Igrač meseca Mozzart Bet Superlige Nikola Štulić: Tri nedelje, četiri utakmice, šest golova, tri nagrade!

Četiri uzastopne utakmice u razmaku od 20 dana – šest golova. Dva Mladosti u Lučanima, jedan Novom Pazaru na Čairu, dva Radniku u Surdulici (plus iznuđen penal i crveni karton protivničkog igrača), jedan Napretku u Nišu, za pobedu i kompletiranje velikog preokreta. Direktno je svom timu doneo pet od, u tom periodu, sedam osvojenih bodova.

Dva puta igrač kola - jedini kome je to pošlo za rukom u dosadašnjem toku šampionata. Dileme, dakle, nije bilo ko je igrač meseca avgusta Mozzart Bet Superlige!

“Mnogo mi se sviđa sve ovo medijski i marketinški što prati Mozzart Bet Superligu ove sezone. Ove nagrade, izbori, ocene, baš je podignuto na visok nivo i zanimljivije, rekao bih, nego ikada do sada“, zahvaljuje na čestitkama, na početku razgovora za Mozzart Sport, Nikola Štulić.

Priznanje ide u prave ruke. Jer, Nikola je mogao biti i beogradski mangup, jedan od mnogih koji su, ili koji bi, iz tabora jednog od večitih rivala dolazak u Niš doživeli kao korak nazad u karijeri. A on je zapravo dobri dečko iz komšiluka, momak koji je shvatio da do svojih ciljeva mora uvek težim putem. Dečačkog osmeha i dečačke iskrenosti. Uostalom, uverićete se i sami...

Ali, krećemo od vremena sadašnjeg. Avgust iz najlepših snova:

“Imao sam neke ciljeve koje sam sebi zacrtao, ali sam ih prevazišao. Mnogo mi je drago što sam konačno počeo da postižem golove, nadam se da ću nastaviti u tom ritmu. Kompletan užitak pokvarili su samo ti Lučani, gde mi je žao što moja dva gola i naša dva vođstva nisu bila dovoljna, nego ostanemo bez pobede na onakav način u 94. minutu. Ali, da se ne žalim".

Koji su to ciljevi, ako nije tajna?

“Da postignem deset plus golova u ovoj polusezoni. To je preko 20 utakmica u sva tri takmičenja. A ja sam već na osam!“

Ajde što ih je sedam, nego je tu bilo bukvalno od svega po malo...

“Volej protiv Gzire na Malti, pa glavom u Lučanima, oba na asistencije Lazara Jovanovića, sa kojim sam zaista imao sjajnu saradnju. Pa onda onaj šut levom u Lučanima – ti golovi protiv Mladosti su mi baš lepi i dragi. Pa u Surdulici naći se na pravom mestu za odbitak posle prekida, pa iznuđen penal, pa realizovana polukontra iz drugog plana na Pejovićevu asistenciju. Tražio sam mu ja i taj penal da šutnem, ali rekao mi je: 'Ne diraj me dok ne mašim'. Šta ću, stariji je, moram da slušam“, kroz smeh se priseća Štulić, mada, znajući kakva se bura podiže kad on šutira penale (videti u nastavku teksta), možda je tako i bolje...

A nije sve bilo med i mleko po Štulićevom dolasku u Niš. Čitavu polusezonu se tražio, prošao kroz prilično težak period prilagođavanja, mada je činjenica i da mu tadašnji stil igre ekipe nije odgovarao. Nije tajna da je bio osporavan, čak i na početku tekuće sezone, da je bilo komentara da mu je, nakon odlaska Stefana Mitrovića u Zvezdu, mesto startera zagarantovano najviše zato što je bonus.

“Ekipa se prošle sezone borila za Evropu, sve smo vreme jurili to četvrto mesto, koje smo dostigli tek negde u pretposlednjem kolu. Svaka utakmica je nosila ogromnu tenziju, bukvalno svaka bila na nož, ekipa je imala strogo defanzivnu orijentaciju. Kad povedemo sa 1:0, jedini cilj je da zatvorimo sve prilaze golu, što naravno ne odgovara napadaču. Ali, najvažnije je bilo da timu ide dobro. Malo sam ja utakmica počeo, nekih četiri, pet, i to sve one jake, protiv Zvezde, Čukaričkog, dva puta Vojvodine... Bilo je utakmica sa jednom, dve šanse ili šuta na protivnički gol. I onda, kada neko pogleda statistiku, 12 ili 13 utakmica, a nijedan gol, normalno je da bude i osporavanja. Za svakog napadača statistika je sve, živi se od datih golova. A to je, u suštini, po broju minuta, bilo nekih pet utakmica. A ti radiš, mučiš se, ostaješ posle treninga, šutiraš, i nikako da te krene. Ali, kad-tad sve dođe na svoje, kvalitet, ako postoji, mora da ispliva.“

POVREDE KAO ZLA KOB

I tu pronalazimo kopču sa sezonama u Partizanu i rasplićemo klupko karijere koju je, realno, do ove sezone, obeležilo nekoliko teških povreda i dva šutnuta penala.  

