Hrvatski vezni trio i povratak u budućnost: Ni broj igrača nije ključan, ako se promene dimenzije terena

(Od stručnog konsultanta Mozzarta Sporta Alberta Morgana)

Cikličnost fudbala, njegove strategije i taktike je prisutna, nije savršena ili potpuna, ali apsolutno postoji. Implementacija “pozicionizma” iliti fudbala pozicija (“Juego de Posicion” kako ga Španci, njegovi utemeljivači, zovu), na trenutak je zaličila na trend, a izuzetno brzo postala je globalna ideologija i temelj razvojnog modela igre manje-više svih uzrasta širom sveta.

Pozicionizam ne podrazumeva samo posed, taj prilično precenjeni termin (ali potcenjeno oružje) podrazumeva jasno definisana pravila pozicioniranja, popunjavanja prostora, broja igrača u određenim linijama i delovima terena, kao i neke osnovne principe igre.

Čitava ideologija pozicionizma je u drugi plan poslala i čuvenu brazilsku “Žingu” (Ginga, duh brazilskog fudbala), kao i argentinsku “La Nuestru” (argentinski stil i pogled na fudbal): dva fudbalska ali i životna koncepta (fudbalski barem) najvažnijih južnoameričkih zemalja, uglavnom zasnovanih na spontanosti, kreativnosti, talentu i atraktivnosti pojedinaca.

Upotreba čuvene rečenice rumunskog pisca Jon Luke Karađalea: “Istorija se ponavlja” u relativno čestim periodima može biti vezana i za fudbal, a sasvim je moguće da određeni segmenti igre ekipa koje se sastaju u prvom polufinalu ovogodišnjeg Svetskog prvenstva u Kataru predstavljaju “povratak u budućnost” (po ugledu na film), ali na (malo) modifikovaniji način.

Prema teoriji, u naslovu pomenuti relacionizam je usvojena i proslavljena činjenica po kojoj razmišljamo o svetu i dešavanjima koji nisu stvoreni i pripremljeni (struktuirani), već pronađeni, iako je ipak struktura ta osnova koja nam omogućava da razmišljamo o stvarima koje se mogu pronaći.

“Nalazimo se u strukturi, u svetu koji izgleda postoji i pre pronalaženja određene relacije iako taj svet nije odvojen od nas...”

STRUKTURA JE OSNOVA

“Struktura je osnova”, a osnova strukture Hrvatske je kružni 4-3-3 oblik, sa sedmoricom igrača koji su inicijalno spolja (dva štopera, dva beka, dva krila i centralni napadač) i tri centralna vezna igrača sa veoma fleksibilnim ulogama u sredini terena. Upravo iz ovoga proizilazi sve ono što Hrvatska traži i pokušava u posedu, a što u velikoj meri zavisi od druge reči iz naslova – konektovanosti – odnosno povezanosti Marcela Brozovića, Matea Kovačića i Luke Modrića.

Dalić želi da oni budu što češće moguće konektovani, sa optimalnim međusobnim distancama, veoma često na istoj strani terena, kako bi, koristeći ih kao grupu od tri člana unutar kolektiva, dobio puni benefit njihove interakcije, tehničkih kvaliteta i međusobnog razumevanja, kao i razumevanja prostora koji ih okružuje. Prema istraživanjima, sloboda igračima da napuste svoju zonu i pređu u sledeću veoma često dovodi do ubrzanja protoka lopte, kao i smanjenja vremena na lopti jednog igrača, usled faktora koji konektovanost kao koncept nosi sa sobom – kratke distance i mogućnost međusobne saradnje.

Kako to, prema teoriji relacionizma, Hrvatska pronalazi situacije?

Da bi se nešto pronašlo, ono mora postojati: osnovna jedinica koja se traži po čitavom terenu je prostor. Hrvatska ga, koristeći vezni trio, priprema i otvara, a potom, koristeći ponovo svoj najveći kvalitet - vezni trio - eksploatiše tako da dolazi u prostore koje protivnik ne (može da) brani ili u zone u kojima je hrvatskih igrača više. “Brojčanu superiornost” zvuči kao vrlo ustaljena teorija fudbala generalno, ali Hrvatska to radi na malo specifičan način.

Okidač svake rotacije koju Hrvatska izvodi u posedu je pražnjenje zone u kojoj se prirodno kreće zadnji vezni igrač (iza protivničke prve linije, špica/špiceva). Konkretno Marcelo Brozović. Njegova česta, spontana, spuštanja ispred špiceva iniciraju da jedan od dvojice centralnih veznih igrača (onaj koji je u tom trenutku dalji od lopte) popuni prostor i tako se poveže sa ostalom dvojicom.

Ponovo: “Struktura je osnova koja nam omogućava da razmišljamo o stvarima koje se mogu pronaći”

Hrvatska rotacija unutar strukture omogućila je Modriću da razmišlja o tome šta treba da uradi (da popuni prostor) i tako pronađe način da napravi konekciju sa saigračima iz sredine terena. Manjak prostornih ograničenja dovodi do uspostavljanja stabilnijih konekcija u okruženju lopte, a to je upravo ono što Dalić želi od svojih veznih igrača.

Takvi odnosi u okruženju lopte dovode do konstantne podrške, nuđenja i traženja lopte, pozicioniranja oko nje, tako da ona može što brže da cirkuliše.

