INTERVJU – Aleksandar Kirovski u penziji: Peta operacija s 30 godina, leđa više nisu mogla da izdrže

Kada na evropskom prvenstvu omladinskih selekcija osvojite treće mesto i budete proglašeni za najboljeg golmana turnira, onda to znači da imate veliku perspektivu.

Kada sa klubom iz komšiluka, sa kojim imate neraskidive emotivne veze, proslavite dva puta ulazak u viši rang, onda to znači da ste ispunjeni profesionalac. I kada na sve to imate u CV-u trogodišnji staž u najvećem srpskom klubu, onda to znači da vam karijera nije uzalud prošla.

Sve je bilo školski u karijeri nekadašnjeg golmana Crvene zvezde i Zemuna Aleksandra Kirovskog osim njenog kraja. Taj poslednji zvižduk arbitra u martovskom susretu između Dobanovaca i Bačke, nasilno je stavio tačku na profesionalni put koji je mogao još dugo da traje. Kao 30-godišnjak Aleksandar Kirovski je morao da zaboravi na golmansku opremu i, povrh svega, obične životne navike.

Govorile su o tome slike tokom jednočasovnog druženja sa dvočlanom ekipom MOZZART Sporta. U Zemunovom klupskom restoranu, njegovoj iracionalnoj oazi sreće, pio je kafu stojeći. Obedovao je stojeći. Takva pravila su mu nametnuta posle operacije leđa, kojom je okončao druženje sa profesionalnim fudbalom.

Neko bi rekao da će zbog toga ostati nedorečen, ali Aleksandar Kirovski nije pao u zamku patetike i samosažaljenja posle svega što je snašlo. Jedino žali za oproštajnim mečom, koji je trebalo da bude organizovan u Gornjoj Varoši, kluba koji ga je, kako će kasnije reći, napravio golmanom i čovekom.

„Sve mi se desilo iznenada, ta informacija da neću moći više da branim me je zatekla. Međutim, poslednja tri meseca sam bio u lošem stanju. Kontao sam da će kraj doći brže nego što sam očekivao. Najgori je osećaj što duel između Dobanovaca i Bačke nisam shvatio kao poslednji. Ceo život sanjaš o tome, razmišljaš o oproštaju, trenerima i saigračima. Zato mi je ukus opor, ali ne mogu iz ove kože“, počinje priču za MOZZART Sport Aleksanddar Kirovski.

DISK MI SE PROSUO PO KIČMI, JOŠ NE MOGU DA SEDNEM

Dugo je odolevao konstantnim bolovima u leđima. Znao je da sakrije tu Ahilovu petu, ali više se nije moglo. Slutio je kraj, ali je dao sebi još jednu šansu.

„Ta utakmica, sa Bačkom koju sam pomenuo, bila je pre proglašenja vanrednog stanja. Morali smo na pauzu, ja sam se odlučio da vozim bicikl i radim neke vežbe. Iz dana u dan mi je bilo sve gore. Morao sam da snimim leđa, sačekao sam da se neke od institucija otvore u aprilu kako bih uradio magnetnu rezonancu. Otišao sam kod doktora i otvoreno mi je rekao kakvo je stanje mojih leđa“.

I kakvo je bilo stanje?

„Bukvalno mi se disk između dva pršljena prosuo i skroz otišao po kičmenom stubu. Većina golmana ima problem sa leđima, zbog stalnog padanja i intervencija. To sve troši diskove koji sve amortizuju. Ja sam se dugo mučio. Sa 15 godina su me leđa prvi put zabolela. Pola svog života sam radio vežbe, jačao taj deo, krpio se. Ali više se nije moglo“.

I, uslovno rečeno, civili pokušavaju da na sve načine izbegnu nož kada se jave problemi sa leđima. Dok nam je pokazivao ožiljak posle hiruške intervencije, kaže da drugi izbor nije imao.

„Znao sam da je medicina odradila svoje, nije kao pre 15 godina kada su te celog sekli da ti odrade malu intervenciju. Nisam se bojao da ću stanje da mi se pogorša, da ne daj Bože neću moći na noge. Želeo sam samo da dođem do najboljeg doktora. Čuo sam preporuke, sužavao sam izbor. Išao sam kod svih na kontrolu, svi su imali identično mišljenje da je operacija jedina opcija. Na kraju sam se odlučio za Miodraga Minića sa VMA. On je načelnik, sjajan dasa. Rekao mi je da neću moći profesionalno da branim, ali da ću biti funkcionalan za normalan život i rekreativno bavljenje sportom“.