“U rad sa prvim timom me je uključio Bata Mirković, nakon što sam, sa 33 data gola, bio najbolji strelac Kadetske lige Srbije. U isto vreme smo priključeni Strahinja Pavlović, Filip Stevanović i ja. Fića i Kalaba su debitovali kroz dve nedelje, ja sam bio u planu za sledeću utakmicu. Ona se igrala u subotu, ja sam dva dana ranije, u četvrtak pokidao prednje ukrštene ligamente i bio godinu dana bez fudbala. To je prvi put kada mi se ceo svet srušio. Prvo sam prošao oporavak bez operacije, zaigrao nešto malo za omladince, dokusurio koleno i onda otišao na operaciju, posle koje sam se čak, uz neverovatna odricanja i treninge i terapije od po sedam, osam sati dnevno, i relativno brzo vratio za tu vrstu povrede.“

Posle kiše dođe sunce, pa se tako i Nikoli tada ostvario dvostruki san. Da debituje za prvi tim i to pod komandom uzora iz dečačkih dana.

“Savo Milošević mi je pružio šansu da debitujem u finišu te korona sezone, baš protiv Čukaričkog, protiv koga ću kasnije postići i prvenac u prvom timu, i to za pobedu. Mnogo mi je pomogao, ostajao sa mnom posle treninga da vežbamo završnicu, ali je, nažalost, i brzo otišao, već nakon nekih šest kola u sledećoj sezoni".

Malerima nikad kraja, tako se nastavilo i po dolasku Aleksandra Stanojevića na mesto šefa stručnog štaba.

“Spremali smo se za večiti derbi, Sadik je bio povređen, Stanojević se dvoumio između mene i Holendera, čak me na jednom od poslednjih treninga uigravao u prvoj postavi. I onda, jedan nesrećni sudar sa Vitasom, udario me laktom, meni nos napukne na dva mesta, vraćali su mi ga na živo, ne znam može li išta toliko da boli, isplakao sam more suza. Opet pauza, ali ne tako duga, pa sam se postepeno vraćao, zaigrao sa maskom baš u Nišu, u porazu od Radničkog njegovim jedinim šutem na naš gol, u nekom 86. minutu. Kada sam skinuo masku, ušao sam sa klupe na dve, tri utakmice i onda dao taj gol protiv Čuke u samom finišu polusezone. Odlazimo na zimske pripreme, ja radim i igram sjajno, dam gol Zaglebju, odigram odlično protiv Rubina, bio sam projektovan za prvog bonusa i dva dana pred generalnu probu, zaradim neki hematom na drugom kolenu. Dve nedelje pauze, preskačem start sezone i posle kao da sam gumicom obrisao sve ono što sam prethodno radio na pripremama. Vraćam se, ne mogu da uhvatim ritam, fali mi malo fizičke spreme. I iz toga sam se vratio, počeo utakmicu protiv Mačve, imao dve, tri šanse, trener Stanojević me zamenio na poluvremenu, pa je posle na sastanku rekao da je pogrešio što je to uradio, protiv Voždovca sam pogodio prečku. Nije se dalo, zaključno sa sada već čuvenom penal serijom u finalu Kupa.“

Tu je, negde, početak kraja prostora za Nikolu Štulića u crno-belom taboru, o čemu on govori prilično zrelo, bez doze gorčine.

“Došao je Rikardo i počeo čovek da ubija, po dva, tri gola po utakmici. Stranac, plaćen toliko koliko je plaćen. Meni je rečeno da neću imati minute i da je bolje da potražim drugu sredinu. Opet ta surova statistika. Pišu mi se 22 utakmice, a ja počeo tek par njih, na većini uđem u igru poslednjih 15 minuta, kada je pobeda već osigurana, protivnik jedva čeka kraj, mi isto oborimo tempo, lopta kruži kroz našu poslednju liniju po par minuta, jedva par puta pipnem loptu. Piše mi se utakmica, a golova nema. Meni je u suštini falio taj prelaz iz omladinskog u seniorski fudbal, neko vreme da sazrim, možda je to baš prošla polusezona u Radničkom, a u Partizanu se za to nema vremena.“

Pa ipak, mnogo je komentara na forumima i društvenim mrežama da je Partizan pogrešio, da ga se olako odrekao, da golovima na Čairu kupuje povratnu karto za Humsku. Ima li u njegovoj podsvesti takvih planova?

“Uh. Odgovor je i da i ne. Trenutno ne, a jednog dana svakako da. Svi mi maštamo o nekim ligama petice, Ligi šampiona. Ja sam u Radnički došao da bih dobio minute, napredovao, pomogao ekipi, ali i jednog dana otišao negde dalje. U ovom trenutku, prija mi ova sigurnost, stabilnost, koju ne možeš imati u Partizanu. Ali, ja Partizan mnogo volim, Teleoptik mi je druga kuća, bio sam tamo deset godina, od petlića do prvog tima i voleo bih da se vratim jednog lepog dana u budućnosti.“   

MARAKANA, BORJAN, PANENKA I PENALI

Dva penala na dva suprotna gola istog stadiona, protiv istog protivnika i golmana, u različitim fazama istog takmičenja, jedan promašen, drugi pogođen, u razmaku od svega devet meseci, izazvali su jednako mnogo bure. Prvi je, na tadašnje opšte iznenađenje javnosti, sa nepunih 20 godina, šutirao u petoj seriji finala Kupa Srbije 25. maja 2001. i – promašio!

