. Sećam se CSKA, nismo bili dobro spremni, slabije su bile pripreme. Ubacujem se po boku par puta i sve neću da gledam vreme. Ne mogu da hodam, pogledam, ono 16. minut! Odigrao sam 120 minuta, a posle utakmice sam išao na hitnu na infuziju“.

KAKO JE PROPAO TRANSFER U FENERBAHČE

Naredne sezone ste ponovo igrali Evropu, rivali su bili Maribor i Uniao Leirija?

„Maribor mi je ostao u jako lošem sećanju. To je priča za knjigu. Sezonu pre te utakmice smo poslednje kolo igrali sa Zvezdom na Marakani, slavili su titulu. Igrači su već bili u glavi na pauzi, neko iz Fenerbahčea je dolazio da gleda jednog igrača iz Zvezde. Odigrali smo nerešeno, ja sam dao pogodak i sad hoće Fenerbahče da dovede mene. Tu je već bio dogovoren transfer, cena, i skoro moj ugovor na četiri godine. I pitao me Džomba da odigram u Mariboru, jer im znači ta prva utakmica. Tamo sam se povredio, posle toga nisam godinu i po dana igrao fudbal. Sećam se i dan danas toga. Utrčavao sam, pomoćni je podigao ofsajd, ali nisam čuo. Nastavio sam i golman mi uklizava, nisam uspeo da se dočekam na ruke, otišao mi je primicač. Izneli me sa terena, meni u glavi da završim utakmicu i idem u Tursku. Kaže doktor zamena, ja reko kakva zamena moram da igram do kraja. Kako su me podigli, pao sam dole“.

Možemo reći da je to bio težak period za vas, ne samo zbog neostvarenog transfera, već i dugačkog perioda oporavka?

„Transfer u Fenerbahče je propao. Povredu su mi sanirali Borko Vukosav i doktor Milankov. Ljudi koji su ceo život u sportu, su rekli da sam tek drugi koji im je došao sa tom vrstom povrede. Jako je teško vratiti se posle, čim sam se oporavio otišao mi je meniskus na drugoj nozi. Do besvesti sam jačao desnu nogu i zapustio sam levu. I onda ponovo pauza mesec i po dana...“

I onda je pozvao Partizan.

„Rešio sam bio da je dosta i da probam nešto drugo, 11 godina sam bio u Hajduku. Pred odlazak i nisam igrao, što je na žalost i normalno, jer će igrati onaj igrač koji će ostati. Bio sam spreman da ne igram godinu dana samo da odem iz kluba. Posle par kola se pojavio Partizan, meni je bilo nestvarno da ne igram par mečeva i odjednom se pojavio Partizan, na osnovu čega? Ispostavilo se da me je pratio duže vreme. Jer, tada si morao da budeš minimum dve sezone dobar, a možda i tri ili četiri glavni u svom timu, da te dovedu Partizan, Zvezda ili Vojvodina. Danas odigraš jedan meč dobro protiv njih, ili eto šest meseci dobro da te uzmu. Za doček Nove godine sam potpisao ugovor, dve nedelje sam proveo na telefonu po ceo dan“.

PLAVI JE PRAVIO TRENINGE PO MENI

Kako ste doživeli taj prelazak, i ko je na vas ostavio prvi najveći utisak u Partizanu?

„Ogromna je razlika bila, Hajduk je bio stabilan i veliki klub, ali neuporediv sa Partizanom. U početku sam bio stegnut. Trener je bio Goran Stevanović, on me doveo u Partizan, posle sam igrao kod njega i u Grčkoj. Izuzetno ga cenim kao trenera, ali i čoveka. Baš je znao sa nekim igračima. Meni je bila potrebna pre svega moralna podrška, da me neko ohrabri, on mi je to pružio. Prve pripreme smo bili u Turskoj mislim, svaki trening kada završimo dođe Goran Stevanović da me pita kako sam, jesam li umoran, da li je naporno. Razmišljam, garant ja ne radim dobro, čim on pita šta mi je. Posle dve nedelje me on zaustavi kaže: ’Ne pitam te ja to što radiš loše, nego po tebi pravim trening. Ako je tebi naporno, onda spuštam intenzitet.’ To i te kako znači igraču koji je tek došao“.

Dakle, iz sredine gde nema rezultatskog pritiska ste došli u klub koji se uvek bori za titulu.

