Ilija od Knina

Tamo gde se roje svi velikaši, fudbalski i svaki drugi, tamo je otišao Ilija Petković.

Ostale su dve neostvarene želje...

O svojim bogatstvima voleo je naširoko - o sinu Dušanu, jednoj Biljani što mu je davno ukrala srce i tome kako je proputovao celu planetu. O onome što je tinjalo negde u dubini samo u odabranom društvu. I u posebnim prilikama.

Prva neostvarena želja bila je dečačka - da zaigra za Crvenu zvezdu. I o njoj je vešto izbegavao da priča. Zašto? Zato što je poštovao svoj klub. Klub koji ga je stvorio. OFK Beograd. Veliki i pošteni ljudi to tako rade... Ta druga želja je stečena i rodila se mnogo kasnije: Petko je maštao da postane selektor Republike Srpske.

Ni Crvena zvezda ni Partizan. A karijera za divljenje. Takvi se u našem fudbalu broje na prste jedne ruke. Uz Tozu Veselinovića verovatno najveći igrač što se nije šepurio u crveno ili crno-belom. Dobro, Toškari brišemo “prinudni rad” u Humskoj za vreme vojnog roka...

Petko je imao te dve neostvarene žalje. A on je bio svačija. Zvezda i Partizan - razume se. Hajduk - prvi se javio, tu je iz komšiluka. Kažu, zvao jednom i Real Madrid! A Penjarol? Znate za tu priču?

"Ilija Petković je, vele, pola tima OFK Beograda. Na proleće Karaburma od njega očekuje spas za svog ligaša. U 15 podjednako teških i važnih utakmica za bodove, u kojima klub mora da sakupi makar toliko bodova, plavokosi Kninjanin podeliće taj teret sa Slobodanom Santračem", pisala je zagrebačka Arena u jednom zimskom izdanju davne 1968.

"Dajte mi Petkovića, napraviću od njega Henta", uzvikivao je Stjepan Bobek te zime na jednom sastanku pred Partizanovim generalima, a novine sve to prenele.

Petko čita Sport, polaskan izjavom, ali nije to više onaj nesnađeni dečačić što je Krku zamenio Dunavom, a Knin grandioznim Beogradom.

"Dajte vi meni Bobeka, napraviću od njega Ereru". Pa još dodaje: "Za samo godinu dana".

Skoro pune dve godine u senci velikih asova OFK Beograda. Kad je došao na Karaburmi su ga sačekali Skoblar, Paja Samardžić, Krivokuća, Gugleta, Banović, Čebinac... Kako u tim? Nikako! Sediš, ćutiš u učiš. OFK Beograd viceprvak Jugoslavije; OFK Beograd osvajač Kupa Jugoslavije; OFK Beograd polufinalista Kupa sajamskih gradova. Tu travu kadio je Džimi Grivs. Ono kad je dolazio sa Totenhemom. A Grivs je kalibar engleskih plemića...

“I sad, kako u tim? Stvarno kako? Ja, iz Knina! Ulica Maršala Tita broj 62. Knin ima jednu ulicu... Znate ono - svinjokolj: odrasli se vesele mesu, a mi deca mijuru. Pa udri po njemu do ponoći, dok ne pukne. Loptanje! Pa meni je trener u Dinari bio kapelnik crkvenog hora”.   

Jeste, Hajduk je stvarno nudio ozbiljnu hranarinu srednjiškolcu Petkoviću, ali Beograd je bio veći izazov.

“Imao sam mnogo sreće da dođem u društvo koje je u ono vreme igralo najlepši fudbal u zemlji. Taj tim mogao je da pobedi svakog protivnika. Ja krilo, a na krilima Samardžić i Skoblar. Za mene je samo povremeno bilo mesta u ekipi. Iz skromnosti nisam verovao da bih mogao da budem njihov organizator igre”.

U dva navrata Ilija Petković hteo je da batali fudbal. Prvi put pritisnuo ga samar nostalgije. Iz hotela Slavija, pa niz Nemanjinu - na železničku. A dole pri dnu sudbina...

“Neki stomatolog Đujić, moj zemljak, čovek iz Knina, prepozna me i vrati nazad. Ubedio me da ostanem. Ja na trening, a Milovan Ćirić će: Šta je bilo, ko te je zvao da se vraćaš? Tad sam rešio da uspem. Rekao sam sebi sad ideš do kraja ili te neće biti! Znao sam - moji tabani tvrđi su od kamena. Za to je zaslužan moj kraj, moj Knin”. 

Negde u isto vreme, dok je grejao klupu u OFK-i, Petko je upisao Pravni fakultet. I bio je rešio da mu se posveti...

