Hram fudbala i najbolji navijači slave 50. rođendan

Signal Iduna je osiguravajuća kuća u Nemačkoj sa 11.000 zaposlenih koja je u prošloj fiskalnoj godini generisala prihode u visini od 6.470.000.000 evra. I poznata je skoro svakom Nemcu, ali i retko kom običnom čoveku van Nemačke i okruženja...

„Signal Iduna park“ je stadion poznat celoj fudbalskoj planeti. Zato slobodno možemo reći da su ljudi iz marketinga i menadžmenta Signal Idune te 2005. godine napravili jedan od najboljih sponzorskih ugovora u istoriji evropskog fudbala. Koliko je samo miliona ljudi od tada čulo za Signal Idunu?

Bilo je to neposredno pred Mundijal u Nemačkoj 2006. kada su najveći klubovi masovno prodavali prava na imena stadiona. Bajern je ime stadiona prodao Alijancu, Šalke pivari Feltins, Ajntraht iz Frankfurta Komerbanci...

I uprkos tome što se već skoro 20 godina odomaćilo sponzorsko ime, stadion u Dortmundu će uvek biti onaj kultnog imena – Vestfalen!

Hram evropskog fudbala danas slavi 50. rođendan.

------------

MOZZART TE VODI NA... NA ENFILD, SAN SIRO, VESTFALEN... STADION ILI DVORANU KOJE ODABEREŠ!

------------

Ima Evropa kultinije i grandioznije stadione od Vetsfalena. Santjago Bernabeu u Madridu, Vembli u Londonu, San Siro u Milanu, Kamp Nou u Barseloni, Johan Krojf Arena u Amsterdamu, Old Traford u Mančesteru... To su sinonimi epskih fudbalskih bitaka. Na njima su igrali najbolji i borili se najveći. Ima i stadiona možda čuvenijih po onim starim fudbalskim atmosferama poput Enfild Rouda u Liverpulu, Olimpika u Rimu ili De Kajpa u Roterdamu. Ima i bučnijih poput domova Seltika, Napolija, Galatasaraja, Rendžersa, Bešiktaša... Ima i modernijih i luksuznijih poput novih domova Atletiko Madrida, Juventusa ili Totenhema. Ima i nekih simpatičnijih poput onih u Sevilji, Portu, Frankfurtu, Bilbau... Sve su to čuveni stadioni na koje vredi otići.

Ali samo jedan nudi ceo taj paket poput i iskustvo koje se pamti do kraja života.

Vestfalen je već godinama najposećenije fudbalsko zdanje Evrope. Ove sezone je prosek 81.287 gledalaca. A podsetimo da je kapacitet 81.365.

Tog 2. aprila 1974. godine nekoliko meseci pred Mundijal u tada Zapadnoj Nemačkoj je odigrana prva utakmica na Vetsfalenu kapaciteta 54.000 gledalaca. Ljuti rival iz Gelzenkirhena je u prijateljskom meču pokvario feštu i zgromio Borusiju sa 3:0. Ni u prvom takmičarskom meču se žuto-crni nisu proslavili. Samo 0:0 protiv Irdingena u Cvajti. Borusija je tada bila drugoligaš.

Stadion je 1992. renoviran i kapacitet je smanjen na 42.800 gledalaca jer su uvedena sedeća mesta. Tih 90-ih godina prošlog veka osvojila prvu titulu u jedinstvenoj Bundesligi, a stadion je do kraja 1996. opet renoviran i kapacitet je povećan na 68.600 mesta od čega su sedeća mesta bila na tri tribine. I to je bilo malo pa je uoči Mundijala u Nemačkoj kapacitet novom rekonstrukcijom povećan na preko 80.000 mesta...

Od tog prvog meča sa Šalkeom pre 50 godina je na svetom fudbalskom mestu odigrano 1.045 utakmica od kojih su mnoge bile kultne.

Na njemu su Johan Krojf i ekipa 1972. svirali kraj brazilske dominacije svetskim fudbalom (2:0). Na njemu je 2001. odigrano najbolje finale u istoriji Kupa UEFA (Liverpul – Alaves 5:4!). Na njemu su Pirlo, Del Pjero, Groso, Kanavaro i kompanija 2006. godine rasplakali Nemačku koja je čekala finale Mundijala. Na njemu je odigran i jedan od najluđih mečeva u istoriji nokaut faze Lige šampiona kada je Borusija sa dva gola u nadoknadi vremena eliminisala Malagu. Na njemu su kroz istoriju padali Real, Bajern, Inter i ostali velikani evropskog fudbala... 

Vestfalen jeste prodao ime zbog finansijske dobrobiti kluba, ali nikada nije prodao dušu zabetoniranu u Žutom zidu. Niti je smeo. Reč je verovatno o najpoznatijoj tribini evropskog fudbala. Prima 25.000 gledalaca (tačnije 24.454) i nema sedećih mesta. Svi stoje i to je najveća stojeća tribina u Evropi. Široka je 100 metara i visoka 40! Pogled sa gornjih redova je impresivan...

Tamo su verne generacije Borusijinih navijača i nema mnogo mesta za turiste sa Dalekog i Bliskog istoka, Amerike, Evrope...

Dobrim delom zbog toga što Borusija ima i najbolje navijače u Evropi. Prvo, zato što su najverniji što govori poseta u dobru i u zlu. Drugo, jer imaju principe za dobrobit kluba, navijačkog pokreta i čovečanstva u celosti. I spremni su da se bore za to. Imaju stavove o geopolitici koji su uglavnom antiratni, ali su te poruke sekundarne u odnosu na prioritet: Podrška klubu, timu, igračima i pre svega običnom čoveku.