„Uzeli smo duplu krunu i posle toga se plasirali u Ligu šampiona. Tri boda razlike između nas i Crvene zvezde je bilo na polusezoni, u martu pet. Tu se već počelo sumnjati da li ćemo uzeti titulu. I nije se Partizan nešto pojačao, jedino je od pravih igrača došao Saša Ilić. Dobili smo derbi, Radosav Petrović je dao gol, Zvezda je kiksnula sledeće kolo i stigli smo ih. Bilo je naporno, jer nasuprot mom prethodnom klubu, u Partizanu je svaki dan pritisak. Pobedimo jednu utakmicu, dođemo u Teleoptik u karantin, sutra još posle treninga je neka opuštena atmosfera i onda kreće opet tenzija, frka. Ako odigramo nerešeno, kraj prvenstva. Meni je prijalo i tada, a značilo mi je i kasnije, jer od tebe naprave pobednika. Ne zanima te sa kim igraš, uvek ideš na pobedu i to imam još od Partizana“.

Na promociji u Partizanu (@MNPress)

Da li je onda dodatno veći pritisak u Večitom derbiju?

„Nije se osećala razlika u pritisku kada je Večiti derbi u pitanju, jer nam je svaki meč bio takav zbog borbe za titulu. Mogu reći zašto stranci većinu derbija odigraju bolje. Njih ne zanima protivnik, gledaju to kao posao, nemaju te emocije kao mi. Nekoga to podigne, nekoga sputa, pa od te želje ne može da utiče na sve i izgubi taj kvalitet. Znam i kada sam ja bio u Izraelu, tamo je taj poznati derbi Bnei Sahin i Beitar Jerusalim, arapski protiv čisto jevrejskog kluba. Dolazila nam je neka francuska TV ekipa što prati najveće derbije, dve nedelje su bili sa nama i njima. To je ozbiljan derbi, policija, helikopteri, čuda. Ja sam to odigrao dosta dobro, svejedno mi je koji je klub. Bilo je prekida, domaći igrači su se međusobno kačili, bazirali su se na to da se samo potuku, a ja sam mislio samo da igram“.

Možemo li uporediti Aleksandra Stanojevića i Gorana Stevanovića, vaša dva trenera u Partizanu? I kakvi su im principi rada.

„Stanojević i Stevanović su dva totalno drugačija tipa trenera. Stevanović je mirniji, drugačiji temperament, staloženiji. Kod Stanojevića je frka, tenzija, nekad pretrči pored linije više od igrača. I sada, ima stvari koje sam voleo kod obojice. Bavim se trenerskim poslom i mogu reći da sam neke stvari pokupio od jednog, ali i od drugog. Pre Stanojevića sam imao milion trenera i sve su to bili neki slični zahtevi, a on je doneo neke nove stvari, možda malo naporne za igrače. Primera radi, kod njega smo čuvali prostor, a ne igrača. Ja čuvam mog igrača, ali ne tako da sam blizu njega, već treba da navedem igrača sa loptom da pomisli da je moj igrač sam, da bi mu on odigrao. I kada odigra, ja u taj delić stotinke moram da uhvatim dva, tri metra i presečem loptu. Ako zakasniš i tu stotinku, ispadaš. Nije to samo fizički naporno, već i psihički. Stanojević je doneo i to da bekovi stoje gore visoko, oni su davali ofanzivnu crtu ekipe. Ranije je bilo ako se jedan bek uvlači, drugi ostaje kao obezbeđenje. Kod njega sam i dobio manju minutažu, dok sam kod Stevanovića igrao više i dobro, i stigao do poziva u reprezentaciju. Jesam bio razočaran, ali je bila to dobra škola“.

Kako biste opisali plasman u Ligu šampiona, i put kroz kvalifikacije?

„Liga šampiona mi nije bila ni na kraj pameti. U kvalifikacijama smo imali da kažeš slabije protivnike, Pjunik, Helsini, u odnosu na grupnu fazu. Smatrao sam te mečeve kao i sve druge, nije bilo pritiska. Nismo prezali od bilo kog protivnika. Ozbiljno smo sa namestili, mogli smo igrati vezanih očiju. Nisu dovedena neka zvučna pojačanja, igrali smo sa tim što smo imali. Stvorili smo dobru atmosferu, skockali ekipu i uigrali se. Sve do Anderlehta smo dobijali sa par golova razlike. O Kleu ne treba puno pričati, sve što je šutnuo je ušlo u gol. Treba tu sreću i zaslužiti. Davao je sve neke lepe golove, makazice. Kleo je bio miran, posvećen, tih, sa njim si mogao da igraš. Hteo ga je gol, da je osam puta šutnuo na gol dao bi osam golova“.

