INTERVJU – Aleksa Vukanović: Zašto da ne budemo šampioni? Prizvali smo Ajaks na žrebu

Jedan trzaj glavom 27. avgusta 2019. godine obeležio mu je karijeru. Onaj što je sudbonosno kumovao drugom vezanom plasmanu Crvene zvezde u Ligu šampiona. Ali u istoj toj Crvenoj zvezdi u jednom trenutku potpuno je iščezao. Počela je sezona 2021/22, a ljudi su pomalo i zaboravili da Aleksa Vukanović stanuje u Ljutice Bogdana. Mesecima ga nije bilo na terenu. Nestao je poput zakupca nekretnine koji duguje nekoliko mesečnih kirija i eskivira poštansko sanduče da slučajno ne pronađe račune za Infostan i struju.

Samo što Aleksa baš ništa nije duugovao Zvezdi. Ako ne golovima, onda sprintevima, borbom, željom... Pa igrao je kao napadač, zaboga, levog beka protiv Genta. Rečju, služio je timu. Zato ga je i pogodila gotovo apsolutna fudbalska apstinencija u prvoj polovini poslednje mu sezone na Marakani.

"Jednog dana ću valjda saznati što me nije bilo", pitao se napadač iz Gajdobre pre nepune tri godine. Rastao se sa Zvezdom početkom '22, dobio čiste papire da oseti kako je igrati fudbal "preko", pa shvatio da je u Srbiji ipak najlepše.

A što ga nije bilo u crveno-belom dresu od jula do oktobra 2021. godine, to više nije važno. Jer je u dresu Vojvodine popunio prazninu.

"Saznao sam, ali ne želim da pričam o tome. To je prošlost. Sve najbolje tim ljudima i klubu. Ja imam svoju priču, svoju istoriju. Negde sam upisan. Zaboravljam sve što je bilo loše i pamtim samo lepo. Sada sam koncentrisan na Vojvodinu. Želim da uživam, da napredujem sa ovim klubom, da budem ono što sam bio – pravi napadač. Treba i meni malo vremena da se vratim. Nije lako, ali vraćam se na prave staze", počeo je Aleksa Vukanović priču za Mozzart Sport.

Bio je pravi napadač i kada je onomad eksplodirao u dresu Napretka, kada je štiklom počastio Partizan, kada je načeo Jang Bojs u Beogradu... A kada je posle tromesečne katarske avanture prihvatio poziv Vojvodine, na superligaškim terenima počeo je da skida rđu sa krampona. I zacrtao je mesto među četiri najbolja u ligaškom delu, trofej u Kupu i deset pogodaka u povratničkoj sezoni. U Kupu je Zvezda ipak bila prejaka, ligaški ciljevi su ispunjeni, a od ispunjenja individualnih delio ga je jedan pogodak.

"Nedostajao mi je taj gol protiv Voždovca… Ali VAR ga je poništio", priča Vukanović i nastavlja: "Dosta smo bodova izgubili na našu nesreću. Lučani, Pančevo, Spartak… Sve utakmice vodili smo sa 2:0, ali nismo pobeđivali. Nije bilo dovoljno iskustva u tim momentima. Da ga je bilo, ne bismo se onako patili za četvrto mesto. Pobegli bismo davno, i bili bismo sigurniji. Na polusezoni je bilo klimavo. U međuvremenu je došao trener Bandović, sklopili smo kockice, još nekoliko igrača je došlo. Najbitnija je dobra atmosfera, to je pola završenog posla. Digli smo se i krenuli da igramo kvalitetno i protiv jačih ekipa. Nismo gubili utakmice kod kuće kao u prvom delu sezone. Nedostajalo je iskustvo da kada vodimo zatvorimo utakmicu ranije. Ali fudbal je živa stvar, ne možeš ništa da planiraš."

Ako je Stara sama posle 30 utakmica gledala u leđa samo Zvezdi, Partizanu i TSC-u, ako je dogurala do poslednjeg stepenika u kupu, aktivnost na letnjoj pijaci gde pojačanja nižu kao na fabričkoj traci, sugerišu da je gladna. Da želi još više.