“Majka me odvratila. Kaže: nije nauka zec, neće da pobegne. Pametna žena, dva jezika govorila je u ono vreme - francuski i italijanski. Poslušao sam je. I tako je sve krenulo”. 

Ilija Petković brzo se zaljubio u Beograd. Počeo da igra i dobio nadimak Tajfun sa Karaburme. U rodnom gradu titula - Ilija od Knina. Raščulo se. A kako i ne bi? Ta ’68 prelomna je u karijeri. Na Karaburmu je došao stari majstor Miloš Milutinović, doveo i Šekija. OFK opet ima strašnu navalu: Turudija, Milutinović, Santrač, Šekularac, Petković. Ilija od Knina pod Miloševom komandom - 47 golova na 84 utakmice. I nikad niža ocena od “sedmice”.

“Sve tribine od Vardara pa do Triglava bile su tesne kad smo dolazili. Miloš i Šeki doneli su nam veliku popularnost. Bez njih mi ostali ne bismo postojali, niko ne bi pisao o nama. Pa ja sam u samo godinu i po dana preskočio tolike prepreke i došao do državnog tima. Nisam pre toga igrao ni za omladinsku, ni za mladu, ni za olimpijsku... Strašan je to uspon bio”. 

Francuska, Francuska se pamti... To je april ’68. Revanš meč četvrtfinala Kupa nacija. Selektor Rajko Mitić na mukama. Vesti iz Sarajeva nisu dobre: Džemaludin Mušović polomio nogu! Mršti se bata Rajko, luta, pita, savetuje se. A beogradski novinari će iz vilajeta Madere: “Šta to traži Rajko Mitić? Zar on ne vidi ono što mu je pred nosom? Ili Petković iz OFK Beograda, pravo rešenje za desno krilo”.

Eto malo i o uticaju novinara u ona vremena...

Dugo se posle prepričavalo gradom kako je Rajko pozvao na razgovor mladog Petka, pitao ga da li zna protiv koga treba da igra, nabrajao ime po ime, a ovaj će: “Ne znam ja njih bata Rale, ali ne brini, zabiću im dva komada”.

Mitić je istog dana izdiktirao navalu: 7 - Petković, 8 - Trivić, 9 - Musemić, 10 - Osim, 11 - Džajić.

“Ne bih da se sad pravim nekakav veliki patriota, ali znate li vi kakav je to osećaj bio u grudima? Čudo, ostvarenje svih snova... Od onog terena gde bi koza slomila nogu da je zakoračila, do državnog tima i državne himne”.

Jugoslavija je posle 1:1 u Marselju odigrala jednu od najboljih utakmica u svojoj istoriji protiv Francuske. Bilo je 5:1 za Plave. Bio je to debi Ilije Petkovića. Održao je obećanje dato Rajku Mitiću. Dao je dva gola. Od čega je jedan ušao u anale. Trk od 50 metara, slalom, jedan, drugi, treći - spektakl!

“U ono vreme upasti u državni tim - to je bilo kao da dobijete na lutriji. I ko zna da li bih uopšte uspeo da Mušović nije polomio nogu. Isto tako - ko zna da li bih zaigrao za OFK Beograd da nije bilo tog Četvrtog plenuma CK SKJ na Brionima. Tada je sa Rankovićem “počišćena” cela uprava OFK Beograda. To su sve bili visoki činovnici policije. Srba Savić, Gvozden Predojević, pa neki Gajević... Svi zatvoreni. Mi u klubu ostali goli ko ptice. Samardžić, Skoblar i još neki stariji igrači tada su iskoristili šansu i otišli preko. Tako se nama mlađima otvorila prilika”, govorio je nedavno u jednom intervjuu za TV RAS Petković.

“Sećam se, vratio sam se iz Knina, a u klubu nema žive duše. Nema kera... Samo sekretarica. Plače. Bilo je nekoliko mnogo teških meseci, ali država nije dozvolila da se klub koji nosi ime glavnog grada ugasi”.

Početkom sedamdesetih Ilija Petković je u jednoj nezvaničnoj (internacionalnoj) anketi proglašen za najbolje desno krilo sveta. Bilo je to posle izvanrednih partija tokom dva meseca gostovanja u Urugvaju gde je igrao za slavni Penjarol. Davao je golove, driblao, zabavljao publiku kao retko ko pre njega. Nudili su mu 30.000 dolara da ostane. Nije bilo moguće. Zbog godina. U obzir je dolazila samo emigracija.

“Ambasador Lazar Udovički pričao mi je da nikada od kraja rata o Jugoslaviji nije pisano tako i toliko kao u vreme mog gostovanja u Penjarolu”.

Ali nije se kako treba...