Uoči meča prošle sezone protiv Verdera na čuvenoj južnoj tribini je istaknut transparent:

„Ovde je najskuplja sezonska ulaznica u Bundesligi“.

Velika opomena klupskoj upravi. Poznato je koliko se nemački fudbal i nemački navijači brinu o socijalnom momentu. I zato tamo još nisu ušli Arapi, Amerikanci, Rusi, Kinezi i ostala novokomponovana fudbalska bratija spremna da krvave ruke opere reklamom kroz fudbal. Nemački navijač se pita i odlučuje u većini klubova.

Razloga za protestnu notu Borusijinih navijača je bilo poskupljenje ulaznica. Cena sezonske karte za Žuti zid je uoči prošle sezone skočila sa 196 na 240 evra. Govorimo o ulaznici za domaća takmičenja i prijateljske utakmice što je u prevodu oko 20 utakmica.

Uoči ove sezone je usledilo novo poskupljenje: Sa 240 na 250 evra. Plus dodatnih 30 evra (10 evra po meču) za grupnu fazu Lige šampiona. I novi protest navijača:

„Quo vadis BVB?’, pisalo je na transparentu na južnoj tribini.

Da bi verni navijač Borusije gledao svoj tim u Bundesligi, Kupu Nemačke i grupnoj fazi Lige šampiona, mora da plati 270 evra godišnje. Prosečna bruto plata u Nemačkoj je preko 4.000 evra mesečno i većina njih to može da priušti. Borusija je letos prodala 55.000 sezonskih ulaznica (Bajern 38.000) i još oko 40.000 ljudi je ostalo na listi čekanja. Oko 500 sezonskih ulaznica iz prošle sezone je poništeno jer se njihovi vlasnici nisu pojavili na sedam od 17 domaćih bundesligaških mečeva, a pre toga nisu ponudili svoje prazno mesto nekom od ljudi sa liste čekanja. Ako nećeš na utakmicu, onda pusti onog koji hoće.

I nije poenta u skupoći već principima i ugledu kluba do kojeg navijači Borusije drže.

Prosečna godišnja karta ostalih klubova u Bundesligi košta 197 evra i ne žele da njihov klub bude negativan primer koji manje ceni svog navijača od konkurencije. Najjeftinija godišnja ulaznica sa sedenjem košta 460 evra, i to je takođe jedan od razloga pobune Žutog zida, jer im je bitan i status ostalih tribina koje su drastičnije udarene po džepu novim poskupljenjem. Klub se oglasio saopštenjem i objasnio da su i dalje u pitanju posledice pandemije i inflacije.

Borba navijača za pravedeniji tretman od strane kluba je samo jedan od razloga zašto je Žuti zid najpoznatija tribina u evropskom fudbalu, a Vestfalen hram fudbala. Oni mnogo jači razlozi leže u navijanju i bezrezervnoj podršci timu. Igrač i ekipa su na prvom mestu. Tamo se ne zviždi svom igraču. Nikad.

„Prolazite kroz mračan tunel visok jedva dva metra i kada izađete na teren, zaslepe vas svetla stadiona, a imate osećaj da se na tribinama nalazi 150.000 ljudi“, govorio je svojevremeno jedan od ljubimaca Borusijinih navijača Jirgen Klop.

On je dobro osetio šta znači podrška Vestfalena i svojom karakterističnom energijom i harizmom se savršeno uklapao u ono što Borusija i njeni navijači predstavljaju. Osetio je kako se poštuju treneri i igrači. Umeo je Vestfalen da nagradi i zahvali onima koji su na terenu ginuli za žuto-crne boje. Bez obzira na težinu imena. Da li je to legendarni kapiten i bivši direktor Mihael Cork (igrač sa najviše golova u istoriji Vestfalena - 83) koji je u klubu proveo 31 godinu ili pomenuti Klop koji je vratio sjaj klubu ili verni vojnici poput Romana Vajdenfelera ili Lukaša Pišeka.

Vestfalen i Borusijini navijači imaju i ogromno poštovanje konkurencije. Na pitanje da li se plaši više Jirgena Klopa ili Borusijinih igrača, Bastijan Švajnštajger je svojevremeno odgovorio:

„Žuti zid je ono što me najviše plaši“.

Geri Nevil je odigrao brojne velike utakmice na Teatru snova u vatrenima atmosferama, ali kada je kao TV analitičar na Vestaflenu radio meč Borusija – Real Madrid, ostao je u neverici:

„Od stotina utakmica kojima sam prisustvovao u karijeri, ništa ne može da se meri sa atmosferom na meču Borusija – Real“, rekao je dugogodišnji defanzivac Mančester Junajteda.

Same uvertire za Borusijine utakmice su impresivne. Neke od koreografija na južnoj tribine viđene prethodnih godina spadaju u remek-dela navijačke kulture. Ali možda i najimpresivnija slika koja se godinama emituje sa Vestfalena su šarpate. Kada 25.000 ljudi iz Žutog zida podigne šalove prizor je zaista očaravajući...

I zato je Vestfalen hram fudbala. Ili kako je to jednom lepo rekao veliki Franc Bekenbauer:

„Ono što je milanska Skala u umetnosti, to je Vetsfalen među stadionima“.

Kada vam to kaže najveći rival iz Minhena, onda nema većeg komplimenta. Spoj Vestfalena i Borusijinih navijača je čista umetnost fudbalskog ambijenta kakvog je sve manje na evropskim stadionima. I nadamo se će tako ostati i u narednih makar 50 godina.