"Spremni smo da napravimo veliki podvig. Znam ovu ekipu, znam kako saigrači dišu. Tu sam već godinu dana. Imamo vrhunske, evropske uslove za trening i rad, tako da možemo da razmišljamo o tome da opet budemo među četiri, zašto ne i među prva dva tima."

Prva dva? Više puta je prvi čovek Vojvodine Dragoljub Zbiljić pričao o ambicioznom projektu "Vojvodina šampion 2026".

"Imamo i ambiciju i iskustva da budemo među četiri, a zašto da ne budemo i prvi? Svako ko krene u sezonu, kreće sa namerom da bude prvi. Pogledajte Španiju recimo, dogodilo se da manji klub (Đirona prim. aut.) jedno vreme drži prvo mesto. Tu, u borbi za titulu se spoznaju pravi klubovi. Real Madrid je sve vreme bio tu, drugi-treći, a kada je bilo najteže, iskočio je. Zašto da ne. I mi imamo iskusnu i kvalitetnu ekipu. Vojvodina je veliki klub i tek se vratila na prave staze da uradi tako nešto."

Aleksa Vukanović (Star Sport)

Da je Vojvodina iz sezone u sezonu sve ozbiljnija, govore aktivnosti na fudbalskom tržištu. Njegoš Petrović je nakon pozajmice otkupljen od Granade za 800.000 evra. Ako izuzmemo TSC-ovu kupovinu Aleksandra Ćirkovića i ono što su kroz istoriju kupovali večiti rivali, takav transfer srpski fudbal nije video. Njegoš i Aleksa zaigrali su opet zajedno, kao nekada u Crvenoj zvezdi.

"Njegoš iz Zvezde i Njegoš posle Španije su dva različita sveta. Uvek je imao tu agresivnost, ali što se celokupne igre tiče, mnogo je naučio u Španiji. Vidi se da je mirniji na lopti, da je dosta napredovao i postao kompletan igrač. Nisu to male pare da se igrač vrati u Srbiju. Po tome vidite da je Vojvodina ozbiljan klub koji ima milione i može da kupi bilo kog igrača. A opet, politika je da se ne troše ogromne pare na igrače, već da se proizvode igrači iz sopstvene škole, da se afirmišu u Superligi, da se prodaju u inostranstvo."

Kad smo kod afirmacije igrača, Vojvodinu za manje od deset dana, u drugom kolu kvalifikacija za Ligu Evrope očekuje Ajaks. A nema mnogo klubova u Evropi koji su tako ovladali veštinom pravljenja fudbalera. No, nije sad to tema, već činjenica da klub sa Karađorđa nije mogao teže da prođe.

"Kod kuće sam gledao žreb. Većinom smo se svi nadali da će biti Ajaks. Kada smo videli koji su nam mogući protivnici u žrebu, svi smo u šali rekli 'ma, Ajaks'. I desilo se", s osmehom na licu priča Vukanović dok intervju, svako malo, prekidaju saigrači, ekonomi, klinci... Deluje da je za manje od godinu dana postao omiljeni u Trening centru "Vujadin Boškov". Prozbori koju sa dobro znanim licima, pa se vrati na temu.

"Nije to Ajaks koji je nekada bio, a opet znamo kakav je to klub, sa kakvim igračima. Poštujemo ih, ali ćemo se boriti. Znamo da fudbal uvek može da donese čuda. Mi ćemo težiti da budemo najbolji, a oni ako su mnogo bolji, neka pobede."

Zna Vojvodina za teške poraze na evropskom borilištu, seća se pet komada od Viktorije i sedam od Laska u dvomečima iz 2015. i 2021. Ali pamti Novi Sad šta se desilo koju nedelju pre Plzenja. Pamti Sampdoriju, golove Ivanića, Stanisavljevića, dva komada Ožegovića.

"Niko nije očekivao da će se desiti onakva utakmica protiv Sampa. Nadam se da će se priča ponoviti. Da ćemo mi ponoviti slično iznenađenje. Samo koncentracija i vera u najbolji rezultat."