Aleksandar Kirovski (©Starsport)

Druženje sa medicinskim osobljem nije potreba koju je Aleksandar Kirovski osetio prvi put posle problema sa diskovima u kičmi.

„Meni je ovo peta operacija. Operisao sam pubičnu kost, imao sam trostruki prelom nadlaktice, radio sam lakat, operisao butinu. Svaka operacija donosi određeni strah, samo sam želeo da me operiše najbolji. Dobro sam se osećao, ne znam da li bih izgurao još tri ili pet godina, ali sigurno ne bih završio karijeru. Vuklo me je da idem na trening. Mogao sam i posle ovog da odem u neku nižu ligu i kažem kako sam nastavio karijeru. Ali to ne bih bio ja. To bi bio veliki rizik za malo zadovoljstvo. Racionalno sam doneo odluku, nije laka, ali je ispravna“.

Zanimljive savete dobio je tokom karijere.

„Imao sam sitne diskus hernije i sitne probleme. Svaki neurohirug koji mi je gledao leđa, govorio mi je da imam problem. Kad bih rekao da sam golman, stizao je odgovor da moram da se čuvam. Čak i da se ne bacam. Bio sam svestan da ću kraće trajati, da sam ranjiviji od običnog fudbalera“.

Osobolje u Zemunovom restoranu gledalo ga je ispod oka kada je tražio stolicu koju će postaviti na sto i moći da jede bez problema. Dve sedmice posle opracije Aleksandar Kirovski još ne sme da sedi. Otuda ne razmišlja o životu posle profesionalne karijere.

„Nemam pojma, dve nedelje sam tek u ovome. To može da bude problem, taj život posle karijere, važno mi je samo da se oporavim. Tek tada ću da razmišljam o sledećem koraku, moraću da nađem neku okupaciju. Završavao sam licence za trenera golmana. Postoje tri koraka, ja sam završio dve licence. Završni ispit će biti u oktobru. Lepo sam iskoristio dve godine za edukaciju. Želja mi je da budem trener golmana, ali prvo da se oporavim“.

SALE STANOJEVIĆ NAJBOLJI SA KOJIM SAM RADIO

Smejao se i dok je pričao o zdrvestvenim problemima, ali je istinski uživao dok je prelistavao najsvetlije stranice golmanskog puta. Zemun kao velika ljubav, omladinska reprezentacija kao veliki uspeh i Crvena zvezda kao veliki izazov. To je kroki crtež karijere našeg sagovornika.

„Ovde, na ovaj stadion Zemuna došao sam 1998. godine sa ćaletom, ubrzo sam počeo da prolazim sve selekcije. Ušao sam u prvi tim kao rezerva Nemanji Jovšiću. Lep period, tada sam dobio i poziv u omladinsku selekciju. Kada smo se tek skupili bilo je nas petorica golmana. Iz Vojvodine Ristić, koji nam je svima bio kao ćale, jer je delovao mnogo starije. Tako je i branio. Zatim Trkulja iz Zvezde, Matek iz OFK Beograda, Stepandić iz Mačve i ja. Ja sam bukvalno bio peta opcija. Gurao sam tu priču, na kraju smo samo ostali Matek i ja. On je imao prednost i na turniru ’Ćele Vilotić’, ali posle je Sale Stanojević meni dao šansu. Zgrabio sam je i četiri godine držao poziciju“.

Ne samo zbog toga, već i drugih stvari u superlativima priča o bivšem treneru Partizana.

„Sale Stanojević je ubedljivo najbolji trener u mojoj karijeri. Ne govorim to zbog toga što mi je dao šansu. Jako je studiozan, kao početnik je pokazivao crte koje imaju retki treneri. Na terenu se tačno znalo ko pokriva koji metar, sve je bilo precizno. Ostao mi je u sjajnom sećanju, sve je držao pod kontrolom“.

Upravo je pod komandom Saleta Stanojevića, sada već bivši čuvar mreže otvorio sebi perspektivu velike karijere.

„Bili smo treći na Prvenstvu Evrope. Ekipa je bila jaka: Milanović, Medojević, Ljajić, Aleksić, Milić. Krstičić nam je bio kapiten, ali je pre evropskog imao onu strahotu. To je bio najbolji period moje karijere. Branio sam u seniorima Zemuna, imao sjajne rezultate sa omladinskom selekcijom. Uvek mi je u glavi autoritet znanja Saleta Stanojevića i sjajni rezultati. Turnir ’Ćele Vilotić’ smo osvojili ubedljivo, na Prvenstvo Evrope smo u grupi sa Špancima, Francuzima i Turcima izašli kao prvi“.