PENAL PROTIV ANDERLEHTA ME I DALJE PROGANJA

I onda je stigao šampion Belgije kao apsolutni favorit, ali ste i njih eliminisali.

„Pred Anderleht smo dobili CD sa igračem kojeg treba da čuvamo. Nisam ni razmišljao ni o pobedi ni porazu u Briselu. Tek kada pogledaš kasnije kakva su imena bila u Anderlehtu, shvatiš šta si postigao. Eto, na primer Romelu Lukaku je tada igrao za njih. Taj meč mi je ostao i u sećanju kada smo dobili izveštaj od UEFA. Ušao sam umesto Saše Ilića i pretrčao 16 kilometara, to mi je bio neverovatan podatak“.

Partizan je pobedio posle boljeg izvođenja penala, ali ste Vi promašili?

„Nikada neću prežaliti taj penal protiv Anderlehta. Promaši se penal, i šansa, i posle sam promašio penal. Lakše mi je mnogo jer smo prošli, ali mi je bilo teško u tom trenutku. Uzmem gledam taj meč i danas, stegne mi se u stomaku i mislim da ću umreti kada gledam ponovo. Posle treninga sam ostajao i šutirao penale. I uvek sam šutirao u moju desnu stranu, po zemlji. Uzmem stavim čunj nekih tridesetak centimetara od stative i gađam taj prostor. Noć pre utakmic, moj cimer Vojislav Stanković i ja pričamo o penalima i pita me on hoćeš šutirati penal ako dođe do toga, ja mu kažem ako šef odredi hoću i da ću gađati levo gore, sigurnije je. On je rekao da ću tako promašiti!“

Bez zaleta, šutirali ste u levu stranu, Silvio Proto je odbranio udarac.

„I sad penal, idem ja ka lopti, razmišljam, ipak ću levo gore. Nameštam loptu, čujem sudija već daje znak, pa nisam je ni namestio. Odvojio sam se metar, ni zalet nisam uhvatio. Proto je uhvatio živu loptu. U toj frci ti sve smeta, pa i muva što leti. A, tamo neki pesak, pa i Anderlehtovi su pre mene šutirali iznad gola. Nervira me što sam promenio odluku, da sam šutirao to što sam vežbao druga bi bila priča, pa i da tako nisam pogodio. Posle toliko vremena kada pričam sa nekim ljudima: šta mi prvo padne na pamet, da sam promašio penal protiv Anderlehta“.

Davidov i Kleo (@StarSport)

U grupnoj fazi Lige šampiona ste bili bez bodova, a vi ste zabeležili dva nastupa, što je opet uspeh?

„Ušli smo u grupnu fazu bez nekih top imena, pojačanja. Tu sam se malo razočarao. Ne kažem da ti igrači koji su stigli posle kvalifikacija ne treba da igraju. Odnosilo se lično na mene, pa zato to gledam na taj način. U kvalifikacijama sam igrao sve, a tu prvu protiv Šahtjora nisam ušao ni minut. Protiv Arsenala sam bio bolestan, protiv Brage opet nisam ušao, to mi je zasmetalo. Svi mi koji smo izborili tu Ligu šampiona smo zaslužili da barem počnemo jednu, ili da budemo deo toga na neki način. Neki su izneli kvalifikacije, a da posle nisu bili ni na klupi. Takav je fudbal“.

Možemo li o utiscima, kako su Vam delovali rivali na terenu?