Kada je pao potpis za Vojvodinu i povratak u srpski fudbal, javila se ekipa koju je mahom ostavio u Zvezdi.

"Zvali su Mićko, Milun, Katai, Pop, Drago, Srna…. Svi su slali poruke, čestitali. Drago mi je da sam se vratio. Bilo je i pretećih poruka. Jedva čekamo da dođeš da se bijemo na terenu. Nema više drugarstva, što je i normalno. Tako treba da bude. Naravno da nema prijatelja. Da igram protiv brata rođenog… Posle utakmice možemo da sednemo da uživamo. Ali tokom meča me ne zanima ko si i šta si. Bitno mi je samo da te pobedim."

Aleksa Vukanović (Star Sport)

Nebrojeno puta je superligaške odbrane razoružavao saradnjom sa Aleksandrom Kataijem i Mićom Ivanićem. Jedan iz Gajdobre, drugi iz Srbobrana, treći iz Bačkog Jarka. Radijus od oko 50 kilometara. Fudbalski pelcer u Bačkoj je očigledno jak.

"Vidite i sami. Katai je majstor, svi ga zovu Magiko. Mirko je takođe majstor, ja sam više radnik koji postiže golove, a oni su ipak majstori sa loptom. Ima nečega sigurno u toj Vojvodini. Nadam se da će se izroditi ovde još mnogo klinaca koji će zablistati i u Vojvodini i u stranim klubovima. Vidim dosta potencijala na ovom prostoru i u nižim ligama. Volim da pogledam i te utakmice. Prijatelji me zovu da prodiskutujem sa njima kao stariji igrač. Mada ja ne volim da kažem da sam stariji igrač. Trideset i druga godina je samo broj, važno je kakvo ti je telo. Odem, pogledam igrače, ima dosta talenata, samo je neophodno da se radi sa njima. Takvo je vreme da za šest meseci možeš da napraviš veliki bum. Od pete lige možeš da dođeš do Superlige za pola godine. Kockice su čudne i lako mogu da ti nameste ozbiljnu priču."

Kao tinejdžer rastao je terajući loptu u svom selu. FK Hercegovac iz Gajdobre i dalje pomno prati i želi da mu pomogne koliko god je moguće.

"Tu sam. Imamo sastanak za nekoliko dana. Da porazgovaramo sa upravom da vidimo šta i kako. Da se malo prikupe ti materijali. Nadam se da će i FK Vojvodina malo da pomogne. Porukom im šaljem da ću doći do predsednika Zbiljića da sednem malo sa njim i da porazgovaramo."

Ali nije stanuje ljubav samo na fudbalskom terenu. Da vidite samo sa kakvim osmehom i ponosom priča o folkloru.

"To je KUD Blagoje Parović. Kulturno umetničko društvo u Gajdobri je osnovano kada su se ljudi doselili davne 1946. Mislim da je KUD Blagoje Parović konkretno osvnovan 1972. Rano sam počeo sa folklorom kao i sa fudbalom. To mi je bila i ostala velika ljubav. I dan-danas sam u KUD-u. Pomažem i pomagaću. Baš na današnji dan (12. jul kada je vođen razgovor sa Vukanovićem) seoska je slava u Gajdobri – Petrovdan. Slavi se slava, sutra nam je godišnji koncert. Mislim da je 56. godina. Naravno da ga neću propustiti. Namestio sam da imam jutarnji trening kako bih stigao na koncert uveče. Trenutno sam i u upravi i umetnički rukovodilac sa mojim prijateljem Milošem koji radi perfektan posao. Velika je armija velikih ljudi iza nas. A tu su naravno i deca koja hoće da uče. Kako u fudbalu, tako i u folkloru."

Na svadbama i veseljima se ne razmeće igračkim veštinama i umećem.

"Ja se uvek distanciram. Ne želim da se eksponiram, ali srce povuče, pa često umem da zaigram na par minuta. Onda se povlačim i ostavljam podijum mlađima (smeh)."