PETAR GRBIĆ ME UNIŠTIO U ZVEZDI, SA PINTO JE LAGAO I UGROŽAVAO ME

Kao golman sa zavidnim seniorskim stažom, jedan od simbola uspona Zemuna, Aleksandar Kirovski je u letnjem prelaznom roku 2011. godine prešao u Crvenu zvezdu. Doveden je kao investicija za budućnost, kao neko ko će Bobana Bajkovića terati da bude bolji.

„Meni je rečeno kada sam dolazio da u perspektivi treba da zamenim Bajkovića. Došao sam kao mladi reprezentativac, obećano mi je da ću sledeći broj jedan biti ja. To se odužilo. Totalno sam ponosan na period u Zvezdi. Iz ful programa, kada sam bio standardan u Zemunu i reprezentaciji, otišao sam sa 20 godina da čekam. To je mnogo nezgodno. Tu ulogu rezerve sam korektno nosio. Najbitnije mi je bilo da se Bajković lepo oseća. Da je komforan, jer ja nisam onaj ko će da radi iza leđa i služi se prečicama kako bih dobio šansu. Terao sam ga kroz rad da budem na maksimumu“.

Iskreno pričaoo tom periodu. Da je očekivao više minuta, ali da je neke vozove propustio sopstvenim greškama.

„Šanse koje sam dobijao sam koristio ili veoma dobro ili veoma, veoma loše. To otvoreno kažem. Sa te strane kao čovek sam dobio mnogo od Zvezde, kao golman ne toliko. Napredovao sam kroz trening, ne mogu da kažem i kroz utakmice jer ih je svega bilo deset“.

Tada su u Crvenoj zvezdi bila turbulentna vremena, besparica je bila prisutna?

„Sa 20 godina ne možeš da definišeš šta su turbulencije u klubu kao što je Zvezda, ne zanima te besparica. Igraš u nekom austrijskom selu i tu dođe četiri hiljade navijača, ja navikao u Zemunu da na tribinama vidim 200 ljudi. Tada shvatiš koliko vole taj klub ljudi, koliko je sve to veliko. Dobro, čuješ starije igrače kako pitaju Mazu ili Lukića kada će biti plata. Mene to nije radilo, tada mi je novac bio u trećem planu. Međutim, posle dve godine ti po inerciji postaneš nezadovoljan, jer su ljudi oko tebe nezadovoljni, a ne zato što ti je život loš. Otišao sam iz Zvezde zbog sukoba sa Sa Pintom“.

Šta se desilo?

„Nije preterano hrabro posle deset godina pričati kakvi su ljudi sve tu bili. Ali hajde... Došao je tip (Sa Pinto) koji nije cenio ono što se pruža na terenu. I danas ćeš čuti od premijerligaškog igrača (Luka Milivojević prim. aut) kako je sedeo na klupi zbog stranca koji ne zna da ide zemljom. Došlo je do toga da me Sa Pinto direktno ugrožava. Počeo je da me šikanira i da na meni gradi autoritet. Na treningu je sve što mu smeta kod igrača prebacivao na mene. Nekoliko puta me je zvao u kancelariju i bili smo na ivici fizičkog obračuna. Treneru golmanu Srđanu Maksimoviću je prenosio lažne informacije, sve se lepilo jedno na drugo. Jako se ružno ponašao prema meni. U tim godinama, sa dve sezone staža u Zvezdi, nisam dao na sebe. Želeo sam da se obračunam sa njim. Odmah sam bio suspendovan, to je bio početak mog kraja u Zvezdi“.

Pre toga si dobio šansu kod Saleta Jankovića i napravio kiks u četvrtfinalu Kupa protiv OFK Beograda.

„Tu sam propustio ozbiljan voz. Prilikom ispucavanja pogodio sam loptom u leđa Grbića, znate šta je posle bilo. I zamislite igram posle nekoliko godina prijateljsku protiv Partizana, ovde na Zemunovom stadionu. I opet Peca Grbić trči na mene, samo sam loptu izbacio u aut. Rekao sam mu da ćemo drugačije pričati ako me još jednom bude uništio. Ali stvarno ta utakmica protiv OFK Beograda je moja velika propuštena šansa. Došao je Sale Janković, hteo je da me ispoštuje. Odbranio sam tri dobre utakmice, onda je došla Kula gde sam dobio crveni karton. I onda taj meč protiv OFK Beograda i čuveno napucavanje Grbića. Tada sam skontao da sam šansu propustio. Znao sam da ću morati sve iz početka, Janković je skupio hrabrost da me stavi na gol. Žao mi je što se nisam snašao. Međutim, nisam imao kontinuitet, došao sam kao zvezda Zemuna, stalno sam branio. A kad nemaš kontinuitet onda ti prečka i stative ne stoje na istom mestu. Nisam bio spreman da branim u kontinuitetu. Vratio sam se dve godine nazad, morao sam da kopam“.