„Stigli smo na Donbas Arenu, gledaš šta je ovo, ne veruješ. Sedneš u ona sedišta, ne ide ti se na zagrevanje. Šahtjor je imao odličnu ekipu, mi smo planirali da možda možemo sa njima i Bragom. Kad izađeš na teren, a oni jedu loptu. Gledaš one igrače, nebo i zemlja u odnosu na ono što si mislio. Kakav je onda Arsenal, kad je Šahtjor ovoliko moćan? Kada je došao Šahtjor u Beograd, u jednom momentu sam pomislio da zadnja linija njihovog tima, sa golmanom, može da drži loptu 90 minuta protiv nas desetorice. Toliko su bili obučeni defanzivci, takva tehnika, trčiš kao lud, a nemaš priliku da bi možda uzeo loptu, jer je već sklone. U Londonu protiv Arsenala, utisak mi je bio takav da oni ne trče. Ustvari kvalitetno trče, pomeraju se dva, tri metra i lopta ide, a mi se ubismo. Sad kad gledaš Premijer ligu pomisliš da oni trče ne znam koliko. Samo se pomeraju kvalitetno. Za Arsenal imam i priču da nisam obraćao pažnju na publiku, to sam radio tokom cele karijere. Pitao me jedan drugar pred koliko si najviše igrao gledalaca? Ja rekoh na JNA možda 25 do 30 hiljada. Pa, kaže,igrao si u Londonu pred skoro 60.000! Pa da je bilo toliko Grobara, sećao bih se!“

NISAM HTEO DA U PARTIZANU „KRPIM RUPE“

Rastanak sa Partizanom je stigao brzo nakon te grupne faze, koji su razlozi?

„Mogu ja da igram svaku poziciju i mogu se snaći. Ali, kada dođeš u situaciju da si na treningu tri dana desno krilo, pa si dva dana zadnji vezni, na utakmici levi bek, pa levo krilo i tako šest meseci, bukvalno, ne znaš ni šta igraš. Odigraš ti to korektno, ali hoću da se takmičim sa nekim, koja je moja pozicija da se nadmećem sa njim. Krpio sam rupe, čekam da se neko povredi i da ja igram. Dešavalo se da za 45 minuta menjam poziciju par puta. Tada sam tražio da odem. To mi se desilo posle i u TSC-u. Zvala me reprezentacija dok sam bio u Partizanu, zvao me Radovan Ćurčić i pitao me da li mogu desnog veznog, ja kažem igram levo neću desno, i Dušan Tadić je bolji od mene neću da pravim problem. Sad ja došao u reprezentaciju, momak iz Deronja i da ja nešto remetim, ne želim“.

Šta biste izdvojili kao momenat vašeg boravka u Izraelu, ipak ste tamo proveli četiri godine?

„Tamo u Izraelu sam igrao na kraju u Ašdodu, dve godine sam proveo. I sad, nudi mi predsednik Ašdoda da ostanem posle karijere sa njim da vodim klub, kupiće mi kuću, pokrenuće mi posao. Baš me nešto voleo, skoro kao sina. I dan danas žalim što nisam prihvatio njegovu ponudu. Uvek sam verovao ljudima na reč i ne treba mi papir kao garancija, samo da mi daš reč da ćeš nešto ispuniti. Ja gledam to, a žalim i danas ponavljam, odbio sam ga na kraju, jer sam imao dogovor sa Barakom Baharom da dođem u Hapoel Ber Ševu. To je klub van svega, jer Izrael nije velika zemlja sve ti je tu na moru. Samo dva kluba su odvojena, Kirat Šmona ti je u brdima i Ber Ševa je u pustinji, tri sata ti je najbliža plaža. I oni moraju da plate igrače dosta više da bi došli. Barak nije održao reč i ispunio dogovor! Pojavi se u medijima da sam pao lekarski pregled zbog neke povrede. Svi ostali klubovi koji su me hteli u Izraelu su tražili da dođem na probu prvo na dve nedelje, niko neće odmah da mi ponudi ugovor. Zove me menadžer, Damjanac, rekoh neću na probu i vratio sam se u Srbiju. Mogu slobodno reći da sam epizodu u Izraelu završio zbog Baraka Bahara“.

Potom je usledio, ispostaviće se, kratak borava u Grčkoj, i novi susret sa Goranom Stevanovićem?

„Taj grčki fudbal sam video kakav je kada sam otišao tamo. U Agrotikosu smo igrali zajedno Srđa Knežević, Miljan Mrdaković i ja. Igrali smo tu svoju igru na početku, prvi meč pobedimo 2:0, ja namestim Mrdaku gol. Posle toga smo na narednih osam utakmica kod kuće imali gol-razliku 1:2! Tamo nema fudbala, dodaju se štoper i bek pa dugačka lopta. Što je najgore, tako igraju obe ekipe, a ja ofanzivni vezni samo gledam kako me lopta preskače. Tu bih dodao još nešto za Gorana Stevanovića. Ja sam došao u Grčku da uzmem koji dinar, a on čim je video da nešto komentarišu sa strane je otišao“.

