I Mančester pamti ’66: Hteo sam da ubijem kopile u toaletu! Bezbi se umalo penzionisao posle Partizana

Kolega Predrag Dučić vam je još aprila 2014. već pisao o tome u rubrici “PREMOTAVANJE“. Vrlo verovatno najveći Partizanov trijumf u 74 godine dugoj istoriji kluba. Polufinale Kupa šampiona 1966. U Beogradu 13. aprila 2:0. Sedam dana kasnije na Old Trafordu 0:1. Crno-beli su prošli u finale u kome im je na kraju Real iz Madrida ubio nadu da će moći da se podiče titulom prvaka Evrope. I dalje je to najveći Partizanov uspeh. A za one koji ga se sećaju i dalje je to i jedan od najtežih Junajtedovih poraza.

Pa uoči novog sudara dva kluba u trećem kolu Lige Evrope, u četvrtak od 18.55 u Humskoj, i Englezi podsećaju na dvomeč koji je bitno odredio sudbinu dva kluba. Ovog puta iz Mančesterovog ugla. Bolelo ih je tamo. Baš je bolelo. Pedi Krirend, danas 80-godišnjak i dalje redovan na Junajtedovim utakmicama, tako se u intervjuu za časopis FourFourTwo priseća i da je legendarni ser Met Bezbi ozbiljno razmišljao da se zbog eliminacije od Partizana penzioniše, ali i da je on sam jurio Ljubomira Mihajlovića - mada nismo sigurni da je na njega mislio, jer je zapravo isključen Zoran Miladinović - na banketu u mančesterskom Midlend hotelu želeći da se s njim fizički obračuna zbog crvenog kartona 20 minuta pre kraja meča.

Mihajlović je inače ozbiljno namučio Engleze. U prvom meču nije mogao da se izbori sa Džordžom Bestom, pa ga je povukao za kosu i bacio na zemlju – čitajte o tome o tekstu VARLJIVO PROLEĆE ’66 – a na kraju ga toliko prebio da ponajbolji igrač Junajteda nije mogao da igra u revanšu na domaćem terenu. Ali tamo je Zoran Miladinović isključen, pa je sasvim moguće da se vremešni Krirend malo zbunio. Mada on priča o levom spoljnjem, a Mihajlović je uglavnom bio to.

Kako bilo...
“Nažalost, isključen sam zbog nečega što nisam ni smatrao incidetom. Nobi Stajls je udario jednog od njihovih igrača i otišao sam tamo da ga odvučem od frke. Njihov levi spoljni Ljubomir Mihajlović me je uhvatio i ja sam ga odgurnuo. Švajcarski sudija Dinst, koji je kasnije sudio finale Mundijala na Vembliju, rekao je da sam udario Jugoslovena. Nisam! I Mihajlović i ja smo isključeni, dok je Nobi ostao na terenu iako je on udario tipa“, priseća se Krirend u intervjuu za FourFourTwo.

U tom trenutku bilo je 0:0, a do kraja utakmice je ostalo 20 minuta. Nobi Stajls je postigao taj jedan gol, ali nije vredelo... U Junajtedovoj svlačionici – bes.
“Nije nam trebalo da ostanemo sa 10 igrača. Shvatio sam da ću propustiti finale čak i da prođemo. Bio sam besan, plakao sam. Sećam se da mi je Met Bezbi posle meča rekao: ’Posle ovoga, nikad nećemo osvojiti Kup šampion’. Izgledao je utučeno, otuđeno. I ja sam isto. Bio sam isključen, plakao sam u svlačionici, mada to niko nije znao. Osetio sam da moram da ohrabrim Meta, pa sam odgovorio: ’Sledeće sezone osvajamo titulu, a one tamo i Evropu’. Više sam rekao to da utešim i Meta i sebe. On je bio slomljen. Tako umoran. Mislim da ga je lejdi Džin (supruga, prim.aut) ubedila da ostane rekavši mu da bi na tome insistirali svi oni koji su poginuli u minhenskoj tragediji. Bila je u pravu i Met je to znao. Da je odustao ceo život bi proveo kajući se, ali razmumem kako se osećao. Stigneš tako blizu, ali ne možeš na sam vrh planine. Neko je morao da nas gurne na dno, da krenemo sve iz početka“.

Uspeli su doduše. Sve što je Krirand rekao Bezbiju obistinilo se tačno onako kako je “predvideo“. Ali tog aprila 1966. godine niko u Mančesteru zaista nij verovao. Scena sa banketa posle utakmice – u to vreme su bili uobičajeni u Evropi – najbolje oslikava koliko je Partizan naneo boli Junajtedu. Banket je dakle u mančesterskom Midlend hotelu. Igrači nisu baš oduševljeni time, supruge su volele da se provode. Kad se pobedi prijalo je i igračima. Ali te noći...
“Ključao sam. I onda za obližnjim stolom vidim Mihajlovića, streljam ga pogledom, počnem da vičem da ću ga ubiti. On ustane i krene u toalet, ja za njim. Ušao je u kabinu i zaključao se. Počeo sam da udaram vrata, vikao: ’Izađi, kopile’. Bio je uplašen, u..o se od straha. Ali ja sam baš izgubio razum. Čuli su me i odvukli“.

Još jedna posledica tog Partizovog rezultata: Mančester junajted više nije organizovao fensi večere za igrače. I nikome nisu nedostajali.
“Tada su bili uobičajeni u Evropi i nisi mogao da utičeš, ali nisu nam se dopadali. Dođe jedan čovek u odelu i priča nešto na engleskom, pa onda drugi u odelu na jeziku zemlje u kojoj igraš. I danas ima toga, ali samo na nivou direktora“, završava Krirend.

Junajted se tog aprila 1996. godine raspao. Ali kao što rekosmo, već 1967. je bio prvak Engleske, a 1968. i prvi engleski klub na evropskom tronu. Tad su konačno napravili još jedan banket. Met Bezbi je na stolu londonskog Rasel hotela pevao evergin Luja Armstronga: “What a Wonderful World“.

(FOTO: MN Press)