ROBI PODRŽAO ŠTRAJK, ŠALIO SE DA TROŠI PARE IZ REALA

Aleksandar Kirovski (©Starsport)

Bilo je u Zvezdi još anegdota?

„Da, desio se i onaj štrajk kod Robija. On je bio uz nas, ali znao je da se našali i kaže kako i dalje troši pare iz Reala, a igrao je posle i u Barseloni, a-ha.ha. Svega je bilo, čudnih pregovora oko produženja ugovora u kancelariji jednog od tadašnjih čelnika. Ja sam, na kraju, produžio ugovor. Niko nije bio nezadovoljan sa mnom kao alternativom. Ja sam hteo da branim i budem u žiži. Po dolasku Slaviše Stojanovića sam poslat na pozajmicu u Zemun, odradio sam pripreme, produžio ugovor, i onda se razišao. Tada je bila ona nesrećna radna grupa u Zvezdi. Bio je Čović, Stojadinović, Tončev. Sa svakim si morao da overiš razgovor. I kada se ispričaš sa ovim poslednjim, onaj dogovor sa prvim više ne važi. To je bio začaran krug“.

Tu je bio njegov kraj u Zvezdi, ali početak nove eksploatacije ljubavi prema Zemunu.

„Na moju inicijativu sam se vratio ovde, u amaterski rang takmičenja. Tada je ovde bio pokojni Goran Bunjevčević, bio sam mu produžena ruka. Dogovorili smo se da pokušamo da vratimo Zemun u drugu ligu. Nismo imali kvalitet. Bilo je jako turbolentno kao i uvek u ovom klubu. Meni je bilo lepo. Posle tih godinu dana, ostao sam još sezonu. Pristao sam da igram bez ugovora, samo da Zemun vratimo u Superligu. Tadašnjim rukovodiocima sam to rekao, a da oni vide šta će. Imao sam neverovatan motiv“.

SAMO SAM HTEO DA BRANIM SUPERLIGU U ZEMUNU

Deluje da si pravi lokal-patriota, i da je Zemun za tebe više od kluba?

„Vuklo me je nešto iracionalno. Ja sam lokal-patriota, i to veliki lokal-patriota! Svi sem mog oca, koji zna koliko sam tvrdoglav, su mi govorili da slučajno ne dolazim u treću ligu. Hteo sam da budem srećan, iako sam imao ponude Jagodine, Terzić me zvao u OFK Beograd nekoliko puta. Nisam hteo ni da čujem. Zvao sam drugare iz Zemuna da se vratimo i uradimo sve što je do nas“.

Na kraju si uspeo u misiji?

„Kada sam sa Zemunom ušao u Prvu Ligu Srbije doživeo sam povredu nadlaktice. Dve operacije i 14 meseci van terena. Zemun je u toj sezoni jedva opstao, kada sam se vratio zajedno sa nekim pojačanjima ušli smo u Superligu. To je bilo veliko slavlje. Sećam se svakog minuta poslednjeg meča sa Jagodinom. Puna tribina, overavao sam sa svima na zapadu. Drago mi je što smo svašta preživeli tih sezona. Nismo imali nikoga, nismo imali upravu. Stegli smo se. Meni je lako bilo jer sam kod majke mogao da odem na ručak, sa društvom na Dunav i ja sam svoj na svome. Bilo je ljudi iz cele Srbije, stegli su se... To nije lako... Samo slušaš obećanja kako se čeka petak, pa onda ponedeljak“.

Kao da žališ za boljim danima Zemuna?

„Žao mi je što nisam odbranio nijednu superligašku utakmicu u Zemunu. To nisam uspeo. Najmanje je moja krivica. Voleo bih da se to desilo i zbog svih ljudi u Zemunu koji su me napravili čovekom i golmanom, počev od prvog trenera Macure. Međutim, zvao me je Lala da dođem u Čukarički, ušao sam u uređeni sistem, pravu firmu. Samo razmišljaš da budeš najbolji na terenu. Navikao sam se brzo na taj prelaz. Dobra ekipa, lepih godinu dana. Branio sam posle odlaska Perića, sve dok nisam operisao pubičnu kost“.