(@MNPress)

Niste dugo ostali u Agrotikosu nakon odlaska Stevanovića?

„Videlo se po njemu da želi da ide, a ja sam došao zbog njega i nisam pre mogao da dođem kada me je zvao, primera radi na Kipar. Tražili su mu iz kluba da jedan igrač na mojoj poziciji uđe bar 15 minuta. I dođe do toga da ako taj ne uđe on više nije trener. I sad 80. minut on ne menja, ja vičem i pokazujem da hoću izmenu i ostavi me do kraja, izgubimo u nadoknadi. Čim je otišao Plavi, otišao je i Mrdak, ja sam rekao da ću ostati, imam ugovor. Posle sam manje igrao, izdržao sam još par mečeva i rekao da se razilazimo“.

Posle Grčke, igrali ste samo u Srbiji, ali u nižim ligama?

„Imao sam ponudu kad sam se vratio u Srbiju da dođem opet u Izrael. Međutim, stariji sin je do svoje osme godine stalno menjao gradove i države. Više nije znao ni koji jezik priča, ni ko su mu drugari. Oslobodio se kada smo došli u Srbiju, mada je bio naučio hebrejski u Izraelu. Razmišljao sam i tada, ako se opet vratim sa porodicom u Izrael, mučiću ih. Tražio sam neke uslove koji su nerealni, namerno. Bila je i ponuda Napretka. Ali, bilo mi je svejedno da li je Kruševac ili Izrael, da li je sedam sati do Kruševca autom ili četiri sata avionom do Izraela. Rešio sam da igram više iz zabave niže lige, nije više bilo finansijskog motiva. I sada bih igrao fudbal da se nisam povredio. Ne mogu da prihvatim da sam stariji, da telo nije kao kada sam imao dvadeset“.

Spomenuli ste vašeg sina, Vukašina, podseća li na tatu kao fudbaler?

„Nije tip igrača kao ja, ja sam bio hitriji na tim kratkim distancama. Imamo jedinu sličnost kod toga što brzo shvata igru, dobro razume fudbal. I čista je suprotnost, viši je od mene, igra na poziciji desnog beka ili krila, može i levo. Posle Partizana je došao u Vojvodinu. Pozvan je u kadetsku reprezentaciju Srbije, i mogu reći da mi smetaju ti neki zlonamerni komentari da igra jer je moj sin. Ja ne smatram da me bilo ko poznaje, niti očekujem to. Ne koristim bilo koga za usluge, ni meni nije niko pomagao. A, to što ti niko ne pomaže te tera da se više trudiš i više napreduješ. Šta ja dobijam ako nazovem nekoga da on igra redovno? Osećao bi se komforno, jer bi znao da će uvek igrati. Bilo je momenata kad sam mislio da će odustati, dok je bio u Partizanu. Sam nosi svoje zasluge, treba samo da nastavi. Pomažem mu jedino tako što gledam snimke utakmica, dobro je što hoće da posluša savet. Ja ne volim statički fudbal i kada si van igre. Kažem mu to što ti trener kaže moraš ispoštovati milion odsto, ali u ofanzivi moraš i nešto sam da predvidiš“.

Za kraj, možete li napraviti neku paralelu između fudbala u Vaše vreme i ovog danas?

„Mislim da je svaki godine sve slabiji kvalitet fudbala u Srbiji, barem u nižim ligama, ne znam koji je razlog, nadam se promenama. Superliga i ne, obraća se dosta pažnje na taktiku. Možda sam se i pogrešno izrazio kada kažem slabiji. Kada gledam i ove top lige, zaključim da ne volim da gledam taj profesionalni fudbal više. Previše pažnje na taktici, pomeranjima, fudbal mi je postao dosadan. Nemaš više majstora da uzme loptu, da je sakrije, da se igra fudbala. Igralo se muški i pre, ali se igrao fudbal. Danas nema presinga na igrača, sve je nešto držim i čuvam prostor. Većina pogodaka su na prekid, greške igrača, kontra, manje je lepih golova, sve ide kroz pas i da se ušetaju u gol. Za niže lige sam ipak ubeđen da je slabiji kvalitet“, rekao je na kraju razgovora Aleksandar Davidov, uz opasku da će uveče ipak pored ekrana pratiti košarkaške mečeve Evrolige.