“Ušao sam pred kraj regularnog dela, odigrao korektno. Trener Stanojević me bodrio sve vreme, vukao napred, bio je zadovoljan. Posle 0:0, pitao je ponaosob svakog igrača ko može da šutira, njih par je daLo negativan odgovor. Znalo se da šutiraju Natho i Fića Stevanović, kojima je to specijalnost, javio se Živković, trener je pitao mene da li mogu, ja sam vrlo glasno rekao da mogu. Onda je počeo da ređa: Natho, Žile, Fića, Zeka Jojić. 'Štula, ti šutiraš peti, idemo ka tome da ti završiš, da ti budeš junak'. I stvarno je dobro krenulo, u drugoj ili trećoj seriji kada je Rodić šutirao, Stojke je imao loptu na ruci, ali je ipak ušla. Zeka je mašio u četvrtoj seriji i namestilo se da ja šutiram penal za opstanak u igri za trofej. Ja sam imao neki plan da šutiram jako, mada stranu nisam odabrao, ali posle tog Zekinog promašaja, jedino mi je u glavi bilo da šutnem punu, bez mnogo razmišljanja. Borjan me pročitao, mada ima slika koja potvrđuje da je bio izašao sa gol linije. Nije tada bilo VAR-a. Odjednom samo svi vrište, skaču, slave oko mene, tada mi se drugi put srušio ceo svet".

Nikola Štulić još jednom najbolji igrač kola Mozzart Bet Superlige: 50.000 dinara ponovo uplatio za lečenje malog Todora

Najbolji igrač petog kola Mozzart Bet Superlige – Nikola Štulić zasvirao rok

I onda, 16. februara ove godine, u meču osmine finala istog takmičenja, Radnički je nekako odoleo Crvenoj zvezdi na Marakani, i ponovo Štulić i Borjan oči u oči u petoj seriji, za opstanak Nišlija u meču. Ali, ovog puta Panenka mladog napadača, pa proslava prstom preko usta uz pogled ka severnoj tribini, što je samo par momenata kasnije izazvalo opštu gužvu na terenu...

“Znao je trener Batak za moju istoriju sa penalima, tri puta me je pitao da li stvarno mogu da šutiram u petoj seriji. Kada je došao red na mene, Lazar Arsić, sa kojim sam bio mnogo blizak dok je bio u Nišu, provodio najviše vremena zajedno, peckao me je: 'Ajde, pokaži sad da imaš, znate već šta, daj gol'. Ja mu kažem: 'Idem sad tamo da je bocnem', a on će: 'Ako to uradiš, imaš od mene šta god poželiš'. Bio je znatno manji pritisak nego u finalu, znao sam da Borjan 'krade' prostor, da se baca u neku od strana, bilo je idealno za Panenku. Ta proslava mi možda i nije trebala, nastao je haos na terenu, ali vrlo brzo su svi shvatili da nisam imao ni najmanju nameru da bilo koga provociram ili omalovažavam. Nisam iz te priče, uopšte nemam tu vrstu komunikacije sa navijačima, naprosto kao da sam sav teret ovog sveta zbacio sa sebe, sve te malere kroz koje sam prošao, onaj penal u finalu... Sve mi je to u sekundi prošlo kroz glavu i, prosto, ponela me atmosfera.“   

PREOKRET DO REPREZENTATIVNE PAUZE

Avgust je prošao, ali ne i Štulićeva golgeterska serija. Pogodio je i protiv Mladosti GAT u desetom kolu Mozzart Bet Superlige. Forma traje, ali traje i ovosezonska rezultatska agonija Radničkog. Brojni maleri sa početka sezone su već potrošena priča,

“Sve nam nešto fali bukvalno za nokat. Uzmite koju god utakmicu za primer, neverovatne stvari nam se dešavaju. Od prve protiv Zvezde, gde smo dobili penal u prvom minutu bez da smo pipnuli loptu, ili one protiv Napretka, gde zaradimo crveni u trećem minutu, primimo gol iz slobodnjaka, pa drugi odmah sa centra, dok se još nismo ni namestili sa igračem manje. Na Malti nas okrenu za pet minuta, tako što sami sebi damo dva gola. U Lazarevcu izgubimo autogolom. Ili onoliko golova primljenih u poslednjim sekundama, Partizan, Gzira, Lučani. Ili Vojvodina, gde dominiramo, oni nam prvi put uđu u šesnaesterac, Nikolić se zagradi, odigra petom, prečka, odbitak i gol. Kako znamo i umemo, moramo već do reprezentativne pauze da se iščupamo. Imamo još Voždovac u gostima i Spartak kod kuće, ako uzmemo maksimalan broj bodova, vratićemo samopouzdanje, ali se i približiti gornjem delu tabele“, zaključio je Nikola Štulić u razgovoru za Mozzart Sport.