Lepe uspomene te vezuju za Čukarički?

„Lalatović je nepresušni izvor energije, uticao je na sve nas. Bilo je boljih ekipa od nas, ali nije bilo spremnijih i hrabrijih. Sale Stanojević je broj jedan, Dragan Macura me naučio svemu, ali tu je i Lala. Znaš kako, Sale je moj najbolji trener. On, pa tri mesta prazno. Lala je veliki drug van terena, na terenu je zver“.

Odlično si branio protiv Zvezde na utakmici koja se pamti po teškom lomu noge Branka Jovičića?

„Da, odbranio sam zicer Radonji. Od te utakmice je napravljena nepotrebna priča. Jovičiću je Kajević slomio nogu. Jeste Drina imao neoprezan start nad Bakulom, ali deset minuta pre toga na korneru mu je Kajević slomio nogu. Čudo se napravilo od te priče, Zvezda je igrala bitnu utakmicu. Znam da je Drinčić imao problema, prijavljivao ih je policiji“.

ZOVE ME PANČEV NA VIBER, A JA MISLIM DA ME DRUGARI ZEZAJU

Uspeo si da izađeš izvan granica Srbije, posle Čukaričkog si dobio poziv Vardara.

„Da, kontaktirao me Darko Pančev. Mislio sam da se neko šali sa mnom, da neko od drugara hoće da me prevesla, sve dok nisam sačuvao broj na Viberu i shvatio da me stvarno Pančev zove. Pojma nemam kako je došao do mene. Došli su na ideju da me dovedu kako bih bio domaći igrač. Meni je deda iz Makedonije, pa sam mogao da rešim papire. Bio sam tamo kao domaći igrač. Ali Makedonija je Srbija u malom . Kako se menja vlast, finansijeri dolaze i odlaze. Nismo imali nikakva primanja. Ali tada nisam bio u situaciji da nekome nešto opraštam. Želeo sam plate i posle šest meseci napustio Vardar“.

Zbog tog spora odlučio si se za Žarkovo i Budućnost iz Dobanovaca?

„Imalo je to svoju svrhu, tamo sam upoznao divne ljude. Dobre likove. Na kraju sam morao da prekinem karijeru. Zadovoljan sam kako je sve to izgledalo. Nikome nisam savijao glavu, niti sam radio nešto pogrešno zbog čega bi se moj otac stideo. Da mogu da vratim vreme bio bih manje impulsivan. Ali to ne bih bio ja. Žalim i što na ovom stadionu gde sada sedimo nema nikoga. Žao mi je što Zemun ništa nije obezbedio od Superlige. Bilo i prošlo...“

SA ČAVOM SAM GLEDAO PARTIZANOVE UTAKMICE

Da li je tačno da si pre dolaska u Zvezdu navijao za Partizan?

„Pazi, mene je otac doveo ovde sa osam godina. Od tada je za mene Zemun bio broj jedan. Ali iskreno pre dolaska u Zvezdu, kad već moramo da pričamo o toj podeli, navijao sam za Partizan. Ko me je pitao u Zvezdi – znao je. Nisam išao na jug i palio baklje, ali sam sa zapada gledao taj klub, jer me je otac vodio. Sa Čavom Dimitrijevićem sam u sobi gledao Partizan u Evroligi. Sad posle Zvezde navijam za obe kluba, radujem se svakom uspehu u Evropi. Samo je Zemun dečačka ljubav“.

Kako ti je otac reagovao na prelazak u Zvezdu?

„Otac je kul tip, ništa mi nije rekao kada sam prešao u Zvezdu. On deluje iz pozadine, vrlo kul tip. O Zvezdi nikada nisam govorio ništa loše, došla je ponuda kojom sam bio zadovoljan“.

Za kraj je izabrao idealan tim saigrača.

„Ja sam na golu, desno Kopitović iz Čuke, štoperi su Novak Evgeni iz Vardara i Duško Tošić, a na levom beku Bogosavac. Tandem veznih bili bi Drinčić i Milijaš, dok bi ispred njih delovao Evandro. Krilne pozicije su rezervisane za Adama Ljajića i Danijela Aleksića. I u špic bih stavio Nikolu Vujoševića, čoveka koji može knjigu da napiše o Zemunu. Ovde je proveo 15 godina. Na klupi naravno – Sale Stanojević“.