RELACIJE SU SUŠTINA

Struktura Hrvatske uglavnom u svojoj osnovi i prvoj fazi poseda izgleda definisano po preciznim principima pozicionizma (jasnih 4-3-3), ipak, suština Hrvatske je u relacijama, ne jasno definisanoj strukturi, već jasno definisanim konekcijama I kratkim distancama u zoni okruženja lopte.

Ustanovljeno je da se sa većim relativnim prostorom (prostorom za manevar) po igraču, procenat vremena koji on provode u situacijama brojčane superiornosti povećava ukoliko se promene dimenzije terena, a ne nužno broj igrača.

Dalić je Brozoviću, Kovačiću i Modriću “promenio” dimenzije terena i dao im ga je gotovo u potpunosti. Njihov relativni prostor, odnosno radijus kretanja (koncentracija prostora po kojem se protežu po terenu) je ograničen samo principima, ne terenom i prostorima, te oni situacije brojčane superiornosti stvaraju svojim zajedničkim pojavljivanjima na raznim delovima terena.

Iako nekada deluje veoma nekonvencionalno i stihijski, cilj stvaranja konekcija, povezanosti oko lopte je ono što Hrvatskoj omogućava sigurnost u posedu, kontrolu ritma pa i veliki broj dodavanja (beleže treći najveći broj pasova na turniru). Tehnički kvaliteti igrača apsolutno su presudni u svemu, ali je povezivanje pojedinačnih tehničkih sposobnosti preduslov nalaženja rešenja koje Hrvatska prikazuje... Primer iznad je pokazatelj relacionizma i stvaranja konekcija – povezanost jedne grupe igrača unutar kolektiva, orijentisanost prema stvaranju kratkih distanci na strani lopte kako bi se ubrzao protok i cirkulacija iste...

Ipak, takav koncept sa sobom donosi i ono što je na slici broj 3 (prethodnog kolaža) i sledećoj slici ispod obeleženo belom bojom – prazan prostor na suprotnoj, neopterećenoj ili u slučaju Hrvatske nepopunjenoj strani.

Pozicije koje zauzimaju njeni vezni igrači dovode do toga da, kada bi Hrvatska bila prinuđena da menja ugao napada i pokuša da se orijentiše na drugu stranu, ona ne bi imala adekvatne opcije da ubrza igru i nađe rešenje... Kao na primeru ispod, protiv Maroka.

S obzirom na model funkcionisanja reprezentativnog fudbala i vreme koje selektori zajedno sa igračima imaju na raspolaganju za razvijenja modela igre, a koje nije dovoljno, propusti i problemi neretko dođu do izražaja. Hrvatskoj se to u Kataru dešavalo, razumljivo, s obzirom na specifičnost onoga što pokušavaju. Kao ekipa koja dobrim delom zavisi od fluidnosti grupe od tri igrača i ne do kraja definisane strukture, dešavalo joj se da u stvaranju konekcija na određenim delovima terena ostavi neke veoma važne prostore nepopunjenim, što automatski sprečava dobar protok lopte.

Prostori između dva igrača protivničkog tima su najvažniji, donose najveći broj benefita i jako je važno imati ih što češće popunjenje, sa jasnim opcijama. Kada to nije slučaj, veoma često na scenu stupa pomenuti pasivni posed, odnosno posed bez jasnog cilja ili potencijala.

Iako su konekcije i međusobne relacije esencija organizacije napada Hrvatske, prostori i dalje moraju da budu adekvatno popunjeni, kako bi igrač u posedu lopte imao različita i pre svega adekvatna rešenja.

ŠTA JOŠ MOŽE DA BUDE POBLEM HRVATSKE?

Kao prva stvar, na prvi pogled svakako jednostavna za predstaviti – efikasnost. Do sada na šampionatu, postignutih pet golova, broj očekivanih golova prema statistici čak i manji od toga, 4.64. Ali, to ima svoje uzroke.

Manjak efikasnosti leži u momentima pomenutog pasivnog poseda i nemogućnosti da se kao kolektiv pomere u završnu trećinu, kada su najopasniji. Još jedna uzrečica kaže da “svako zašto ima svoje zato”, pa tako i momenti neefektnog poseda uglavnom proizilaze iz osnove – strukture. Fluidnost na kojoj insistiraju dovodi do specifičnog rasporeda igrača, a korišćenje veznih igrača oko lopte, daleko od prostora između druge i treće linije protivnika utiče i na neretko lošiju popunu tih, može se reći, ključnih zona za efikasnost napada – prostora između linija.

Zarad ostvarivanja više puta pomenutih konekcija veznih igrača, Brozović (razumljivo), ali i Kovačić i Modrić su uglavnom veoma nisko, neretko i daleko od napadača; to inicira pražnjenje prostora iza protivničkih veznih igrača i manjak opcija za dolazak u pomenute važne prostore.

Nešto ranije pomenuli smo “povratak u budućnost”. Prikazani primeri i koncepti u igri Hrvatske, neki relativno slični i u igri Argentine, možda u ovom polufinalu kriju budućnost fudbala (skoriju ili dalju) koja bi mogla da nam donese povratak u neko prošlo vreme kada pozicionizam i jasno definisana struktura nisu bili osnovni postulati fudbala. Kako god da se ovo polufinale završi, i jedni i drugi su ispisali neke nove stranice svoje i fudbalske istorije. Jedna od ove dve ekipe danas može da ode u večnost...

Piše: Albert MORGAN