A onda opet malo o fudbalu. O onom meču sa Gentom u Belgiji kada ga je Dejan Stanković koristio kao levog ving-beka.

"Zaista sam se dobro snašao budući da sam u mlađim kategorijama igrao i levog beka i štopera i polako se peo ka napadaču. Nije mi bilo teško. Napadao me je igrač, ne mogu da se setim imena, ali u tom trenutku je bio jedan od najboljih u Gentu. Na poluvremenu je morao da izađe jer nije mogao ništa da mi uradi. Bio je toliko frustriran da je trener morao da ga menja", prisetio se Aleksa meča koji je Zvezda dobila 2:0, koji je obeležila golčina Njegoša Petrovića iz prvog minuta.

Na polusezoni, Njegošu i Aleksi u Vojvodinu je stigao interesantan saigrač - Kejleb Zadi Seri. Levo krilo iz Kaena. Brz kao metak. Znala je Vojvodina na šta troši novac (120.000). Međutim, fudbaler iz Obale Slonovače došao je u Srbiju ne znajući engleski. Mora da nije lako igrati kada ne možeš adekvatno da se sporazumeš sa saigračem na terenu.

"Ozbiljan je igrač. Sve je stvar treninga. Imamo Seju (Seid Korać) koji priča francuski pa sa njim malo komunicira. On je izuzetno korektan. Došao je u srpski fudbal, nije znao engleski, ali za šest meseci je dosta naučio. Možeš da se sporazumeš sa njim. Bio je ćutljiv u početku. Ali smo se na terenu nekako pokrivali. Možda je i do iskustva. Znao sam kako se koji igrač kreće i kako on može da nam doprinese pa smo se nameštali po tome kako on igra. Na kraju je ispalo dobro."

Aleksa Vukanović (Star Sport)

U Srbiji uživa, a svakako ne krije da je u inostranstvo (kineska Haka, pa katarski Um Salal) nakon Zvezde otišao zbog unosnijih finansijskih ponuda ili narodski "da se naplati". A u tuđini je mnogo lakše kada sretneš svoje. Ili makar one koje razumeš.

"Igrački je velika razlika. Ovde su drugačiji principi igre. Velika podrška su mi bili trener Milan Ristić, kondicioni trener Zdravko Perić, saigrači Nebojša Kosović, Dugalić, Luka Milićević kao analitičar. Bilo nas je dosta u jednom klubu i bilo nam je lepo. Naravno i svi ostali iz bivše Juge. Kada odeš preko, kada vidiš Hrvata, Bosanca, bilo koga… Drago ti je da čuješ svoj jezik. Bitno ti je samo da se družite. Primera radi, Asmir Kajević koji je bio tamo kada sam došao. Nismo se mnogo znali, ali kada smo se tamo sreli, bili smo kao rođena braća. I dan-danas, došao sam u Vojvodinu dva meseca posle njega i postali smo dobri prijatelji. Veliko je iskustvo kada odeš u inostranstvo, kada imaš nekoga pored sebe, lakše dišeš. A kada si sam, moraš da se oslanjaš na strance koji su čudni, gledaju samo sebe i imaju mnogo drugačiji mentalitet."

Pričao je Vukanović i o WhatsApp grupama Balkanaca, da je i on imao svoju, kao i Tadić, Džeko, Krunić, Livaković, Zajc u Feneru, kao nekada Andrej Ilić u letonskom RFS-u. I potpuno neplanirano, intervju se završi sa srpskim golgeterom koji je zimus potpisao za Lil.

"Mali Ilke je (Andrej Ilić, prim. aut.) bio sa mnom u Napretku. Ozbiljan igrač! Kada je došao iz Partizana videlo se da ima nešto. Samo što u tom trenutku nije moglo da se ispolji, da dobije više prostora. Tada sam ja u Napretku igrao u životnoj formi i to me je preporučilo Zvezdi. Drago mi je što je napravio karijeru i znam da će napraviti još veću karijeru, jer ima glavu za to", zaključio je Vukanović.