“U februaru 1971. igrali smo derbi sa Nasionalom na Sentenariju. Upozorili su me da su to posebne utakmice, pune naboja, često i grubosti. Brzo sam se uverio da je to istina, ali nisam mogao da pretpostavim da će me povrediti dok sam izvodio aut. Bek koga sam prelazio kako sam hteo bio je toliko frustriran da mi je prišao dok sam se spremao da ubacim loptu iz auta i udario me po nozi koja je pukla. Završio sam u bolnici, sa gipsom, a štampa je napravila skandal”.

Real? Zvao je, nudio ugovor. Bilo je to pre nego što će Španci zagristi za Coleta Jankovića. Baš im nije išlo da u Beogradu pronađu krilo. Cole, Džaja, Petko...

“Godine, ništa se nije moglo pre 28”...

Bernabeuovi skauti baš su bili oduševljeni onim što su videli u Bilbau ’68. Tada je OFK Beograd gostovao na San Mamesu... Petku se nije poklonilo samo 50.000 navijača, nego i sva štampa Baskije. Svi odreda tu su predstavu ocenili “desetkom”. Džaba.

I onda umesto Reala - Troa. Sva surovost “Titovog fudbala” na delu.

Najveću čast Ilija Petković doživeo je igrajući na Peleovom oproštaju. Stara, poznata priča - Kralj je imao samo jedan zahtev, da mu poslednja u dresu Brazila bude protiv Jugoslavije.

“Nikad u životu nisam video lepše i veći šarenilo nego tada na Marakani. Hiljade i hiljade balona, oni crni, a na njima žuti dresovi i plavi šortsevi. Ta slika se ne zaboravlja”.

Uvek zaigra u grudima i zbog Knina, Dinare...

“U našem timu dvojica Kninjana. Ej! Radimir Vučković i ja”.

Dvojica iz iste ulice na oprtoštaju kod Pelea?!

Velika stvar, majku mu. Baš velika.

A na pameti dok sve to šljašti?

“Na pamti one slike kad sam došao. Beograd, ti bulevari... Ko Njujork. Razmišljao sam: samo kad bi mi bilo doći ovde živeti. Pa onda: samo kad bih našao neki klub da imam gde da se istuširam, da pojedem sendvič i popijem šolju čaja”...

I sve sve to dok čekaš da se rukuješ i zagrliš sa Peleom...

Uvek ista pitanja za posebne iz puka veličanstvenih. Vedeta bez Zvezde, Hajduka, Dinama, Partizana. Ta se staza posebno glanca kad sve prođe.

Crvena zvezda?

“Da se ne lažemo, u Kninu je uvek bilo 99 odsto zvezdaša. I ja sam bio. Ali Zvezda je u ono vreme bila takva institucija, takav autoritet, da nisam smeo ni da maštam o mogućnosti da zaigram u crveno-belom dresu. Plašio sam ih se kao struje. Mnogo kasnije Miljan me je po nekoliko puta godišnje zvao. Nije se namestilo”.

Partizan?

“Postojao je džentlmenski sporazum između najvećih klubova Beograsda i nisi mogao tek tako da pređeš iz jednog tabora u drugi. Pa, zar mislite da bi Samardžić i Skoblar večno ostali u OFK Beogradu da su mogli u Zvezdu ili Partizan? Tačno je da sam razgovarao sa generalom Zekićem u Domu JNA. Uh, kada ispred vas stane general-potpukovnik, onako, u vojničkom odelu, stegne ti se grlo. Partizan je tada bio klub-država”.

Dinamo?

“Ha, haaa, pa kako da Zagrepčani dovedu nekoga iz Knina. Ma to nije moglo ni u snu da se desi”.

Nesreća što je zadesila još nesrećniju nam SCG reprezentaciju na Mundijalu u Nemačkoj bacila je ozbiljnu senku na sve što je u velikoj igračkoj karijeri napravio Ilija Petković. S tim je teško živeo i to nije krio.

Pogrda izvedena kombinacijom rezultata protiv Argentine i njegovog nadimka ostala je kao neizbrisiv trag. Kao i poziv u nacionalni tim za sina Dušana.   

Nije mu bilo pravo jer smatrao je da nije jedini krivac za propast nacionalnog tima koji tada nije imao ni čestitu zemlju da je predstavlja.

“Trebalo je da se vratim kući sa svojim sinom. Nije trebalo ni da idem na Svetsko prvenstvo u onakvom ambijentu”, kazao je nedavno u životnoj ispovesti za Nedeljnik, propustivši poslednju šansu da “obeleži” harambaše iz svlačionice.

Mlađi će ga (to je neminovno) pamtiti isključivo po selektorovanju. Čak su i kvalifikacije i sve one mirne mreže devalvirane, “pojela” ih šestica.

Ali znaju oni stariji. Petko je voleo šut i dribling. I Petko je jednom bio najbolje desno krilo sveta.